Rajko Maksimović

Rajko Maksimović (Beograd, 27. jul 1935) srpski je kompozitor, pisac i pedagog. Jedan od najznačajnijih muzičkih stvaralaca današnjice, Maksimović aktivno stvara kompozicije za različite sastave.

Rajko Maksimović
Lični podaci
Datum rođenja	(1935-07-27)27. jul 1935.
Mesto rođenja	Beograd, Jugoslavija

Biografija

Rajko Maksimović je rođen 1935. godine u Beogradu. Godine 1961. diplomira kompoziciju u klasi profesora Predraga Miloševića na Muzičkoj akademiji u Beogradu (današnjem Fakultetu muzičke umetnosti). Četiri godine kasnije, 1965. magistrirao je kompoziciju u istoj klasi. Nakon stečenog zvanja magistra, odlazi na jednogodišnje usavršavanje na Prinston Univerzitet u Nju Džerziju (SAD), tokom kog se posvetio mediju elektronske muzike. Godine 1963, izabran je za asistenta na Katedri za kompoziciju i orkestraciju Muzičke akademije u Beogradu, a 1967. i u zvanje docenta. U penziju (2001) otišao je sa zvanjem redovnog profesora. Maksimović je dobitnik brojnih nagrada, a dela su mu izvođena u zemlji i inostranstvu. Tokom njegove karijere, održane su četiri autorske večeri ovog kompozitora, a najveći deo njegovih ostvarenja je snimljen. Posebno treba istaći trostruki CD iz 2002. godine i još dva "singla", izdata 2009. godine, a takođe i DVD Pasije - sve u produkciji PGP RTS-a. Godine 1995, TV Novi Sad je snimila pedesetominutni film o ovom kompozitoru i njegovom stvaralaštvu. Maksimović je i autor autobiografske trilogije pod naslovom Tako je to bilo (1998, 2001, 2002).

Dela

Maksimović je autor brojnih vokalno-instrumentalnih, orkestarskih, solističkih, horskih i dela namenjenih deci. Od orkestarskih dela, tu su: Koncert za klavir i orkestar (1961, revidiran 2003.), Muzika postajanja (Musique de Devenir, 1965), Not to Be or to Be? (1969), dilema za orkestar i Eppur si muove (1970), čineDiptih (1970), Svita iz Pasije za orkestar (2009); kamerna dela obuhvataju: Partitu končertante (1965) za violinu i 13 gudača, Dve Bašove haiku (1966) za glas, flautu, violinu, klavir i traku, Trijalog (1968) za klarinet, gudački trio i klavir, Igra učetvoro (1977) za dva klavira u osam ruku, Concerto non Grosso (1978) za školske gudače, Tenderly? (1979), za kamerni ansambl, Za mirisom rascvetale trešnje (1985), 5 haiku, za glas i kamerni ansambl, Ave Marija (1985, revidirano 2004), Možda spava (1992), solo-kantata za meco sopran i kamerni orkestar, Prelid za prepodne jednog fauna (1994, revidirano 2011), za flautu i gudače, Poslovice iz Fenisa (1995, revidirano 2010), za četiri glasa i ansambl starih instrumenata, Rukovet (2003), za flautu, violinu i gudače, Igra udvoje (2006), za dva klavira. Horska i vokalno-insturmentalna dela: Kad su živi zavideli mrtvima (1963), epska partita za mešoviti hor, grupu instrumenata i gudački orkestar, Tri haiku (1966), za ženski hor i 24 instrumenta, Iz tmine pojanje (1975), 6 madrigala, dramski oratorijum Buna protiv dahija (1978), Reči u kamenu (1980) za mešoviti hor, Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša (1984/86) za bas solo, mešoviti hor i orkestar, Prometej (1985), za mešoviti hor a cappella, Pasija Svetoga kneza Lazara (1989) za kazivača, soliste, dva hora i orkestar, Sudba (1993) za mešoviti hor, Iskušenje, podvig i smrt Svetog Petra Koriškog (1994), Oče naš (1994) za mešoviti hor a cappella, O-TRIM-PARA (2004) za mešoviti hor. U opusu Rajka Maksimovića se mogu naći i kompozicije za decu kao što su: Slonče (1972) za bariton, dečji hor i ansambl, Gnjavi me teča (1972) za (dečji) sopran, dečji hor i ansambl, Lepa Kata (1974) za glas i klavir, Plavi mrav (1974) za glas, hor i klavir, "Tuđi gosti" (1975) za dečji hor i klavir, "Bolesnik na tri sprata" (1975) za dečji hor i klavir, muzička predstava za decu Svrbeća brda (Koprive) (1980, prerađeno 2008).

Napisi

Maksimović je, pored trotomne autobiografije objavio i knjige Šire o modusima, Osnovi notnog pisma, Putovanje po Severnoj Americi (2008), Drugo poutovanje po Severnoj Americi (2009) i Govor muzike (2008), u saradnji sa Milošem Jevtićem (pitanja i odgovori).

Muzički jezik

Rajko Maksimović

Tokom studija na Muzičkoj akademiji u Beogradu, Maksimović je komponovao dela neoklasične provinijencije, u skladu sa zahtevima studijskog programa na Katedri za kompoziciju i orkestraciju. Nakon stečene diplome, Maksimović je upoznao stvaralačke koncepte kompozitora takozvane Poljske škole. Posebnu privlačnost, za kompozitora u ovom periodu predstavlja stvaralaštvo Vitolda Lutoslavskog (polj. Witold Lutoslawski), preciznije, njegove kompozicije pisane po aleatoričkom principu, te upotreba klastera. Nakon upoznavanja sa delima poljskih kompozitora i njihovim kompozicionim tehnikama, koje je koristio u svojim delima, Maksimović je 1975. godine menjao svoj muzički jezik, inspirišući se (srpskom) tradicijom, ’vraćajući’ se tonalnosti/modalnosti i jednostavnosti, uz povremeno zaoštravanje muzičkog jezika. Ova stilska orijentacija ostaje dominantna u Maksimovićevom stvaralaštvu do danas.

Muzika postajanja (1965)

Ovom orkestarskom kompozicijom, Maksimović je „završio studije III stepena na Muzičkoj akademiji“ (Peričić, 1969: 239). Može se reći da delo predstavlja „prvi aleatorički zapis (u Srbiji) na principima poljske škole“ (Veselinović-Hofman, 1983: 360). Želeći da prikaže postepeno nastajanje muzičke ideje, Maksimović je, za osnovu dela ’postavio’ motiv b-а-c-h, koji se postepeno širi do dvanaesttonskog ’grozda’. Ritmička struktura je aleatorička, dok su tonske visine fiksirane.

Tri haiku (1967)

Inspirisan starom japanskom poezijom, Maksimović u ovom delu ’slika’ daleke predele Japana. Za razliku od Muzike postajanja, u kojoj je aleatorički princip upotrebljen samo delimično (Peričić 1969: 242), Tri haiku predstavljaju kompoziciju čijim tokom ovaj princip u potpunosti dominira. ’Zvuk Japana’ prizvan je u ovom delu pomoću specifične boje orkestra, te posebnog tretmana ženskog hora čiji se glasovi kreću najčešće u razmaku sekundnog intervala, a čija deonica obiluje neprezicno zabeleženim šaputanjem i parlandom. U delu je česta i upotreba klastera koji se grade aleatoričkim naslojavanjem instrumenata, čime je postignuto specifično ’bojenje’ sazvučja.

Iz tmine pojanje (1975)

Zbirka od 6 madrigala komponovanih za hor a capella. Kao literarni predložak, Maksimović je koristio tekstove iz 16. veka koje su stvarali mahom anonimni autori sa ovih prostora. U delu se evocira pre svega forma italijanskog madrigala, te se ono često tumači kao Maksmovićev povratak tradiciji. Neke od osnovnih karakteristika kompoziije jesu pre svega tonalna centriranost i tonsko slikanje, karakteristično za madrigale, te linearan način koncipiranja melodijske linije i usresređenost na značenjsku dimenziju teksta, uz povremene pojave disonanci i „trenja u vertikali“ (Veselinović-Hofman, 1997: 63).

Pasija Svetoga Kneza Lazara (1989)

Delo je nastalo 1989. godine, i za njega je autor dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Svakako je najznačajnija Maksimovićeva kompozicija ne samo iz vokalno-instrumentalnog već i njegovog celokupnog opusa. O ovoj kompoziciji Maksimović kaže: „Pasiju sam zamislio – a, verujem, i ostvario – kao dramu, tj. akciono. Slušaoca Pasije zamišljam kao putnika koji dolazi na polje Kosovo, gde se susreće s Kosovskim stubom. Putnik čita Natpis, odnosno Stub mu pripoveda i uvodi ga u radnju. Čak, u jednom trenutku, progovara i Knez Lazar (s tekstom natpisa). Posetilac se osvrće i gleda na Kosovo polje „puno kostiju mrtvih“ i tako započinje priča. Najpre mirnodopsko blagostanje, sreća i lepota (RAVANICA), ali uskoro zatim pojavljuje se zloslutno znamenje (pomračenje Sunca, zvezda-repatica) koje PREDSKAZUJE razne nesreće i pošasti (zemljotres, kugu, glad, pustošenja). Prava katastrofa se dešava 1371. kada se „Gospod razgnevi“ na Srbe i dozvoli njihovu pogibiju na Marici. Od tada Lazareva Srbija dobija vrlo zlog suseda koji, u manjim ili većim pljačkaškim naletima i upadima na našu teritoriju – pleni, ubija, zlostavlja, odvodi u ropstvo…(NAPAST). Videvši da se približio dan odlučnog i konačnog obračuna, knez Lazar se najpre obraća Bogu za pomoć (MOLITVA), a zatim doziva svoje plemiće, velmože, vojvode i uopšte ratnike, koje svojom uzvišenom i nadahnutom, rodoljubivom BESEDOM poziva u hrabru ali ponosnu smrt, na svesnu i dostojanstvenu žrtvu, dakle, u carstvo nebesko – a u ime jedne više moralnosti, humanosti i pravde. S obzirom na to da se u tom trenutku Knez poistovećuje sa svojim narodom (a uskoro ćemo videti: i narod s Knezom) ovu BESEDU složno pevaju Lazar i hor. Posle besede, naravno, ratnici se ZAVETUJU svom Knezu na vernost, a ispred njih je najhrabriji među njima vitez – budući heroj i nacionalna legenda - Miloš. Borbene i rodoljubive zakletve nižu se jedna za drugom, da bi se na kraju sve sublimirale u onoj (umrimo da uvek živi budemo), koja – u fugatu – u stvari, predstavlja poklič i početak juriša. U BOJU učestvuju dva hora, i to tako da zvuk i pokret brzih osmina prelazi iz jednog hora u drugi (levo-desno), pa će deo slušalaca (na pogodnim mestima, a u zavisnosti od izvedbenog prostora) imati utisak da se nalazi u središtu same bitke! Posle tri velika gradaciona „talasa“, na kulminatornoj tački, muzika se prekida a Kazivač saopštava zlu sudbinu Lazarevu i njegove garde – svi do jednoga behu posečeni! Potom, u jednoj malo dužoj replici (koja je kao odmorište od „ognjenih treskova, zveketa oružja, vapaja ljudi i njištanja konja"), Kazivač nas dovodi na Kneževu SAHRANU. Najpre se kneginja Milica u jednom ekstatičnom PLAČU oprašta od svoga supruga, a zatim sveštenici i ceo okupljeni narod pevaju završni pogrebni koral. Naš putnik (slušalac Pasije) – čuvši, videvši i doživevši celu priču – polako se udaljava, sve tiše se čuje pevanje pogrebne povorke, a Stub ga ispraća istim rečima kojima ga je i dočekao (EPILOG), ali ga sada, na kraju, još tri puta opominje: „da ne promineš i da ne previdiš!", tj. da ne zaboravi.“

Spisak značajnijih dela

Rajko Maksimović

Horska i vokalno-insturmentalna dela:

• Kad su živi zavideli mrtvima (1963), epska partita za mešoviti hor, grupu instrumenata i gudački orkestar
• Tri haiku (1966), za ženski hor i 24 instrumenta
• Iz tmine pojanje (1975), 6 madrigala (2 za mešoviti hor, 3 za ženski i 1 za muški)
• Buna protiv dahija (1978), dramski oratorijum za 4 glumca, hor, dečji hor i orkestar
• Reči u kamenu (1980) za mešoviti hor
• Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša (1984/86) za bas solo, mešoviti hor i orkestar
• Prometej (1985), za mešoviti hor a cappella
• Pasija Svetoga keza Lazara (1989) za kazivača, 4 solista, dva hora i orkestar
• Sudba (1993) za mešoviti hor
• Iskušenje, podvig i smrt Svetog Petra Koriškog (1994) za kazivača, 3 solista, hor i orkestar
• Oče naš (1994) za mešoviti hor a cappella
• "Ovo i ono" (1995) za mešoviti hor a cappella
• "Ćerancija" (1996) za ženski hor, udaraljke i klavir
• "Colored" (1996) za mešoviti hor i kontrabas
• O-TRIM-PARA (2004) za mešoviti hor
• "Psalm 90" (2005) za mešoviti i dečji hor, flautu, trubu i hornu
• "Pesma na pesmama"/"Hohes Lied" (2007) za mešoviti hor
• "Tebe Boga hvalim" (2008) za mešoviti hor
• "Molitva Arsenijeva" (2008) za pojca (ten), mešoviti hor, flautu i vibrafon
• "Lama" (2012) za mešoviti hor

Orkestarska dela:

• Koncert za klavir i orkestar (1961, revidiran 2003.)
• Muzika postajanja (Musique de Devenir, 1965)
• Diptih, za orkestar (1970) ("Not to Be or to Be?", 1969 + "Eppur si muove", 1970)
• Svita iz Pasije, za orkestar (2009)

Kamerna dela:

• Partita končertante (1965) za violinu i 13 gudača
• Dve Bašove haiku (1966) za glas, flautu, violinu, klavir i traku
• Trijalog (1968) za klarinet, gudački trio i klavir
• Igra učetvoro (1977) za dva klavira u osam ruku
• Concerto non Grosso (1978) za školske gudače
• Tenderly? (1979), za kamerni ansambl
• Za mirisom rascvetale trešnje (1985), 5 haiku, za glas i kamerni ansambl
• Ave Marija (1985, revidirano 2004), za hor, flautu, klavir i gudače
• Možda spava (1992), solo kantata za meco-sopran i kamerni orkestar / za glas, flautu i klavir
• Prelid za prepodne jednog fauna (1994, revidirano 2011) za flautu i gudače / za flautu, violinu i klavir
• Poslovice iz Fenisa (1995, revidirano 2010), za četiri glasa i ansambl starih instrumenata
• Rukovet (2003), za flautu, violinu i gudače / za flautu, violinu i klavir
• Igra udvoje (2006), za dva klavira
• Svita iz Pasije, za violinu i gudače; za gudački kvartet (2009)

Kompozicije za decu:

• Slonče (1972) za bariton, dečji hor i ansambl
• Gnjavi me teča (1972) za (dečji) sopran, dečji hor i ansambl
• "Zvezde" (1973) za mecosopran, ženski hor i ansambl
• "Da nije zvezda" (1973) za mecosopran, ženski hor i ansambl
• Lepa Kata (1974) za glas i klavir
• Plavi mrav (1974) za glas hor i klavir
• "Alas i školjka" (1974) za bariton i klavir
• "Kad je bio mrak" (1975) za 2-glasni dečji hor i klavir
• "Tuđi gosti" (1975/2014) za 2-glasni dečji hor i kamerni orkestar
• "Bolesnik na tri sprata" (1975), za 2-glasni dečji hor
• Svrbeća brda (Koprive), muzička predstava za decu, (1980/2008), za 2-glasni dečji hor i kamerni orkestar
• "A l'ecole des animaux" (2009) za 2-glasni dečji hor, flautu i klavir

Notna izdanja

Autorova notna izdanja su dostupna na

• http://www.rajko-maksimovic.net/index.php?page=scores
• http://alexanderstreet.com/products/music
• http://www.musicanet.org - za horske/horsko-orkestarske kompozicije

Diskografija (izbor)

• Kad su živi zavideli mrtvima, Buna protiv dahija, orkestarska i kamerna muzika (1965-1977), Pasija Svetoga kneza Lazara, PGP RTS, 3CD 341388.
• Testamenat i vokalna muzika, PGP RTS, CD 431951.
• Iskušenje, podvig i smrt Svetog Petra Koriškog, Iz tmine pojanje, PGP RTS, CD 432095.
• Pasija Svetoga kneza Lazara, DVD RTS 491733

Literatura

• Bergamo Marija (1980): Elementi ekspresionističke orijentacije u srpskoj muzici, Beograd: Univerzitet umetnosti.
• Marinković, Sonja (2009): Istorija srpske muzike, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
• Mikić Vesna, „Neoklasične tendencije“, u: Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.
• Peričić, Vlastimir (1969): Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd: Prosveta
• Stojanović-Novičić, Dragana, Marija Masnikosa, „Orkestarska muzika“, u: Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.
• Rajko Maksimović - zvanična prezentacija