Википедија

Реинионски ибис

Reinionski ibis ili Sveti ibis sa Reiniona (Threskiornis solitarius) izumrla je endemska vrsta ibisa, koja je bila nastanjena na vulkanskom ostrvu Reinion u Indijskom okeanu. Prvi fosilni ostaci pronađeni su 1974. godine, a po prvi put je naučno analiziran 1987. Njegovi najbliži rođaci su madagaskarski ibis, afrički ibis i australijski ibis.

Reinionski ibis
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Pelecaniformes
Porodica:
Threskiornithidae
Potporodica:
Threskiornis
Rod:
† T. solitarius
Binomno ime
† Threskiornis solitarius
areal reinionskog ibisa (zaokruženo)
Sinonimi

Apterornis solitarius Sélys, 1848, Raphus solitarius Sélys, 1848, Didus apterornis (Schlegel, 1854), Pezophaps borbonica Bonaparte, 1854, Ornithaptera borbonica (Bonaparte, 1854), Apterornis solitaria (Milne-Edwards, 1869), Didus borbonica (Schlegel, 1873), Didus borbonicus (Schlegel, 1875), Ornithaptera solitarius (Hachisuka, 1953), Victoriornis imperialis Hachisuka, 1953, Borbonibis latipes Mourer & Moutou, 1987

Putopisci iz 17. i 18. veka zabeležili su belu pticu koja je otežano letela, i često su je nazivali usamljenik sa Reiniona. Sredinom 19. veka, stariji putopisci su pretpostavljali da je reč o belom dodou, usled prethodnih spisa u kojima se pominje postojanje dodoa na ostrvu. Međutim, nikakvi fosilni ostaci dodoa nisu pronađeni na Reinionu. Dodeljivani su mu i drugi pogrešni nazivi, samo na osnovu pretpostavki. Krajem 20. veka, pronađeni fosilni ostaci doveli su do zaključka da je reč o vrsti ibisa.

Analizom starih opisa i fosilnih ostataka, otkrilo se da je reinionski ibis bio pretežno bele boje, sa manjim primesama žute i sive. Vrhovi krila i repno perje bili su crni. Imao je dug vrat i noge, a kljun je bio relativno ravan i kratak u odnosu na druge vrste ibisa. Bio je snažnije građe od svojih rođaka, ali je inače vrlo sličan njima. Fosili kostiju krila pokazuju da je imao smanjenu mogućnosti letenja, što se može povezati sa sezonskim gojenjem. Ishrana reinionskog ibisa sastojala se iz crva i insekata iz zemlje. Preferirao je samoću (otuda i naziv „usamljenik”). U 17. veku, nastanjivao je planinske oblasti, ali možda je bio prisiljen da potraži udaljene visove, jer su ga ljudi masovno lovili, kao i zbog novih predatorskih životinja koje su nastanjivale pristupačnija mesta na ostrvu. Posetioci Reiniona su hvalili ukus ibisovog mesa, te su ovi faktori doveli do potpunog istrebljenja ove vrste početkom 18. veka.

Raniji opisi uredi

Tokom 1770, francuski prirodnjak de Bufon zapisao je da je dodo naseljen na ostrvima Mauricijus i Reinion. Nejasno je zašto je naveo i Reinion, ali je takođe Rodrigeskog samotnjaka i Dodoa (oiseau de Nazareth) smatrao istom vrstom.[2] Engleski prirodnjak Hju Edvin Strikland dotakao se starih opisa Reinionskog samotnjaka u svojoj knjizi „Dodo i njegovi rođaci” iz 1848. godine, gde je zaključio da se ibis razlikuje od dodoa i rodrigeskog usamljenika.[3] Baron Edmond de Selis Longšam skovao je 1848. godine naučno ime Apterornis solitarius za reinionskog ibisa, imenujući ga tipičnom vrstom iz ovog roda.[4] Budući da je Ričard Oven već koristio naziv Apterornis za drugu pticu, Bonaparta je 1854. skovao nov naziv Ornithaptera borbonica (Burbon je originalni francuski naziv za ostrvo Reinion).[5] Godine 1854, Herman Šlegel je uvrstio usamljenika u isti rod kao Dodo, a nazvao ga je Didus apterornis.[6] On ga je opisao striktno u skladu sa modernim podacima, što je rezultiralo izgledom poput ibisa ili rode, a ne dodoa.[2] Pošto se smatralo da ima genetsku povezanost sa pticom Dodo, Reinionski usamljenik je dugo bio uvršten u Dididae porodicu golubova.[7]

 
Jedna od slika belog dodoa, autora Pitera Holstajna II iz 17. veka

Godine 1856, Vilijam Koker je objavio u Engleskoj otkriće „persijske” slike iz 17. veka, na kojoj je prikaz belog dodoa među barskim pticama.[2] Umetnik je kasnije identifikovan kao Piter Vitus,[8] i mnogi istaknuti prirodnjaci 19. veka kasnije su pretpostavili da je na slici prikazan beli usamljenik sa Reiniona, probitno predloženo od strane ornitologa Džona Goulda.[2] Istovremeno, nekoliko sličnih slika belih dodoa autora Pitera Holstajna[9] otkriveno je u Holandiji. Godine 1869, engleski ornitolog Alfred Njutn je tvrdio da Vitusova slika i gravura u Bontekoovim memoarima prikazuju živog reinionskog dodoa koji je doveden u Holandiju, objašnjavajući tup kljun kao rezultat obrezivanja kljuna kako bi se sprečila mogućnost da povredi ljude. On je takođe ignorisao nedoslednosti između ilustracija i opisa, posebno dugi, tanki kljun koji je implicirao jedan moderni opis.[10]

Savremen opis uredi

Do kasnih 1980—ih, verovanje u postojanje belog dodoa na ostrvu Reinion bilo je ustaljeno mišljenje, a samo nekoliko istraživača je dovodilo u pitanje vezu između slika belog dodoa i svedočenja o Usamljeniku. Oni su upozoravali da nikakvi zaključci ne mogu biti doneti bez čvrstih dokaza kao što su fosili, i da ništa ne pokazuje da beli dodoi na slikama imaju bilo kakve veze sa Reinionom. Godine 1970, Robert V. Storer predvideo je da ukoliko se pronađu ikakvi ostaci, oni neće pripadati ni rodu Raphinae, niti Columbidae.[2][11]

 
Restoracija Hermana Šlegela iz 1854. godine koja ima izgled rode, na osnovu Duboinog opisa

Prvi fosilni ostaci ptica na Reinionu pronađeni su 1974. godine, i prepoznati kao roda, Ciconia. Ostaci su pronađeni u pećini, što ukazuje na to da su je tu doneli i pojeli rani doseljenici.Godine 1987, fosili nedavno izumrlih vrsta ibisa iz Reiniona su opisani kao Borbonibis latipes, i smatralo se da pripadaju vrsti gologlavog ibisa iz roda Geronticus.[12] Godine 1994, pokazalo se da fosil „rode” takođe pripada ibisu.[13] Otkriće iz 1987. navelo je biologa Antonija S. Čeka[14] da ukaže na to da postoji mogućnost da fosili pripadaju Reinionskom usamljeniku. Ova pretpostavka je objavljena od strane prirodnjaka koji su opisali Borbonskog ibisa 1995. godine, a takođe je premešten u rod Threskiornis, sada u kombinaciji sa specifičnim epitetom solitariusiz Longšamovog naziva iz 1848. godine. Autori su istakli da savremeni opis više odgovara izgledu i ponašanju jednog ibisa, nego članu roda Raphinae, pogotovo što je fragment relativno kratke i ravne donje vilice ibisa otkriven 1994. godine, a ibisovi ostaci su brojni na nekim lokalitetima; te bi bilo čudno da putopisci nikada nisu pomenuli tako relativno često viđenu pticu, dok su pomenuli većinu drugih vrsta, kasnije prepoznatih iz fosila.[15]

Evolucija uredi

Vulkansko ostrvo Reinion je staro samo tri miliona godina, a Mauricijus i Rodrigez, sa svojim neletećim vrstama ptica, stari su osam do deset miliona godina, i malo je verovatno da bi ijedna ptica bila u stanju da leti posle pet ili više miliona godina prilagođavanja na ostrvu. Stoga je malo verovatno da je Reinion mogao biti kolonizovan od strane neletećih ptica sa ovih ostrva, a samo ptice etačice na ostrvu imaju rođake.[2] Tri miliona godina je dovoljno vremena za neleteće i slaboleteće sposobnosti da evoluiraju u pticama ostrva Reinion. Ali takve vrste bi nestale usled erupcije vulkana Piton de Niž ​​pre između 300.000 i 180.000 godina. Najnovije vrste bi stoga verovatno biti potomci životinja koje su naselile ostrvo iz Afrike ili sa Madagaskara posle ovog događaja, što nije dovoljno vremena za pticu da postane neleteća.[5]

Godine 1995, morfološke studije ukazale su na to da je najbliži rođak Reinionskog ibisa zapravo Afrički ibis (T. aethiopicus) i Australijski ibis (T. spinicollis).[15] Takođe postoje dokazi da je najbliži madagaskarsom svetom ibisu (T. bernieri), a samim tim i da ima afričko poreklo.[16]

Izumiranje uredi

Rastom populacije doseljenika na ostrvu Reinion, Reinionski ibis se postepeno teritorijalno ograničavao na vrhove planina. Novi predatori poput mačke i pacova uzeli su danak. Preterano izlovljavanje je takođe doprinelo i nekoliko savremenih zapisa tvrde da je ova ptica naveliko lovljena za hranu.[17] Godine 1625, Džon Taton je opisao pitomost ove ptice i kako je lako bilo uloviti je:

Postoji prodavnica male i velike peradi, mnogo golubova, velikih papagaja i slično; i velike ptice slične ćurki, vrlo debele i kratkih krila, a ne mogu da lete, belog perja, a vrlo pitoma, poput druge peradi, tako da im ne smeta niti se plaše pucnja. Naši ljudi su ih ubijali motkama i kamenjem. Desetorica mogu prikupiti dovoljno njih da nahrane četrdesetoricu na dan.[7]

Poslednji zabeležen susret sa reinionskim usamljenikom je imao Foaje 1708. godine, što ukazuje da to da je ova vrsta verovatno istrebljena negde početkom osamnaestog veka.[17] Tokom 1820. godine, Luj Anri de Frejsine pitao je jednog starog roba o dodou, a rečeno mu je da je ptica postojala oko Sen-Žozefa kada je njegov otac bio dete. Ovo bi možda bilo vek ranije, ali izvor može biti nepouzdan. Ček i Hjum smatraju da su divlje mačke u početku lovile hranu u niziji, a kasnije su se okrenule ka višim područjima unutrašnjosti, koja su verovatno bila poslednje uporište ibisa, jer su bila nedostupna za svinje. Vrsta se smatra istrebljenom oko 1710-1715.[16]

Reference uredi

  1. ^ BirdLife International (2012). „Threskiornis solitarius”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 26. 11. 2013. 
  2. ^ a b v g d đ Hume, J. P.; Cheke, A. S. (2004). „The white dodo of Réunion Island: Unravelling a scientific and historical myth” (PDF). Archives of Natural History. 31 (1): 57—79. doi:10.3366/anh.2004.31.1.57. 
  3. ^ Strickland, H. E.; Melville, A. G. (1848). The Dodo and Its Kindred; or the History, Affinities, and Osteology of the Dodo, Solitaire, and Other Extinct Birds of the Islands Mauritius, Rodriguez, and Bourbon. London: Reeve, Benham and Reeve. str. 57—62. ISBN. 
  4. ^ Olson, S. (1977). „A synopsis on the fossil Rallidae”. Rails of the World – A Monograph of the Family Rallidae. Boston: Codline. str. 357—358. 0-87474-804-6. 
  5. ^ a b Mourer-Chauvire, C.; Bour, R.; Ribes, S.; Moutou, F. (1999). „Avian paleontology at the close of the 20th century: The avifauna of Réunion Island (Mascarene Islands) at the time of the arrival of the first Europeans”. Smithsonian Contributions to Paleobiology. 89: 8—11. 
  6. ^ Schlegel, H. (1854). „Ook een Woordje over den Dodo (Didus ineptus) en zijne Verwanten”. Verslagen en Mededeelingen der Koninklijke Akademie van Wetenschappen (na jeziku: Dutch). 2: 232—256. 
  7. ^ a b Rothschild, W. (1907). Extinct Birds. London: Hutchinson & Co. str. 171—176. 
  8. ^ Pieter Withoos
  9. ^ Pieter Holsteyn II
  10. ^ Newton, A. (1868). „XIII. On a picture supposed to represent the didine bird of the island of Bourbon (Réunion)”. The Transactions of the Zoological Society of London. 6 (6): 373—376. doi:10.1111/j.1096-3642.1868.tb00581.x. 
  11. ^ Greenway, J. C. (1967). Extinct and Vanishing Birds of the World. New York: American Committee for International Wild Life Protection 13. str. 111. 0-486-21869-4. 
  12. ^ Mourer-Chauviré, C.; Moutou, F. (1987). „Découverte d'une forme récemment éteinte d'ibis endémique insulaire de l'île de la Réunion Borbonibis latipes n. gen. n. sp.”. Comptes rendus de l'Académie des sciences. Série D (na jeziku: French). 305 (5): 419—423. 
  13. ^ Cheke, A. S. (1987). „An ecological history of the Mascarene Islands, with particular reference to extinctions and introductions of land vertebrates”. Ur.: Diamond, A. W. Studies of Mascarene Island Birds. Cambridge: Cambridge University Press. str. 5–89. ISBN 978-0521113311. doi:10.1017/CBO9780511735769.003. 
  14. ^ Anthony S. Cheke
  15. ^ а б Mourer-Chauviré, C. C.; Bour, R.; Ribes, S. (1995). „Was the solitaire of Réunion an ibis?”. Nature. 373 (6515). Bibcode:1995Natur.373..568M. doi:10.1038/373568a0. 
  16. ^ а б Cheke, A. S.; Hume, J. P. (2008). Lost Land of the Dodo: An Ecological History of Mauritius, Réunion & Rodrigues. New Haven and London. стр. 30—43. ISBN 978-0-7136-6544-4. 
  17. ^ а б Hume, J. P.; Walters, M. (2012). Extinct Birds. London: A & C Black. стр. 67—68. ISBN 978-1-4081-5725-1.. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Reinionski ibis na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Reinionski ibis.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Реинионски_ибис&oldid=26988891”