Википедија

Sara Bernar

француска глумица (1844–1923)

Sara Bernar, pravim imenom po rođenju Anrijeta-Rozin Bernar, (franc. Sarah Bernhardt, одн. Henriette-Rosine Bernard; Pariz, 22. oktobar 1844 – Pariz, 2. mart 1923) bila je francuska glumica.[1]

Sara Bernar
Sara Bernar, fotografija Feliksa Nadara
Lični podaci
Puno imeAnrijeta-Rozin Bernar
Datum rođenja(1844-10-22)22. oktobar 1844.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti2. mart 1923.(1923-03-02) (78 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Porodica
SupružnikAristides Damala
Rad
Aktivni period1862—1922.
Potpis
Veza do IMDb-a

Prvi put je nastupila 1862. godine u teatru „Komedi fransez“.[2] U početku je nosila epitet „male ružne glupače“, što nije obećavalo sjajnu karijeru, ali je nakon pohvala slavnog pisca Viktora Igoa ubrzo postala „besmrtna i božanska“, genije francuske pozornice. Glumila je u različitim pariskim pozorištima, kao i u svom vlastitom. Slavljena je kao najveća dramska umjetnica svog vremena. Za njen glas savremenici su tvrdili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje. Nastupala je sve do starosti i onda kada joj je bolest oduzela čarobni glas i lepotu. Nekoliko puta je obišla Evropu i Ameriku. Karijeru nije prekinula ni nakon amputacije noge 1914. godine.[3]Hodala je na drvenoj nozi i birala uloge u kojima je mogla da sedi.[1]

Na filmu se prvi put pojavila u „Hamletovom dvoboju“ glumeći Hamleta. Kasnije još nekoliko puta nastupa u filmovima koji su bili ekranizacije njenih pozorišnih predstava. U svim svojim filmskim ulogama zadržala je pozorišnu patetiku mimike i pokreta, ali već sama njena pojava na platnu osiguravala je komercijalni uspeh. To se osobito odnosi na film „Kraljica Elizabeta“, snimljen 1912. godine u Engleskoj, jedan od prvih uspešnih dugometražnih filmova.

Godine 1914. je odlikovana francuskom Legijom časti.[1]

Mladost uredi

 
Sara Bernar, Saroni Napoleon.

Rođena je u Parizu kao Rozin Bernar, kćerka Žili Bernar (1821. Amsterdam – 1876. Pariz) i nepoznata oca.[4] Žili je bila jedno od šestero dece putujućeg sitnog kriminalca židova Moric Baruh Bernar i Sare Herš (kasnije znane kao Žaneta Hartog; oko 1797–1829).[5] Žilin otac ponovno se oženio sa Sarom Kinsbergen (1809–1878) dve nedelje nakon smrti prve supruge i napustio je svoju porodicu 1835.

Žili se zaputila u Pariz gde je zarađivala kao kurtizana pod imenom „Youle“. Sara je kasnije svome imenu i prezimenu dodala slovo "H". Podaci o rođenju izgubljeni su u požaru 1871, ali kako bi dokazala francusko državljanstvo što je bilo nužno za mogućnost dobivanja ordena Legije časti (fra. Légion d'honneur), Sara je nabavila lažne podatke o rođenju po kojima je bila kćerka Judith van Hard i Edouard Bernardt iz Avra. Kada je Sarah bila mlada, majka ju je poslala u Grandhamp, augustinsku žensku školu u blizini Versaja.[6]

Godina 1860. počela je da pohađa Muzički konzervatorijum pri Deklemaciji u Parizu, a ubrzo je postala student pozorišta Comédie Française, gde je glumački debitovala (11. 8. 1862) u glavnoj ulozi Rasinove Ifigenije uz ne baš sjajne kritike. Tu se kratko zadržala. Zamolili su je da napusti ustanovu nakon što je ošamarila drugu glumicu koja je gurnula njenu mlađu sestru na rođendanskom slavlju za Molijera.

O njenom životu postoje brojne nepoznanice zbog njene sklonosti da preuveličava i iskrivljuje. Aleksandar Dima, sin, opisuje je kao veliku lažljivicu.[7]

Sara je kao petnaestogodišnjakinja kupila mrtvački kovčeg i volela da spava u njemu. Kasnije je napisala da je smrt nije plašila i da je volela da igra uloge junakinja koje na kraju komada umiru, pa je spavala u kovčegu da bi se što bolje uživela u ulogu. Njena prepoznatljivost je još od mladalačkih dana ležala u neobičnom stilu oblačenja, naročito u sandalama.[8]

Studije uredi

Bila je veoma marljiv student Pariskog konzervatorijuma za muziku i glumu, a završne ispite položila je kao druga u klasi. Govorilo se da je postala član „Komedi fransez“ samo zahvaljujući uticajnim prijateljicama svoje majke kurtizane. U dvadesetoj godini je ostala u drugom stanju i rodila sina. Porodica njenog ljubavnika, belgijskog plemića, protivila se venčanju. Saru to nimalo nije pogodilo. Decembra 1864. godine na svet je došlo njeno jedino dete - sin Moris. Sarin profesor sa Konzervatorijuma zapisao je: Ova mlada devojka će ili propasti ili će se razviti u genija!

Komedi Fransez uredi

 
Sara Bernar, 1864. godine

Sarino prvo zvanično pojavljivanje na pozornici, prema rečima Kornelije Otis Skiner, koja je napisala glumičinu biografiju, nije bilo dobro. Glumila je pod teretom nepodnošljive treme, straha koji će je pratiti do poslednjeg dana na sceni. Glumeći Ifigeniju, gospođica Bernar pokazala je da ima dobru dikciju, ali ništa više od toga. Ona je visoka mlada osoba, skladne građe i prijatnog izraza lica. Gornji deo lica je predivan. Reči izgovara jasno. Ali ništa više od toga, napisali su kritičari. Otkaz iz „Komedi fransez“ nije usledio zbog loše glume, već zato što je bila teške naravi, nabusita, drska i nadobudna.

Pozorište uredi

 
Fotografija Sare Bernar iz 1865. Feliks Nadar

Pozorišna karijera počela je 1862. godine. Napustila je Francusku te završila u Belgiji gde je postala ljubavnica princa Henrija (Charles-Joseph Eugène Henri Georges Lamoral de Ligne) i rodila mu sina Morisa, 1864. Nakon rođenja sina princ je predložio brak što je njegova porodica zabranila i uverila Bernar da ga odbije i prekine njihovu vezu[9]. Godine 1865. postala je kurtizana. Od 1866. osigurala je ugovor sa pozorištem Théâtre de L’Odéon u Parizu, gde je zabeležila svoj poznati nastup kao guslar Florentin u delu Fransoa Kopea Le Passant (januara 1869)[10]. Izbijanjem francusko-pruskog rata prestala je da nastupa, te je pozorište preuredila u bolnicu, gde je radila kao medicinska sestra i brinula se za ranjenike[11].

Godine 1899. preuzela je pozorište „Théâtre des Nations“ na Place du Châtelet, i preimenovala ga u „Pozorište Sara Bernar“ i 21. januara ga otvorila jednim od svojih najboljih nastupa, glavnom ulogom u predstavi „La Toska“ autora Viktorijena Sardoa. Nakon toga je sledila Rasinova „Fedra“ (24. februara), Oktav Fejeova drama „Dalila“ (8. marta), Gaston de Vejlijev „Patron Benik“ (14. marta), Edmond Rostandov „Samarijanac“ (25. marta), i Aleksandar Dumasova „Dama sa kamelijama“ (9. aprila).

Dana 20. maja bila je premijera, njene najkontraverznije uloge, one Šekspirovog „Hamleta“ adaptiranog u prozi, koju su joj napisali Ežen Morand i Marsel Švab. Predstava je oduševila kritičare uprkos trajanju od četiri sata[12][13] Zaradila je reputaciju kao ozbiljna dramska glumica i postala jedna od najpoznatijih glumica 19. veka[14]. Upravljala je svojim pozorištem sve do smrti, kada ga je preuzeo njen sin Moris. Nakon njegove smrti 1928. godine, pozorište je zadržalo njeno ime sve do nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu kada je promenjeno u „Théâtre de la Cité“ zbog židovskog porekla glumice.

Sara i Nadar uredi

Kada joj je bilo dvadeset godina, Sara je kročila u atelje poznatog pariskog fotografa Feliksa Nadara, na Bulevaru kapucinera broj 35. Nadar je bio već uveliko poznat, ne samo kao fotograf, već kao karikaturista, novinar, književnik i čovek koji je izrađivao leteće balone i u njima leteo. U pomenutom ateljeu, godine 1860. održana je izložba slikara impresionista. Nadarov atelje Sara je posetila i dve godine ranije, odmah po završetku Konzervatorijuma. Taj portret nije bio naročito ubedljiv. Ali, fotografija iz 1864. godine kao da otkriva Sarinu pravu narav. Likovni kritičari i danas ističu da su Sarine fotografije iz Nadarovog ateljea njegovi najnadahnutiji radovi.

Sara kao muza jednog vremena uredi

 
Sara Bernar na plakatu Alfonsa Muhe, Dama sa Kamelijama iz 1896.

Opčinila je i Alfonsa Muhu koji ju je ovekovečio tri decenije kasnije, 1894, na plakatu za „Damu sa kamelijama“. Kada je posetila Njujork, Tomas Edison je snimio njeno tumačenje „Fedre“, ali on nije bio naučnik koji ju je zanimao. Pažnja joj je bila usmerena na Nikolu Teslu, jer naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa je bolje da se ne viđaju. Sa sobom je uvek nosila kofer prepun ljubavnih pisama i ponekad bi ih prosula na krevet i legla da spava preko njih. Imala je brojne obožavaoce među poznatim ličnostima kao što su: književnik Gabrijele D'Anuncio, Marsel Prust, pa čak i princ od Velsa, potonji kralj Edvard VII. Među svim obožavaocima isticao se Aleksandar Dima Sin, koji ju je rastrzan između ljubavi i mržnje nazvao ozloglašenom lažljivicom. Imala je, takođe, i brojne ljubavnike, ali je 1882. ipak odlučila da se uda za jedanaest godina mlađeg glumca Aristidesa Damalu, koji je umro u 34. godini kao zavisnik od morfijuma. Dansku publiku toliko je oduševila, da su osim stajaćih ovacija koje su joj priredili, u njenu čast jednu poslasticu nazvali kolačem Sare Bernar.

Kasnija karijera uredi

Godine 1905. nastupajući u Brazilu, Rio de Ženeiro, Teatro Lírico do Rio de Janeiro glumica je ozledila desno koleno u završnoj sceni prilikom skoka sa parapeta u predstavi „La Toska“ (Viktorijen Sardu). Njena noga se nikada nije zacelila u potpunosti, te je 1915. godine odstranjena u potpunosti zbog gangrene. Nakon ovoga nastavila je karijeru koristeći u nastupima protezu, te je po završenoj turneji po Americi, vratila se u Pariz gde je nastupala sve do smrti.

Glumica ima svoju zvezdu u Los Angelesu na Hollywood Walk of Fame kod 1751 Vine Street.[15]

Kraj života uredi

Sara Berbar je prezirala novinare, ali je jako volela životinje. U njenom vlasništvu su bili psi, mačke, ptice, kornjače, pa čak i lav, kao i šest kameleona. Molila je svog ličnog lekara da joj prišije pravi tigrov rep i razočarala se kada joj je on objasnio da je to nemoguće. Osnovala je pozorište „Sara Bernar“[1], koje je posle njene smrti vodio sin Moris. Čuvena glumica uspešno se bavila slikanjem i vajanjem. Učila je slikanje kod poznatih majstora, a izlagala je na brojnim izložbama. Sačuvano je oko dvadeset i pet njenih skulptura. Na nesreću, 1915. amputirana joj je desna noga.[1]Čim se oporavila, vratila se na scenu i čak igrala uloge fatalnih junakinja, ne ustajući sa stolice. U beogradskom naselju Sremčica postoji ulica koja nosi njeno ime.

Umrla je od uremije 2. marta 1923. godine u Parizu.

Film uredi

Sara Bernar je bila jedna od prvih glumica nemog filma, u kojem je debitirala 1900. godine kao Hamlet u dvominutnom filmu „Hamlet“ (režiser: Klement Moris). Nastupila je u još osam filmova i dva biografska filma.

Privatni život uredi

Sara Bernar je iz ljubavne veze sa belgijskim plemićem Žan Šarl Ežen Anri Žorž Lamoral de Lign (1837–1914), imala jedino dete, sina Moris Bernar (1864–1928). Moris je radio kao menadžer i agent različitih pozorišta i umetnika, a pred kraj upravljao je i majčinom karijerom. Nije doživio veliki uspeh te je najčešće njegova porodica zavisila od finansijske pomoći majke. Oženio je poljsku princezu Mariju Jablonovsku s kojm je imao dvoje kćerke Simon i Lisijana.

Među Sarinim prijateljima bilo je nekoliko umetnika. Najistaknutiji su Gustav Dore i Žorž Klerin, glumci Monet Sali i Lou Telegen, te poznati književnik Viktor Hugo. Slikar Alfons Muha, deo svojih najboljih umetničkih dela bazirao je na Sari, a zbog Sarinog bliskog i strastvenog prijateljstva sa devet godina mlađom slikarkom Luizom Abema (1853–1927), pričalo se da su ljubavnice.

Bernar je pokazivala i veliki interes prema izumitelju Nikoli Tesli što je on odbacivao kao ometanje u radu.

U Londonu 1882. godine se udala za glumca grčkog porekla Aristides Damala (u Francuskoj poznatog pod umetničkim imenom Žak Damala). Brak je trajao do smrti glumca 1889. godine. Glumac je preminuo mlad u svojoj 34. godini, zbog zavisnosti od morfijuma. Pred kraj braka, Bernar je navodno bila u vezi sa budućim engleskim kraljem Edvardom VII, dok je još bio Princ od Velsa.[16]

Filmografija uredi

  • 1900: Hamletov dvoboj (Le Duel d'Hamlet)
  • 1908: Toska (La Tosca)
  • 1911: Dama sa kamelijama (La Dame aux Camélias)
  • 1912: Kraljica Elizabeta (Elisabeth Reine d'Angleterre)
  • 1912: Sara Bernar na Bel Ilu (Sarah Bernhardt à Belle-Isle)
  • 1915: Francuske majke (Mères Françaises)
  • 1915: Ovi su naši (Ceux de Chez Nous)
  • 1916: Jeanne Doré
  • 1923: Dopadljivica (La Voyante)

Reference uredi

  1. ^ a b v g d Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 137. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Majka svih diva – Sara Bernar“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2014), paunpress.com. Pristupljeno 10. maja 2014.
  3. ^ „Rođena glumica Sara Bernar - 1862. godine“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2017), S. Z., dnevno.rs, 22. октобар 2013. Приступљено 10. маја 2014.
  4. ^ Godine 1859. pod tim imenom i datumom rođenja 23. 11. 1844. upisala se u Conservatoire national supérieur d'art dramatique; to je jedini zapis njenog rođenja iz vremena pre nego što su uništeni njeni rodni podaci 1871. Vidi "Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1. str. 9–10. ". Snel smatra da su u vreme upisa njeni podaci bili dostupni, te nije imala razloga da skriva istinu.
  5. ^ Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1.
  6. ^ Gold, Arthur; Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 17—20. 
  7. ^ Gottlieb, Robert. „The Drama of Sarah Bernhardt”. Pristupljeno 18. 10. 2007. 
  8. ^ „Život je bajka – Sara Bernar“, Mirjana Ognjanović, Politikin Zabavnik, 22. februar 2013. Pristupljeno 10. maja 2014.
  9. ^ Madame Sarah, Cornelia Otis Skinner, Houghton Mifflin 1966
  10. ^ Aston 1989, str. 5.
  11. ^ Golf 2010, str. 121.
  12. ^ Robert 2010, str. 142.
  13. ^ Almanach des Spectacles, année 1899, 63; Octave Feuillet's Dalila; Gaston de Wailly's Patron Bénic; Morand and Schwob's Hamlet(jezik: francuski)
  14. ^ Golden, Eve. „From Stage to Screen: The Film Career of Sarah Bernhardt”. Arhivirano iz originala 28. 02. 2017. g. Pristupljeno 18. 10. 2007. 
  15. ^ Ullman 2007, str. 138.
  16. ^ „Edward VII biography”. Arhivirano iz originala 25. 5. 2006. g. Pristupljeno 18. 10. 2007. 

Literatura uredi

  • Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 137. ISBN 86-331-2075-5. 
  • Aston, Elaine (1989). Sarah Bernhardt: A French Actress on the English Stage. Oxford: Berg Publisher's Limited. str. 5. 
  • Robert, Gottlieb (2010). Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. Yale University Press. str. 142. 
  • Ullman, Dana (2007). The Homeopathic Revolution: Why Famous People and Cultural Heroes Choose Homeopathy. North Atlantic Books. str. 138. ISBN 978-1556436710. 
  • Gold, Arthur; Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: A Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 17–20. ISBN 978-0-394-52879-3. 
  • Snel, Harmen (2007). The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled. Amsterdam: Joods Historisch Museum. ISBN 978-90-802029-3-1. 
  • Brandon, Ruth. Being Divine: A Biography of Sarah Bernhardt. London: Mandarin, 1992.
  • Garans, Louis (2005). Sarah Bernhardt: itinéraire d'une divine. Éditions Palatines. ISBN 978-2911434433. 
  • Léturgie, Jean and Xavier Fauche: Sarah Bernhardt, Lucky Luke (49). Dupuis, 1982.
  • Lorcey, Jacques. Sarah Bernhardt, l'art et la vie. Paris: Éditions Séguier, 2005. 160 pages. Avec une préface d'Alain Feydeau. ISBN 978-2-84049-417-1. 
  • Menefee, David W. The First Female Stars: Women of the Silent Era. Connecticut: Praeger, 2004.
  • Ockmann, Carol; Kenneth E. Silver (2005). Sarah Bernhardt: The Art of High Drama. New York: Yale University Press. 
  • Claudia Balk: Theatergöttinnen. Inszenierte Weiblichkeit. Clara Ziegler – Sarah Bernhardt – Eleonora Duse. Stroemfeld, Basel u. a. 1994. ISBN 978-3-87877-485-3.
  • Henry Gidel: Sarah Bernhardt Flammarion, Paris. 2006. ISBN 978-2-08-068531-5. (französisch) .
  • Robert Gottlieb: Sarah. The life of Sarah Bernhardt. Yale University Press. New Haven, CT u. a. 2010. ISBN 978-0-300-14127-6. (englisch); deutsche Übersetzung von Tanja Handels und Ursula Wulfekamp: Die Göttliche: Sarah Bernhardt, Steidl, Göttingen. 2012. ISBN 978-3-86930-471-7.
  • Cornelia Otis Skinner: Madame Sarah. Das Leben der Schauspielerin Sarah Bernhardt. (Originaltitel: Madame Sarah, übersetzt von Günther Danehl), Fischer TB 5669, Frankfurt am Main 1968. 1988. ISBN 978-3-596-25669-3.
  • Claudia Thorun: Sarah Bernhardt. Inszenierungen von Weiblichkeit im Fin de siècle. Olms, Hildesheim. 2006. ISBN 978-3-487-13177-1. (= Medien und Theater. NF, Band 8).
  • Louis Verneuil, La Vie merveilleuse de Sarah Bernhardt, Brentano's, New York, 1942
  • Françoise Sagan, Sarah Bernhardt, le rire incassable, éd. Robert Laffont, Paris, 1987
  • Arthur Gold et Robert Fitzdale, Sarah Bernhardt, Gallimard. 1994. ISBN 978-2-07-073190-9.
  • Noëlle Guibert (dir.), Portrait(s) de Sarah Bernhardt, catalogue de l'exposition Sarah Bernhardt ou le divin mensonge, éd. Bibliothèque nationale de France, Paris. 2000. ISBN 978-2-7177-2113-3.
  • Anne Delbée, Le Sourire de Sarah Bernhardt, Le Livre de poche, Paris. 2002. ISBN 978-2253152934.
  • Claudette Joannis, Sarah Bernhardt : Reine de l'attitude et princesse des gestes, J'ai lu, coll. « Biographie », Paris. 2003. ISBN 978-2290329054.
  • (en) Elizabeth Silverthorne, Sarah Bernhardt, Chelsea House Publishers,‎. 2004. ISBN 978-0791074589.
  • Jacques Lorcey, Sarah Bernhardt, l'art et la vie, préface d'Alain Feydeau, éd. Séguier, Paris. 2005. ISBN 978-2-84049-417-1.
  • Louis Garans, Sarah Bernhardt : Itinéraire d'une divine, Éditions Palatines. 2005. ISBN 978-2911434433.
  • (en) Carol Ockman, Sarah Bernhardt : The Art of High Drama, Yale University Press,‎. 2005. ISBN 978-0300109191.
  • Henry Gidel, Sarah Bernhardt : biographie, Flammarion, coll. « Grandes biographies »,‎. 2006. ISBN 978-2080685315.
  • (en) Harmen Snel, The Ancestry of Sarah Bernhardt : A Myth Unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum,‎. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1.
  • Hélène Tierchant, Sarah Bernhardt : Madame « Quand même », SW-Télémaque, coll. « Grands docs »,‎. 2009. ISBN 978-2753300927.
  • Pascale Védère d'Auria, Il était une fois Sarah Bernhardt, éd. Gulf Stream, Saint-Herblain. 2009. ISBN 978-2354880569.
  • Sophie-Aude Picon, Sarah Bernhardt, Gallimard Folio. 2010. ISBN 978-2070345441.

Spoljašnje veze uredi

 
Sara Bernar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сара_Бернар&oldid=27736265”