Sankt Peterburg
Sankt Peterburg (rus. Санкт-Петербург; ranije Petrograd (Петроград), Lenjingrad (Ленинград)) je grad u severozapadnoj Rusiji koji nosi status federalnog grada i administrativnog centra Lenjingradske oblasti i Severozapadnog federalnog okruga.
| Sankt Peterburg rus. Санкт-Петербург | |
|---|---|
 Smolinski sabor, Petropavlovska tvrđava, Generalni štab, Sabor Svete Trojice, Zimski dvorac, Bronzani konjanik | |
| Administrativni podaci | |
| Država |  Rusija |
| Federalni okrug | Severozapadni |
| Grad federalnog značaja | Sankt Peterburg |
| Osnovan | 1703. |
| Status grada | 1703. |
| Stara imena | do 1914. Sankt Peterburg do 1924. Petrograd do 1991. Lenjingrad |
| Stanovništvo | |
| Stanovništvo | |
| — 2015. | 5.191.690 |
| — gustina | 3.607,85 st./km2 |
| Geografske karakteristike | |
| Koordinate | 59° 56′ 06″ S; 30° 18′ 23″ I / 59.93489° S; 30.30628° I |
| Vremenska zona | UTC+3 (MSK) |
| Površina | 1.439 km2 |
.svg)  Sankt Peterburg Sankt Peterburg na karti Rusije | |
| Ostali podaci | |
| Gradonačelnik | Aleksandr Beglov |
| Poštanski broj | 199406, 190000 |
| Pozivni broj | (+7) 812 |
| Registarska oznaka | 78, 98, 178 |
| OKATO kod | 40 |
| Veb-sajt | |
| gov.spb.ru | |
.svg)
Posle Moskve, Sankt Peterburg je drugi po broju stanovnika, i drugi po važnosti ekonomski, industrijski, naučni i kulturni centar Rusije. Nalazi se na ušću reke Neve u Finski zaliv (Baltičko more), što ga čini i važnim transportnim i trgovačkim centrom.
Sankt Peterburg je osnovao car Petar Prvi 1703. na močvarnom zemljištu u blizini mora. Time je želeo da osigura ruski pristup Baltiku. Grad je od 18. do 20. veka bio prestonica Ruskog carstva, značajan evropski kulturni centar, i najvažnija ruska luka na Baltiku. Centralni deo grada je danas pod zaštitom UNESKO.
Površina grada je 1.439 km2. Prema popisu stanovništva iz 2010. u gradu je živelo 4.848.742 stanovnika. To je najseverniji milionski grad na svetu.[1]
Etimologija uredi
Često se pogrešno misli da je Petar Veliki ovaj grad nazvao po sebi. U stvari, grad je ime dobio po Petrovom svecu zaštitniku Simonu Petru. Tvrđava je kratko nosila holandsko ime Sankt-Pieterburch, koje je brzo promenjeno u nemačko Sankt-Petersburg. Posle izbijanja Prvog svetskog rata, 18. avgusta 1914. ime grada je promenjeno u rusifikovano ime Petrograd. Posle Lenjinove smrti 1924, grad je 26. januara 1924. postao Lenjingrad. Ovu odluku je donelo rukovodstvo petrogradske komunističke partije, sa obrazloženjem da je odavde Lenjin započeo Oktobarsku revoluciju.
Sankt Peterburg je bio simbol carističke Rusije. Kao drugi grad Rusije po veličini bio je veoma cenjen. Promena imena u Lenjingrad je upečatljivo simbolizovala promenu socijalnog i političkog sistema.
| Ime grada | Period | |
|---|---|---|
| Sankt Peterburg | od 16. maja 1703. | do 19. jula 1914. |
| Petrograd | od 19. jula 1914. | do 26. januara 1924. |
| Lenjingrad | od 26. januara 1924. | do 6. septembra 1991. |
| Sankt Peterburg | od 6. septembra 1991. | i dan danas |
Značaj uredi
Bio je prestonica Rusije u periodu više od dve stotine godina (1712–1728, 1732–1918). I sad se ponekad naziva Severna prestonica (rus. Северная столица).
Geografija uredi
Sankt Peterburg je najseverniji od velikih gradova sveta – nalazi se na 59°57′ SGŠ, u severozapadnom delu Rusije, na obalama delte reke Neve i mnogobrojnim ostrvima delte.
Grad je ponikao na bivšem močvarnom zemljištu na ušću Neve u Finski zaliv. Područje grada se prostire na 606 km² (od 1999. gradsko područje je prošireno na 1.431 km² uključivanjem predgrađa u sastav grada, na primer Peterhofa i Puškina), od čega je nekih 10% pod vodom. U gradu postoji 42 ostrva. Nekad ih je bilo više, ali su neki od kanala koji su ih razdvajali vremenom zatrpani. Sank Peterburg je sagrađen na 2 do 4 metra nadmorske visine. Ušće Neve se nalazi približno na nivou mora, tako da su njene obale u početku učvršćene granitnim stenama. Ove stene štite grad od vode ali i daju gradu specifičan karakter. Aleksandar Puškin ga je opisao rečima: „Grad obučen u granitu“.
Zbog niskog položaja gradu nekada preti stanje visokih voda. Nivo mora uz susedno ostrvo Kronštat služi kao referentna tačka nivoa mora. Sankt Peterburg je često u istoriji bio poplavljen (od osnivanja do 2003. – 295 puta). Najkatastrofalnije poplave dogodile su se 1924. (200 do 500 mrtvih) i 1924.
Sankt Peterburg leži na istoj geografskoj širini kao Oslo, Stokholm, južna Aljaska i južni špic Grenlanda. Zbog svog geografskog položaja noći u vreme letnje dugodnevice nisu sasvim mračne (takozvane „bele noći“).
Reka Neva je sa 74 kilometra toka prilično kratka, ali i jedna od vodom najbogatijih reka Evrope. Široka je do 600 metara i ima jaku maticu. Od 74 kilometra toka, 28 kilometara se nalazi unutar gradskog područja Sankt Peterburga.
Do 19. veka živi svet plitkog Nevskog zaliva je bio dovoljan da prečisti otpadne vode Sankt Peterburga. I danas otpadne vode industrijskog grada od skoro 4,6 miliona stanovnika čine svega 2 procenta ukupnih voda Neve. Sredinom 19. veka pojavile su se prve epidemije bolesti koje se prenose vodom (kolera i tifus). Samo tokom epidemije tifusa 1908. umrlo je oko 9.000 ljudi. Promenom odvoda otpadnih voda problem je privremeno rešen 1910. Veliko povećanje broja stanovnika 1950-ih i 1960-ih dovelo je do ponovne eskalacije problema otpadnih voda. Uz to, reka Neva je donosila više zagađenja od industrije koja se razvila na obalama jezera Ladoga, i od ruskih gradova dalje uzvodno. Tada je sagrađeno postrojenje za preradu otpadnih voda, ali i danas 25 do 30 posto gradskih otpadnih voda direktno dospeva u vode i zaliv. U zalivu žive uglavnom slatkovodne, i pojedine ribe slanih voda. Biološki sistem Nevskog zaliva je veoma osetljiv na ljudske intervencije. Zajedno sa Moskvom, Sankt Peterburg važi za jedan od najzagađenijih gradova Rusije. Po podacima organizacije Grinpis, oko 200.000 stanovnika živi u područjima grada u kojim je nezdravo stanovati.
Od 1978. sovjetske vlasti su počele izgradnju Sanktpeterburške brane preko Nevskog zaliva, koja bi zaštitila grad od poplava. Za razliku od većine poplava koje su posledica naraslog nivoa reka, poplave u Sankt Peterburgu nastaju tako što zapadni vetrovi sa Finskog zaliva zaustavljaju uobičajen tok reke i u ekstremnim slučajevima ga preokreću. Konstrukcija brane je krajem 80-ih zaustavljena iz ekoloških razloga; brana je zaustavila cirkulaciju priobalskih voda i njihov kvalitet je znatno opao. Pojavili su se bojazni da bi se ceo zaliv mogao pretvoriti u močvaru. Brana bi trebalo da bude dovršena uz pomoć holandskih stručnjaka i sredstava Evropske investicione banke, ali njen završetak i dalje blokiraju kontroverze o potencijalnom uticaju na ekologiju voda.
Klima uredi
Sankt Peterburg ima vlažnu kontinentalnu klimu sa hladnim letima (tip po Kepenu: Dfb) zahvaljujući uticaju ciklona sa Baltika koji ublažavaju klimu. Leta su kratka, a zime duge i hladne.
Srednja maksimalna dnevna temperatura u julu je 22 °C. Rekordno niska temperatura od -35,9 °C zabeležena je 1883. Reka Neva se obično ledi u novembru ili decembru, a led se obično lomi u aprilu. U periodu decembar-mart u proseku je 123 dana sa snežnim pokrivačem. Klima u gradu je nešto toplija nego u predgrađima. Vremenske prilike su veoma promenljive u toku cele godine.[2]
Srednja količina padavina u gradu je u proseku 625 milimetara godišnje, a najviše padavina ima u pozno leto. Zemljište je gotovo uvek vlažno jer je isparavanje malo u uslovima hladne klime. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 78%, dok je prosečno 165 dana godišnje oblačno.
| Klima Sankt Peterburga | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Pokazatelj \ Mesec | Jan. | Feb. | Mar. | Apr. | Maj | Jun | Jul | Avg. | Sep. | Okt. | Nov. | Dec. | God. |
| Apsolutni maksimum, °C (°F) | 8,6 (47,5) |
10,2 (50,4) |
14,9 (58,8) |
25,3 (77,5) |
30,9 (87,6) |
34,6 (94,3) |
34,3 (93,7) |
33,5 (92,3) |
30,4 (86,7) |
21,0 (69,8) |
12,3 (54,1) |
10,9 (51,6) |
34,6 (94,3) |
| Srednji maksimum, °C (°F) | −3,6 (25,5) |
−3,3 (26,1) |
1,8 (35,2) |
8,5 (47,3) |
15,6 (60,1) |
20,2 (68,4) |
22,2 (72) |
20,2 (68,4) |
14,4 (57,9) |
8,1 (46,6) |
1,8 (35,2) |
−1,7 (28,9) |
8,8 (47,8) |
| Prosek, °C (°F) | −6,1 (21) |
−6,0 (21,2) |
−1,4 (29,5) |
4,4 (39,9) |
10,9 (51,6) |
15,8 (60,4) |
18,1 (64,6) |
16,4 (61,5) |
11,0 (51,8) |
5,6 (42,1) |
−0,1 (31,8) |
−3,9 (25) |
5,4 (41,7) |
| Srednji minimum, °C (°F) | −8,8 (16,2) |
−8,8 (16,2) |
−4,2 (24,4) |
1,0 (33,8) |
6,6 (43,9) |
11,8 (53,2) |
14,4 (57,9) |
13,0 (55,4) |
8,1 (46,6) |
3,4 (38,1) |
−2,1 (28,2) |
−6,4 (20,5) |
2,4 (36,3) |
| Apsolutni minimum, °C (°F) | −35,9 (−32,6) |
−35,2 (−31,4) |
−29,9 (−21,8) |
−21,8 (−7,2) |
−6,6 (20,1) |
0,1 (32,2) |
4,9 (40,8) |
1,3 (34,3) |
−3,1 (26,4) |
−12,9 (8,8) |
−22,2 (−8) |
−34,4 (−29,9) |
−35,9 (−32,6) |
| Količina padavina, mm (in) | 37 (14,6) |
30 (11,8) |
34 (13,4) |
33 (13) |
37 (14,6) |
57 (22,4) |
77 (30,3) |
80 (31,5) |
69 (27,2) |
66 (26) |
55 (21,7) |
50 (19,7) |
625 (246,1) |
| Izvor: Pogoda i klimat | |||||||||||||
Istorija grada uredi
Predistorija, osnivanje i izgradnja grada uredi
Osnivanje grada Sankt Peterburga vezano je za politički mit o caru Petru Velikom. Po tom mitu, car-vizionar je na prvi pogled odlučio da močvarno zemljište na ušću Neve pretvori u svoju buduću raskošnu prestonicu i ruski „prozor na zapad“. Umetnički najsnažnija i najčešće pominjana formulacija ovog mita je pesma Bronzani jahač Aleksandra Puškina iz 1834.
Ova popularna priča je zanemarivala predistoriju oblasti pod imenom Ingemarland. Tu su od 10. veka živela ugro-finska plemena baveći se poljoprivredom. Početkom 14. veka Švedska i Novgorodska republika su se nadmetale za kontrolu ove oblasti. Švedska tvrđava je uništena oko 1301. Posle toga regija oko ušća Neve je ostala kao ničija zemlja u kojoj se nisu smela podizati utvrđenja.
U narednim vekovima u ovoj regiji se trgovalo, naročito u doba švedske dominacije. Tvrđava Nienšanc je sagrađena 1611. i oko nje se razvio grad. Tvrđava i grad su se nalazili na teritoriji današnjeg Sankt Peterburga, na severnoj obali Neve. Tvrđavu i grad su razorile ruske carske trupe 1656. tokom Drugog severnog rata.
Istorija Nienšanca se okončala 1. maja 1703. u toku Velikog severnog rata, kada su grad zauzele trupe Borisa Šeremetjeva. Šveđani su preventivno još ranije delimično uništili ovaj grad. Gotovo u isto vreme počinje istorija Sankt Peterburga. Zvanično se smatra da je ovaj grad osnovan 27. maja 1703. Tog dana je na ostrvu u Nevi položen kamen temeljac za Petropavlovsku tvrđavu nazvanu po svecu zaštitniku Petra Velikog.
Ne postoje dokazi da je Petar u početku ovde nameravao izgraditi veliku tvrđavu, niti novi glavni grad. Petropavlovska tvrđava je trebalo da preuzme ulogu Nienšanca i da strateški osigura ušće Neve, ovaj put za Ruse. Reka je ovde često plavila obale, a zemljište nije bilo pogodno čak ni za poljoprivredu. Tu su samo u leto boravili retki ribari.
Petar Veliki je kasnije odlučio da ovde podigne grad, i pored očigledno teških uslova za izgradnju, iz dva razloga. Tu je bilo moguće izgraditi morsku luku koja bi bila povezana sa sistemom ruskih reka i jezera. To je vidljivo na gradskom grbu gde je uz skiptar prikazano more i sidro. Drugi razlog je blizina zapadne Evrope, jer je njegova namera bila da modernizuje Rusiju po zapadnom uzoru.
Rad na izgradnji novog grada uistinu je započeo 1706. kada su regrutovani brojni kmetovi za građevinske radove na ušću Neve. Ovaj projekat je ostvaren za par godina pod efikasnim i surovim vođstvom Petra Velikog. Dok su nicali gradski temelji, car je zabranio izgradnju građevina od kamena u celoj Rusiji, osim Sankt Peterburga – svaki raspoloživi kamen trebalo je da bude upotrebljen za izgradnju nove prestonice. Bekstvo radnika sa ovog teškog i opasnog gradilišta bilo je strogo kažnjavano.
Godine 1706. prinudno je odvedeno 30.000 ruskih kmetova za potrebe izgradnje grada. Godine 1707. bilo ih je 40.000. Oko polovina njih je uspela da pobegne tokom puta na severozapad. Tokom izgradnje grada umrle su desetine hiljada prinudnih radnika i seljaka-robova. Umirali su od malarije, skorbuta, dizenterije ili prosto od gladi i iscrpljenosti. Veliki delovi grada su izgrađeni na masovnim grobnicama umrlih radnika, tako da se pričalo da grad počiva na skeletima. Pre 1721. vođeno je nekoliko borbi u ratu protiv Švdeske u blizini novoosnovane carske prestonice. Grad je postao sigurna teritorija tek posle pobede nad Švedskom 1709. u bici kod Poltave.
Pošto rusko plemstvo nije bilo voljno da se preseli u Sankt Peterburg, Petar Veliki im je to naredio. Plemićke porodice su morale da se o svom trošku presele u kuće čija je veličina i stil bila unapred propisana. Godine 1714. u gradu je bilo oko 50.000 naseljenih kuća, i on je bio prvi grad u Rusiji sa efikasno organizovanom policijom i vatrogasnom službom. Centar grada je uveče i noću bio veštački osvetljen.
Sankt Peterburg postaje prestonica uredi
Ambiciozan projekat izgradnje mogao je biti realizovan samo uz preduzimanje drastičnih mera. Građevinski materijal je na ušću Neve bio oskudna roba. Ukaz iz 1710. naredio je da svi stanovnici grada moraju godišnje da donesu 100 komada kamena ili da plate visoku globu. Svaki teretni brod, koji bi ovde pristao, morao je da kao deo tereta isporuči kamen. Naredba iz 1714. nalagala je da se građevine od kamena mogu podizati samo u Sankt Peterburgu (bila je na snazi do 1741). Drakonske mere careva su bile uspešne; već 1710. Petar Veliki je proglasio Sankt Peterburg za glavni grad Ruskog carstva umesto Moskve. Izuzev kratkog perioda 1728–1732, kada je dvor boravio u Moskvi, Peterburg je do 1918. ostao glavni grad Rusije. Plemstvo ovu promenu nije prihvatilo sa zadovoljstvom, jer su bili nevoljni da napuste svoje komforne moskovske rezidencije.
Vreme procvata uredi
Petar Veliki, jedan od pionira industrijske špijunaže, doveo je u Sankt Peterburg inžinjere i zanatlije iz cele Evrope, posebno iz Holandije, da bi novu prestonicu od početka učinio evropskim centrom nauke i tehnike. U ovo doba ustanovljene su „Sankt Peterburške novine“, najstarije novine u gradu.
Nakon smrti Petra Velikog 1725. opao je entuzijazam ruskih vladara za „prozor na severu“. Moskva je ponovo postala prestonica. Carica Ana ju je vratila u Sankt Peterburg. Način na koji je organizovala grad je i danas aktuelan. Gradski centar je postavila na tzv. Petrogradsku (Admiralitetsku) stranu Neve, postavila je glavne gradske ulice: Nevski prospekt, ulicu Gorčovaja i Voznesenski prospekt. I pored toga, carica je češće i radije boravila u Moskvi nego u Sankt Peterburgu.
Carica Jelisaveta (1741–62), i još više Katarina II Velika (1762–92), snažno su orijentisale Rusko carstvo ka zapadu i dovele u grad mnoge umetnike i arhitekte. Za vreme Jelisavete podignuta su reprezentativna zdanja koje i danas daju gradu prepoznatljivu siluetu (Zimski dvorac, manastir Smoljni). Jekaterinski dvorac je podignut u čast njene majke, a stil arhitekte Frančeska Rastrelija je postao dominantan.
Verovatno najznačajnija ličnost u istoriji Sankt Peterburga, uz Petra Velikog, bila je Katarina Velika koja je preuzela presto 1762. Ona je sebe videla (bar do Francuske revolucije) kao nosioca duha prosvetiteljstva i posvetila se umetnostima i obrazovanju. U svoje doba osnovala je 25 akademskih institucija, kao i Smoljni institut, prvu rusku državnu školu za devojke. Konjička statua Petra Velikog (Bronzani konjanik), koja je postala simbol grada, takođe potiče iz vremena njene vladavine.
Krajem 18. i početkom 19. veka grad je doživeo najveći procvat, prvenstveno kulturni, a kasnije i naučno-tehnički. Prva ruska baletska škola otvorena je ovde 1738. Akademija umetnosti otvorena je 1757, gde su se školovali slikari, vajari i arhitekte. Pojavili su se muzeji, pozorišta, visoke škole i biblioteke. Marinski teatar otvoren je 1783. i u njemu su izvođene velike nacionalne opere Mihaila Glinke. Godine 1819. Pedagoški institut je postao Peterburški univerzitet.
Ustanci, atentati, revolucije uredi
U gradu Sankt Peterburgu bila je koncentrisana vojna i civilna vlast Ruskog carstva, tako da su se u njemu dogodile najznačajnije pobune i revolucije novije ruske istorije. Tu je 1825. izbio Ustanak dekabrista, a kasnije pobune su dovele do osnivanja Sovjetskog Saveza. Krajem 19. veka tu su izbijali manji neredi i pobune. U gradu su izvršeni brojni atentati protiv carskih dvorjana i članova vlade. Najznačajnije od njih je bilo ubistvo cara Aleksandra II 1881.
Revolucionarne partije i pokreti su osnivani u Sankt Peterburgu, a policija ih je surovo progonila. U gradu je Peterburškom krvavom nedeljom započela Revolucija 1905—1907. Kao rezultat ove revolucije u gradu je otvorena druga Duma koja nije imala stvarnog političkog uticaja. Početkom Prvog svetskog rata, iz patriotskih razloga, ime grada je promenjeno u Petrograd. Februarska revolucija iz 1917. se uglavnom odigrala u Sankt Peterburgu. Početak Oktobarske revolucije 1917. označili su pucnji sa krstarice Aurora u luci Petrograda. U obližnjoj luci Kronštat 1921. izbio je ustanak anarhističkog pokreta komunističkih saveta koji se usprotivio diktaturi boljševika. Njih su krvavo porazile sovjetske trupe. Lenjin je proglasio Moskvu za glavni grad Rusije i Sovjetskog Saveza. Stanovništvo Sankt Peterburga se znatno smanjilo u narednih par godina zbog građanskog rata, njime izazvane nestašice hrane, i zbog selidbe državnih organa uprave u Moskvu.
Lenjingrad uredi
Posle Lenjinove smrti 1924. nekadašnji carski grad je dobio ime Lenjingrad. Centar moći u Sovjetskom Savezu se, međutim, pomerao sve više ka Moskvi. Funkcioneri KPSSa iz Lenjingrada su u početku bili uticajni, što se promenilo kada je Staljin preuzeo apsolutnu vlast. U okviru staljinističkih čistki prvo je 1934. u svom kabinetu ubijen popularni lenjingradski partijski funkcioner Sergej Kirov. Nekadašnji predsednik petrogradskog sovjeta Grigorij Zinovjev osuđen je na montiranom procesu, dok je drugi predsednik sovjeta, Lav Trocki, ubijen u egzilu u Meksiku.
Čak se u prostornom planiranju Lenjingrada video uticaj Moskve. Generalnim planom iz 1935. bilo je predviđeno da se centar grada pomeri na jug, na novoizgrađeni Moskovski trg na Moskovskom prospektu. Centralna građevina trebalo je da bude Zgrada sovjeta, slično Palati sovjeta koja je planirana u Moskvi. Moskovski trg je projektovan u tipičnoj formi „socijalističkog grada“ koja je primenjivana širom Sovjetskog Saveza. Izbijanje Drugog svetskog rata i nedostatak građevinskog materijala su sprečile selidbu centra grada. Moskovski trg je do danas ostao najveći gradski trg. Plan o prekomponovanju grada imao je ideološki cilj da marginalizuje stari Sankt Peterburg i pretvori grad u samo jedan od mnogih sličnih sovjetskih gradova.
Opsada Lenjingrada uredi
Lenjingrad je tokom Drugog svetskog rata proveo 872 dana pod opsadom nemačkih i finskih snaga. Blokada je trajala od 8. septembra 1941. do 27. januara 1944. Snage Vermahta je predvodio general-feldmaršal Vilhelm fon Leb. Te snage nikada nisu pokušale zauzimanje grada, već su po naređenju Adolfa Hitlera pokušavale da sistematski izgladne njegovo stanovništvo koje nije imalo odakle da se snabdeva hranom. Tajno naređenje vrhovne komande Vermahta od 23. septembra 1941. je glasilo:
Firer je odlučio da se grad Peterburg uništi do temelja. Posle poraza sovjetske Rusije neće postojati razlog za opstanak ovog velikog naselja.
Već u ranu 1942. su nacistički planeri označili oblast oko Lenjingrada kao oblast nemačkog naseljavanja. Otuda sledi da su predviđali uništenje oko 3 miliona stanovnika Lenjingrada.
Za vreme opsade hrana je u grad stizala samo veoma opasnim letovima aviona, ili preko jezera Ladoga (leti brodom, a zimi sankama ili kamionima preko zaleđenog jezera). Posebno dramatična situacija je vladala krajem 1941. Nemačka avijacija je uništila skladišta hrane, a zima je stigla neuobičajeno rano. Racije hleba su u oktobru pale na 400 grama za radnike i 250 grama za decu i žene. Do 20. oktobra, pale su na 250 grama za radnike i 125 grama za ostale. Zimske temperature su pale na –40 °C u gradu koji praktično nije imao ogreva. Samo u decembru 1941. umrlo je oko 53.000 ljudi. Mnogi od njih su se jednostavno srušili na ulici od iscrpljenosti.
Savičevi su umrli. Svi su umrli. Tanja je sama.
Ove reči je velikim slovima u svoj dnevnik ispisala jedanaestogodišnja Tanja Savičeva maja 1942. Njen dnevnik je postao simbol opsade i korišćen je kao dokazni dokument na Nirnberškom procesu. Pesnikinja Ana Ahmatova je 1941. stihovima opisala situaciju u gradu:
Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?
Ne vičite, on diše i snuje,
još živ je on i sve čuje:
Kako na baltijskom dnu
sinovi njegovi jauču u snu.
Kako iz grudi im jecaj: hleba
i do sedmog se čuje neba...
Al surov je svod taj i škrt,
a iz svih prozora gleda smrt.[3]
Tokom teških godina blokade na grad je ispaljeno oko 150.000 artiljerijskih granata, i oko 100.000 avionskih bombi. U pokušajima Crvene armije da razbije blokadu poginulo je 500.000 njenih vojnika. Ona je tek 18. januara 1943. uspela da zauzme ključno utvrđenje i uspostavi usku kopnenu liniju snabdevanja Lenjingrada. Ofanziva kojom je razbijena blokada trajala je od 14. do 27. januara 1944. Po podacima ruskog istoričara Valentina Kovaljčuka u tri godine opsade stradalo je oko 2 miliona Rusa, od toga najmanje 750.000 civila. Kao poređenje, Staljingrad je uoči rata imao 450.000 stanovnika.
Istoričari su nakon rata tumačili opsadu Lenjingrada sa dva stanovišta. Jedni su tvrdili da je opsada i izgladnjavanje kao način ratovanja bila ratna strategija primenjivana vekovima. Drugi su smatrali da je ova opsada imala karakter genocida protiv stanovništva Lenjingrada koji se bazirao na rasističkoj politici.[4]
Posle rata uredi
Obnova Lenjingrada posle „Velikog otadžbinskog rata“ je bila gigantski projekat od velikog političkog značaja. Grad je postao simbol ratnih stradanja i otpora fašizmu, a njegovi su političari vodili borbu za prevlast protiv političara iz Moskve koja je trajala i u 1950im. Obnova grada je bila pitanje prestiža Sovjetskog Saveza. Za kratko vreme tu je dovedeno milion radnika koji su radili na ponovnoj izgradnji, pri čemu je restauracija kulturnih spomenika imala posebnu težinu. Već 1945. grad je dobio titulu Grada heroja Sovjetskog Saveza.
Nakon "Velikog otadžbinskog rata" u Lenjingradu nije ostala ni jedna jedina životinja zbog gladi koju je opsada ovog grada prouzrokovala. Ljudi su pojeli sve živo u gradu, a prva životinja koje je dovedena u Lenjingrad bila je mačka, koja je od tad simbol ovog grada. Mačke su dovedene kako bi lovile pacove po obnovljenim fabrikama i bile su "zaposlene" uz adekvatnu radnu knjižicu. I dan danas u Sankt Peterburgu postoji veliki broj spomenika posvećenih mačkama[5].
U posleratnim godinama iznikle su mnoge nove gradske četvrti, tako da je 1953. u gradu sagrađeno više stambenog prostora nego ikad pre ili kasnije. Dvestapedeseta godišnjica Sankt Peterburga 1953. nije obeležavana. Prvi razlog su bile političke borbe, a drugi je bila Staljinova smrt. Godišnjica je ipak obeležena 1957, pod rukovodstvom Nikite Hruščova, ali bez pominjanja da je to u stvari 254. godišnjica.
Kasnije je Sankt Peterburg postao poznat kao industrijski grad i naučni centar Sovjetskog Saveza. Političko-kulturni centar Rusije i Sovjetskog Saveza se u ovo doba nalazio u Moskvi. Usled rata i posleratne izgradnje stanovništvo grada se velikim delom izmenilo, a veza sa gradom iz carskih vremena je izbledela.
Požar iz 1988. je uništio oko milion knjiga u Ruskoj akademiji nauka. [6] Centar grada je 1989. proglašen za spomenik kulture.
Posle raspada Sovjetskog Saveza uredi
Na referendumu 12. juna 1991. 54 procenta stanovništva se izjasnilo da se gradu vrati istorijsko ime, koje je zvanično vraćeno 6. septembra 1991. Stanovnici upravne oblasti u okolini grada su, takođe referendumom, odlučili da ona zadrži dotadašnje ime (Lenjingradska oblast).
Kada se oktobra 1993. u Moskvi dogodio puč protiv Borisa Jeljcina, tadašnji gradonačelnik Sankt Peterburga Anatolij Sobčak je okupio pristalice na velikim demonstracijama protiv pučista ispred Zimskog dvorca.
Godine 1999. teritorija grada je znatno proširena na okolne satelitske gradove: Kolpino, Puškin, Lomonosov, Kronštat, Peterhof i druga naselja. Ovi gradovi danas važe za gradske rejone i više ne pripadaju Lenjingradskoj oblasti.
Obeležavanje jubileja 300 godina Santkt Peterburga je počelo 27. maja 2003. U okviru ovih dešavanja sanirani su mnogi delovi starog grada i palata, i rekonstruisana je legendarna Ćilibarska soba. Ruska država je za rekonstrukciju potrošila jednu do dve milijarde evra, a rekonstrukciju je pomogla i nemačka firma E. ON.[7] Dana 31. maja ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder su zvanično otvorili rekonstruisanu Ćilibarsku sobu.
Sankt Peterburg je prvi put posle dugo vremena ponovo izbio u prvi plan interesovanja svetske javnosti. Pošto se većina investicija odnosila na rekonstrukciju fasada i palata kritičari su zajedljivo primetili da se radi o novim Potemkinovim selima i da će grad ponovo biti zaboravljen posle jubileja. Ova strahovanja se za sada nisu ostvarila jer se u gradu nastavljaju investicije, delom kroz privatna ulaganja.
Stanovništvo uredi
Prema preliminarnim podacima sa popisa, u gradu je 2010. živelo 4.848.742 stanovnika, 187.523 (4,02%) više nego 2002. To je oko 3 procenta ukupnog stanovništva Rusije.
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 3.015.188 | 2.899.955 | 3.512.974 | 4.072.528 | 4.460.424 | 4.661,219[8] | 4.879.556 |
Prosečna mesečna bruto zarada po stanovniku u prvoj polovini 2007. bila je 15100 rubalja (oko 420 evra). [traži se izvor]
Sankt Peterburg je od osnivanja bio grad velikih socijalnih razlika. Od vremena raspada SSSR socijalne razlike se ponovo zaoštravaju. Prosjaci i sitni ulični prodavci su proterani iz centra grada za vreme jubileja 2003, ali su i dalje deo svakodnevne slike grada u daljim četvrtima. Oko 15% stanovništva stanuje u takozvanim komunalkama ili zajedničkim stanovima, gde više porodica deli jedan dnevni boravak, kuhinju i kupatilo, dok svaka porodica ima zasebnu privatnu sobu.
Nekada veoma multikulturni grad danas je dominantno naseljen Rusima (89,1%). Uz njih, tu su Jevreji 2,1%, Ukrajinci 1,9%, Belorusi 1,9% i manje grupe Tatara, pripadnika kavkaskih naroda, Uzbeka, Vepsa i Finaca.
Istorija promene broja stanovnika Sankt Peterburga uredi
Ispod je dat pregled promene broja stanovnika Sankt Peterburga po godinama. Do 1944. radi se o procenama, od 1959. do 2002. radi se o rezultatima popisa do 2010 (grad se 2004. proširio na neka predgrađa).
x-osa: 1760 – 2003, svaki podeok: 24 godine;
y-osa: 0 – 5,2 miliona, svaki podeok predstavlja 1 milion
|
|
Privreda uredi
Sankt Peterburg je glavna kapija za razmenu dobara, koja služi kao finansijski i industrijski centar Rusije, sa specijalizacijom i razvijene sektore za trgovinu naftom i gasom; brodogradilišta i povezane sektore; vazduhoplovnu industriju; tehnologiju, uključujući radio, elektroniku, softver i kompjutere; mašinogradnju, tešku mehanizaciju i transport, uključujući tenkove i drugu vojnu opremu; rudarstvo; proizvodnja instrumenata; crnu i obojena metalurgija (proizvodnja legura aluminijuma); hemikalije, farmaceutsku proizvodnju, proizvodnju i trgovinu medicinskom opremom; izdavaštvo i štampa; proizvodnju hrane i ugostiteljstvo; trgovina na veliko i malo; tekstilnu industriju i industriju odeće te mnoge druga privredne grane. Takođe je bio dom Lesnera, jednog od dva pionirska ruska proizvođača automobila (zajedno sa rusko-baltičkom). Osnovao ga je proizvođač mašina alatki i kotla GA Lesner 1904. godine po nacrtima Borisa Luckog i firma je radila do 1910. godine.[9]
Deset odsto svetskih energetskih turbina proizvodi se u LMZ- u, koji je izgradio preko dve hiljade turbina za elektrane širom sveta. Glavne lokalne industrije su Admiralsko brodogradilište, Baltičko brodogradilište, LOMO, Fabrika Kirov, Elektrosila, Ižorisij Zavod. Takođe registrovani u Sankt Peterburgu su: Sovkomflot, Peterburška kompanija za gorivo i SIBUR, među ostalim velikim ruskim i međunarodnim kompanijama.
Luka Sankt Peterburg ima tri velika teretna terminala, Boljšoj luku Sankt Peterburg, Kronštat i terminal Lomonosov. Međunarodni brodovi za krstarenje opslužuju se u putničkoj luci Morskoj Vokzal na jugozapadu Vasiljevskog ostrva. Godine 2008. otvorena su prva dva sidrišta u Novoj putničkoj luci na zapadu ostrva.[10] Novi putnički terminal deo je gradskog razvojnog projekta „Marine Facade“.[11]
Složen sistem rečnih luka na obe obale reke Neve međusobno je povezan sa sistemom morskih luka, čime je Sankt Peterburg postao glavna veza između Baltičkog mora i ostatka Rusije preko Volgo-Baltičkog plovnog puta.
Kovnica novca Sankt Peterburga (Monetni dvor), osnovana 1724. godine, jedna je od najvećih kovnica na svetu, kuje ruske kovanice, medalje i značke. Sankt Peterburg je takođe dom najstarije i najveće ruske livnice, Monumentskulptura, koja je napravila hiljade skulptura i statua koje sada krase javne parkove Sankt Peterburga i mnogih drugih gradova. Tu su napravljeni spomenici i bronzane statue careva, kao i drugih važnih istorijskih ličnosti i dostojanstvenika, i drugi svetski poznati spomenici, poput skulptura Petera Kloda fon Jirgensburga, Paola Trubeckog, Marka Antokolskog i drugih.
Godine 2007. Tojota je otvorila fabriku Camry nakon ulaganja 5 milijardi rubalja oko 200 miliona dolara) u Šušari, jednom od južnih predgrađa Sankt Peterburga. Opel, Hiundai i Nisan takođe su potpisali ugovore sa ruskom vladom o izgradnji svojih automobilskih fabrika u Sankt Peterburgu. Industrija automobila i auto-delova tamo je u usponu tokom poslednje decenije.
Sankt Peterburg ima nekoliko velikih pivara i destilerija. Poznata kao „prestonica piva“ Rusije zbog snabdevanja i kvaliteta lokalne vode, njenih pet velikih pivara čini preko 30% domaće proizvodnje piva u zemlji. Među njima su druga najveća pivara u Evropi Baltika, Vena (obe kojima upravlja BBH), Heineken Breveri, Stepan Razin (obe u vlasništvu Hajnekena) i Tinkof pivara (SUN-InBev).
Mnoge lokalne destilerije u gradu proizvode širok spektar brendova votke. Najstarijia destilerija je LIVIZ (osnovana 1897). Među najmlađima je ruska standardna votka predstavljena u Moskvi 1998. godine, koja je 2006. otvorila novu 60 miliona dolara vrednu destileriju u gradu (površina od 30.000 m2 (320.000 sq ft), stope proizvodnje od 22.500 boca na sat).
Grad ima drugu po veličini građevinsku industriju u Rusiji gledano po gradovima, uključujući razvijenu komercijalnu, stambenu i putnu izgradnju.
U 2006, gradski budžet Sankt Peterburga iznosio je 180 milijardi rubalja (oko 7 milijardi američkih dolara po kursu iz 2006. godine).[12] Bruto regionalni proizvod saveznog subjekta ažurirano: 2016.[ažuriranje] bio je na 2. mestu u Rusiji, posle Moskve[13] sa 13.000 američkih dolara po glavi stanovnika, na 12. mestu među ruskim federalnim subjektima,[14] čemu najviše doprinose trgovina na veliko i malo i usluge popravke (24,7%), kao i prerađivačka industrija (20,9%) i saobraćaj i telekomunikacije (15,1%).[15]
U 2015. godini, Sankt Peterburg je bio rangiran na 4. mestu ekonomski među svim federalnim subjektima Ruske Federacije, prestigavši ga samo Moskva, Tjumenska i Moskovska oblast.[16]
Saobraćaj uredi
Sankt Peterburg je glavno transportno čvorište. Prva ruska železnica je izgrađena 1837. godine i od tada je gradska saobraćajna infrastruktura išla u korak sa rastom grada. Peterburg ima širok sistem lokalnih puteva i železničkih usluga, održava veliki sistem javnog prevoza koji uključuje tramvaj Sankt Peterburga i metro u Sankt Peterburgu, i dom je nekoliko rečnih usluga koje prevoze putnike.
Grad je povezan sa ostatkom Rusije i svetom preko nekoliko saveznih autoputeva i nacionalnih i međunarodnih železničkih ruta. Aerodrom Pulkovo opslužuje većinu vazdušnih putnika koji odlaze ili dolaze u grad. Sankt Peterburg ima široku mrežu javnog prevoza koji finansira grad (autobusi, tramvaji, trolejbusi) i nekoliko stotina ruta koje opslužuju maršrutke. Tramvaji u Sankt Peterburgu su nekada bili glavno prevozno sredstvo; osamdesetih godina prošlog veka peterburški metro je bio najveća tramvajska mreža na svetu, ali su mnoge pruge demontirane 2000-ih.
Autobusi prevoze do tri miliona putnika dnevno, opslužujući preko 250 gradskih i više prigradskih autobuskih linija. Gradski metro otvoren je 1955. godine; sada ima 5 linija sa 72 stanice koje povezuju svih pet železničkih terminala i prevoze 2,3 miliona putnika dnevno.[17] Metro stanice su često ukrašene materijalima kao što su mermer i bronza.
Od 2018. godine, metro u Sankt Peterburgu uključuje nove stanice: Prospekt Slavi, Dunajskaja, Šušari, Begovaja i Novokrestovskaja. Poslednja stanica je izgrađena posebno da bi ponudile pogodan pristup stadionu tokom utakmica FIFA Svetskog prvenstva 2018. i utakmica koje igra FC Zenit.[18]
Gužve u saobraćaju su uobičajene u gradu zbog svakodnevne obimnosti prigradskog saobraćaja, međugradskog saobraćaja i prekomernog zimskog snega. Izgradnja autoputeva kao što je obilaznica Sankt Peterburga, završena 2011. i Zapadni prečnik velikih brzina, završena 2017. godine, pomogla je u smanjenju saobraćaja u gradu. M11 Neva, takođe poznat kao autoput Moskva-Sankt Peterburg, je federalni autoput koji povezuje Sankt Peterburg sa Moskvom autoputem.
Sankt Peterburg je važan transportni koridor koji povezuje Skandinaviju sa Rusijom i istočnom Evropom. Grad je čvorište međunarodnih evropskih puteva E18 prema Helsinkiju, E20 prema Talinu, E95 prema Pskovu, Kijevu i Odesi i E105 prema Petrozavodsku, Murmansku i Kirkenesu (sever) i prema Moskvi i Harkovu (jug). Prosečno vreme koje ljudi provedu na putu do posla javnim prevozom u Sankt Peterburgu, na primeru puta na posao i sa posla, radnim danom je 69 minuta. Ukupno 19,6% vozača javnog prevoza vozi se više od 2 sata svakog dana. Prosečno vreme koje ljudi čekaju na stanici ili stanici javnog prevoza je 11 minuta, dok 16,1% vozača čeka u proseku preko 20 minuta svakog dana. Prosečna razdaljina koju građani obično voze na jednom putovanju javnim prevozom je 7 km (4,3 mi), dok 15% putuje preko 12 km (7,5 mi) godina u jednom pravcu.[19]
Grad opslužuju putničke i teretne brodove u Nevskom zalivu. Veliki Obuhovski most otvoren je 2004 i doneo je poboljšanje kvaliteta saobraća u gradu. Meteor hidrogliseri povezuju centar grada sa obalnim gradovima Kronštatom i Šliselburgom u periodu od maja do oktobra.[20] U toplijim mesecima mnogi manji čamci i vodeni taksiji saobraćaju gradskim kanalima.
Brodska kompanija St. Peter Line upravlja sa dva trajekta koja plove od Helsinkija do Sankt Peterburga i od Stokholma do Sankt Peterburga.[21]
Železnički prevoz uredi
Grad je krajnja destinacija za mrežu međugradskih i prigradskih železnica, koje opslužuje pet različitih železničkih terminala (Baltijski, Finljandski, Ladožski, Moskovski i Vitebski),[22] kao i desetine drugih železničkih stanica u okviru saveznog subjekta. Sankt Peterburg ima međunarodne železničke veze do Helsinkija, Finske, Berlina, Nemačke i mnogih bivših republika SSSR-a. Helsinška pruga, izgrađena 1870. i 443 km (275 mi) duga, ima vozove pet puta dnevno, na putu u trajanju od oko tri i po sata sa Alegro vozom.
Železnička pruga Moskva – Sankt Peterburg otvorena je 1851. godine i duga je 651 km (405 mi) dug; za putovanje do Moskve sada je potrebno od tri i po do devet sati.[23] Ruske železnice su 2009. godine pokrenule uslugu prevoza vozom velike brzine za liniju Moskva–Sankt Peterburg. Novi voz, poznat kao Sapsan, derivat je popularnog Simens Velaro voza. Postavio je rekorde za najbrži voz u Rusiji 2. maja 2009, sa 281 km/h (174,6 mph)[24] i 7. maja 2009. putujući brzinom od 290 km/h (180 mph).
Od 12. decembra 2010. godine Karelian Trains, zajedničko preduzeće između Ruskih železnica i VR (Finske železnice), upravlja brzim uslugama Alstom Pendolino između Finlandskog u Sankt Peterburgu i Glavne železničke stanice u Helsinkiju. Ove usluge su označene kao Alegro vozovi. Allegro je poznat po tome što s vremena na vreme ima velikih tehničkih problema, koji ponekad rezultiraju značajnim kašnjenjima, pa čak i otkazivanjem putovanja turista.[25]
Avio prevoz uredi
Sankt Peterburg opslužuje međunarodni aerodrom Pulkovo.[26] Aerodrom Pulkovo otvoren je za putnike kao mali aerodrom 1931. godine. Prema podacima iz 2013. Aerodrom Pulkovo godišnje preveze preko 12 miliona putnika i treći je najprometniji u Rusiji posle moskovskog Šeremetjeva i Domodedova. Kao rezultat toga, stalno rastući putnički saobraćaj pokrenuo je ogromnu modernizaciju celokupne aerodromske infrastrukture. Novoizgrađeni terminal 1 aerodroma Pulkovo pušten je u rad 4. decembra 2013. godine i integrisao je međunarodne letove bivšeg terminala Pulkovo-2. Renovirani terminal Pulkovo-1 otvoren je za domaće letove kao produžetak Terminala 1 tokom 2015. godine.[27] Jedan od najstarijih avio-prevoznika Ruske Federacije Rusija registrovan je u Sankt Peterburgu i najveći je i osnovni prevoznik aerodroma Pulkovo.[28]
Postoji redovna brza autobuska veza (autobusi 39, 39E, K39) između aerodroma Pulkovo i stanice metroa Moskovskaja, kao i taksi služba koja radi 24 časa.
Kultura uredi
Sankt Peterburg je grad koji ima svetsku reputaciju u istoriji književnosti, muzike i pozorišta.
Pozorište uredi
U gradu danas postoji 40 različitih pozorišta. Marijski teatar je jedna od najčuvenijih operskih kuća u svetu. U njemu radi i Balet Kirov.
Aleksandrinski teatar je osnovan 1756. po nalogu carice Jelisavete I. Neki od kadeta oficirske škole su osnovali prvo stalno pozorište Rusije. Ansambl pozorišta se uselio u sadašnju zgradu 1832, koja je nastala po projektu arhitekte Karla Rosija.
U gradu su živeli i radili Mihail Glinka, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov, Pjotr Čajkovski, Igor Stravinski i Dmitrij Šostakovič. Posebno je vezana za grad Šostakovičeva sedma, ili Lenjingradska simfonija, koja je nastala u vreme opsade grada u Drugom svetskom ratu, i predstavljala simbol opstanka ruske kulture u najtežim uslovima. Prvi put je izvedena u Moskvi, a potom je 8. avgusta 1942. izvedena u Sankt Peterburgu i emitovana na sovjetskom radiju.
Muzeji uredi
Sankt Peterburg je sedište više od dve stotine muzeja, od kojih su mnogi u istorijskim zgradama. Najveći je muzej Ermitaž koji sadrži enterijere nekadašnje carske rezidencije i ogromnu kolekciju umetnosti. Državni ruski muzej je veliki muzej posvećen ruskoj likovnoj umetnosti. Stanovi nekih poznatih Peterburžana, uključujući Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Nikolaja Rimskog-Korsakova, Fjodora Šaljapina, Aleksandra Bloka, Vladimira Nabokova, Ane Ahmatove, Mihaila Zoščenka, Josifa Brodskog, kao i neke palate i parkove u južnim predgrađima značajni spomenici arhitekture kao što je Isaakova katedrala, takođe su pretvoreni u javne muzeje.
Kunstkamera, sa kolekcijom koju je 1714. godine osnovao Petar Veliki radi prikupljanja kurioziteta iz celog sveta, ponekad se smatra prvim muzejom u Rusiji, koji je evoluirao u današnji Muzej antropologije i etnografije Petra Velikog. Ruski etnografski muzej, koji je odvojen od Ruskog državnog muzeja, posvećen je kulturama naroda Rusije, bivšeg Sovjetskog Saveza i Ruskog carstva.
Brojni muzeji pružaju uvid u sovjetsku istoriju Sankt Peterburga, uključujući Muzej blokade, koji kroz postavku prikazuje opsadu Lenjingrada te Muzej političke istorije, koji objašnjava mnoge autoritarne karakteristike SSSR-a.
Ostali značajni muzeji uključuju Centralni mornarički muzej i Zoološki muzej, Centralni muzej zemljišta, Ruski železnički muzej, Muzej Suvorova, Muzej opsade Lenjingrada, Muzej savremene umetnosti Erarta, najveći nevladin muzej savremene umetnosti u Rusiji, Istorijski muzej Sankt Peterburga u Petropavlovskoj tvrđavi i Muzej artiljerije, koji poseduje i ogromnu kolekciju druge vojne opreme, uniformi i odlikovanja. Između ostalih, u Sankt Peterburgu se nalazi i Državni muzej istorije religije, jedan od najstarijih muzeja u Rusiji o religiji koji prikazuje kulturne predstave iz različitih delova sveta.[29]
Muzika uredi
Prvu muzičku školu, Petrogradski konzervatorijum, osnovao je 1862. godine ruski pijanista i kompozitor Anton Rubinštajn. Među bivšim studentima škole bili su poznati kompozitori kao što su Petar Čajkovski, Sergej Prokofjev, Artur Kap, Rudolf Tobijas i Dmitrij Šostakovič, koji su predavali na konzervatorijumu tokom 1960-ih, donevši mu dodatnu slavu. Na konzervatorijumu je od 1871. do 1905. predavao i poznati ruski kompozitor Nikolaj Rimski-Korsakov . Među njegovim učenicima bili su Igor Stravinski, Aleksandar Glazunov, Anatolij Liadov i drugi. Nekadašnji peterburški stan Rimskog-Korsakova verno je sačuvan kao muzej.
Dmitrij Šostakovič, koji je rođen i odrastao u Sankt Peterburgu, posvetio je svoju Sedmu simfoniju gradu, nazvavši je „Lenjingradskom simfonijom“. Napisao je simfoniju dok je boravio u gradu tokom opsade Lenjingrada. Premijerno je izvedena u Samari marta 1942; nekoliko meseci kasnije, dobila je prvo izvođenje u opkoljenom Lenjingradu u Boljšoj filharmoniji pod dirigentskom palicom Karla Eliasberga. Kompozicija se Čula preko radija i govorilo se da je podigalo raspoloženje preživelom stanovništvu.[30] Tokom 1992. Sedmu simfoniju izvelo je 14 preostalih orkestara sa lenjingradske premijere u istoj sali, kao i pola veka ranije.[31] Lenjingradski filharmonijski orkestar je jedan od poznatijih simfonijskih orkestara u svet,u pod rukovodstvom dirigenta Jevgenija Mravinskog i Jurija Temirkanova.
Carska horska kapela je osnovana po uzoru na slične organizacije na kraljevskim dvorovima drugih evropskih prestonica.
Sankt Peterburg je bio dom najnovijih pokreta u popularnoj muzici u zemlji. Rani sovjetski džez bendovi koji su ovde osnovani uključivali su Prvi koncertni džez bend Leopolda Teplickog (1927) i druge bendove. Prvo društvo za poštovanje džeza u Sovjetskom Savezu osnovano je u Sankt Peterburgu 1958. godine kao J58, a kasnije nazvano džez klub Kvadrat.
Godine 1956. Aleksandar Bronevicki i Edita Pjeha su osnovali popularni ansambl Družba koji je postao prvi popularni bend u SSSR-u tokom 1950-ih. Tokom 1960-ih, studentske rok grupe Argonavti, Kočevniki i druge su bile pionir serije nezvaničnih andergraund rok koncerata i festivala. Boris Grebenščikov je 1972. osnovao bend Akuarium, koji je kasnije postao veoma popularan. Od tada se formira "Petrov rok" muzički stil.
Tokom 1970-ih mnogi bendovi su izašli su iz „andergraund” scene i na kraju osnovali Leningradski rok klub, koji je obezbedio prostor za izvođenje bendovima kao što su DDT, Kino, Alisa, Zemliane, Zoopark, Piknik i Secret. Prvi hepening-koncert u ruskom stilu, Pop Mehanika, koji je prikazao preko 300 ljudi i životinja na sceni u režiji Sergeja Kurjohina 1980-ih. Međunarodni festival Sergeja Kurjohina (SKIF) nosi njegovo ime i od 2004. godine osnovan je Kurjohin centar, gde se održavaju festivali SKIF i Elektromehanika i Etnomehanika. SKIF se fokusira na eksperimentalnu pop muziku i avangardnu muziku, Elektro-Mehanika na elektronsku muziku, a Etnomehanika na svetsku muziku.
Današnji Sankt Peterburg se može pohvaliti mnogim zapaženim muzičarima različitih žanrova
Festival belih noći u Sankt Peterburgu poznat je po spektakularnom vatrometu i masovnoj predstavi kojom se proslavlja kraj školske godine.
Rejv bend Litl Big takođe dolazi iz Sankt Peterburga i pojedini spotovi benda snimanu su u gradu.[32]
Balet uredi
Sankt Peterburg je jedno od najznačajnijih mesta u kome se razvila baletska umetnost. Sergej Djagiljev, Marijus Petipa, Vaclav Nižinski, Matilda Marija Kšesinskaja i Ana Pavlova su posebno zaslužni za ovaj razvoj. Ovde se nalazi verovatno najpoznatija baletska škola na svetu - Baletska akademija Vaganova, osnovana 1738.
Šah uredi
U Sankt Peterburgu su živeli i neki od vrhunskih svetskih šahista: Mihail Botvinik (višestruki prvak sveta u šahu u periodu 1948—1963), Boris Spaski (svetski prvak u periodu 1969—1972) i Viktor Korčnoj. Anatolij Karpov je dugo živeo u Lenjingradu gde je studirao. Titulu šahovskog velemajstora prvi put je dodelio car Nikolaj II posle jednog turnira 1914. u ovom gradu.
Film uredi
U Sankt Peterburgu je snimljeno preko 250 međunarodnih i ruskih filmova.[33] Više od hiljadu igranih filmova o carevima, revoluciji, ljudima i pričama smeštenim u Sankt Peterburgu je proizvedeno širom sveta, ali nisu snimljeni u gradu. Prvi filmski studiji osnovani su u Sankt Peterburgu u 20. veku, a od 1920-ih Lenfilm je najveći filmski studio sa sedištem u Sankt Peterburgu. Prvi strani igrani film u potpunosti snimljen u Sankt Peterburgu bila je produkcija Tolstojeve Ane Karenjine iz 1997. godine, sa Sofi Marso i Šonom Binom u glavnim ulogama.
Kultna komedija Ironija sudbine[34] smeštena je u Sankt Peterburg i bavi se temom sovjetskog urbanizma. Film Bele noći iz 1985. privukao je značajnu pažnju Zapada jer je prikazao prave lenjingradske ulične scene u vreme kada je snimanje u Sovjetskom Savezu od strane zapadnih produkcijskih kompanija bilo generalno onemogućeno. Ostali filmovi uključuju Zlatno oko (1995), Ponoć u Sankt Peterburgu (1996), Brat (1997) i tamilski romantični triler Dhaam Dhoom (2008).
Onjegin (1999) je zasnovan na pesmi Puškina i prikazuje mnoge turističke atrakcije . Pored toga, ruska romantična komedija, Piter FM, zamršeno prikazuje gradski pejzaž, gotovo kao da je glavni lik u filmu.
Tokom godine se održava nekoliko međunarodnih filmskih festivala u gradu, poput Festivala festivala u Sankt Peterburgu, kao i Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Poruka čoveku.[35]
Književnost uredi
U gradu se nalazi više značajnih biblioteka. Saltikov-Ščedrinova biblioteka, nastala 1795, danas je deo Nacionalne biblioteke Rusije. Ona je sa 30 miliona dela druga najveća biblioteka Rusije posle Državne biblioteke Rusije u Moskvi. U njoj se čuvaju knjige na 85 jezika. U zbirci se nalazi i najstariji datirani istočnoslovenski rukopis, crkvenoslovensko Ostromirovo jevanđelje iz 1057. Biblioteka Ruske akademije nauka iz 1714. poseduje 17 miliona knjiga. Puškinova biblioteka je sa 5000 dela značajno manja, ali sadrži vrednu kolekciju dela iz privatne kolekcije velikog pisca.
Grad ima dugu i svetski poznatu tradiciju u književnosti. Dostojevski ga je nazvao „najapstraktnijim i najviše internacionalnim gradom na svetu“, naglašavajući njegovu izveštačenost, ali je bio i simbol modernog nereda u Rusiji koja se reformiše.
Ruskim piscima se često pojavljivao kao preteći i neljudski mehanizam. Groteskna i često košmarna slika grada predstavljena je u poslednjim Puškinovim pesmama, peterburškim pričama o Gogolju, romanima Dostojevskog, stihovima Aleksandra Bloka i Osipa Mandeljštama i u simbolističkom romanu Petrograd Andreja Belog. Prema Lotmanu u svom poglavlju „Simbolizam Sankt Peterburga“ u delu Univerzum i um, pisci su bili inspirisani simbolizmom samog grada. Uticaj života u Sankt Peterburgu na nevolju siromašnog činovnika u društvu opsednutom hijerarhijom i statusom takođe je postala važna tema za autore kao što su Puškin, Gogolj i Dostojevski. Još jedna važna karakteristika rane književnosti Sankt Peterburga je njen mitski element, koji uključuje urbane legende i popularne priče o duhovima. Priče Puškina i Gogolja uključuju duhove koji se vraćaju u Sankt Peterburg da progone stanovništvo, kao i druge fantastične elemente, stvarajući nadrealne i apstraktne slike Sankt Peterburga.
Pisci 20. veka iz Sankt Peterburga, kao što su Vladimir Nabokov, Ajn Rand, Andrej Beli i Jevgenij Zamjatin, zajedno sa svojim učenicima, braćom Serapion su stvorili potpuno nove stilove u književnosti i doprineli novim uvidima u razumevanje društva kroz svoje iskustvo u gradu.
Ana Ahmatova je postala važan lider ruske poezije. Njena pesma Rekvijem govori o opasnostima sa kojima se susreće tokom staljinističke ere. Još jedan značajan pisac 20. veka iz Sankt Peterburga je Josif Brodski, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1987). Dok je živeo u SAD, njegovi spisi na engleskom govorili su o životu u Sankt Peterburgu iz perspektive i insajder i autsajder u gradu, u esejima kao što su „Vodič kroz preimenovani grad“ i nostalgični „U sobi i po“.[36]
Arhitektura uredi
Spomenici i građevine uredi
Sankt Peterburg je dugo bio prestonica ruskih careva. U ovom gradu oni su demonstrirali svoje izuzetno bogatstvo, o čemu svedoče brojne građevine i spomenici. U čast 300-godišnjice grada (2003) mnoge građevine su detaljno restaurirane. Sankt Peterburg ima blizu 250 muzeja i 4000 zaštićenih spomenika istorije i kulture. UNESKO je označio 2400 zgrada u gradu (15% od ukupnog broja građevina) za spomenike istorije arhitekture. Više zaštićenih zgrada od Sankt Peterburga ima samo Venecija. Grad se suočava sa hroničnim problemom cene održavanja svog arhitektonskog nasleđa. Pored brojnosti ovih zdanja, tu su i drugi problemi: zgrade su posle sovjetskog perioda ostale u ruševnom stanju i njihova restauracija je skupa, industrija i gust saobraćaj u gradu su učinili vazduh jako zagađenim i tako ugrozili gradske fasade. Neki od spomenika su privatizovani od 2004, ali je i dalje oko 80% građevina u vlasništvu države.
Dominantni stilovi uredi
- Grad je relativno mlad i na njega su jako uticali zapadnoevropski stilovi arhitekture. U gradu se mogu naći građevine u stilu ranog baroka, raskošnog baroka, klasicizma, istoricizma, art nuvoa i ranog modernizma (na primer: nemačka ambasada Berensa i Van der Roa).
- Građevine iz doba Petra Velikog (na primer: Petropavlovska tvrđava, 12 visokih škola, palata Menšikov, letnja palata Petra Velikog, muzej Kunstkamera i plata Petra II) su sve projektovane pod uticajem evropskog baroka.
- Kasnije se značajno razvio ruski barok. Zgrade i fasade su bile dekorisane u tri boje, a njihovi prostorni planovi su postali komplikovani. Najznačajniji arhitekti ovog perioda su Bartolomeo Rastreli i Sava Čevakinskij. Tipična zdanja iz ovog perioda su Zimski dvorac, Jekatarinski dvorac, Konstantinovski dvorac, poslednje proširenje Peterhofa, palate Stroganov, Voroncov, Šeremetjev, Šuvalov, palata Mitropolije, Manastir Smoljni, Nikoljski sabor, Vladimirska katedrala, Aleksandro-Nevska lavra (i pri toj lavri Blagoveštenska crkva).
- Neoklasične građevine su svedenije. Njihove forme se baziraju na jednostavnim geometrijskim oblicima. Odličan primer je ulica Rosi: duga je 220 m, široka 22 metra, a zgrade u njoj su visoke 22 metra, dok su im prozori visine 2,2 metra. U ovo vreme oblikovane su cele gradske četvrti, poput Dvorskog trga i oblasti oko Aleksandrinskog teatra. Najznačajniji arhitekta ovog perioda je bio italijan Karlo Rosi. Vasilij Stasov je razvio rusku verziju ovog stila u arhitekturi.
- Zgrade u stilu art nuvoa su veoma maštovite i razigrane. Primeri su: Kuća knjiga, Jelisejevski magazin, zgrada pošte, Vitebska železnička stanica, Grand hotel Evropa, Hotel Astorija, zgrade u Kamenoostrovskom prospektu i stambene zgrade širom grada.
- Moderni Peterburg, to jest, poznu verziju klasicizma, reprezentuju veličanstvene zgrade arhitekte Frederika Lidvala uz obalu reke.
- Posle Oktobarske revolucije realizovani su mnogi konstruktivistički projekti, kao što je upravna zgrada Kirovskog rejona (projekat Noja Trockog).
- Za razliku od Moskve, u Sankt Peterburgu ima malo monumentalnih građevina karakterističnih za doba staljinizma i tada dominantne umetničke ideologije socijalističkog realizma. Primer za ovaj tip arhitekture je Dom sovjeta na Moskovskom trgu.
- U rekonstrukciji grada posle 1945, stare građevine su obnovljene, dok su nove podizane u stilu sovjetske arhitekture. Veoma upešatljivi primeri ovog stila su stanice metroa na Moskovskom prospektu.
Spomenici uredi
Najpoznatiji spomenik u gradu je statua Petra Velikog na konju poznata kao Bronzani konjanik.
Znamenitosti uredi
|
|
|
|
| Zimski dvorac - muzej Ermitaž | Reka Neva | Peterhof - dvor Petra | Dvorski trg |
Administrativna podela uredi
| Br. | Rejon | Izvorno ime | Broj snaovnika 1. januar 2004. |
Broj snaovnika 1. januar 2005. |
Broj snaovnika 1. januar 2006. |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Admiralitetski rejon | rus. Адмиралтейский район | 184.400 | 181.704 | 178.742 |
| 17 | Frunzejski rejon | rus. Фрунзенский район | 402.700 | 398.994 | 393.216 |
| 4 | Kalinjinski rejon | rus. Калининский район | 467.200 | 464.570 | 462.043 |
| 5 | Kirovski rejon | rus. Кировский район | 336.100 | 332.413 | 328.610 |
| 6 | Kolpinski rejon | rus. Колпинский район | 174.800 | 176.213 | 178.326 |
| 7 | Crvenogardejski rejon | rus. Красногвардейский район | 330.200 | 327.484 | 324.908 |
| 8 | Krasnoselski rejon | rus. Красносельский район | 304.300 | 302.890 | 301.739 |
| 9 | Kronštat | rus. Кронштадтский район | 43.100 | 42.992 | 42.815 |
| 10 | Kurortni rejon | rus. Курортный район | 67.100 | 67.235 | 67.516 |
| 11 | Moskovski rejon | rus. Московский район | 272.400 | 268.873 | 266.312 |
| 12 | Nevski rejon | rus. Невский район | 434.500 | 435.097 | 436.598 |
| 14 | Petrodvorski rejon | rus. Петродворцовый район | 76.800 | 77.574 | 115.138 |
| 13 | Petrogradski rejon | rus. Петроградский район | 131.500 | 128.469 | 126.312 |
| 15 | Primorski rejon | rus. Приморский район | 397.500 | 401.609 | 405.034 |
| 16 | Puškinski rejon | rus. Пушкинский район | 101.000 | 103.009 | 120.661 |
| 2 | Vasiljevsko ostrvo | rus. Василеостровский район | 198.700 | 196.815 | 195.522 |
| 3 | Viborški rejon | rus. Выборгский район | 417.300 | 414.812 | 412.839 |
| 18 | Centralni rejon | rus. Центральный район | 231.100 | 225.821 | 224.289 |
Partnerski gradovi uredi
Sankt Peterburg je pobratimljen sa sledećim gradovima:
Bivši uredi
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Reportaža: Sankt Peterburg”. Radio-televizija Republike Srpske. decembar 2011. Pristupljeno 16. 12. 2011.
- ^ Vidi: Historical weather records for Saint Petersburg (since 1932), 26063 Historical weather in Saint Petersburg.
- ^ „Prevod Svetislava Travice”. Pristupljeno 24. 4. 2013. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2008)
- ^ Jörg Ganzenmüller, Das belagerte Leningrad, S.13-82, Zitate S. 17 und 20.
- ^ „Spomenici mačkama”.
- ^ „newsinfo.ru;”. Pristupljeno 16. 3. 2008.
- ^ „Offizielle Website der E.ON Ruhrgas AG; abgerufen am 16. März 2008”. Pristupljeno 24. 4. 2013. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2013)
- ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (21. 5. 2004). „Čislennostь naseleniя Rossii, subъektov Rossiйskoй Federacii v sostave federalьnыh okrugov, raйonov, gorodskih poseleniй, selьskih naselёnnыh punktov – raйonnыh centrov i selьskih naselёnnыh punktov s naseleniem 3 tыsяči i bolee čelovek”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2002 goda (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012.
- ^ Georgano 1985
- ^ Discoverthebaltic.com Discover the Baltic online guide to Baltic cruise ports Arhivirano 30 decembar 2008 na sajtu Wayback Machine
- ^ „ZAO "Terra-Nova" | Krupneйšiй v Evrope proekt po obrazovaniю i kompleksnomu razvitiю territorii v zapadnoй časti Vasilьevskogo ostrova Sankt-Peterburga”. Mfspb.ru. 12. 3. 2012. Pristupljeno 16. 11. 2012.
- ^ „Budget of Saint Petersburg (Russian document)”. City of Saint Petersburg.
- ^ „Valovoй regionalьnый produkt po subъektam Rossiйskoй Federacii v 1998–2016gg. (v tekuщih osnovnыh cenah; mln.rubleй)”. Gks.ru. Arhivirano iz originala 17. 02. 2018. g. Pristupljeno 22. 10. 2009.
- ^ „Valovoй regionalьnый produkt na dušu naseleniя (v tekuщih osnovnыh cenah; rubleй)”. Gks.ru. Arhivirano iz originala 20. 07. 2020. g. Pristupljeno 22. 10. 2009.
- ^ „Otraslevaя struktura VRP po vidam эkonomičeskoй deяtelьnosti (po OKVЭD) za 2005 god”. Gks.ru. Arhivirano iz originala 20. 07. 2020. g. Pristupljeno 22. 10. 2009.
- ^ „Passport of St. Petersburg Industrial Zones” (PDF). regionen-russland.de. 2015. str. 2. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 12. 2017. g.
- ^ "St. Petersburg Metro" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. septembar 2015). Accessed 5 September 2015.
- ^ „Perspektivы razvitiя metropolitena”. metro.spb.ru. Pristupljeno 27. 9. 2020.
- ^ „Saint Petersburg Public Transportation Statistics”. Global Public Transit Index by Moovit. Pristupljeno 19. 6. 2017.
Material was copied from this source, which is available under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
- ^ „Trip by hydrofoil to Kronstadt from St. Petersburg”. St.Petersburg travel guide (na jeziku: engleski). 24. 9. 2019. Pristupljeno 3. 6. 2020.
- ^ „Riding the new ferry to St Petersburg”. thisisFINLAND. 3. 6. 2010.
- ^ „Bюpьюbяйhi Bnйgюk – Hяrnphъ”. Russkialbum.ru. Arhivirano iz originala 16. 10. 2012. g. Pristupljeno 16. 11. 2012.
- ^ „Results of train ticket inquiry, Russian train schedules and Russian train tickets”. RZD.com. Arhivirano iz originala 11. 10. 2018. g. Pristupljeno 1. 1. 2011.
- ^ „Sapsan claims Russian rail speed record”. Railway Gazette International. 7. 5. 2009. Arhivirano iz originala 10. 08. 2020. g. Pristupljeno 10. 5. 2009.
- ^ „Allegro trains suffered from the biggest problems in its history”. St. Petersburg Travel Guide. 15. 8. 2016. Pristupljeno 27. 11. 2016.
- ^ „Rossiя – rossiйskie avialinii”. Rossiya-airlines.com. 25. 7. 2007. Pristupljeno 16. 11. 2012.
- ^ „Aэroport Pulkovo vvel v эkspluataciю dopolnitelьnoe zdanie dlя obsluživaniя vnutrennih reйsov”. pulkovoairport.ru.
- ^ „UzReport: Russian state-owned Rossiya and Pulkovo airlines merge”. 25. 11. 2006. Arhivirano iz originala 25. 11. 2006. g.
- ^ „Vыstavka nerukotvornыh ikon hudožnika Žuravleva otkrыlasь v peterburgskom Muzee istorii religii - Severo-Zapad || Interfaks Rossiя”. www.interfax-russia.ru (na jeziku: ruski). 14. 5. 2021. Pristupljeno 2. 6. 2021.
- ^ Close (16. 10. 2005). „Where a symphony silenced guns”. The Guardian. London. Pristupljeno 22. 10. 2009.
- ^ Vulliamy, Ed (25. 11. 2001). „Orchestral manoeuvres (part one)”. The Observer. London. Pristupljeno 22. 10. 2009.
- ^ „Rэper Morgenštern snяlsя v klipe gruppы Little Big” [Rapper Morgenstern starred in a music video of the group Little Big]. mgazeta.com (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 06. 08. 2020. g. Pristupljeno 17. 12. 2018.
- ^ „Most Popular Titles With Location Matching "St. Petersburg, Russia"”. IMDb. Pristupljeno 16. 11. 2012.
- ^ „the irony of fate sat in st.petersburg”. Arhivirano iz originala 13. 02. 2010. g. Pristupljeno 26. 8. 2009.
- ^ „The XIX International "Message To Man" Film Festival”. IFC Centaur. Arhivirano iz originala 15. 5. 2009. g. Pristupljeno 9. 6. 2009.
- ^ Joseph Brodsky. Less Than One: Selected Essays, 1986
- ^ „Milan severs twin city ties with St Petersburg over 'homosexual propaganda' ban”. Pristupljeno 24. 4. 2013.
Literatura uredi
- Georgano, G. N. (1985). Cars: Early and Vintage, 1886–1930. London: Grange-Universal.
Spoljašnje veze uredi
- Zvanični veb-sajt
- Stranice i slike o istoriji Sankt Peterburga Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2016)
