Sanstefanski sporazum
Sanstefanski sporazum je bio sporazum o miru između Rusije i Turske posle Rusko-turskog rata. Mirovni ugovor je potpisan 3. marta 1878. u mestu San Stefanu, malom mestu zapadno od Istanbula. Turci su, uplašeni prisustvom ruske vojske, pred zidovima prestonice prihvatili uslove mira, iako su oni Osmansko carstvo lišavali gotovo svih poseda u Evropi.
Odluke ovog ugovora bile su:
- Srbija, Rumunija i Crna Gora, do tada vazalne kneževine dobijaju nezavisnost.
- Rusija dobija deo Besarabije (današnje Moldavije) koji je bio u rumunskom posedu
- Rumunija dobija Severnu Dobrudžu, tursku teritoriju, kao kompenzaciju za Besarabiju
- Stvara se Bugarska koja je samo formalno turski vazal i koju u stvari kontroliše Rusija (ova država bi se prostirala od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Niša na zapadu do Crnog mora na istoku).[1][2] Rusija je pokušala da Istočno pitanje reši u svoju korist i stvaranjem Velike Bugarske, obezbedi prevlast na Balkanu.
Zbog žestokog protivljenja evropskih sila, Srbije i Grčke, revizija Sanstefanskog ugovora izvršena na Berlinskom kongresu u junu iste godine.
Zaoštravanje Velike istočne krize uredi
Rusija je ovim ugovorom stekla prevlast na istoku. Dobijanjem Besarabije, stekla je kontrolu nad Bugarskom, a budući da je ovoj granice raširila do Jedrena, Soluna i Istanbula preko nje i nad Solunskim zalivom i moreuzima. Činilo se da je ruski san o izbijanju na topla mora ostvaren. Velika Britanija, "carica mora" nikako nije htela da dozvoli izlazak Rusije na Egejsko more i kontrolu nad Bosforom i Dardanelima jer bi se time dovela u pitanje njena prevlast u istočnoj trgovini. Britanija je na Bosforu štitila Suecki kanal i Put za Indiju. Britanske lađe su odmah po potpisivanju ugovora ušle u moreuze, a njena diplomatija je zauzela preteći stav prema Rusiji. Francuska i Austrougarska, svaka zbog sopstvenog interesa, su stale uz Britaniju što je Rusiju dovelo u situaciju sličnu onoj u Krimskom ratu. Rusija je bila primorana da se prikloni arbitraži velikih sila u Berlinu iste 1878. Berlinski ugovor poništio je većinu odredaba Sanstefanskog ugovora.[3]
Srbija i Sanstefanski ugovor uredi
Premda nikad nije sproveden u delo, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose s Rusijom. Zadovoljio je većinu legitimnih zahteva Crne Gore, ali je izazvao otpor Rumunije i Srbije. Bugari su sa druge strane bili više nego zadovoljni. Neravnopravni tretman balkanskih naroda pogoršao je njihovo suparništvo i počeo da ih udaljava od Rusije. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali je ispunjen tek delić njenih teritorijalnih zahteva. Za srpsku javnost i političke lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi, a čije razloge Srbi nisu mogli da razumeju. Mada je vlada sprečavala razbuktavanje javnog antiruskog raspoloženja, novosadska „Zastava“ otvoreno je optužila Rusiju: "Vidimo da bugarski narod, uz podršku ruskih bajoneta i pod rukovodstvom ruskih državnika gori od želje da postigne panruske ciljeve, zauzimajući područje koje po geografskom i etničkom položaju pripada Srbiji!"
I Jovan Ristić, predsednik srpske vlade i ministar inostranih dela, je bio ozlojeđen odlukama iz San Stefana. Mogućnost da Srbija izađe iz gotovo beznadežne situacije i gubitka teritorija koje je oslobodila u ratu 1877—1878, video je u nezadovoljstvu Beča i Londona Sanstefanskim ugovorom. Dve velike sile bile su rešene da miniraju sporazum, posebno njegov ključ: veliku Bugarsku. Srpske vojničke pobede i Ristićeva vešta diplomatija učinili su da se dobije saglasnost Rusije o zadržavanju postojeće vojne situacije, do postizanja definitivnog rešenja. „Ne smemo pristati na ulogu piona koja nam je data“, napisao je Ristić šefu srpskog generalštaba Kosti Protiću u martu 1878.
Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Ristić odigrali glavnu ulogu. Ristić će uskoro otići u Beč, potom u Berlin da brani srpska stanovišta kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori označiće vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji doneti značajnu korist.
Sve do San Stefana knez Milan je bio odan Rusiji, videći u caru svog prirodnog branioca. Kada je uvideo da su dva rata Srbije c Turskom kao glavni rezultat imala stvaranje velike Bugarske, knez je shvatio da se srpska spoljna politika zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti. Odlučio je da krene novim pravcem, koji će počivati isključivo na interesima Srbije. Bez poniženja za Srbiju i njenu vladu, Jovan Ristić je diskretno i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Izbegavajući žurbu i nesmotrenost, zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je i dalje računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu.[4]
Reference uredi
Literatura uredi
- Ekmečić, Milorad (1981). „Srpski narod u Turskoj od sredine XIX veka do 1878”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 447—526.
- Jovanović, Radoman (1981). „Crna Gora 1851-1878”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 423—446.
- Popov, Čedomir (1981). „Srbija 1868—1878. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 303—421.
- Stojančević, Vladimir (1986). Srbija i Bugarska od Sanstefanskog mira do Berlinskog kongresa. Beograd: Istorijski institut, Prosveta.
- Ristić,J. Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875-1878. Knj.I-II, Beograd, 1896-1898.
