Sacuma (feudalna oblast)
Oblast Sacuma (jap. 薩摩藩“Satsuma-han“) poznata i kao oblast Kagošima, bila je jedna od feudalnih oblasti tokom Edo perioda u Japanu. Nalazi se na ostrvu Kjušu i danas pripada prefekturi Kagošima. Glavni grad je Kagošima.
Centar uprave nalazio se u zamku Kagošima dok je godišnje finansiranje iznosilo 770.000 kokua. Sacuma je bio drugi han po jačini odmah ispod oblasti Kaga.[1]
Istorija uredi
Porodica Šimazu upravljala je Sacuma hanom skoro četiri veka sve do Edo perioda. Uprkos oštrom kritikovanju od strane Tojotomi Hideošija tokom Kjušu kampanje 1587. godine, ostali su jedan od najmoćnijih klanova na ostrvu. Tokom odlučujuće bitke kod Sekigahare, 1600. godine, klan Šimazu se borio na strane poraženih ali će i dalje tokom nekoliko stotina godina biti jedan od najmoćnijih feudalnih oblasti Tokugava šogunata. Tokom Edo perioda oblast je vodio tozama daimjo Šimazu klana.
Rjukju uredi
Godine 1609, Šimazu klan je zatražio dozvolu od šogunata da izvrši invaziju na kraljevstvo Rjukju koja se nalazila na jugu. Nakon kratkog napada gde stanovnici Rjukjua nisu pružili previše otpora Sacuma han je prisvojio nekoliko njenih ostrva dajući joj entitet vazalne države. Do kraja Edo perioda Sacuma nameće svoju politiku i kontroliše u trgovinskim poslovima. S obzirom na politiku zatvaranja granica, sakoku, Sacuma je zahvaljujući Rjukjuu imao privilegiju trgovine kineskom robom dobijajući pride informacije o ostatku sveta. Stepen ekonomske koristi koja je imala oblast Sacuma i stepen potlačenosti koji je osećao Rjukju su teme mnogih debata među istoričarima ali jedno je sigurno. Politički prestiž i reputaciju koji je Sacuma han stekao putem ovog odnosa se ne dovodi u pitanje. Šimazu klan je nastavljao da održi tu njihovu jedinstvenu prednost da ima celu jednu državu pod svojom kontrolom kao vazalnu državu doprinoseći im na razne načine i učvršćujući pozitivnu reputaciju na dvoru koja im je obezbedila dugu vladavinu oblasti.
Edo period uredi
Mada nije bila najbogatiji han u Japanu, Sacuma se mogla pohvaliti da je bila jedna od bogatijih i snažnijih oblasti tokom Edo perioda. Ne samo zbog povezanosti sa ostrvima Rjukju već i zbog veličine, produktivne snage i dobara koje je proizvodila. Išlo joj je i u korist daljina i odvojenost od grada Eda pa nije bila toliko kontrolisana od vlade i šogunove vojske. Šimazu klan je imao pozitivan uticaj na šoguna pa su im bili dozvoljeni neki ustupci. Dobili su pravo da izgrade još zamakova van limita od jednog kojim šogun ograničava hanove kontrolišući na taj način njihovu vojnu moć (od straha od mogućih pobuna). Imajući to u vidu oblast pravi zamkove u svojim vazalnim oblastima stvarajući tako mini-šogunate sa njom na čelu. Kao još jednu privilegiju dobili su pravo zaobilaženja pravila „sankin kotai“ (doneta u cilju kontrolisanja moći i bogatstva damijoa). Pod ovim zakonom svaki feudalni gospodar je bio obavezan da jednom godišnje otputuje za Edo i tamo provede određeno vreme van svog hana i svojih vojnih snaga. Sacumin daimjo je zahvaljujući svojim vezama sa šogunom morao da ide na svake dve godine što im je donelo još novca i moći naspram ostalih oblasti.
Iako će se pokazati da je oblast Sacuma ipak bila protiv šogunata, domen se i te kako pokazao vernim u strogom izvršavanju zakona donetim iz Eda. Kada su prvi hrišćanski misionari došli u Japan viđeni su kao ozbiljna pretnja Japanu pa je šogun zabranio bavljenje ovom religijom pod najstrožijom kaznom koja je uključivala mučenje i smrt. Od svih oblasti, Sacuma je najstrožije kažnjavao vernike koje su upražnjavali hrišćanstvo ponekad čak i brutalnije nego bilo koja oblast u arhipelagu. Međutim kao suprotnost tome kršenje zakona za krijumčarenje nikad nije bila previše strogo kažnjivana jer je oblast dobijala korist od stranih proizvoda čak i van Nagasakija (jedine pod određenim uslovima otvorene luke) koji je bio pod kontrolom šogunata. U godinama oko 1830te Sacuma je ilegalno trgovao sa Okinavom obnavljajući svoje fondove zahvaljujući Zušu Hirosatou koji je služio kao karo u han vladi.
Bakumacu uredi
Sacumin daimjo, koji je vladao pedesetih godina 19. veka Šimazu Nariakira, bio je veoma zainteresovan za Zapad i njenu tehnologiju i zalagao se za otvaranje zemlje. U to vreme, kontakti sa zapadnjacima su se učestalili naročito u oblasti Sacuma gde su zapadni brodovi često doplovljavali na ostrva Rjukju i to ne samo po pitanju trgovine već i zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa. Da bi povećao svoj uticaj na šogunat, Nariakira organizuje brak između šoguna Tokugava Ijesada i njegove usvojene kćeri Acuhime (kasnije poznate kao Tenšoin).
U prvoj godini Ijesadine vladavine, 1854. godine, komodor Metju Peri je pristigao u Japan i prisilio Japan da prekine politiku izolacije. Kada su sporazumi potpisani, prvensveno Harisov ugovor, Japan se našao u nepovoljnom položaju. Iste godine umire i Ijesada i Nariakira, a Nariakira pre smrti uspeva da imenuje svog nećaka Šimazu Tadajošija za naslednika. Kako je Tadajoši još bio dete, tako je njegov otac Šimazu Hisamicu preuzeo vođstvo Sacuma hana u svoje ruke.
Hisamicu je poštovao politiku „Kobu gatai“, u prevodu "jedinstvo između šogunata i carskog dvora" pa je brak između sledećeg šoguna Tokugava Ijemočija i princeze Kazu (Kazunomije) bila veliki uspeh za njegovu političku frakciju. Međutim ta politika stavlja oblast u neobičan položaj budući da sve više raste radikalnije mišljenje „Sonno džoi“ politike (Podržimo cara, proterajmo varvare) sa oblasti Čošu na čelu kao najglasnijeg pobornika.
Godine 1862, tokom Namamugi incidenta, jedan Englez je ubijen od strane samuraja iz Sacume što će dovesti do bombardovanja Kagošime od strane britanske Kraljevske mornarice iste godine. Iako je oblast Sacuma uspela da se odupre napadu, događaj je pokazao koliko je neophodno da Japan u najskorije vreme počne da ulaže u zapadno naoružanje i reformu vojske.
U međuvremenu fokus Japanske politike se prebacuje na Kjoto gde počinje pravo političko previranje. Šogunat zadužuje oblasti Sacuma i Aizu da čuvaju imperijalnu palatu protiv snaga Sonno džoi pokreta rezultirajući sukobom koji će se kasnije u istoriji nazivati Kinmon incident ili incidentom kod carske kapije 1864. godine. Nakon te borbe, šogunat je uz pomoć vođstva Saigo Takamorija odlučio da kazni okrug Čošu za okolnosti kogi su doveli do prvog Čošu pohoda, ali je Saigo odlučio da izbegne vojnu intervenciju dozvolivši da se situacija izgladi tako što će dozvoliti sepuku troje najvažnijih ljudi odgovornih za sukob.
Kada je šogunat rešio da konačno porazi okrug Čošu u „Drugom pohodu na Čošu“ , sledeće godine, Saigo Takamori i Okubo Tošimiči odlučuju da promene strane. Čošu i Sacuma se ujedinjuju, stvara se Satčo alijansa a kao posrednik i svedok naći će se Sakamoto Rjoma, neutralni samuraj iz okruga Tose.
Druga borba će se pokazati kao katastrofalna po šogunat. Skoro u istom periodu šogunat je poražen na boljnom polju ali i u palati, jer šogun Ijemoči umire od beriberi bolesti u Osaki. Sledeći izabrani šogun narediće prestanak borbi.
Uprkos trudu kako bi reformisao vladu novi šogun ne uspeva da kontroliše sve više rastući pokret koja se zalagala za restauraciju carske vladavine. Čak i kada je napustio poziciju vladajućeg tela u Japanu borbe su se još uvek nastavile što je kulminiralo u građanski rat pa je 1868. godine šogun, poražen pobegao u Edo. Tada je Saigo Takamori odveo svoje jedinice u Edo gde je osigurana mirna predaja vlasti caru. Bošin rat je trajao sve dok poslednje jedinice šogunata nisu poražene 1869. godine.
Meidži period uredi
Vlada Meidži perioda, koja je oformljena posle ovih događaja bila je sastavljena ponajviše od ljudi iz oblasti Sacuma i Čošu. Ljudi iz ovih oblasti dominirali su politikom sve do Prvog svetskog rata, međutim usled novog poretka gde su klase izjednačene i nema više potrebe za vojnom snagom mačevalaca, samuraji okruga Sacuma su se još jednom okupili pod Saigo Takamorijem 1877. godine i započeli sukob poznat kao Pobuna Sacume.
Lista daimjoa uredi
Nasledni daimjo je glavna vladajuća figura okruga.
Šimazu klan 1602-1871 (Tozama; 770.000 koku)
- Šimazu Ijehisa (jap. 島津家久) 1602–1638
- Šimazu Micuhisa (jap. 島津光久) 1638–1687
- Šimazu Cunataka (jap. 島津綱貴) 1687–1704
- Šimazu Jošitaka (jap. 島津吉貴) 1704–1721
- Šimazu Cugutojo (jap. 島津継豊) 1721–1746
- Šimazu Munenobu (jap. 島津宗信) 1746–1749
- Šimazu Šigetoši (jap. 島津重年) 1749–1755
- Šimazu Šigehide (jap. 島津重豪) 1755–1787
- Šimazu Narinobu (jap. 島津斉宣) 1787–1809
- Šimazu Narioki (jap. 島津斉興) 1809–1851
- Šimazu Nariakira (jap. 島津斉彬) 1851–1858
- Šimazu Tadajoši (jap. 島津忠義) 1858–1871
Poznate ličnosti oblasti Sacuma uredi
- Pobuna Sacuma
- Političari i diplomate Meidži perioda
- Kuroda Kijotaka, drugi premijer Japana
- Macukata Masajoši, četvrti i šesti premijer Japana
- Jamamoto Gonnohjoe, dvadeset drugi premijer Japana
- Mori Arinori
- Makino Nobuaki
- Niši Tokudžiro
- Terašima Munenori
- Saigo Cugumiči, mlađi brat Saigo Takamorija
- Mičima Mičicune
- Narahara Šigeru
- Togo Heihačiro
- Sanejoši Jasuzumi
- Kavamura Sumijoši
- Kataoka Šičiro
- Šibajama Jahači
- Takešita Isamu
- Nire Kagenori
- Kamimura Hikonodžo
- Idžuin Goro
- Ito Sukejuki
- Inoue Jošika
- Kabajama Sukenori
- Samedžima Kazunori
- Umetnici
- Kuroda Seiki, slikar
- Preduzetnici
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Totman 1993, str. 119.
Literatura uredi
- Totman, Conrad (1993). Early Modern Japan. University of California Press. str. 119. ISBN 978-0-520-91726-2.
- Sakai, Robert (1957). "Feudal Society and Modern Leadership in Satsuma-han" Journal of Asian Studies Vol 16. str. 365–376
- Sakai, Robert (1968). "The Consolidation of Power in Satsuma-han." in Studies in the Institutional History of Early Modern Japan. (John W. Hall & Marius Jansen eds.) Princeton: Princeton University Press.
- Sakai, Robert, et al. (1975). The Status System and Social Organization of Satsuma. Tokyo: Tokyo University Press.