Saigo Takamori
Saigo Takamori (Jap. 西郷隆盛 (隆永) „Saigō Takamori (Takanaga)“; 23. januar 1828 – 24. septembar 1877) bio je jedan od najuticajnijih samuraja kasnog Edo perioda i rane Meidži ere. Često se opisuje kao poslednji pravi samuraj.[1] Rođen kao Saigo Kokiči (西郷小吉Saigō Kokichi), po odrastanju dobija ime Takamori. Poeziju je pisao pod alijasom Saigo Nanšu (西郷南洲 Saigō Nanshū).[2]
Takamori Saigo | |
|---|---|
 Saigo Takamori | |
| Datum rođenja | 24. septembar 1828. |
| Mesto rođenja | Kagošima, Japan |
| Datum smrti | 24. septembar 1877. (49 god.) |
| Mesto smrti | Kagošima, Japan |
Detinjstvo i mladost uredi
Saigo Takamori je rođen 23. januara 1828. godine (7. decembra po lunarnom kalendaru u desetoj godini Bunsei ere) u okrugu Sacuma (danas prefektura Kagošima).
U svojoj ranoj karijeri služio je kao nisko rangiran samuraj „kaši“ (samuraji koji su se bavili usput bavili zemljoradnjom ili trgovinom) bez obzira što je porodica Saigo imala viši rang „jokaši“ čiji su pripadnici bili samo ratnici. Bez obzira što su viši slojevi ratnika bili finansirani od strane daimjoa, Saigo je živeo siromašno, više kao „kaši“ sa dugovima za koje mu je trebalo oko 25 godina da ih vrati. U to vreme je postojala diskriminiacija između viših i nižih slojeva samuraja pa je Saigo stalno morao da balansira između socijalnog i ekonomskog statusa. Na te izazove je odgovarao skromnošću, dostojanstvom i strpljenju što je impresioniralo druge samuraje Sacume a kasnije i na ostale Japance koje je sretao tokom života. Saigo je 1854. godine izabran da ode u Edo (današnji Tokio) i da pomogne daimjou okruga Sacuma Šimazu Nariakiri, u zadatku da pomogne u poboljšanju odnosa i učvršćavanju veze između Tokugava šogunata i carskog dvora.
Saigov posao u Edu naglo je prekinut tz. „Ansei čistkom“ koji je izazvao Ii Naosuke protiv neistomišljenika po pitanju šogunata. U to vreme i Šimazu Nariakira naprasno umire pa Saigo beži nazad u Kagošimu gde je uhapšen i proteran na ostrvo Amami Ošima. Nakratko je pozvan nazad 1861. godine da bi opet bio prognan od strane novog daijoa Sacume Šimazu Hisamicua, samo ovog puta na ostrvo Okinoerabu, južno od ostrva Amami Ošima. Hisamicu je oprostio Saigou 1864. i poslao ga u Kjoto da se pobrine za poslove okruga koje su se ticale carskog dvora.
Meidži obnova uredi
Nakon što je preuzeo vođstvo nad vojnim snagama okruga Sacuma u Kjotu, Saigo brzo sklapa savez sa okrugom Aizu protiv pobunjeničkog okruga Čošu. Tako ujedinjeni, sprečavaju da Čošu zauzme carski dvor u Kjotu i pobeđuju u borbi koja će se kasnije u istoriji nazivati Kinmon incident. U avgustu 1864, Saigo je bio jedan od glavnih vojnih komandanta koji su vodili tz. Prvi pohod na Čošu koja je bila odgovor šogunata na Kinmon incident. Međutim budući da je Saigo bio svestan da se vlada šogunata može okrenuti i protiv njegove oblasti zalaže se da se prvi pohod završi u miru tako što će biti kažnjeni samo organizatori „Kinmon incidenta“ prinudom da izvrše sepuku. Iako u početku neprijateljske, dve oblasti se vremenom ujedinjuju što dovodi do tz. Satčo alijanse. Kada je „bakufu“ 1866. godine otpočeo Drugi pohod na Čošu oblast Sacuma je ostala neutralna što je omogućilo oblasti Čošu da u ovoj borbi odnese pobedu.
U novembru 1867. godine šogun Tokugava Jošinobu daje ostavku na mesto vladajućeg tela i predaje zemlju caru aktivirajući period tz. Meidži obnove. Međutim Saigo se nije slagao da Tokugava ostane u vladi već je smatrao da je šogun treba da vrati sve posede, titule i statuse koje ima. To mišljenje kasnije je i izazvalo Bošin rat pa je umesto mirnog silaska sa vlasti ipak došlo do borbi.
Tokom Bošin rata Saigo je predvodio trupe carske vojske u borbama na Toba-Fušimi, da bi kasnije doveo vojsku do samog zamka u Edu gde je prihvatio predaju zamka od prestavnika šogunata Kacu Kaišua.
Meidži Birokrata uredi
Iako su Okubo Tošimiči i drugi samuraji bili mnogo aktivniji i uticajniji u oformljavanju nove Meidži vlade, Saigo je bio nešto pasivniji. I dalje je imao veliku ulogu u politici napuštanja „han“ sistema i osnivanja novog „ken“ (sistem modernih prefektura), napuštanju feudalizma i stvaranja novih vojnih snaga, ali kako je vreme oticalo sve više se protivio ubrzanoj modernizaciji i udruživanju sa Zapadom. Otvoreno se protivio izgradnji mreže voznog saobraćaja insistirajući da je taj novac trebalo pametnije uložiti u unapređivanje vojske.[4]
Saigo je insistirao da bi Japan trebalo da zarati sa Korejom tokom Seikanron debate (1873) zato što je Koreja odbila da prihvati legitimitet cara Meidžija kao vladara Japana a i zbog nesuglasica pri uspostavljanju trgovinskih razmena i diplomatskih odnosa. Išao je čak dotle da je često posećivao Koreju i ponašao se uvredljivo prema Korejcima u nadi da bi provociranjem mogao da izazove casus belli (razlog za rat), tako što bi Korejci pokušali da ga, kao odmazdu za uvrede, ubiju. Ali drugi japanski državnici su se snažno protivili tim planovima, delom i zbog budžeta ali i zbog straha da ne budu pobeđeni imajući u vidu da još uvek nisu dostigli nivo tehnologije i vojne snage kakvu ima Zapad. Kao protest na tu odluku Saigo daje ostavku na sve pozicije u vladi i odlazi nazad u svoje rodno mesto, Kagošimu.
Pobuna Sacuma (1877) uredi
Nedugo zatim u Kagošimi se osniva privatna vojna akademija za „prave samuraje“ koji su takođe, zbog svojih verovanja dali ostavke na svoje pozicije u vlasti. Ovi samuraji počinju da dominiraju u vrhovima u Kagošimi pa bojeći se da bi moglo da dođe do pobune, vlada šalje bojne brodove da odstrani oružje i vojni arsenal iz istog grada. Ova odluka se pokazala kao provokacija i rezultirala je otvorenim konfliktom jer su tenzije zbog nestanka i osiromašenja samurajske klase još od 1877. godine bile izuzetno visoke. Saigo je izabran da bude vođa pobunjenika protiv centralne vlade.
Pobuna je ugušena za nekoliko meseci od strane carske vojske koja je brojala 300.000 samuraja, vojnih oficira i običnih vojnika pod vođstvom Kavamure Sumijošija. Carska vojska je bila opremljena najmodernijom opremom i naoružanjem uključujući u to i haubice kao i izviđačke balone. Pobunjenici iz oblasti Sacuma brojali su oko 40.000 ljudi, dok je u poslednjoj bici u Širojami bilo samo oko 400 ljudi. Mada su se borili za opstanak samuraja i oni su koristili moderno naoružanje, vatreno oružje i topove koje je ostalo još od Bošin rata. Mada je u popularnoj kulturi drugačije prikazano, Saigo je nosio zapadnu odeću i uniformu i koristio puške u borbama ali kako je konflikt trajao polako je dolazilo do nedostatka municije. U poslednjim borbama koristili su mačeve, koplja, strele i lukove što je više predstavljalo samoubilačku misiju nego realnu borbu.
Tokom bitke Saigo biva ozbiljno ranjen u kuk ali precizniji opis povreda ni danas nije poznat. Saigo je izvršio sepuku ali pod kakvim okolnostima i dalje je pitanje istorijske debate. Postoje verzije koje govore da se Saigo posle te povrede nekako „učvrstio“, pridigao i sam izvršio ritualno samoubistvo. Po drugoj verziji, zamolio je prijatelja Bepu Šinsukea da mu asistira u tome. Po trećoj sugerira se da su obe verzije pogrešne i da je Saigo sigurno zbog ozbiljne rane zapao u šok, gubeći mogućnost da uopšte govori. U tom slučaju nekoliko njegovih saboraca moglo je da mu pomogne u tome i odrubi mu glavu verujući da je to način kojim bi Saigo želeo da završi svoj život, što su kasnije mogli da potkrpe pričom da bi sačuvali njegov status „pravog samuraja“.[5]
I dalje nije poznato šta se zaista desilo sa glavom Saiga Takamorija nakon što je ona odrubljena. Po legendi, sluge su sakrile glavu ali je bila pronađena od strane carskih vojnika i spojena sa Saigovim telom koje je ležalo pored njegovih zamenika Kirino i Murate. Ova scena je prosvedočena od strane američkog mornaričkog kapetana Džona Kapen Hubarda (John Capen Hubbard). Po jednoj dugoj legendi glava nikad nije ni bila nađena.
Nakon Saigove smrti završava se i pobuna Sacuma okruga.
Legende uredi
Postoje mnoge legende o Saigu o njegovom životu i smrti, ali postoji i dobar deo ljudi koji je verovao da Saigo nikad nije umro u bici kod Širojame. Očekivalo se da će svakog trenutka doći iz Indije, Kine ili da će se vratiti praćen brodovima cara Aleksandra iz Rusije da ispravi nepravdu i napravi novi poredak u vladi. Govorilo se čak i da kometa, koja je prošla blizu zemlje u 19. veku i bila vidljiva u Japanu, imala lik Saiga Takamorija što se uzimalo kao loš znak prema njegovim neprijateljima. U nemogućnosti da kontrolišu novonastali kult prema ličnosti Saiga Takamorija i poštovanje koje su ljudi imali prema tzv. samurajskim vrlinama, vlada Meidži perioda posthumno mu je, 22. februala 1889. oprostila podizanje pobune i povredu tadašnjih zakona.
Spomenik uredi
Čuvena bronzana statua Saiga u lovačkoj opremi sa svojim psom, postavljena je u parku Ueno u Tokiju 18. decembra 1898. Na svečanosti otvaranja ovog spomenika pozvan je britanski diplomata Ernest Sato koga je Saigo lično upoznao 1860—ih. Ovaj događaj podobnije je opisan u njegovoj knjizi „Diplomata u Japanu“, a reprodukcija iste statue stoji i na ostrvu gde je Saigo bio prognan (Okinoerabudžima).[6]
U popularnoj kulturi uredi
Saigova poslednja bitka protiv Meidži vlade u bici kod Širojame bila je inspiracija za film Poslednji samuraj. Kacumoto koga u filmu igra Ken Vatanabe je baziran na liku Saigoa.
U godišnjim taiga dramama koje pravi Nacionalna televizija Japana (NHK) Saigo se pojavljuje u serijalima "Acuhime" i "Rjomaden".
Saigo se pojavljuje kao general u igrici „Shogun 2: Fall of the Samurai during Japan's Meiji Restoration“
Saigo Tokumori iz duhovitog manga-anime serijala Gintama je baziran na njegovom liku.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ History Channel The Samurai, video documentary
- ^ Ravina 2011, str. 7
- ^ Colonel C.Munier, 1874
- ^ „On Saigō and the establishment of a railway”. Arhivirano iz originala 27. 05. 2010. g. Pristupljeno 22. 12. 2015.
- ^ Andrew M. Beierle (ur.). „The Real Last Samurai”. Emory Magazine. Emory University. Pristupljeno 10. 4. 2009.
- ^ Man, John. "In the Footsteps of the Real Last Samurai." SOAS World. 37 (Spring ). (2011). str. 30.
Literatura uredi
- Hagiwara, Kōichi (2004). 図説西郷隆盛と大久保利通 (Illustrated life of Saigō Takamori and Ōkubo Toshimichi) Kawade Shobō Shinsya. 2004. ISBN 978-4-309-76041-4. (Japanese)
- Jansen, Marius B. and Gilbert Rozman, ur. (1986). Japan in Transition: from Tokugawa to Meiji. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780691054599. OCLC 12311985.
- ____________. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600.
- Ravina, Mark (2004). The Last Samurai: The Life and Battles of Saigo Takamori. Hoboken, New Jersey: Wiley. ISBN 978-0-471-08970-4.; OCLC 427566169
- Ravina, Mark (2011). The Last Samurai: The Life and Battles of Saigo Takamori. Wiley. ISBN 978-1-118-04556-57 Proverite vrednost parametra
|isbn=: length (pomoć). - Yates, Charles (1995). Saigo Takamori: The Man Behind The Myth. New York, NY: Kegan Paul International. ISBN 978-0-7103-0484-1.
Spoljašnje veze uredi
