Rajko Đurđević
Rajko Đurđević (Beograd, 2. novembar 1947 — Beograd, 10. mart 2022) bio je srpski dramski pisac, publicista, novinar, polemičar i političar.
| Rajko Đurđević | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | Radomir Đurđević |
| Datum rođenja | 2. novembar 1947. |
| Mesto rođenja | Beograd, FNR Jugoslavija |
| Datum smrti | 10. mart 2022. (74 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija |
| Porodica | |
| Deca | Milica Đurđević Stamenkovski Mira Đurđević |
| Književni rad | |
| Period | Savremena srpska drama |
| Uticaji od | Radoje Domanović, Branislav Nušić, Danko Popović, Dobrica Ćosić, Lav Nikolajevič Tolstoj |
| Najvažnija dela | Kosovska hronika, Maršal, Čučuk Stana |
Biografija uredi
Rođen je u Kaluđerici, Beograd. Završio je srednju ekonomsku školu i potom novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, studirao je i ekonomiju. U Tibingenu u Nemačkoj pohađao je i završio književno-prevodilačku školu u periodu 1969—1974.
Najpre je radio 9 godina kao reporter sa Kosova i Metohije za list „Duga”. Nakon serije Đurđevićevih reportaža sa Kosova i Metohije Azem Vlasi je tražio zabranu Đurđevićevog pisanja, tadašnji urednik Mihalj Kovač tu zabranu je realizovao. Potom, Đurđević nastavlja da piše za listove „Pravoslavlje”, „Svetosavsko zvonce” i stranu štampu. Često je nastupao na tribini Francuske 7. Organizovao je peticiju zvanu „211” koju je potpisalo 211 000 ljudi, tri četvrtine akademika i profesora beogradskog univerziteta. Hapšenje je tada izbegao jer se u Službi bezbednosti mislilo da je tvorac peticije Dobrica Ćosić.
Godine 1985. Rajko Đurđević je kidnapovan od pripadnika albanske emigracije u Briselu, dok je kao novinar istraživao kretanja u briselskom podzemlju. Albanska emigracija je, podsećanja radi, u to vreme eksplozijom digla u vazduh dva sprata hotela „Beograd”, predstavništvo „JAT”-a, dva autobusa agencije „Putnik”, ubila je računopolagača ambasade SFRJ Stojana Đerića i ranila u kičmu pomoćnika konzula Blagoja Anakioskog, a u klubu „Jugoslavija” automatskom puškom ubili 2 Srbina i naneli su 18 rana izvesnom Paunoviću. Pripadnici te emigracija su kidnapovali i mučili, Đurđevića, spasila ga je briselska žandarmerija. Slučaj je opisan u listu „Duga” u reportaži „Jedan dan u ulici smrti”. Prema saznanjima koje danas znamo Rajko Đurđević je tada otkrio štab albanske emigracije kasnije podržavan od NATO pakta jer iz tog štaba potiče koordinacija pobuna na Kosovu devedesetih.
Đurđević je zapošljavan i otpuštan iz „Duge”, „Nin”-a, „Radio Požarevca”, „Radio Beograda” i „TV Novi Sad”. Radio je u srpskoj televiziji „Pale”, u Banja Luci. Zajedno sa dr Đorđem Ilićem pokrenuo je i uređivao časopis Glasilo Srba „Tamo daleko” u periodu (1987—1989), najvećeg srpskog udruženja koje su osnovali Srbi u Švajcarskoj za čitavu Evropu. Časopis je objavljivao sve što se nije smelo objaviti u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji, „porobljenoj titoizmom”. U tom časopisu su objavljeni značajni prilozi nekoliko najuglednijih srpskih akademika, pisaca i istoričara. Titoistička Služba bezbednosti je zapretila da će dignuti u vazduh eparhijsku štampariju u Himelstiru u Nemačkoj, gde je časopis tajno štampan i širen po Srbiji i svetu. Đurđević je zbog rada u tom glasilu označen kao neprijatelj „naučnog titoizma i samoupravljanja”. Delio je sudbinu progonjenih, hapšenih i privođenih. Nastavio je da piše za crkvena glasila, ali i za mnoge strane i domaće časopise.
Njegov feljton objavljivan u nastavcima u NIN-u pod naslovom „Zemunice Baragana” o pogromu nad 60 000 Srba u Rumuniji koji su sproveli Ana Pauher i Georgi Georgiju Dež u periodu od (1948—1955), zaustavljen je intervencijom Nikolajea Čaušeskua i Vlade Rumunije koji su zapretili da ako se feljton ne zaustavi da će oni u Rumuniji objaviti i podatke o ulozi Tita u tom zločinu. Taj feljton je ipak naknadno objavljen u knjizi zborniku „Srbi u svetu” koju je izdao BIGZ, zajedno sa tekstovima najuglednijih pera srpskog naroda od patrijarha Arsenija Čarnojevića, Miloša Crnjanskog do Ive Andrića i dr.
U švajcarskom desničarskom listu „Argauer tags blat”-u 1989. Đurđević je objavio „Nacionalno pitanje Srba”. Taj članak izazvao je poseban gnev tadašnje vlasti, a rezultirao je Đurđevićevom suspenzijom i gubitkom posla. U tom članku je njegova vrlo poznata i često od mnogih citirana rečenica: „Moja taraba je starija od Amerike kao države”. Đurđević je tada suspendovan od glavnog urednika lista „Duga” Grujice Spasovića, (potonjeg ambasadora Srbije u BiH). Spasović ga je suspendovao na 8 meseci jer „Đurđević je tom rečenicom uvredio Vladu prijateljskih Sjedinjenih Američkih Država”. Beograd i Srbija su se neretko zabavljali i drugim Đurđevićevim britkim dosetkama, a „titoistička Služba” je pokretala tajnu i javnu silu Službe protiv njega.
Proveo je tri godine na ratištima Jugoslavije (od Pakraca do Sinja, od Velebita do Višegrada), kao ratni reporter „TV Novi Sad”. Napravio je nekoliko dokumentarnih filmova i mnogo video materijala potpunog živog prenosa rata. Njegovi video materijali sa ratišta su objavljeni na četvrtom kanalu Ruske televizije. Nagrađen je za humano i hrabro izveštavanje o ratu. Politička reportaža, bila je njegov osnovni novinarski izraz. Nacionalna sudbina, Kosovo i Metohija, državotvorno pitanje ugnjetavanih Srba i pravoslavlja osnovne su teme Đurđevićevog stvaralaštva, njegova strast i sudbina. Kada su redakcije postale sasvim zatvorene za njegov rad počeo se oglašavati u polju književnosti.
Dobitnik je međunarodne nagrade u Oberhauzenu 1987. za dokumentarni film „Majka sa Kosova”. Njegovo dramsko delo „Kosovska hronika” odigrano je 99 puta na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ugledni, NIN je 1987. objavio kritiku Vlade Stojanovića o drami „Kosovska hronika”. „Kosovska hronika” ima „duhovni okvir antičke tragedije”, Stanojević je dramu uvrstio u „pet najboljih predstava nacionalnog teatra svih vremena”. 1987. godine celi Sinod Srpske pravoslavne crkve je prisustvovao izvođenju „Kosovske hronike”. Ipak, ovo dramsko delo je uklonjeno iz Narodnog pozorišta političkom odlukom. Dramu je sa repertoara skinula Vida Ognjenović na „zlatnoj premijeri” (100-tom izvođenju). Vida Ognjenović je namesto „Kosovske hronike” na repertoar postavila svoju dramu „Da li je bilo Kneževe večere”, koja je na liniji ideološkog nastojanja da se potkopa Kosovski Zavet. Službe bezbednosti su sinhronizovano nastavile da napadaju i delo i pisca: „Ako se Đurđević ne zaustavi, taj će jednoga dana napasti i samog druga Tita” objavio je „Glas Smedereva”, posle gostovanja „Kosovske hronike”, koja je grad digla na noge. Služba tada kao da je imala proročke oči: Đurđević je deset godina docnije objavio satiričnu knjigu „Maršal” u kojoj je maršalov lik i galerija likova iz njegovog šinjela i okruženja prikazana u najboljem maniru domanovićevski jetke satire. Starešinstvo Hrama „Svetog Save” zahtevalo je posle političkog uklanjanja drame sa repertoara Narodnog pozorišta (i pored vrlo posećenih izvedbi) ponovno izvođenje „Kosovske hronike” i tražilo je da se predstava odigrava svake godine na Vidovdan na otvorenoj sceni ispred Hrama „Svetog Save”, za beogradsku publiku. Zanimanje za ovu dramu pokazala su i neka ruska pozorišta. Rediteljka drame „Kosovska hronika”, Cisana Murusidze, napisala je knjigu „Drama o drami”, u kojoj su opisane sve zakulisne igre vezane za uklanjanje ove popularne drame sa repertoara Narodnog pozorišta. Đurđević je dobitnik književne nagrade Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi srpskog naroda. Zbog svog učešća u ratu i zbog dovođenja ruskih kozaka na nekoliko ratišta u Bosni, Hercegovini i Krajini, Rajko Đurđević je „lustriran ” u „evropskoj Srbiji” a Udruženje novinara Srbije je odbilo da mu produži članstvo. Potom je Rajko Đurđević živeo i radio obrađujući dedovinu u Kaluđerici kod Beograda.
Deo Đurđevićevog dramskog dela je izložen i prikazan u sedmoj knjizi edicije „Savremena srpska drama”, koju je objavilo Udruženje dramskih pisaca Srbije. Godine 2015. Rajko Đurđević je primljen Udruženje pisaca Ruske federacije.
Političko delovanje i stavovi uredi
Đurđević je devedesetih bio istaknuti član Srpske radikalne stranke, bio je poslanik radikala u Skupštini Republike Srbije, nakon ideoloških neslaganja sa Vojislavom Šešeljem napustio je stranku i vratio poslanički mandat. Sarađivao je sa Dobricom Ćosićem oko pitanja vezanih za Kosovo i Metohiju o čemu postoje brojne fusnote u Ćosićevim objavljenim zapisima i dnevnicima. Jedan je od idejnih tvoraca i osnivača Srpskog sabora Zavetnici u kojem povremeno deluje kao savetnik.
Lični život uredi
Njegove kćerke su Milica Đurđević Stamenkovski, srpska političarka i Mira Đurđević, srpska pozorišna i filmska glumica. Preminuo je 10. marta 2022. godine u Beogradu.[1]
Nagrade uredi
- Dobitnik Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda, 1997.
Dela uredi
- Drame
- „Kosovska hronika”, drama, Beograd, (1987). Drama je imala 99 izvođenja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
- „Maršal”, satira, Savremena srpska drama, Dama print, Beograd, (1994. i 1997)
- Antologija „Savremena srpska drama”, knjiga 7. Udruženje dramskih pisaca Srbije, Beograd,
- „Ispovest haškog sužnja”, Beograd, 2011. (Objavljen je i engleski prevod).
- „Čučuk Stana”, monodrama, Beograd, 2014. Premijera je bila na sceni u Madlenijanumu.
