Rečenica

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Rečenica (višeznačna odrednica).

U nefunkcionalnoj lingvistici, rečenica je tekstualna jedinica koja se sastoji od jedne ili više reči koje su gramatički povezane. U funkcionalnoj lingvistici, rečenica je jedinica napisanog teksta ograničenih grafološkim karakteristikama, kao što su velika slova i oznake (zapete, upitnici i uzvičnici). Suprotno ovom pojmu je kriva, koja je ograničena fonološkim osobinama kao što su visina tona i zvučnost i oznake kao što su pauze; i sa klauzom, koja predstavlja niz reči koji predstavljaju neki proces koji se odvija tokom vremena. Ovaj pojam se uglavnom odnosi na rečenicu u svom nefunkcionalnom smislu, iako se rad u funkcionalnoj lingvistici indirektno navodi ili razmatra.

Rečenica može sadržati reči grupisane zajedno da izraze izjavu, pitanje, uzvik, zahtev, naredbu ili sugestiju. Rečenica je skup reči koji u principu govori potpunu misao (iako možda neće imati smisla uzeto iz izolacije konteksta); stoga ona može biti jednostavna fraza, ali mora da ima dovoljno značenja da implicira klauzu, čak i ako nije eksplicitna. Na primer reč „Dva” kao rečenica (odgovor na pitanje „Koliko ih je bilo?”) podrazumeva klauzu „Bilo je dvoje”. Obično rečenica sadrži subjekat i predikat. Rečenica se takođe može definisati potpuno u pravopisnim terminima, kao grupa reči koja počinje velikim slovom i završava se tačkom.

Članovi rečenice:

• Glavni - Subjekat i Predikat.
• Zavisni - Atribut i Apozicija (odredbe imenice), Objekat (dopuna glagola) priloške odredbe (odredbe glagola).

Reči u rečenici imaju funkciju rečeničkih članova. To je sintaksička funkcija reči.

Subjekat

Subjekat ili subjekt označava o kome ili čemu se u rečenici govori. Subjektom se označava vršilac radnje, nosilac stanja, uzročnik zbivanja, odnosno ono čemu se predikatom nešto pripisuje.

• Učiteljica pregleda zadatke.
• Jovana i Teodora su dobile petice u školi.

Funkciju subjekta najčešće ostvaruju imenice i imeničke zamenice, imenička sintagma ili paralelni rečenični članovi.

• Neki stariji ljudi su sedeli na klupi.
• Milica i Tamara su dobre drugarice.

U funkciji subjekta mogu se osim imeničkih pojaviti druge vrste reči.

• Trčati je zdravo.
• Pet je moj srećan broj.

Gramatički subjekat je uvek u nominativu.

• Moma se igra.

Logički subjekat je u genitivu, dativu ili akuzativu.

• gen. Nema Mome. (Moma nije tu.)
• dat. Meni se spava. (Ja sam pospan.)
• ak. Vesnu je strah. (Vesna oseća strah.)

Predikat

Predikat je centralni član rečenice. On kazuje nešto o subjektu. Može biti glagolski i imenski.

• Glagolski predikat je glagol u ličnom glagolskom obliku. Njime se subjektu pripisuje neka radnja, stanje ili zbivanje.
• Imenski predikat se sastoji od dva dela. To su glagolski i imenski deo. Glagolski deo je pomoćni glagol JESAM - BITI u ličnom glagolskom obliku. Imenski deo predikata može biti bilo koja imenska reč (imenica, zamenica, pridev, broj ili prilog) ili sintagma sa imenskom rečju, i on označava sadržaj imenskog predikata.

1. pripisuje subjektu neku osobinu: Ana je lepa.
2. identifikuje subjekat: Ana je vaspitačica.

Predikat može biti PROST ili SLOŽEN.

• Prost - sastoji se od jednog glagola u ličnom glagolskom obliku.
• Složen - sastoji se od dva, ponekad i od tri glagola. U složenom predikatu prvi glagol nema potpuno značenje. Takvi su glagoli moći, hteti, želeti, morati, smeti.

Dužina

Sa obnovljenim interesom, dužina rečenice se proučava od 1980-ih, uglavnom u kontekstu „drugih sintaktičke fenomene”.

Jedna definicija prosečne dužine rečenice proznog paragrafa je odnos broja reči i broja rečenica. U udžbeniku Matematička lingvistika, Andrasa Korneja, sugeriše se da je u „novinarskoj prozi prosečna dužina rečenice iznad 15 reči”. Prosečna dužina rečenice uglavnom služi kao merilo za procenu rečenične teškoće ili složenost. Uopšteno, ako se prosečna dužina rečenice poveća, onda će se i složenost rečenice povećati.

Druga definicija „dužine rečenice” je broj klauzula u rečenici, dok je „dužina klauzule” broj fonova u klauzuli.

Istraživanja Erika Šila i Pitera de Hana bazirana na uzorcima teksta su pokazala da dve susedne rečenice imaju veću verovatnoću da imaju slične dužine od dve rečenice koje nisu susedne, i da gotovo sigurno imaju sličnu dužinu u fikciji. Ovo je suprotstavljeno teoriji da „autori mogu da teže da imaju naizmenične duge i kratke rečenice”. Dužina rečenice, kao i složenost reči, su faktori u čitljivosti rečenice; međutim, i za druge faktore, kao što je prisustvo veznika, rečeno je da „znatno olakšavaju razumevanje”.

Literatura

• Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. str. 21. Pristupljeno 15. 12. 2011. 
• Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. str. 108. Pristupljeno 15. 12. 2011. 
• Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. str. 352. Pristupljeno 15. 12. 2011. „(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text” 
• Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. izd.). London: Hodder Education. ISBN 978-1-4441-1908-4. OCLC 795119185. 
• Těšitelová, Marie (1992). Quantitative linguistics. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. ISBN 978-90-272-1546-8. OCLC 704275234. 
• Kornai, András (2007). Mathematical linguistics. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-84628-985-9. 
• Carter, Ronald (1982). Linguistics and the teacher. London: Routledge & K. Paul. ISBN 978-0-7100-9193-2. OCLC 8587839. 
• Troia, Gary A. (2011). Instruction and assessment for struggling writers: evidence-based practices. Guilford Press. ISBN 978-1-60918-030-0. 
• Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
• Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
• Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
• Ashtadhyayi, Work by Panini. The Editors of Encyclopaedia Britannica. Encyclopædia Britannica. 2013. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
• Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second izd.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
• Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. str. 142. ISBN 978-0199574094. 
• Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. str. 627f. 
• O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
• William Strunk, Jr., ur. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
• Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
• Bede Rundle, Grammar in Philosophy, Oxford 1979.
• Chris Foryth, Grammar through time, 1981.
• Ralph Waldo Emerson, et al, The Classics of Style, 2006.
• Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
• Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
• Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
• Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Bks.
• Chomsky, N. (1981). Lectures on Government and Binding. Mouton de Gruyter.
• Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
• Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
• Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
• Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
• Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
• Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
• Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
• Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ur.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second izd.). Oxford: Elsevier. 
• Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 04. 07. 2023. 
• Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ur. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (na jeziku: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Pristupljeno 24. 08. 2012. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
• Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
• Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
• Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. izd.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
• Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
• Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
• Hays, D. 1964. Dependency theory: A formalism and some observations. Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
• Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. izd.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
• Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
• Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press. 
• Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
• Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
• Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
• Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Pristupljeno 24. 08. 2012. 
• Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
• Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
• Van Valin, Robert D. (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Rečenica na Vikimedijinoj ostavi