Septembarski masakri
Septembarski masakri je termin kojim se opisuje talas ubistava u Parizu od 2. do 7. septembra 1792. godine. Deo su Francuske revolucije.
Uvod uredi
Poslednjih šest nedelja postojanja Skupštine (10. avgust – 20. septembar 1792) obeležio je njen sukob sa revolucionarnom Pariskom komunom. Komuna je nametala svoju volju i primorala je Skupštinu da prizna Konvent. Pored Komune i Skupštine, treći nosilac vlasti bilo je Izvršno veće. Njime je dominirao vođa kordiljera, Žorž Danton. Dantonova uloga 10. avgusta je nejasna, ali od tada njegov uticaj naglo raste. Izabran je za ministra pravde. Danton u departmane šalje komesare (birane iz redova revolucionara od 10. avgusta). Oni deluju revolucionarno; hapse sumnjive, čiste vlasti, primoravaju sveštenstvo da položi zakletvu pod pretnjom deportovanja u Gvajanu, vrši kućne premetačine. Postepeno se uvodi vanredno stanje[1].
Masakri uredi
Vrhunac ovog „prvog terora“ Francuske revolucije predstavlja septembarski pokolj. Komuna razoružava sumnjivce i naoružava dobrovoljce; iskovala je 30.000 kopalja. Žirondinci razmatraju da napuste Pariz. U kućnim premetačinama 30. avgusta uhapšeno je i privedeno 3000 sumnjivih. Tri dana kasnije, 2. septembra, u Pariz stiže vest da je Verden opsednut. Jača misao o mogućnosti izdaje. Istog dana, poslepodne, marseljski i bretonski federalci pobili su nepokorne sveštenike. Grupa je potom krenula na zatvor Karmes gde su zatvorenici pobijeni. Isto je snašlo i zatvorenike u Abeju. Ubistva su sledećeg dana nastavljena u drugim zatvorima. Stradalo je ukupno 11.000 zatvorenika, mnogi nevini. Skupština je bila nemoćna, a ministar pravde, Danton, nije učinio ništa da zaštiti zatvore: rekao je: „Šta se mene tiču zatvorenici“. Važna posledica septembarskog pokolja je i prelazak vođenja matičnih knjiga u ruke države. To je jedna od prvih mera odvajanja crkve i države. Crkvena imanja stavljena su na prodaju. Republkikanci raskidaju sa ustavnim sveštenstvom. Na socijalnom području, ukidaju se feudalne obaveze čak i onih koji nisu mogli da se otplate[2].
Reference uredi
- ^ Sobul 2006, str. 199–201
- ^ Sobul 2006, str. 201–205
Literatura uredi
- Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)
