Википедија

Ruholah Homeini

1. врховни вођа Ирана (1979—89)

Ruholah Musavi Homeini (pers. روح‌الله موسوي خمینی‎, arap. روح‌الله الموسوي الخميني‎;[9] (Homein, 24. septembar 1902[10] — Teheran, 3. jun 1989), poznat i kao Ajatolah Homeini, je bio iranski političar i ajatolah.[11] Bio je iranski politički i duhovni vođa od islamske revolucije 1979. do svoje smrti. Nasledio ga je Ali Hamnej

Ruholah Homeini
Lični podaci
Datum rođenja(1902-09-24)24. septembar 1902.[1][2][3][4][5]
Mesto rođenjaHomein, Kadžarska monarhija
Datum smrti3. jun 1989.(1989-06-03) (86 god.)
Mesto smrtiTeheran, Iran
ReligijaŠiitski islam[6][7][8]
Porodica
SupružnikKhadijef Sakafi
Deca5
Politička karijera
Politička
stranka		Islamska republikanska partija
3. decembara 1979 — 3. juna 1989.
PrethodnikFunkcija uspostavljena
Mohamed Reza Pahlavi kao šah Irana
NaslednikAli Hamnej
Potpis

Godine 1950, je proglašen ajatolahom, što je najveći čin verskog vođe kod islamskih šiita.[12] Tokom antivladinih demonstracija 1963. izjasnio se protiv agrarnih reformi i zapadnjačkog vladanja Muhameda Reze Pahlavija, zbog čega je odmah bio poslat u zatvor. Pošto je nasilno proteran iz Irana 1964. otišao je da živi u Irak, no proterao ga je i Sadam Husein, pa se 1978. smestio pokraj Pariza, odakle je agitirao za rušenje šaha. Dana 1. februara 1979, dve sedmice nakon što je šah napustio Iran, Homeini se vratio popraćen ovacijama. Proglašen je verskim vođom Iranske revolucije i četiri dana kasnije postavljen je za člana vlade. U novembru 1979. Homeini je odobrio iranskim militantima napad na američku ambasadu u Teheranu. Referendumom iz decembra 1979. proglašen je novi ustav koji je imenovao Homeinija doživotnim političkim i verskim vođom. Ponovo je postavljen strogi islamski zakon. Odugovlačio je Iračko-iranski rat i uz gorčinu prihvatio UN-ovo primirje 1988.

Homeini je bio marja („izvor oponašanja“) u dvanaestničkom šiitskom islamu, idžtihad ili fakih (stručnjak za šerijat) i autor više od 40 knjiga, ali pre svega je poznat po svojim političkim aktivnostima. On je proveo više od 15 godina u egzilu zbog svog protivljenja poslednjem šahu. U svojim spisima i propovedima proširio je teoriju velajat-el fakih, „starateljstvo islamskih pravnika (klerikalna vlast)”, kako bi uključio teokratsku političku vladavinu islamskih pravnika. Ovaj princip (iako široj javnosti nije bio poznat pre revolucije),[13][14] dodat je novom iranskom ustavu[15] nakon što je stavljen na referendum.[16] Prema Njujork Tajmsu, Homeini je demokratiju nazvao ekvivalentnom prostituciji.[17] Da li su Homeinijeve ideje kompatibilne sa demokratijom i da li je on nameravao da Islamska Republika bude demokratska ostaje sporno.[18] On je bio Osoba godine časopisa Tajm za 1979. godinu zbog svog međunarodnog uticaja,[19] i Homeini je opisan kao „virtualno lice šiitskog islama u zapadnoj popularnoj kulturi”.[20] Godine 1982, on je preživeo jedan pokušaj vojnog puča.[21] Homeini je bio poznat po svojoj podršci uzimanju talaca tokom Iranske talačke krize,[22] njegova fatva je pozivala na ubistvo britansko indijskog romanopisca Salmana Ruždija,[19][23] i po tome što je Sjedinjene Države nazivao „velikom sotonom” i Sovjetski Savez „manjom sotonom”.[24] Homeini je bio kritikovan zbog ovih dela i zbog kršenja ljudskih prava Iranaca (uključujući njegovo naređivanje pogubljenja hiljada političkih zatvorenika, ratnih zločinaca i zarobljenika Iransko-iračkog rata).[25][26][27][28][29]

Pisana zaostavština imama Homeinija uredi

Imam Homeini je napisao na desetine knjiga iz oblasti etike, gnoze, jurisprudencije, filozofije, politike i društvenih pitanja. Tokom svog bogatog i plodnog stvaralaštva imam Homeini se bavio širokim spektrom tema iz raznih oblasti verskog, političkog i društvenog života. Davao je komentare i tumačenja brojnih filozofskih, gnostičkih i verozakonskih dela drugih autora, pokretao pitanja i u vidu rasprava izlagao svoja stanovišta o opštim i praktičnim aspektima verozakona. Takođe, držao je predavanja od kojih su mnoga zabeležena i kasnije objavljena. Beležio je svoje najvažnije stavove, mišljenja i upozorenja o političkim i društvenim problemima sa kojima se suočavaju islamska društva, i ljudska zajednice uopšte, u formi činjenica potkrepljenih dokumentarnim analizama i dobronamernim savetima.[30]

Stil uredi

Imam Homeini pisao je prefinjenim stilom. U svojim delima pridržavao se tradicionalnih pravila pisanja, vodeći računa o redosledu u izlaganju i sažetosti. Tečna proza, korišćenje književnih umeća, sveža inovativnost kompozicije u njegovim političkim i verskim porukama stvorili su osnove za preobražaj u iranskoj verskoj i političkoj književnosti. Uticaj specifične terminologije i kompozicije koje je imam koristio već je prihvaćen u delima savremene persijske književnosti, pa čak i u svakodnevnom govornom jeziku ljudi. Pojedina dela imama Homeinija, kao što su ona iz oblasti jurisprudencije i njene metodologije i gnoze napisana su na arapskom jeziku, dok su ostala napisana na persijskom. Pojedina imamova dela napisana su specifičnim stilom, tako da je razumevanje istih nemoguće bez tumačenja merodavnih autoriteta iz tih oblasti, dok su ostala njegova dela napisana nešto jednostavnijim stilom. Dela čiju je reviziju i reprint u skorije vreme izvršio Institut za prikupljanje i objavljivanje dela imama Homeinija[31] prednjače u odnosu na ostala izdanja, i to u pogledu uvodnih napomena, fusnota sa objašnjenjima, pregleda indeksa pojmova, kao i po brizi za tačnost teksta i prikazu ilustracija sa reprodukcijama originalnih stranica rukopisa. U poslednjih nekoliko godina izvestan broj imamovih dela po prvi put je publikovan u izdanju pomenutog Instituta.

Istaknuta i poznata dela uredi

Između više od pedeset dela koja po svom stilu, kompoziciji i sadržaju ilustruju sveobuhvatnost interesovanja imama Homeinija, sledeća se mogu izdvojiti kao najreprezentativnija:


„Komentar na jutarnju molitvu” (pers. شرح دعای سحر‎) je delo koje sadrži tumačenje dubokih gnostičkih aspekata filozofije i kalama (islamske teologije), zasnovano na kuranskim poglavljima i predanju Poslanikovih potomaka, kao komentar na molitvu poznatu kao mubahala, odnosno jutarnju molitvu. Ovo je prvo gnostičko–filozofsko delo Homeinija objavljeno 1929. godine.[32]

„Svetiljka upute u halifat i velajat” (arap. مصباح الهدایة إلی الخلافة والولایة‎) predstavlja jedno od najdubokoumnijih i najblistavijih dela na temu islamske gnoze u savremenoj eri. Zanimljivo je napomenuti da je rad na ovoj knjizi imam Homeini završio kada mu je bilo svega 28 godina.[33]

„Zbirka poezije imama Homeinija” (pers. دیوان شعر‎) predstavlja zbirku imamovih poetskih dostignuća koja je sakupio i publikovao Institut za prikupljanje i objavljivanje dela imama Homeinija. Zbirka sadrži šest poglavlja napisanih u različitim pesničkim formama (gazel, katren, kasida, masnavi). Imam Homeini je pisao gnostičku, političku i socijalnu poeziju još od svoje mladosti. Na žalost, veći deo tih pesama je izgubljen tokom brojnih selidbi ili racija i premetačina koje su agenti SAVAK-a vršili u imamovom domu i biblioteci, ili usled nekih drugih okolnosti. U vremenu nakon pobede Islamske revolucije imam Homeini je pisao stihove u formi gazela, katrena i masnavi.[34]

„Gnostička pisma” (pers. نامه های عرفانی‎) je zbirka imamovih pisama upućenih njegovim rođacima. To su uglavnom etičko-gnostičke oporuke, upute i saveti upućeni njegovom sinu Ahmedu (O važnosti namaza za unapređenje duše) i njegovoj snahi Fatimi Tabatabi, kao i nekoliko gazela (Ljubav Voljenog; Tajne duše; Slobodan od sveta; Skrivena tajna; Muštuluk sjedinjenja).[35]

„Knjiga svetlosti” (pers. صحیفه نور‎) (poruke, predavanja, govori, intervjui, dekreti i pisma) je zbirka političkih i socioloških radova imama Homeinija sabranih u 22 toma. Osim u svojim knjigama „Otkrivanje tajne”, „Islamska vlast”, i „Političko-Božanski testament”, imam Homeini je svoje stavove i političke, društvene i verske smernice izlagao i u stotinama propovedi, poruka, odluka i pisama tokom niza godina borbe vođene pre i nakon pobede Revolucije. Ove smernice su objavljivane u različitim formama i oblicima, i pod različitim naslovima.[36]


„Tumačenje 40 hadisa” (pers. شرح چهل حدیث‎)je delo u kojem se daje tumačenje četrdeset predanja Božijeg poslanika, nastalo kao deo dugačke tradicije među muslimanskim učenjacima koja nalaže pamćenje četrdeset hadisa. Osim poprilično uobičajenih postupaka u ovakvim delima, kao što su analize lanaca prenosilaca ili jezičke analize izraza upotrebljenih u samom hadisu, ovo delo se posebno odlikuje i izdvaja dubokim gnostičkim tumačenjima. Neretko se čini da su pronađena i ponuđena sva značenja hadisa, a onda autor kao da čitaoca u nastavku tumačenja prenosi na jedan novi, viši stepen gnostičke spoznaje, što svedoči o njegovom ogromnom znanju i razumevanju, ali i o dubini i sveobuhvatnosti hadisa koji tumači. Ovo delo spada u etička i gnostčko-spoznajna dela među kojima, po svom sadržaju i aktuelnosti tema koje obrađuje, zauzima visoko mesto.[37][38]

„Adabi namaza” (pers. آداب نماز‎) je gnostičko delo imama Homeinija koje je autor završio 1941. godine. U njemu se govori o duhovnim pravilima i tajnama molitve. Autor u ovom delu objašnjava da islamska molitva, kao jedna od obaveza propisanih svakom muslimanu, nema samo svoje šerijatsko i egzoterijsko značenje i smisao, nego i ono unutrašnje, ezoterijsko o čemu govori i Kuran i hadis. Opis smisla i značenja namaza podsećanje je na duhovno uzdignuće (miradž).[39] Tri godine pre pisanja ovog dela, u jednom vrednom traktatu „Sirr al salat”, imam Homeini je takođe opisao tajne namaza, ali u sažetoj formi prilagođenoj dobrim poznavaocima ove tematike. Kako bi ovu temu pribižio široj publici, autor je napisao „Adabe namaza”, o čemu kaže: „Pre ovoga, napisao sam esej u kojem sam se u granicama svojih mogućnosti bavio tajnama namaza. Kako on nije blizak običnom puku, odlučih da napišem nekoliko redova o srčanim propisima ovog duhovnog uzdignuća vernika.”

„Islamska vlast” (pers. ولایت فقیه‎) je jedno od poznatijih dela imama Homeinija, napisano 1970. godine i verovatno najuticajniji dokument napisan u moderno doba u prilog teokratskoj vladavini. Ova knjiga obuhvata niz predavanja za vreme njegovog izgnanstva u Iraku (Nadžaf) koja opisuju suštinu uređenja sistema za koji se on zalagao. Knjiga dokazuje da se vlast mora voditi u skladu sa tradicionalnim islamskim zakonom (Šerijat), a da bi se to desilo, vodeći islamski pravnik mora osigurati političko starateljstvo nad narodom. Izmenjeni oblik ove doktrine ugrađen je u Ustav Islamske Republike Iran iz 1979. godine nakon iranske revolucije, a autor doktrine Ajatolah Homeini bio je prvi pravnik staratelj ili Vrhovni vođa Irana. Dok je bio u iznanstvu u Iraku u svetom gradu Nadžafu, Homeini je u periodu od 21. januara do 8. februara 1970. godine grupi svojih studenata održao seriju od 19 predavanja o islamskoj vlasti. Zabeleške sa ovih predavanja ubrzo su pretočene u knjigu koja je izašla pod tri različita naslova: „Islamska vlast”, „Autoritet pravnika” i „Pismo imama Musavija Kašefa al-Gite” (kako bi obmanuo iranske cenzore). Knjiga manjeg obima (od 150 stranica) je prokrijumčarena u Iran i široko rasprostranjena među Homeinijevim pristalicama pre revolucije. Sadržaj knjige vrlo dobro pokazuje prirodu islamskog uređenja države, i to u dve dimenzije: unutrašnjoj i spoljnoj politici, i objašnjava osnovnu i temeljnu filozofiju koja stoji iza islamske vladavine. Imam Homeini u njoj dokazuje potrebu za islamskom državom i definiše oblik islamske vlasti i kvalifikacije vladara, i na kraju iznosi program za uspostavljanje islamske vlasti. Poslednji deo knjige sadrži politički i verski testament imama Homeinija.[40] Testament počinje kraćim osvrtom na izvorno šiitsko učenje u kojem autor govori o istinitosti izvornog islama i predstavlja lažne pobornike islama i proklamatore tzv. „američkog islama” u današnjem vremenu. U nastavku testamenta sadašnjim i budućim generacijama sugeriše se čuvanje islamske revolucije i podseća na važnost pridavanja pažnje pojavi, karakteru i motivima revolucije, kao i sposobnosti i moći islama u donošenju sreće i zadovoljstva ljudskim društvima. Svoj testament imam Homeini završava davanjem konstruktivnih saveta i preporuka svim slojevima društva, funkcionerima IR Iran, vladarima islamskih zemalja, i muslimanima u celom svetu i svim ugroženim ljudima sveta.

„Veliki džihad ili borba sa samim sobom” (pers. جهاد اکبر یا مبارزه با نفس‎) su predavanja imama Homeinija iz Nadžafa, koje je 1991. godine objavio Institut za prikupljanje i objavljivanje dela Imama Homeinija. Džihad u islamu znači nastojanje i trud na Božijem putu. Postoje dve vrste džihada: spoljni džihad (fizički džihad), pomaganje Božje vere je olovkom, jezikom ili mačem i unutrašnji džihad (duhovni džihad ili borba protiv sebe). Duhovni džihad je borba protiv svakog zla, gneva, požude, strasti i svakog oblika rđavih moralnih navika. Džafar as-Sadik, šesti šiitski imam, rekao je: Muhamed je poslao vojsku na ratište radi odbrane. Nakon njihovog uspešnog povratka, rekao im je: „Blagosloveni su ljudi koji su učinili mali rat, ali ipak ostaje im veliki rat.” U verskoj praksi borba sa samim sobom nazvan je velikim ratom, a fizička borba malim ratom. U ovoj knjizi imam Homeini nalaže studentima verskih nauka, sveštenstvu i svima koji se bore protiv svojih strasti: „Neophodno je da se duhovno pročistite tako da kad preuzmete odgovorno mestu u društvu, pročistite i druge i na taj način preduzmete korak ka ispravljanju i izgradnji društva”.[41]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ DeFronzo 2007, str. 287. "born 22 September 1901..."
  2. ^ „History Of Iran Ayatollah Khomeini – Iran Chamber Society”. Iranchamber.com. Pristupljeno 5. 1. 2013. 
  3. ^ „Khomeini Life of the Ayatollah By BAQER MOIN”. The New York Times. Pristupljeno 19. 1. 2012. 
  4. ^ „Imam Khomeini Official Website | پرتال امام خمینی”. harammotahar.ir. Arhivirano iz originala 03. 05. 2016. g. Pristupljeno 9. 3. 2012. 
  5. ^ Karsh 2007, str. 220. "Born on 22 September 1901
  6. ^ Bowering, Gerhard; Crone, Patricia; Kadi, Wadad; Stewart, Devin J.; Zaman, Muhammad Qasim; Mirza, Mahan, ur. (28. 11. 2012). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. str. 518. ISBN 9781400838554. 
  7. ^ Ruthven, Malise (8. 4. 2004). Fundamentalism: The Search For Meaning: The Search For Meaning (reprint izd.). Oxford University Press. str. 29. ISBN 9780191517389. 
  8. ^ Jebnoun, Noureddine; Kia, Mehrdad; Kirk, Mimi, ur. (31. 7. 2013). Modern Middle East Authoritarianism: Roots, Ramifications, and Crisis. Routledge. str. 168. ISBN 9781135007317. 
  9. ^ Constitution of the Islamic Republic of Iran, Chapter 1, Article 1, Constitution of the Islamic Republic of Iran 
  10. ^ Reich, Bernard (1990). Political Leaders of the Contemporary Middle East and North Africa: A Biographical Dictionary. Westport, CN: Greenwood Press. str. 310. 
  11. ^ „Ruhollah Khomeini | Biography, Exile, Revolution, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-01. 
  12. ^ „Ayatollah Khomeini (1900–1989)”. BBC – History. Pristupljeno 20. 6. 2013. 
  13. ^ Abrahamian, Iran, (1982) p. 478–9
  14. ^ Hamid Algar, 'Development of the Concept of velayat-i faqih since the Islamic Revolution in Iran,' paper presented at London Conference on vilayat al-faqih, in June 1988, quoted in "The Rule of the Religious Jurist in Iran" by Abdulaziz Sachedina, p. 133 in Iran at the Crossroads, edited by John Esposito and R. K. Ramazani
  15. ^ Moin, Khomeini, (2000), p. 218
  16. ^ „NYU Law: A Guide to the Legal System of the Islamic Republic of Iran”. Nyulawglobal.org. Arhivirano iz originala 7. 1. 2012. g. Pristupljeno 16. 12. 2011. 
  17. ^ Ibrahim, Youssef M. (31. 7. 1988). „The world: Khomeini vs. Hussein; Mideast's Contenders for Nasser's Mantle”. The New York Times. 
  18. ^ Political thought and legacy of Ruhollah Khomeini#Democracy
  19. ^ a b „TIME Person of the Year 1979: Ayatullah Khomeini”. Time. 7. 1. 1980. Arhivirano iz originala 23. 11. 2008. g. Pristupljeno 22. 11. 2008. 
  20. ^ Nasr, Vali, The Shia Revival, Norton, (2006), p.138
  21. ^ „Iran Says an Attempted Coup by Army Group Was Foiled”. The New York Times. 28. 6. 1982. 
  22. ^ „The Mystic Who Lit The Fires of Hatred. 7 January 1980”. Time. 7. 1. 1980. Arhivirano iz originala 20. 09. 2010. g. Pristupljeno 19. 3. 2010. 
  23. ^ Marzorati, Gerald, "Salman Rushdie: Fiction's Embattled Infidel". Named Man of the Year in 1979 by American newsmagazine TIME
  24. ^ Katz, Mark N. (2010). „Iran and Russia”. Ur.: Wright, Robin B. The Iran Primer: Power, Politics, and U.S. Policy. United States Institute of Peace. str. 186. ISBN 978-1-60127-084-9. 
  25. ^ Lamb, Christina (4. 2. 2001). „Khomeini fatwa 'led to killing of 30,000 in Iran'”. The Telegraph. Pristupljeno 23. 6. 2017. 
  26. ^ Karsh, Efraim (25. 4. 2002). The Iran–Iraq War: 1980–1988. Osprey Publishing. str. 1–8, 12–16, 19–82. ISBN 978-1841763712. 
  27. ^ „A list of executed prisoners in 1988 (in Farsi)” (PDF). 
  28. ^ „Iran Focus”. 
  29. ^ „Iran Human Rights Documentation Center – A Faith Denied: The Persecution of the Baha'is of Iran”. Iranhrdc.org. Pristupljeno 9. 3. 2012. 
  30. ^ Hamid Ansari, „Pripovest o buđenju, osvrt na ideološku, intelektualnu i političku biografiju imama Homeinija”, prevod: Milena Radulović, Kulturni centar Ambasade IR Iran u Beogradu, Beograd 2008. ISBN 9788673560182.
  31. ^ Institut za prikupljanje i objavljivanje dela imama Homeinija
  32. ^ „Imam Homeini, Komentar na jutarnju molitvu” „Tebyan” članak na persijskom jeziku
  33. ^ Imam Khomeini, „THE LAMP OF GUIDANCE INTO VICEGERENCY AND SANCTITY (MISBAH UL-HIDAYAH ILAL-KHILAFAH WAL-WILAYAH)” The Institute for Compilation and Publication of Imam Khomeini's Works (International Affairs Department), Tehran ISBN 9789642121014
  34. ^ „Divan Imama Homeinija”, Kulturni centar Ambasade IR Iran u Sarajevu, Sarajevo 2006, prevod: Mubina Moker
  35. ^ „Gnostička pisma imama Homeinija” , Naučnoistraživački institut Ibn Sina, Kulturni centar Ambasade IR Iran u Sarajevu, Sarajevo 2008.
  36. ^ „An Anthology of Imam Khomeinis Speeches, Messages, Interviews, Decrees, Religious Permissions, and Letters” , a group translators, editors : Majid Karimi and Mansoor Limba, Publisher : The Institute for Compilation and Publication of Imam Khomeini's Works (International Affairs Department), Tehran 2008.
  37. ^ Ruhullah Musavi Homeini „Tumačenje 40 hadisa”[mrtva veza] Fondacija Mulla Sadra u Bosni i Hercegovini, preveli Amar Imamović i Lutfi Akbaš, ISBN 9789958657986, Sarajevo, 2018.
  38. ^ Imam Khomeini „Forty hadiths an exposition of ethical and mystical traditions” Translators: Mahliqa Qarai and Ali Quli-Qarai, Publisher : The Institute for Compilation and Publication of Imam Khomeini’s Works (International Affairs Department), Tehran 2003.
  39. ^ Imam Homeini, „Adabi namaza”[mrtva veza] Prijevod: grupa prevodilaca, Ibn Sina i Institut za komplikaciju i publikaciju djela Imama Homeinija, ISBN 9799643357398 Sarajevo 2006.
  40. ^ Imam Homeini, „Islamska vlast” Međunarodna politika, Beograd 1990.
  41. ^ Imam Homeini „Veliki džihad ili borba sa samim sobom” Ibn Sina i Institut za kompilaciju i publikaciju dela Imama Homeinija grupa prevodilaca, ISBN 9799643357404, Sarajevo 2006.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рухолах_Хомеини&oldid=27551672”