Википедија

Sedam vezira

Sedam vezira (mađ. A hét vezér), je pojam koji se koristi u mađarskoj istoriji koja se odnosi na period 9. veka, kada su se Mađari doselili u današnje krajeve Karpatskog basena i Panonske nizije.

Slika u Ilustrovanoj hronici iz 1360. godine

Reč vezir (mađ. vezér), u mađarskom jeziku ima značenje vođa, voditi (vezetni). Tako da drugi oblik ovog pojma se može prevesti i kao Sedam vođa.

Istorijski podaci uredi

Prilikom doseljavanja, koje se dogodilo u 9. veku pod vođstvom Arpada (mađ. Árpád), Mađari su došli u konfederaciji od sedam mađarskih i tri hazarska plemena.

Ukupan broj mađarskih doseljenika u tom periodu se procenjuje, po različitim izvorima, od 200.000 pa sve do brojke od 1.000.000[1][2][3]

Prilikom doseljavanja, svako od plemena (törzs), je osnovalo svoje osnovno stanišne ili jezgro (törzsi települést). Imena sedam plemena su:

  • Tarjan (Tarján)
  • Jene (Jenő)
  • Ker (Kér)
  • Kesi (Keszi)
  • Njek (Nyék)
  • Međer (Megyer)
  • Kirtđarmat (Kürtgyarmat)

Po srednjovekovnim podacima, podacima iz Letopisa Mađara, svaki od sedam vezira, prilikom polaska iz Etelkeza, se obavezao krvnom zakletvom na međusobnu vernost. Ovaj ritual se sastojao iz mešanja krvi svih vezira u jednoj posudi. Ova čin, krvna zakletva, se spominje u od strane Anonimusa hroničara mađarskog kralja Bele III u njegovom delu Letopis Mađara:

„Midőn ugyanis a magyarok Levediából Etelközbe indultak, a kazár fejedelem tanácsára egyetlenegy vezért választottak Álmos vezér személyében, s neki hűséget fogadván, a hét vezér a hagyományok szerint «saját véröket pogány szokás szerint egy edénybe bocsátva», a következőkre esküdött meg“

„Prevod citata:Kada su mađari krenuli iz Levedije u Etelkez, na hazarski savet izabrali su jednog vođu, Almoša, koji će ih predstavljati na tom sastanku i tu su se zakleli na vernost jedno drugom »paganskim običajem mešanja krvi, krvnom zakletvom«“

[4]

Imena vođa, sedam vezira, sedam mađarskih plemena su:

  • Almoš (Álmos vezér)
  • Eled (Előd vezér)
  • Ond (Ond vezér)
  • Kond (Kond vezér)
  • Taš (Tas vezér)
  • Huba (Huba vezér)
  • Tehetem (Töhötöm vezér)

Centralno i najjače pleme Međer, oko kojeg su se grupisala ostala plemena, se naselilo u deo gde se danas nalazi ostrvo Čepel (Csepel-sziget), najveće ostrvo na Dunavu nedaleko od Budimpešte. Ovo pleme je bilo, već u to doba, staleški podeljeno. Osnova podele je bilo bogatstvo i ugled pojedinaca. Najpovlašćeniji i najuticajniji stalež su bili Uri, gospodari (Úr, urak) i oni su imali svoje posede (uruszág)(iz ove reči su proizašli pojmovi mađarskog jezika gospoda (uraság) i država (ország)). Sledeći stalež su bili pripadnici Bek staleža (bők, bőség ) koji su bili vođe ili predstavnici pojedinih grupacija i treći stalež Inek (ínek, ínség ) slobodnjaci. pored ovih su postojali i robovi, sluge ali su oni bili u veoma malom, zanemarljivom broju.

Posebni, izdvojeni sloj društva su pravili i slobodni narodi kao što su bili Sekelji i Bešenjezi, članovi posebnog plemena koji su se doselili zajedno sa mađarima, koji su bili čuvari granica i nikada se nisu mogli staviti pod neku upravu ili kontrolu.[5]

Almoš uredi

Almoš (Álmos vezér), se rodio oko 820. godine i bio je jedan od mađarskih vezira i praotac dinastije Arpadovci. Almoš na mađarskom jeziku znači onaj koji je iz sna.[6]

Biografija uredi

Almoš je bio sin Eđeka ili Egeka (Egyek/Ügek) i Emeše (Emese). Ime po kojem je zabeležen otac je Eđek ili Egek i ima značenje stari (ős), a ime majke Emeše ima značenje mama, mamica (anyácska), tako da najverovatnije ova imena i nisu prava imena ovih osoba već su proizašla iz kasnijih zabeležaka.[7] Prema legendi Almoš je dobio ime tako što je u Emešinom snu Turul ptica začela Emešu i prorekla da će njen budući sin postati prvi u nizu mađarskih kraljeva.[8]

Sredinom 9. veka Almoš je postao vrhovni vođa mađarskih plemena i ujedinitelj i on je bio taj koji je doveo Mađare do Karpata. Sam Almoš nije stigao i do Panonske nizije pošto je već u vreme početka velike seobe bio u poznim godinama, tako da je, dok su mađarska plemena stigla do Karpata, on i umro.

Posle smrti Almoša, njegov sin Arpad je preuzeo vođstvo i doveo ih na krajnje odredište. Sećanje na Almoša je obeleženo preko imena mlađeg sina mađarskog kralja Geze I princa Almoša

Eled uredi

Eled (Előd vezér), je jedan od mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Šimon iz Keze u svom delu Letopis Huna i Mađara, kada govori o Arpadovom poreklu, piše o Eledu:

„Među vođama, Arpadom (Árpád), Almošovim (Álmos) sinom, ko je Eledov (Előd) sin, ko je Eđekov (Ögyek) sin[9], u Turulskoj naciji a koji je bogatiji i moćniji.”

[10]

  • U Halasbašći (Halászbástya) na severnom tornju stoji dvometarski kip podignut 1906. godine od strane kipara Ferenca Mikole.[11]
  • Na trgu Heroja (Hősök tere) se pored mileniumskog spomenika, desno od Arpadovog spomenika, nalazi 4,7 m visok kip koji predstavlja Eleda na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1928. godine.[12]

Ond uredi

Ond (Ond vezér), je jedan od mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Anonimus u svom delu Letopis Mađara, piše o Ondu:

... Ond, otac Ete (Ete), od kojih narodi Kalan (Kalán) i Kelče (Kölcse) potiču...

... Posle zasedanja saveta Arpad je poslao izaslanika kod vezira Šalana (Salán)... Među izaslanicima su bili Eteov otac Ond i Alaptolmov (Alaptol) otac ketel (Ketel).

... Onda su ubrzo došli Ond i Ketel kod Arpada sa Šalan vezirovim zahtevima i poklonima; i javili mu da cela teritorija zajedno sa stanovništvom je potpalo pod Arpadovu vlast.

... I posle je Ondu, Eteovom ocu, vezir poklonio teritorije od Tise do Botva močvare (Botva-mocsárig) i Kertveljtetel Alpar peščare (Körtvélytótól Alpár homokjáig). Posle je Ondov sin, Ete, pokupio dosta slovena i između Alpar i Bed-rev utvrđenja sagradio novo jako utvrđenje koji su slobeni na svom jeziku zvali Šongrad (songrádnak) ili Crna tvrđava.”

[10]

  • Na trgu Heroja (Hősök tere) se pored mileniumskog spomenika, desno od Arpadovog spomenika središnji kip, nalazi se 4,7 m visok kip koji predstavlja Onda na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1928. godine.[11]
  • Više mađarskih naselja tvrdi da su osnovani u vreme Ond vezira:
    • Eteš (Etes) – Prema spisima opština Eteš je nazvana po Eteu (Eté, Etü), sinu Onda.[12]
    • Senteš (Szentes) – U senteškim atarima, na obali reke Kurc, vršena su iskopavanja gde su nađeni predmeti iz vremena vezira Onda, koje potvrđuju duže prisustvo njegovog plemena u tim krajevima.[13], Najstariji pisani dokument, iz vremena Geze I, spominje ovo mesto pod imenom Kurc kao vlasništvo Bor-Kalana (Bor-Kalán nemzetség birtoka).
    • Čongrad (Csongrád) – Prema istorijskim izvorima prilikom dolaska na ove teritorije Ondov sin Ete je sazidao i učvrstio ovo zemljano utvrđenje.[14]

Kond uredi

Kond (Kond vezér), (Könd, Kund, Kende, Kurszán), je jedan od mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Anonimus u svom delu Letopis Mađara, piše o Kondu, mada ga je tu Anonimus nazvao Kend:

„ Od ovoga se Arpadu jako popravilo raspoloženje, svakom od svojih vođa je dao poklon... Kendu (Kend vezér), Korcanovom (Korcán) ocu, je poklonio zemlju nedaleko od Atilinog grada do sazhaloma (százhalomig) i Dioda (Diód), a sinu jedan grad na čuvanje i brigu. Korcan je taj grad prozvao po sebi i danas taj grad nosi njegovo ime tako da to ime ni danas nije palo u zaborav.”

[10]

Šimon iz Keze u svom delu Letopis Huna i Mađara, isto spominje Konda, ali kao Kend (Könd):

„Vezir petog plemena se zvao Kend. Živeo je u okolini Njira (Nyír), a sinovi su mu bili Kičid (Kücsid) i Kopjan (Kopján).”

[15]

  • Na trgu Heroja (Hősök tere) se pored mileniumskog spomenika, prvi kip sa leve strane, nalazi se 4,7 m visok kip koji predstavlja Konda na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1928. godine.<[11]

Taš uredi

Taš (Tas vezér), je jedan od sedam mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Anonimus u svom delu Letopis Mađara, piše o Kondu:

„Taš, otac vezira Lehela...

Sabolč (Szabolcs) i Taš sa polovinom vojske ja krenuo sa obala Tise i proterao narod odatle sve do masta zvanog Šarvar (Sárvár), blatna tvrđava, prema reci Samoš. Tamo je Taš, otac Lelov (Lél), sakupio puno sveta i iskopao velike šančeve i sagradio jaku zemljanu utvrdu. Prevobitno su to utvrđenje nazvali Tašovo utvrđenje (Tas vár) a zatim Šarvar. ... Posle je Taš za svog gospodara, Arpada, a na zahtev ondašnjeg naroda napravio vašarište između Njira i Tise. Ovom vašarištu je dao svoje ime tak da se i danas zove Tašvašarhelj (Tas vásár). ... Odavde su stigli na područje reke Bodrog, gde su pored reke vajaš podigle šatore. Na ovim prostorima je vođa dao dosta zemlje, zajedno sa stanovništvom, na upravljanje Tašu, Lelovom ocu i stricu Kelpenju (Kölpény), ocu Botonda (Botond).”

[10]

  • Na trgu Heroja (Hősök tere) se pored mileniumskog spomenika, sa desne strane treći, zadnji, nalazi se 4,7 m visok bronzani kip koji predstavlja Taša na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1928. godine.[11]

Huba uredi

Huba (Huba vezér), je jedan od sedam mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Anonimus u svom delu Letopis Mađara, piše o Hubi da je iz plemena Semere (Szemere-nemzetség) i da ga je kuća Arpada poslala zajedno sa Soardom (Szoárd) i Kadočem (Kadocs) u osvajanje ostatka nizije:

„U isto to vreme Arpad, ... puno vojnika je poslao u rat, da bi osvojio gradove Gemer (Gömör) i Nograd (Nógrád), a ako ih sreća posluži, neka idu i dalje do granica sa Česima do utvrđenja Njitre. Ovim vojnicima su zapovedali Hilekovi (Hülek) sinovi Sovard (Szovárd) i Kadoč (Kadocs), a posle im se pridružio i Huba, jedan od vladara.”[10]

Nepoznato oružje i neuobičajna taktika je pomogla da se poraze Zoborove slovenske snage, koje su bile stacionirane u utvrđenju Njitra. Utvrđenje je osvojeno i vođa Zobor je ubijen na brdu, koje je posle po njemu dobilo ime. Posle ovoga je ceo kraj bio osvojen i vođe su odvedene do Arpada da odluči o njihovoj sudbini. Arpad im je velikodušno poklonio život i oslobodio.[16] „U počast i zasluge za novoosvojene teritorije, Arpad je Hubi dao vlast i na upravljanje utvrđenja Njitra i okoline, takođe je poklonio zemlju oko reke Žitva (Zsitva) sve do Terže šuma (Törzsök-erdő).”[10]

  • Na trgu Heroja (Hősök tere) nalazi se 4,7 m visok bronzani kip koji predstavlja Hubu na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1929. godine.[11]
  • Na Zobor planini 1896. je podignut spomenik Huba veziru od belog granita, sa četiri Turul ptice. Taj dvadesetmetarski spomenil je srušen 1921. godine od strane čeških legionara, tako da danas postoje samo temelji nekadašnjeg spomenika.[17]

Tehetem uredi

Tehetem (Töhötöm vezér) (Tétény, Tuhutum), je jedan od sedam mađarskih vezira koji su doveli mađarska plemena u panonsku niziju.

Biografija uredi

Tefetem ili Tuhutum (prema Janošu Karačonjiju (Karácsonyi János) Tetenj) je sa Horkom (Horká) osvojio Njir a posle Erdeljsku kotlinu. U svojini je zadržao celu teritoriju osim zemlje Sekelja sve do vladavine Đule II, koga je porazio Sveti Stefan.[16]

On, Đula-Žombor (Gyula-Zsombor) (ili drugačije Maglod Maglód) naroda predak.[18]

Anonimus u svom delu Letopis Mađara, piše o Tetenju:

„... sedmi vezir tetenj, otac Horkin (Horka) čiji su sinovi bili Đula i Zombor (Gyula, Zsombor) od kojih je potekla Maglod nacija...

... Tetenj i njegov sin Horka su projahali preko teritorija Njira i proterali su veliki broj stanovništva sve do Ošoa....

... Onda je Tetenj, Horkin otac, saznao od ondašnjih stanovnika, o kvalitetu zemlje preko šuma gde je vlast držao Đal (Gyalú). Kada je sve ovo saznao Tetenj je krenuo i osvojio teritorije preko šuma i te teritorije su njegovi naslednici držali još i za vreme vladavine Scetog Stefana....

... Đula je imao dve ćerke: jedna se zvala Karold a druga Šarolt. Šarolt se udala za Gezu i postala majka prvog hrišćanskog kralja mađarske, Svetog Stefana.”[10]

  • Na trgu Heroja (Hősök tere) nalazi se 4,7 m visok bronzani kip koji predstavlja Tehetema na konju, rad Đerđe Zale, podignut 1929. godine.[11]

Reference i izvori uredi

  1. ^ A magyarok története – Tarih-i Üngürüsz/Madzsar Tárihi, Szerkesztők: Matolcsy Ildikó, Prof. Dr. Blaskovics József, Sebestyén Lajos, Szalay Károly, (lektor: Vass Előd), Magvető Könyvkiadó (Magyar Hírmondó sorozat), Budapest. 1982. ISBN 978-963-271-719-7.
  2. ^ Magyarország története : Tárih-i Üngürüsz vagyis Üngürüsz története (török kéziratból ford., jegyz., utószók: Blaskovics József; előszó, amerikai kiad. szerk. Geönczeöl Gyula), Cleveland, Classic Printing, 1988.
  3. ^ Prof. Dr. Blaskovics József: A magyarok története – Tárih-i Üngürüsz Madzsar Tárihi, Kiadó: Magyar Ifjúság Érdekeit Védő Szövetség, Léva. 1996. ISBN 978-80-967344-0-5.
  4. ^ Hronika Anonimusa, 6. poglavlje.
  5. ^ Pálóczi Horváth András: Besenyők, Kunok, Jászok.
  6. ^ Dümmerth Dezső: Emese álma – Virrasztó géniusz, összegyűjtött esszék. Ifjúsági Lap- és Könyvkiadó, 1987
  7. ^ Kristó Gyula-Makk Ferenc: Az Árpád-ház uralkodói. I.P.C. könyvek Kft., 1996
  8. ^ Demény István Pál (19. 9. 2006). „Emese álma”. Erdélyi Múzeum (58. kötet 1996). 
  9. ^ otac Eloda se vezuje za poznati Emešin san (Emese álma)
  10. ^ a b v g d đ e Anonymus. „Gesta Hungarorum”. (Béla király jegyzőjének könyve a magyarok cselekedeteiről) [Preveo: Pais Dezső] Magyar Elektronikus Könyvtár. 
  11. ^ a b v g d đ Mikola Ferenc (1906). „Előd-szobor”. Vendégváró. Arhivirano iz originala 19. 2. 2006. g. 
  12. ^ a b Zala György (1928). „Előd vezér lovas szobra”. Vendégváró. Arhivirano iz originala 23. 2. 2006. g. 
  13. ^ „Szentes”. Vendégváró. Arhivirano iz originala 29. 3. 2007. g. 
  14. ^ „Déli harangszó – Csongrád”. Kossuth rádió. 29. 4. 2002. Arhivirano iz originala 14. 6. 2007. g. 
  15. ^ Kézai Simon mester. „MAGYAR KRÓNIKÁJA”. Magyar Elektronikus Könyvtár. 
  16. ^ a b „Huba vezér”. Tolnai Nagylexikon. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. 
  17. ^ „Zoboralja – Történelem”. Zoboralja. Arhivirano iz originala 29. 02. 2008. g. 
  18. ^ „Tétény, Töhötöm”. Életrajzi lexikon. Arhivirano iz originala 7. 1. 2008. g. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Седам_везира&oldid=27534045”