Robert Šuman
Robert Šuman (nem. Robert Schumann; Cvikau, 8. jun 1810 — Bon, 29. jul 1856) je bio nemački kompozitor romantizma.
Robert Šuman | |
|---|---|
 Robert Šuman 1839. godine | |
| Datum rođenja | 8. jun 1810. |
| Mesto rođenja | Cvikau |
| Datum smrti | 29. jul 1856. (46 god.) |
| Mesto smrti | Bon |
Biografija uredi
Cenjen muzički kritičar i osnivač časopisa Neue Zeitschrift für Musik, danas je smatran predstavnikom muzikalnog romantizma. Komponovao je između ostalog klavirsku muziku, pesme i crkvenu muziku. 1843. godine Feliks Mendelson ga angažuje za nastavnika klavira i kompozicije na novoosnovanom konzervatorijumu u Lajpcigu. Od 1850. do 1853. Šuman deluje kao gradski muzički direktor u Diseldorfu. Od velikih ličnosti, posebno je uticao na Bramsa.
Kada se vratio u Lajpcig, oženio se Klarom Vik, kćerkom svog učitelja, koja je bila izvanredna pijanistkinja. Ona je pomogla Šumanu da preboli udarac koji mu je nanela paraliza ruke, koju je zadobio prilikom eksperimenta pomeranja prstenjaka na desnoj ruci.
U svojim poslednjim godinama života patio je od psihičke bolesti. 1854. godine pokušao je sebi oduzeti život skočivši u Rajnu, ali je spasen. Umro je 1856. godine i sahranjen je u Bonu.
Rani život uredi
Šuman je rođen u Cvikauu, u Kraljevini Saksoniji (danas Centralna Nemačka), kao peto i poslednje dete Johane Kristijane (rođene Šnabel) i Avgusta Šumana.[1] Šuman je počeo da komponuje pre sedme godine, ali je njegovo dečaštvo proteklo u kultivaciji književnosti koliko i muzike — nesumnjivo pod uticajem njegovog oca, prodavca knjiga, izdavača i romanopisca.[2]
Sa sedam godina, Šuman je počeo da uči opštu muziku i klavir kod Johana Gotfrida Kunca, nastavnika u srednjoj školi u Cvikau. Dečak je odmah razvio ljubav prema muzici i radio je na sopstvenim kompozicijama, bez pomoći Kunca. Iako je često zanemarivao principe muzičke kompozicije, stvarao je dela koja su vredna divljenja za njegove godine. Dodatak Universal Journal of Music iz 1850. uključivao je Šumanovu biografsku skicu u kojoj se navodi: „Rečeno je da je Šuman, kao dete, posedovao redak ukus i talenat za prikazivanje osećanja i karakterističnih osobina u melodiji, mogao je da skicira različite dispozicije njegovih intimnih prijatelja određenim figurama i odlomcima na klaviru tako tačno i komično da su svi prasnuli u glasan smeh sličnosti portreta.“[3]
Sa 14 godina, Šuman je napisao esej o estetici muzike i takođe je doprineo izdanju knjige, koju je uredio njegov otac, pod naslovom Portreti slavnih ljudi. Još u školi u Cvikauu čitao je dela nemačkih pesnika-filozofa Šilera i Getea, kao i Bajrona i grčkih tragičara. Njegova najmoćnija i najtrajnija književna inspiracija bio je Žan Pol, nemački pisac čiji se uticaj vidi u Šumanovim mladalačkim romanima Junske večeri, završenim 1826, i Selena.
Šumanovo interesovanje za muziku je bilo podstaknuto prisustvom nastupu Ignaza Mošelesa koji je svirao u Karlsbadu, a kasnije je razvio interesovanje za dela Betovena, Šuberta i Mendelsona. Njegov otac, koji je podsticao njegove muzičke težnje, umro je 1826. kada je Šuman imao 16 godina. Nakon toga, ni majka ni staratelj ga nisu ohrabrivali da nastavi muzičku karijeru. Godine 1828, Šuman je napustio srednju školu, a nakon putovanja tokom kojeg je u Minhenu upoznao pesnika Hajnriha Hajnea, pod pritiskom porodice odlazi da studira pravo na Univerzitetu u Lajpcigu. Ali u Lajpcigu, Šuman se umesto toga fokusirao na improvizaciju, kompoziciju pesama i pisanje romana. Takođe je počeo ozbiljno da uči klavir kod Fridriha Vika, poznatog profesora klavira. Godine 1829. nastavlja studije prava u Hajdelbergu, gde postaje doživotni član korpusa Sakso-Borusija Hajdelberg.
1830–1834 uredi
Tokom uskršnjeg doba 1830. čuo je italijanskog violinistu, violistu, gitaristu i kompozitora Nikolo Paganinija kako svira u Frankfurtu. U julu je pisao svojoj majci: „Ceo moj život je bio borba između poezije i proze, ili to nazovimo muzika i pravo“. Uz njenu dozvolu, do Božića se vratio u Lajpcig, i sa 20 godina, uzimao je časove klavira kod svog starog majstora Fridriha Vika, koji ga je uveravao da će biti uspešan koncertni pijanista nakon nekoliko godina učenja kod njega.[4] Tokom studija kod Vika, neke priče tvrde da je Šuman trajno povredio prst na desnoj ruci. Vik je tvrdio da je Šuman oštetio svoj prst korišćenjem mehaničkog uređaja koji je zadržavao jedan prst dok je vežbao druge — što je trebalo da ojača najslabije prste.[5] Klara Šuman je diskreditovala priču, rekavši da invaliditet nije posledica mehaničkog uređaja, a sam Robert Šuman je to opisao kao „bolest cele ruke”. Neki tvrde da, pošto se činilo da je invaliditet bio hroničan i da je zahvatio ruku, a ne samo prst, nije verovatno da je uzrokovan uređajem za jačanje prsta.[6] Godine 2012. neurolozi su raspravljali o Šumanovim simptomima na konferenciji pod nazivom „Muzičari sa distonijom“.[7]
Šuman je napustio ideju o koncertnoj karijeri i umesto toga se posvetio kompoziciji. U tom cilju započeo je studije muzičke teorije kod Hajnriha Dorna, šest godina starijeg nemačkog kompozitora i, u to vreme, dirigenta Lajpciške opere.
Papiloni uredi
Šumanova fuzija književnih ideja sa muzičkim – poznatim kao programska muzika – možda se prvi put oblikovala u Papilonima, op. 2 (Leptiri), muzički prikaz događaja u Žan Polovom romanu Flegeljahre. U pismu iz Lajpciga iz aprila 1832. Šuman poručuje svojoj braći: „Pročitajte što pre poslednju scenu u Flegeljahre Žan Pola, jer su Papiloni zamišljeni kao muzički prikaz tog maskenbala.” Ova inspiracija je donekle nagoveštena u njegovoj prvoj pisanoj kritici — eseju iz 1831. o Frederik Šopenovim varijacijama na temu iz Mocartovog Don Đovanija, objavljenog u Allgemeine musikalische Zeitung. U njemu Šuman stvara imaginarne likove koji raspravljaju o Šopenovom delu: Florestan (otelotvorenje Šumanove strastvene, glasne strane) i Euzebije (njegova sanjiva, introspektivna strana) — pandani Vulta i Volta u Flegeljahre. Oni pozivaju trećeg, majstera Raroa, za mišljenje. Raro može predstavljati ili samog kompozitora, Vikovu ćerku Klaru, ili kombinaciju to dvoje (Klara + Robert).
U zimu 1832. godine, sa 22 godine, Šuman je posetio rođake u Cvikauu i Šnebergu, gde je izveo prvi stav svoje Simfonije u g-molu (bez broja opusa, poznat kao „Cvikauer“). U Cvikauu je muzika izvedena na koncertu Klare Vik, koja je tada imala samo 13 godina. Klara je ovom prilikom odsvirala bravurozne Varijacije Anrija Herca, kompozitora koga je Šuman već ismevao kao filistejca.[8] Šumanova majka je rekla Klari: „Moraš se jednog dana udati za mog Roberta.“[9] Simfonija u g-molu nije objavljena za vreme Šumanovog života, ali je svirana i snimana u novije vreme.
Instrumenti uredi
Jedan od najpoznatijih instrumenata na kojem je svirao Robert Šuman bio je klavir Konrada Grafa, poklon od Grafa povodom Robertovog i Klarinog braka 1839. godine.[10] Ovaj instrument je stajao u Šumanovoj radionici u Diseldorfu, a kasnije ga je Klara Šuman poklonila Johanesu Bramsu. Nakon promene nekoliko lokacija, primilo ga je Društvo prijatelja muzike u Beču i može se videti u Muzeju istorije umetnosti u Beču.[11]
Medijski portreti uredi
- Sanjanje (1944) je UFA film u kojem glume Matijas Viman kao Šuman, Hilde Kral kao Klara Vik, Ulrih Haupt kao Johanes Brams i Emil Lokamp kao Franc List.
- Pesma ljubavi (1947) je film MGM-a u kojem glume Pol Henrajd kao Šuman, Katarin Hepbern kao Klara Vik, Robert Voker kao Johanes Brams i Henri Danijel kao Franc List.[12]
- Čežnja je biografski roman američkog autora J.D. Landisa iz 2000. godine.[13]
Reference uredi
- ^ Ostwald 1985, str. 11
- ^ Schumann 1982
- ^ Eric Himy, pianist, Recording Homage to Schumann, CD Notes, (Centaur, 2006), CEN 2858
- ^ Perrey 2007, str. 11
- ^ Jensen 2001
- ^ Sams, Eric (decembar 1971). „Schumann's hand injury”. The Musical Times. 112 (1546): 1156—1159. JSTOR 954772. doi:10.2307/954772.
- ^ Oestreich, James R. (2012-03-13). „A Disorder That Stops the Music”. The New York Times.
- ^ Robert Schumann, musical Journal
- ^ Litzmann 1913
- ^ Litzmann. „Clara Schumann-Johannes Brahms: Briefe, 1853-96”. The Musical Times. 68 (1016): 899. ISSN 0027-4666. JSTOR 916520. doi:10.2307/916520.
- ^ Brahms and His World (Revised izd.). Princeton University Press. 2009. str. 78. ISBN 978-0-691-14344-6. JSTOR j.ctt7rxmx.
- ^ Song of Love na sajtu AFI (jezik: engleski)
- ^ Clee, Nicholas (26. 3. 2005). „Review: Longing by JD Landis” — preko www.theguardian.com.
Literatura uredi
- Abraham, Gerald E.H. (1988). Robert Schumann: German composer. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 27. 9. 2020.
- Chernaik, Judith (2018). Schumann: The Faces and the Masks. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-451-49447-4.
- Daverio, John (1997). Robert Schumann, Herald of a "New Poetic Age". Oxford University Press. ISBN 978-0-19-802521-4.
- Fuller-Maitland, John Alexander (1884). Schumann. London: S. Low, Marston and Company.
- „Robert Schumann”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. Pristupljeno 13. 4. 2020. The beginning of this article is freely accessible at this Grove Music Online link.
- Jensen, Eric Frederick (2001). Schumann. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534606-0. Pristupljeno 2. 4. 2015.
- Latham, Alison (2011). The Oxford companion to music. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957903-7.
- Litzmann, Berthold (1913). Clara Schumann, an Artist's Life, based on material found in diaries and letters. London, Leipzig: MacMillan, Breitkopf and Härtel.
- Ostwald, Peter (1985). Schumann, The Inner Voices of a Musical Genius
. Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-014-3. - Perrey, Beate, ur. (2007). The Cambridge Companion to Schumann. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78950-9.
- Rice-See, Lynn (2008). The Piano Teaching of Walter Hautzig, with 613 Examples from Beethoven, Schubert, Schumann, and Chopin. Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4981-7.
- Wasielewski, Wilhelm Joseph von (1858). Robert Schumann. Dresden.
- Tunbridge, Laura (2007). Schumann's Late Style. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87168-6.
- Worthen, John (2007). Robert Schumann: Life and Death of a Musician . Yale University Press. ISBN 978-0-300-11160-6. The author argues that the composer was mentally normal all his life, until the sudden onset of insanity near the end resulting from tertiary syphilis
- Steinberg, Reinhard (2015). „Robert Schumann in the psychiatric hospital at Endenich”. Progress in Brain Research. 216: 233—275. ISBN 9780444633996. PMID 25684293. doi:10.1016/bs.pbr.2014.11.009.
- Steinberg, R. (novembar 2017). „Robert Schumann in der Heil- und Pflegeanstalt Endenich bei Bonn” [Robert Schumann in the psychiatric hospital in Endenich near Bonn]. Der Nervenarzt. 88 (11): 1298—1313. PMID 27456194. S2CID 6414248. doi:10.1007/s00115-016-0173-2.
- Bodsch, Ingrid. „Schumann network” (na jeziku: engleski i nemački). Stadtmuseum, Bonn; Federal Government Commissioner for Culture and Media. Pristupljeno 28. 9. 2020.
- Schumann, Robert (1965). Pleasants, Henry, ur. Schumann on Music: A Selection from the Writings. Courier Corporation. ISBN 978-0-486-14309-5.
- Schumann, Robert (1982). Wolff, Konrad, ur. On Music and Musicians. Translated by Paul Rosenfeld. University of California Press. ISBN 978-0-520-04685-6.
Spoljašnje veze uredi
- Biografija Roberta Šumana (jezik: engleski)
- Kompletan spisak radova (jezik: engleski)
- Misterija Šuman („Politika“, 17. jul 2010)
- Musical Rules at Home and in Life – text by Robert Schumann
- „Schumann material”. BBC Radio 3 archives.
- Sächsische Akademie der Wissenschaften zu Leipzig – edition of letters written by Robert and Clara Schumann
- The city of Robert Schumann
- Robert Šuman na sajtu Internet Archive (jezik: engleski) (texts)
- Robert Schumann (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski)
- Robert Šuman na sajtu Internet Archive (jezik: engleski) (audio and video)
- Robert Šuman na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
