Sveto koplje
Sveto koplje, takođe poznato kao Koplje sudbine, Longinovo koplje ili Hristovo koplje je naziv za koplje kojim je, prema Jovanovom jevanđelju proboden Isus za vreme raspeća. Artefakt za koga se navodi da je bio upravo to koplje se prvi put u istorijskim izvorima spominje 570 godine. S vremenom se pretvorilo u jednu od najpoznatijih srednjovekovnih relikvija; postoje tri koplja za koja se tvrdilo da su Sveta koplja - tzv. Vatikansko koplje, Edžmijadinsko koplje i Bečko koplje.
Sveto koplje je čest predmet i motiv filmova, knjiga i umetničkih dela vezanih uz hrišćansku mitologiju.
Prema legendi, iz rane na Isusovom telu krv je poprskala lice centuriona koji je načinio i on je, poluslep jer je bolovao od katarakte, iznenada progledao. Centurion, koji je počinio taj čin milosti, zvao se Gaj Kasije Longin, i hrišćansko predanje će ga kasnije prepoznati kao Longina Kopljonošu, Longina Stolpnika ili Apostola Hristove krvi. Sveti Longin se i danas poštuje kao svetac i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.[1]
Koplje je bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona. To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida. Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi, kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist koje će porasti i postati "Kralj Jevreja". Sada su to koplje nosili spremni da polome kosti Isusu Hristu. Longin je učinio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusovo od masakra. [2]
Rimsko uredi
U međuvremenu, u žleb na sredini koplja umetnut je ekser sa krsta i obložen zlatnim nitima. Postao je sveta relikvija, za koju se govorilo da poseduje čudesna svojstva i da onaj koji ga poseduje, u svojim rukama drži sudbinu čovečanstva. Sledećih vekova, Koplje je menjalo vlasnike. Iz Jerusalima su ga 615. godine odneli Persijanci (koji su ga slomili na dva dela), zatim je nekim nejasnim putem drška stigla do Vizantije i posle osvajanja Konstantinopolja, pripala sultanu Bajazitu II, koji ju je poklonio papi Inoćentiju VIII. Priča se da je danas u jednom od nosećih stubova kupole bazilike Sv. Petra u Vatikanu.
Bečko uredi
Što se tiče metalne oštrice koplja, ona je - prema jednoj verziji u 13. veku stigla do ruku kralja Francuske, svetog Luja, koji ju je pohranio u Kapeli Svetaca u Parizu. Odatle je nestalo u vreme Francuske revolucije da bi se, za vreme Drugog svetskog rata našlo u Krakovu, odakle je dospelo do ruku Adolfa Hitlera, koji ga je proglasio falsifikatom.[3]
Koplje sudbine koje se čuva u Beču, u Carskoj riznici u palati Hofburg, došlo je u posed rimskog cara Otoa I u 10. veku, ali je njegov put potpuno nepoznat. U njega je 1084. ugraviran natpis "ekser našeg gospoda" zbog eksera koji je u njega utisnut a za koga se veruje da je sa Hristovog raspeća. 1273. godine je prvi put korišćeno u obredu krunisanja cara, a 1350. je po sredini prevučeno zlatnim naglavkom. 1424. godine ga je imperator Sigismund prebacio iz Praga u svoj rodni Nirnberg, odakle je zbog približavanja francuskih revolucionarnih snaga prebačen u Beč.
Jermensko uredi
Drevni Vagaršapat, jedna od istorijskih prestonica drevnih kraljeva ovog naroda, dom je trećeg koplja za koje se veruje da je oružje kojim je proboden hrišćanski mesija. Prvo pominjanje ove relikvije je u tekstu "Svete relikvije našeg Gospoda Isusa Hrista" iz 13. veka, prema kome je ona donesena u Jermeniju od strane apostola Tadeja koji je živeo u 1. veku. Sredinom 17. veka francuski putopisac Tavernije bio je prvi zapadnjak koji je video ovo koplje u Jermeniji. Rusi su početkom 19. veka osvojili manastir i praktično ukrali svetinju, prebacivši je u Tbilisi, koji je tada bio deo Ruskog carstva. Kasnije je ipak vraćen Jermenima.[4]
Reference uredi
- ^ Stojiljković, Dejan. „TAJNA KOPLJA KOJIM JE PROBODEN ISUS”. blic.rs. Pristupljeno 29. 1. 2020.
- ^ „Longinovo Koplje”. conopljanews.net. Pristupljeno 29. 1. 2020.
- ^ „KOPLJE SUDBINE”. bosnic.com. Pristupljeno 29. 1. 2020.
- ^ „GDE JE KOPLJE SUDBINE KOJIM JE PROBODEN ISUS?”. telegraf.rs. Pristupljeno 29. 1. 2020.
Dodatna literatura uredi
- Brown, Arthur Charles Lewis. Bleeding Lance. Modern Language Association of America, 1910
- Childress, David Hatcher. Pirates and the Lost Templar Fleet: The Secret Naval War Between the Knights Templar and the Vatican. Adventures Unlimited Press, 2003.
- Crowley, Cornelius Joseph. The Legend Of The Wanderings Of The Spear Of Longinus. Heartland Book, 1972.
- Hone, William. The Lost Books of the Bible. Bell Publishing Co., 1979.
- Rutman, Leo. Spear Of Destiny: A Novel. Pinnacle Books, 1989.
- Sheffy, Lester Fields. Use of the Holy Lance in the First Crusade. L.F. Sheffy, 1915.
