Википедија

Simeon I

Simeon I ili Simeon Veliki (864. ili 865—927) bio je bugarski knez i car (893—927)[1].

Simeon I
Simeon na novčiću
Lični podaci
Datum rođenja864.
Mesto rođenjaPliska, Prvo bugarsko carstvo
Datum smrti27. maj 927.
Mesto smrtiPreslav, Prvo bugarsko carstvo
Porodica
Supružnikdve žene nepoznatih imena
PotomstvoPetar I Bugarski, Mihailo Bugarski, Ivan, Benjamin
RoditeljiBoris I Bugarski
Marija
Dinastijadinastija Krum
bugarski car
Period893–927.
PrethodnikVladimir Rasate
NaslednikPetar I Bugarski

Mnogi istoričari ga smatraju najvećim vladarom u bugarskoj istoriji.

Vaspitan je u Carigradu, a pretvorio se u najvećeg neprijatelja Vizantije. Mislio je da se Vizantijsko carstvo održalo više veštinom, nego snagom, pa se u njemu stvorila ambicija da ga zameni.

Iskoristio je slabljenje Vizantije i osvojio područja Trakije i Makedoniju i došao do Korintskog zaliva. Opsedao je Carigrad, a sa Vizantijom je vodio stalnu borbu oko prevlasti nad Srbijom, koju je konačno ostvario 925. godine sečom srpskih župana. Iste godine je napao i Hrvatsku zbog podrške Srbima, ali je knez Tomislav (910—928) odbio njegove napade.

Ohrabren uspesima Simeon se proglasio 925. za cara Bugara i Grka, a bugarsku arhiepiskopiju sa centrom u Drsteru je uzdigao na rang patrijaršije.

Nakon njegove smrti (27. maja 927. godine), nasledio ga je sin Petar I Bugarski.[2]

Detinjstvo i mladost uredi

 
Teritorija Prvog bugarskog carstva tokom vladavine Simeona Velikog

Simeon je rođen 864. ili 865. godine. Bio je sin bugarskog kneza Borisa I.[3], vladara iz dinastije Krum.[4] Tokom vladavine kneza Borisa, Bugarska je pokrštena (865. godine).[3][5] Simeon je čitavog svog života bio hrišćanin. Stariji Simeonov brat Vladimir bio je određen da nasledi oca. Simeon je, zbog toga, predodređen za visokog sveštenika, eventualno bugarskog arhiepiskopa. Poslat je na Univerzitet u Carigradu da dobije svešteničko obrazovanje sa trinaest ili četrnaest godina. Uzeo je ime Simeon tokom boravka u carigradskom manastiru.[6] Period od 878. do 888. proveo je u vizantijskoj prestonici,[7] stekao dobro obrazovanje i učio retoriku Demostena i Aristotela.[8] Takođe je naučio i grčki jezik, te ga vizantijske hronike nazivaju polugrkom.[9]

Od 888. godine Simeon je ponovo u Bugarskoj. Nastanio se u kraljevskom manastiru u Preslavu.[10] gde je, pod vođstvom Nauma Preslavskog, angažovan u prevodu verskih knjiga sa grčkog na staroslovenski jezik.[7] Vladimir je, u međuvremenu, nasledio svoga oca koji se povukao u manastir. Vladimir je pokušao da povrati pagansku religiju i sklopio je savez sa Arnulfom Karantinskim, nemačkim vladarem.[11] Time je primorao Borisa da ponovo uđe u politički život. Boris je zbacio Vladimira sa prestola, oslepeo ga i utamničio. Zatim je svoga sina Simeona proglasio novim vladarem Bugarske.[12][13] To je učinjeno na saboru u Preslavu. Tom prilikom je starobugarski jezik proglašen jedinim zvaničnim jezikom države i crkve.[14][15] Bugarska prestonica preneta je iz Pliske u Preslav. Nije poznato zbog čega je Boris postavio Simeona, a ne svog drugog, starijeg sina, Gavrila, na bugarski presto.[3]

Prvi rat sa Vizantijom uredi

 
Bugarska vojska Simeona Velikog nanosi poraz Vizantincima u Makedoniji

Dolaskom Simeona na vlast, dugotrajan mir, koga je njegov otac Boris sklopio sa vizantijskim carem Mihailom, bližio se kraju. Sukob je izbio kada je vizantijski car Lav VI Mudri, navodno pod pritiskom svoje ljubavnice Zoje i njenog oca Stilijanosa Zaucesa, preneo državnu carinu iz Carigrada u Solun.[9] Time je ugrozio trgovačke interese Bugarske jer je carina bila viša. Trgovci su tražili zaštitu od Simeona koji je uputio protest Lavu VI. Međutim, vizantijski car ignorisao je Simeonove proteste.[16][17] To je bio povod za izbijanje vizantijsko-bugarskog rata.

U jesen 894. godine Simeon napada Vizantiju sa severa gde su mu Vizantinci pružili slab otpor.[18] Većina vizantijske vojske angažovana je na istoku Anadolije u ratu sa Arabljanima.[19] Vojska koju je Lav poslao na Simeona je odlučujuće poražena u Makedoniji.[9][20] Bugari su pobili mnoge arhonte i vizantijske komandante. Međutim, dalje napredovanje ka Carigradu sprečila je invazija Mađara.[21] Simeon je prinuđen da brzo povuče svoje trupe iz Vizantije i brani severnu granicu. Kasnije je ovaj sukob nazvan "prvim trgovinskim ratom u srednjovekovnoj Evropi" od strane bugarskih istoričara.[22]

Vizantinci sklapaju savez sa Mađarima protiv Bugara obećavajući im prevoz preko Dunava vizantijskom mornaricom.[22][23] Lav VI je, moguće, sklopio savez i sa Arnulfom Karantinskim kako bi se osigurao da Franci neće podržati Bugare protiv Vizantije[24]. Istovremeno je talentovani vojskovođa Nićifor Foka opozvan iz južne Italije kako bi se suprotstavio Bugarima[25]. Nesvestan opasnosti sa severa, Simeon je pošao u susret Nićiforu. Dve vojske se, međutim, nisu sukobile već je Lav VI ponudio Simeonu mir.[26] Simeon nije verovao Lavu već je uhapsio izaslanika i naredio da se rečni prolazi zatvore konopcima i lancima dok se ne obračuna sa Fokom. Dva sukoba sa Mađarima na severu rezultirali su bugarskim porazima. Simeon je primoran da se povuče u Silistru. Nakon pljačke bugarskih teritorija, Mađari se povlače ka severu[9] Simeon je, prethodno, zaključio primirje sa Vizantijom (leto 895).[26] Sam mir nije potpisan jer je Lav VI tražio oslobađanje zarobljenika iz trgovinskog rata.[27]

Rat sa Mađarima i manji sukobi sa Vizantijom uredi

 
Bitka kod Bugarofigona 896. godine

Nakon zaključenja mira sa Vizantijom, Simeon je ostao slobodan da planira kampanju protiv Mađara da bi im se osvetio za ranije poraze. Vizantijskog cara Lava zatvorio je kako bi odložio oslobađanje zarobljenika. Zaključio je savez sa Pečenjezima, istočnim susedima Mađara. Kao povod za rat Simeon je iskoristio ugarsku invaziju na susedne slovenske zemlje 896. godine. Našao se na čelu koalicije protiv Mađara. U bici na južnom Bugu naneo im je veliki poraz i primorao ih da zauvek napuste planove o pohodima na Bugarsku i da se nasele u Panoniju.[28] Nakon završetka rata sa Mađarima, Simeon je oslobodio vizantijske zarobljenike u zamenu za bugarske.

Pod izgovorom da Lav VI nije oslobodio sve zarobljenike[29], Simeon preduzima nov napad na Vizantiju leta 896. godine krenuvši direktno ka Carigradu[30]. U Trakiji se sukobio sa omanjom, na brzinu sastavljenom, vojskom Vizantinaca i naneo im poraz kod Bugarofigona.[31] Lav VI je, na kraju, ipak uspeo da odbije Bugare koji su dospeli čak do Carigrada.[32] Rat je završen mirovnim sporazumom koji je formalno trajao sve do Lavove smrti 912. godine. Vizantija je pristala na obavezu plaćanja danka Bugarima i ustupila im prostor od Crnog mora i Strandže do Bugarskog carstva.[33] U međuvremenu je Simeon nametnuo svoj autoritet Srbiji pružajući podršku srpskom vladaru Petru Gojnikoviću.[34]

Simeon je mir sa Vizantijom često kršio i osvajao je delove vizantijske teritorije u nekoliko navrata.[35] Bugari 904. godine osvajaju i pljačkaju Solun, drugi po veličini grad u Vizantijskom carstvu.[36] Osvajanje grada olakšala je prethodna pljačka od strane Arabljana potpomognutim grčkim gusarem Lavom od Tripolija. Lav VI primoran je na nove ustupke. Ugovorom iz 904. godine ustupio je Bugarima teritorije današnje južne Makedonije i južne Albanije. Granična linija protezala se oko 20 km severno od Soluna.[37][38][39]

Carska titula uredi

 
Bitka kod Anhijala 917. godine

Nov povod za rat protiv Vizantije pružila je Simeonu smrt Lava VI (11. maj 912.) i dolazak njegovog maloletnog sina Konstantina VII na vlast. Umesto njega je kao regent vladao stric Aleksandar (Lavov brat) koji je proterao Lavovu suprugu Zoju u manastir. Na proleće 913. godine, Simeonovi izaslanici stigli su u Carigrad kako bi obnovili mir iz 896. godine. Aleksandar ih je oterao i odbio da plati danak pozivajući Simeona da se pripremi za rat[40].

Međutim, Aleksandar nije stigao da ratuje sa Simeonom. Umro je 6. juna 913. godine ostavljajući vlast regentskom savetu na čelu sa Nikolom Mistikom.[13] Mnogi Vizantinci nisu prihvatili Konstantina za cara već su podržali pretendenta Konstantina Duku. To je rezultiralo izbijanjem pobune u južnoj Italiji koja je, zajedno sa nastupajućom arapskom invazijom u istočnoj Anadoliji, išla Simeonu na ruku.[41][42] Nikola Mistik je pokušao da pregovorima odloži Simeonov napad, ali su sve molbe odbijene. Krajem jula ili početkom avgusta Simeon napada Vizantiju i bez ikakvog ozbiljnog otpora stiže do Carigrada.[43]

Anarhija u Carigradu prestala je nakon ubistva Konstantina Duke.[44] Odmah je formirana vlada na čelu sa patrijarhom Nikolom na čelu. Nikola je pozvao Simeona na mirovne pregovore.[44] Simeon prekida opsadu. Dugi pregovori rezultirali su isplatom zaostalih vizantijskih dugova Bugarima i obećanjem da će se Konstantin VII oženiti Simeonovom ćerkom.[45] Međutim, najvažnija odredba mirovnog sporazuma je priznavanje Simeona za cara od strane patrijarha.[46][47]

Ubrzo nakon Simeonovog odlaska, Konstantin VII vratio je majku Zoju iz manastira. Zoja je uspela da februara 914. godine preuzme vlast uklonivši patrijarha Nikolu iz vlade. Mir sa Simeonom je prekinut. Simeon je napao Trakiju leta 914. godine i osvojio Jedrene. Zoja Simeonu šalje poklone kako bi ga privolela da pristane na mir i Vizantincima ustupi Jedrene. Narednih godina Simeon je svoju vojsku angažovao oko Drača i Soluna, ali nije postigao značajnije uspehe. Zoja sklapa mir sa Abasidskim kalifatom, a nastoji da sklopi sporazume i sa Pečenezima, Srbima i Mađarima kako bi oni Bugare napali sa leđa. Ove namere su osujećene zahvaljujući Simeonovoj diplomatskoj veštini.

 
Car Simeon pred kapijama Carigrada

Anhijal i Katasirtai uredi

 
Pregovori između Romana Lakapina i Simeona Velikog

Godine 917. vizantijska vojska kreće na sever u dve grupe: jedna pod generalom Leonom Fokom Starijim, a druga pod Romanom Lakapinom. Fokina vojska se ulogorila na obali kraj drevne tvrđave Anhijal, a Simeon je svoju vojsku ulogorio na visoravni oko tvrđave. Konjičku rezervu sakrio je iza brda. Namerno je ojačao krila, a oslabio centar kako bi namamio Vizantijce u klopku. Bugari odnose pobedu u bici koja je usledila.[48][49] Najveći deo vizantijske vojske je ubijen, među njima i admiral Konstantin Lips. Foka se uspeo spasiti. Vizantijski vojskovođa Leon Foka uspeva da se spase i morem stiže u Carigrad gde okuplja poslednje vizantijske trupe kojima organizuje odbranu od Bugara. Dve vojske se sastaju kod sela Katasirtai. Vizantinci su ponovo odlučno poraženi. Bugari stižu do vizantijske prestonice. Zoja je pristala na Simeonove zahteve da uđe u grad i kruniše se za „cara Bugara i Rimljana“, ali je odbila da zaruči svoga sina Konstantina Simeonovoj kćeri. Konačan obračun sprečio je ustanak Srba zbog koga se Simeon morao povući nazad na zapad.[50]

Rat sa Srbima i poslednje borbe sa Vizantijom uredi

 
Simeonovo poslanstvo na fatimidskom dvoru

Nakon završetka rata sa Vizantijom, Simeon je nameravao da kazni srpskog vladara Petra Gojnikovića koji je pokušao da ga izda sklapajući savez sa Zojom.[37] Simeon šalje dvojicu svojih komandanata, Teodora Sigricu i Marmaisa u Srbiju. Bugari su Petra pozvali na mirovni sastanak koji bi trebalo izgladiti sukobe. Petar Gojniković je na prevaru zarobljen, svezan i odveden pred Simeona koji ga je utamničio. Gojniković je ostatak života proveo u tamnici. Novi srpski knez postao je Pavle Branović koga je postavio Simeon. Time je, na neko vreme, obnovljen uticaj Bugarske na Srbiju.[51]

U međuvremenu dolazi do promene na vizantijskom prestolu. Zoju je zamenio admiral Roman Lakapin koji je postao savladar maloletnog Konstantina. Ubrzo je, međutim, Konstantina proglasio za savladara, a sebe za vizantijskog cara. Bio je to povod Simeonu da pokrene nov rat. Između 920. i 923. godine Simeon preko Tesalije dopire do Korintske prevlake, na istoku do Trakije i Dardanela i preduzima opsadu Lampsaka.[52][53] Simeonove snage pojavile su se pred Carigradom 921. godine nakon osvajanja Jedrena i pobede kod Pegae.[54] Vizantinci su, u međuvremenu, ponovo pokušali da pobune Srbiju, ali je Pavle Branović zamenjen Zaharijom Pribislavljevićem. Simeon je sklopio savez i sa fatimidskim kalifom Abdulah el Mahdi Bilahom koji mu je obezbedio flotu za napad na Carigrad. Međutim, vizantija sklapa mir sa Arabljanima čime je savez Bugarske i Fatimida okončan.[9]

U Srbiji Zaharija diže pobunu protiv Simeona. Podržan je od strane mnogih Bugara iscrpljenih Simeonovim beskrajnim kampanjama protiv Vizantije. Simeon je u Srbiju poslao Sigricu i Marmaisa.[55] Međutim, bugarska vojska je doživela katastrofalni poraz koji je Simeona nagnao da zaključi mir sa Vizantijom i prikupi snage za gušenje srpskog ustanka. Simeon šalje vojsku na čelu sa Časlavom Klonimirovićem koji je trebalo da zameni Zahariju (924). Zaharije je izbegao u Hrvatsku. Srpski župani pozvani su u Bugarsku da Časlavu polože zakletvu. Sem postavljanja Časlava na vlast, Bugari su zarobili i pobili župane, a Srbija je pripojena Bugarskoj.[56]

Leta 924. godine Simeon je ponovo u Carigradu gde pregovara sa patrijarhom i carem. Dana 9. septembra zaključeno je primirje prema kome je određen godišnji danak koga Vizantija treba plaćati Bugarskoj. Bugari su, za uzvrat, ustupili Vizantincima pojedine osvojene gradove na crnomorskoj obali.[57]

Rat sa Hrvatskom uredi

 
Balkan 925. godine

Nakon (ili eventualno za vreme) smrti patrijarha Nikole (925. godina), Simeon je Bugarsku arhiepiskopiju uzdigao na rang patrijaršije.[58] Ovo je verovatno povezano sa Simeonovim pregovorima sa papom Jovanom X između 924. i 926. godine. Simeon je nastojao da izdejstvuje priznavanje svoje carske titule od strane papstva.[59]

Godine 926. Simeonove trupe pod vođstvom Alogobotura napadaju Hrvatsku koja je bila saveznik Vizantije. Vojska hrvatskog kralja Tomislava nanela je Bugarima potpuni poraz na Bosanskim visoravnima.[37] U strahu od Simeonove odmazde, Tomislav je prihvatio da raskine savez sa Vizantijom i uspostavi mir sa Bugarima prihvatajući status quo.[60][61]

Smrt uredi

Poslednjih meseci života, Simeon je planirao novu opsadu Carigrada.[62] uprkos Romanovih očajničkih molbi za mir.[63] Simeon je umro 27. maja 927. godine od srčanog udara u svojoj palati u Preslavu.[64][65] Nasledio ga je maloletni sin Petar I umesto koga je, kao regent, vladao ujak Đorđe Sursuvil.[62] Petar je zaključio mirovni sporazum sa Vizantijom oktobra iste godine. Mir je utvrđen dinastičkim brakom Petra i Romanove praunuke Irene Lakapin. Bugarskoj su priznate granice i status bugarske patrijaršije.[7]

Kultura i religija uredi

 
Keramička ikona Teodora Stratilata

Tokom Simeonove vladavine, Bugarska je dostigla svoj kulturni vrhunac. Postala je duhovni centar slovenske Evrope.[66][67] Simeon je nastavio politiku svoga oca Borisa. Uspostavljao je i širio slovensku kulturu i privlačio naučnike i pisce u Bugarsku u Preslavsku i Ohridsku književnu školu koje su osnovane tokom vladavine Borisa. Najviše rezultate škole su postigle tokom Simeonove vladavine.[68]

Kraj 9. i početak 10. veka predstavlja najproduktivniji period bugarske srednjovekovne književnosti.[69] Rad Ćirila i Metodija nastavili su njihovi učenici, Kliment, Naum i Konstantin. Biblija, dela Jovana Zlatoustok, Vasilija iz Cezareje, Kirila Aleksandrijskog, Grigorija Bogoslova, Atanasija Aleksandrijskog i hroničara Jovana Malala i Đorđa Amartola, prevedena su na bugarski jezik.[69] Tokom Simeonove vladavine nastala su i bugarska dela Jovana Egzarha (Šestodnev), Konstantina Preslavskog i Crnorisca Hrabrog. Simeon je i sam dao doprinos bugarskoj književnosti.[70]

Nova bugarska prestonica, Preslav, izgrađena je u velelepni kulturni i verski centar Bugarske. U Preslavu se nalazilo preko 20 crkava i manastira, impresivan kraljevski dvor i Zlatna crkva.[71] Razvoj bugarske umetnosti u periodu Simeona pokazuje i keramička ikona Teodora Stratilata u preslavskom stilu.[72]

Porodica uredi

 
Zlatna Simeonova crkva u Preslavu

Simeon se ženio dva puta. Identitet prve žene nije poznat. Sa njom je imao sina Mihaila.[73] koji je rođen pre 913. godine. On je isključen iz nasledstva 927. godine i poslat u manastir. Umro je 931. godine nakon pokušaja podizanja pobune protiv Simeonovog sina Petra.[62] Sa drugom ženom, ćerkom uticajnog Đorđa Sursuvila, Simeon je imao tri sina: Petra (koji ga je 927. godine nasledio na prestolu i vladao do 969. godine), Ivana (koji se pobunio protiv Petra 928. godine, a zatim pobegao u Vizantiju).[62] i Benjamina koji je, prema langobardskom istoričaru Lijutprandu Kremonskom, "imao moć da se pretvori u vuka i druge čudne životinje".[74]

Simeon je imao i nekoliko kćeri. Jedna od njih udala se za Konstantina VII 913. godine. Ovaj brak poništen je dolaskom na vlast Konstantinove majke Zoje[75].

Reference uredi

  1. ^ Lalkov 1997, str. 23–25. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFLalkov1997 (help)
  2. ^ „Simeon I | Bulgarian ruler, Great Preslav, Golden Age | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-29. 
  3. ^ a b v Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. str. 280.
  4. ^ Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "Sveti Četirideset mǎčenici Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. septembar 2015)"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Pristupljeno 2007-03-07.
  5. ^ Fine 1991, str. 132.
  6. ^ grčka varijanta hebrejskog imena "שִׁמְעוֹן" što znači "slušajući; Campbell, Mike. "Biblical Names". Behind the Name. Pristupljeno 2007-03-04
  7. ^ a b v Fine 1991.
  8. ^ Liutprand of Cremona. Antapodosis, cap. 29. str. 66. Cited in Drinov, Marin (1876). Južnye slavjane i Vizantija v X veke (in Russian). str. 374.
  9. ^ a b v g d Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.
  10. ^ Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). . Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. 2002. pp. 88. ISBN 978-954-430-762-2. 
  11. ^ Annales Fuldenses. стр. 408. Cited in Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 133.
  12. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 283.
  13. ^ а б Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.
  14. ^ Crampton 2005, стр. 16–17.
  15. ^ Kalojanov, Ančo (2005-05-11). "Slavjanskata pravoslavna civilizacija" (in Bulgarian). Приступљено 2007-03-12.
  16. ^ John Skylitzes. Skylitzes–Kedrenos, II. стр. 254, 4–16
  17. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 144–145.
  18. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289.
  19. ^ Theophanes Continuatus. стр. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). стр. 88. стр. 104. стр. 108–111.
  20. ^ Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".
  21. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289–291.
  22. ^ а б Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 198.
  23. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 145.
  24. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 294–295.
  25. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 146.
  26. ^ а б Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 295.
  27. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 301–304.
  28. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 304.
  29. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 147.
  30. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 315.
  31. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 316.
  32. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 317.
  33. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 148.
  34. ^ Fine 1991, стр. 141.
  35. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 321.
  36. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 324.
  37. ^ а б в Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"
  38. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 334–337.
  39. ^ Uspenskij, F.I. (1898). "Pograničnyj stolb meždu Vizantiej i Bolgariej pri Simeone". Izvestija russkogo arheologičeskogo instituta v Konstantinopole (in Russian): 184–194.
  40. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 352.
    • Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.
  41. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 156.
  42. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 353.
  43. ^ Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.
  44. ^ а б Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.
  45. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 157.
  46. ^ Fine 1991, стр. 144-148.
  47. ^ Ostrogorsky, George (1935). "Avtokrator i samodržac". Glas Srpske kraljevske akademije (in Serbian) (CLXIV): 95–187.
  48. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 160–161.
  49. ^ Theophanes Continuatus, trans. Paul Stephenson. "Symeon of Bulgaria wins the Battle of Acheloos, 917". Приступљено 2007-03-10.
  50. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 370.
  51. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 385–386.
  52. ^ Kazhdan, Alexander, ed. (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. . Oxford University Press. 
  53. ^ Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,[better source needed]
  54. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 164–165.
  55. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 446–447.
  56. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 459.
  57. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 169–172.
  58. ^ Fine 1991, стр. 156.
  59. ^ Mladjov, Ian (1999). "Between Byzantium and Rome: Bulgaria and the West in the Aftermath of the Photian Schism". Byzantine Studies/Études Byzantines: 173–181.
  60. ^ Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 225.
  61. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176.
  62. ^ а б в г Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,
  63. ^ Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 489–491.
  64. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176–77.
  65. ^ Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 226–227.
  66. ^ Lalkov, Rulers of Bulgaria. стр. 23–25.
  67. ^ Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura.
  68. ^ Ivanova, "Introduction[мртва веза]", Tǎržestvo na slovoto.
  69. ^ а б Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto
  70. ^ Ivanova, "Pribavka ot samija hristoljubiv car Simeon Архивирано на сајту Wayback Machine (18. januar 2007)", Tǎržestvo na slovoto.
  71. ^ Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura
  72. ^ Risuvana keramika". Muzej Preslav. Archived from the original on January 27, 2007. Pristupljeno 2007-03-10.
  73. ^ Fine 1991, str. 160.
  74. ^ Antapodosis, str. 309.
  75. ^ Fine 1991, str. 148.

Literatura uredi

  • Vizantija, vrhunac - Dž. Dž. Norič; Evro Đunti, 2010. godina
  • Istorija Srba - Vladimir Ćorović; Dom i škola, Beograd 2006. godina

Spoljašnje veze uredi

 
Simeon I na Vikimedijinoj ostavi.


Vladari Bugarske
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симеон_I&oldid=27553407”