Википедија

Sveti David Velški

Sveti David (vel. Dewi Sant, engl. Saint David, oko 500 – oko 589) bio je velški episkop (biskup) Menevije koji se danas slavi kao svetac zaštitnik Velsa. David je bio poreklom iz Velsa i realtivno brojni podaci o njegovom životu su sačuvani. Ipak, godina rođenja nije poznata, procenjuje se da je rođen između 462. i 512. godine.[1] Velški anali datuju njegovu smrt u 569. godinu od Hristovog rođenja,[2] ali je, prema Filimorom istraživanju izvora, Sveti David preminuo 601. godine.[3]

Sveti David Velški
Sveti David, na vitražu iz 1934. u Kapeli Bogorodice i Sv. Nona u Sent Davidsu u Velsu
Lični podaci
Datum rođenjaoko 500.
Mesto rođenjaPembrokeshire,
Datum smrti1. mart, oko 589.
Mesto smrtiSt Davids,
biskup Menevije u Velsu

Monaštvo uredi

Brojne tradicionalne priče o Svetom Davidu sačuvane su u hagiografiji sa kraja 11. veka Buchedd Dewi koju je na latinskom napisao Rikemarh. Hagiograf je tvrdio da je pisao na osnovu starih dokumenata sačuvanih u arhivu katedrale. Istoričari su skeptični prema pojedinim tvrdnjama. Jedan od Rikemarhovih ciljeva bio je da pruži osnove za nezavisnost crkve u Velsu koja se opirala prihvatanju rimskog obreda sve do 8. veka. Velška crkva je u Rikemarhovo vreme tražila mitropolitski položaj ravnopravan sa Kenterberijskom nadbiskupijom. Tako je možda i nastala priča o Davidovom hodočasničkom putovanju u Jerusalim gde ga je patrijarh rukopoložio za arhiepiskopa (nadbiskupa).

David je poštovan kao učitelj i propovednik koji je osnivao manastirske zajednice i crkve po Velsu, Dumnoniji i Bretanji. Katedrala Sv. Davida nalazi se danas u Glin Rosin dolini u Pembrukširu gde se prvobitno nalazio manastir koji je David osnovao. David je posvećen za episkopa (biskupa) i predsedavao je na dva sinoda protiv pelagijanstva: prvom u Brefiju oko 560. godine i drugom u Karleonu ("Sinod pobede") oko 569. godine.

 
Sv. David kao učitelj Sv. Finijana iz Klonarda na vitražu u Klonardu

Njegovo najpoznatije čudo se navodno odigralo dok je propovedao pred okupljenom svetinom na sinodu u Brefiju. Selo Llanddewi Brefi nalazi se na mestu gde je svetac stajao i gde se zemlja uzdigla pri čemu je tako nastalo brdašce. Na Davidovo rame je sleteo beli golub, koji će kasnije postati svečev simbol. Džon Dejvis je zabeležio da se teško može zamisliti „čudo koje suvišnije“ od stvaranja novog brda u Velsu.[4]

Tokom ovog događaja David je pobijao pelagijanstvo i, prema Rikemarhu, proglašen je aklamacijom okupljenih za arhiepiskopa[5] čime je Dubricije nateran na povlačenje. O Svetom Davidu kao arhiepiskopu sa mitropolitskim položajem docnije su pisali i Bernard, biskup Sent Davidsa, Džefri od Monmauta i Gerald iz Kambrea.

Monaško pravilo Sv. Davida propisuje da monasi moraju da vuku plug umesto tegleće životinje, da moraju da piju samo vodu i jedu samo hleb začinjen solju i biljem i provode večeri u molitvi, čitanju i pisanju. Lična imovina takođe je bila zabranjena: smatralo se prekršajem čak i reći „moja knjiga“. David je živeo jednostavno i upražnjavao je asketizam podučavajući sledbenike da se uzdržavaju od korišćenja mesa i piva u ishrani. Simbol Sv. Davida, a ujedno i Velsa, je praziluk (ova informacija poznata je uglavnom zahvaljujući pomenu u Šekspirovom komadu Henri V, 5. čin, 1. scena).

Opatija u Glastonberiju uredi

Rigemarh je i Glastoberijsku opatiju ubrajao među crkve koje je Sveti David osnovao[6]. Četrdesetak godina kasnije Vilijam iz Malsberija je verovao da je opatija starija, a da je Sveti David poseti Glastonberi da ponovo osveti Opatiju i pokloni joj pokretni oltar ukrašen velikim safirom. David je imao viziju Isusa Hristosa koji mu je rekao „da je crkvu sam Hristos posvetio Bogorodici i nije bilo dostojno da ponovno osvećenje bude izvedeno ljudskom rukom." Sveti David je tada naložio da se opatija proširi istočno od Stare crkve. Dimenzije nadograđenog dela, koje je Vilijam iz Malsberija zabeležio, potvrđene su zahvaljujući arheološkim iskopavanjima 1921. godine. Prema jednom izvoru oltar sa safirom se nalazio među stvarima koje je kralj Henri VIII Tjudor konfiskovao kada je raspustio opatiju tokom reformacije hiljadu godina kasnije.

Smrt uredi

 
Svetilište Sv. Davida u Katedrali Sv. Davida pre rekonstrukcije početkom 21. veka
 
Katedrala Sv. Davida, zdanje izgrađeno 1181, u Pembrukširu.

Prema predanju Sveti David je poživeo preko sto godina i umro je u četvrtak 1. marta (danas Dan Sv. Davida). Danas je opšteprihvaćeno da je umro oko 590. godine pošto je 1. mart pao u četvrtak 589. godine. Manastir je, navodno, bio „ispunjen anđelima dok je Hristos prihvatao njegovu dušu“. Poslednje reči koje je uputio sledbenicima izrekao je u propovedi u prethodnu nedelju. Prema žitiju napisanom na velškom jeziku Sveti David je tom prilikom rekao: „Radujte se i pridržavajte se vaše vere i simbola vere, i činite sve one sitne stvari koje ste videli i čuli da i ja činim. Ja ću krenuti stazom kojom su i naši preci hodili pre nas“ (vel. Bydwch lawen a chedwch ych ffyd a'ch cret, a gwnewch y petheu bychein a glywyssawch ac a welsawch gennyf i. A mynheu a gerdaf y fford yd aeth an tadeu idi[7] ) "Činite sitne stvari u životu“ (vel. Gwnewch y pethau bychain mewn bywyd) je danas često upotrebljavana fraza u velškom jeziku.

David je sahranjen u Katedrali Sv. Davida u Sent Davidsu u Pembrukširu. Njegovo grobno mesto postalo je popularno svetilište za hodočasnike tokom srednjeg veka. Tokom 10. i 11. veka Katedralu se redovno pljačkali Vikinzi, koji su odneli dragocenosti uključujući i ukrase od dragocenih metala. Novo svetilište je podignuto 1275. godine i od njega je do danas sačuvana oštećena osnova. Iznad svetilišta se nalazio drveni ukrašesni pokrov sa slikama Sv. Davida, Sv. Patrika i Sv. Denija. Mošto Sv. Davida i Sv. Justinijana čuvane su u kutijici na kamenoj osnovi svetilišta. Upravo su kod ovog svetilišta molio engleski kralj Edvard I 1284. godine. Tokom reformacije, biskup Barlou, vatreni protestant, je uklonio sa svetilišta ukrase i konfiskovao je mošti Sv. Davida i Sv. Justinijana.

Obnovljeno Svetilište Sv. Davida je otkriveni i ponovo osvećeno na Dan Sv. Davida 2012. godine tokom pričešća. Obredom je rukovodio Vin Evans, biskup Sent Davidsa.

Kult i predanje uredi

 
Zastava Sv. Davida

Davidovu popularnost u Velsu ilustruje i Proročanstvo o Britaniji (vel. Armes Prydein), nastalo oko 930, u kojoj se kroz popularnu pesmu predviđa da će se u budućnosti, kada sve bude delovalo izgubljenim, Velšani (vel. Cymry) ujediniti oko zastave Sv. Davida i poraziti Engleze. „I podićiće najčistiju Davidovu zastavu."(vel. A lluman glân Dewi a ddyrchafan).

Za razliku od brojnih svetaca iz Velsa, čiji su kultovi ostali samo od lokalnog značaja, Davida je kao sveca priznao papa Kalist II 1120. godine, zahvaljujući trudu Bernarda, biskupa Sent Davidsa. Muziku za liturgiju posvećenu Sv. Davidu priredio je O. T. Edvards u Matins, Lauds and Vespers for St David's Day: the Medieval Office of the Welsh Patron Saint in National Library of Wales MS 20541 E (Cambridge, 1990)

Davidov žoivot i učenje inspirisali su velškog kompozitora Karla Dženkinsa da napiše horsku pesmu Dewi Sant. Horska pesma prati teme iz Davidove poslednje propovedi i iz tri psalma. drugi velški kompozitor, Arvel Hjuz, komponovao je oratorijum Dewi Sant 1950. godine.

Sveti David se takođe povezuje i sa posmrtnim svećama tj. svetlima koja, prema predanju, upozoravaju na skoru smrt osobe iz okruženja. David se navodno molio da njegov narod bude upozoren na dolazeću smrt da bi pojedinci mogli da se pripreme. U Davidovoj viziji svecu je rečeno da mu je želja ispunjena i da će svi oni koji žive u „zemlji Sv. Davida“ „biti upozoreni prigušenom svetlošću tajanstvene svećice kada i gde se smrt očekuje." Boja i/ili veličina svećice ukazuju na to da li će smrt zadesiti ženu, muškarca ili dete[8].

Rimska martiriologija uredi

U Rimskoj martiriologiji (lat. Martyrologium Romanum), izdanju iz 2004, David je upisan pod latinskim imenom Dávidis i obeležava se 1. marta. Priznat je za biskupa Menevije u Velsu koji je upravljao svojim manastirom po uzoru na istočne crkvene oce. Pod njegovim rukovodstvom brojni monasi su radili na pokrštavanju Velsa, Irske, Kornovola i Armorike (Bretanja i susedne oblasti).[9]

Reference uredi

  1. ^   Toke, Leslie (1908). „St. David”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  2. ^ B text. Public Record Office, MS. E.164/1, p. 8. (jezik: latinski)
  3. ^ Phillimore, Egerton (ed.), 1888 "The Annales Cambriae and Old Welsh Genealogies from Harleian MS. 3859", Y Cymmrodor; 9 (1888). str. 141.—183.
  4. ^ Davies, John (1993—2007). A History of Wales. London: Penguin. str. 74. ISBN 9780713990980. 
  5. ^ Rhygyvarch's Life of St David. A.W. Wade-Evans's (Ed.) sections . ISBN 978-1-889298-03-0. str. 48, 53.
  6. ^ Rhygyvarch's Life of St David. A.W. Wade-Evans's (Ed.) section 13. ISBN 978-1-889298-03-0. .
  7. ^ D. Simon Evans, ur. (1988). The Welsh Life of St. David. University of Wales Press. str. 13. ISBN 978-0-7083-0995-7. 
  8. ^ Trevelyan, Marie (1973). Folk-Lore and Folk-Stories of Wales. London, 1909. str. 178. ISBN 9780854099382. Pristupljeno 18. 9. 2010. [mrtva veza]
  9. ^ Martyrologium Romanum, 2004, Vatican Press (Typis Vaticanis). str. 171.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Sveti David Velški na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свети_Давид_Велшки&oldid=27726398”