Википедија

Simon Vizental

Simon Vizental (nem. Simon Wiesenthal; Bučač, 31. decembar 1908 — Beč, 20. septembar 2005) najviše je poznat po prikupljanju informacija o nacističkim ratnim zločinima kako bi im se sudilo.[1]

Simon Vizental
Simon Vizental
Datum rođenja(1908-12-31)31. decembar 1908.
Mesto rođenjaBučač, Austrougarska, sada Ukrajina
Datum smrti20. septembar 2005.(2005-09-20) (96 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
Veb-sajtwww.wiesenthal.com

Sam Vizental je preživeo Holokaust: Bio je interniran u više koncentracionih logora, ali ga je oslobodila američka vojska 1945. Godine 1977. je osnovao Centar Simon Vizental, memorijalni centar o holokaustu, kao i dokumentacioni centar posvećen pronalaženju nacističkih ratnih zločinaca.

On i njegov Jevrejski dokumentacioni centar, smešten u Beču su bili zaslužni za hvatanje i osuđivanje glavnog organizatora Endlösung-a, Adolfa Ajhmana. Simon Vizental je takođe pomogao u pronalaženju oficira Gestapoa, koji je odgovoran za hapšenje Ane Frank: njegovo priznanje je pomoglo da se opovrgnu tvrdnje da je dnevnik Ane Frank falsifikat.

1970-ih se umešao u austrijsku politiku, kada je istakao da su nekoliko ministara u novoformiranoj socijalističkoj vladi Bruna Krajskog bili nacisti za vreme nacističke Nemačke. Krajski, takođe Jevrejin, optužio je Simona Vizentala da je Nestbeschmutzer (onaj ko prlja sopstveno gnezdo).

U aprilu 2003, Vizental je objavio da ide u penziju, izjavljujući da je pronašao masovne ubice za kojima je tragao: „Sve sam ih nadživeo. Ako je neki i preostao, danas bi bili suviše stari i slabi za suđenje. Moj posao je završen." Prema Vizentalu, jedini živi austrijski ratni zločinac je Alojz Bruner, Ajhmanova desna ruka. Za njega se veruje da se krije u Siriji.

Februara 2004. Ujedinjeno Kraljevstvo je odlučila da Simonu Vizentalu dodeli počasnu titulu viteza, kao priznanje za „životnu službu čovečnosti“. Ova titula je takođe odala priznanje radu Centra Simon Vizental.

Lik Jakova Libermana u romanu „Momci iz Brazila" Ire Levin je rađen po Vizentalu, a on se pojavljuje kao sporedni lik i u delu Frederika Forsajta, „Dosije Odesa", gde pruža informacije nemačkom novinaru, koji pokušava da uđe u trag nacističkom ratnom zločincu.

Napisao je nekoliko knjiga, između ostalih „Ubice ipak žive“ i „Pravda, ne osveta“. Sa reputacijom pripovedača, Vizental je bio autor nekoliko memoara koji sadrže priče koje su samo labavo zasnovane na stvarnim događajima.[2][3] Posebno je preuveličao svoju ulogu u hvatanju Ajhmana 1960. godine.[4][5] Vizental je umro u snu u 96. godini u Beču 20. septembra 2005. i sahranjen je u gradu Herclija u Izraelu. Centar Simon Vizental, sa sedištem u Los Anđelesu, nazvan je u njegovu čast.

Rani život uredi

 
Simon Vizental (oko 1940–1945)

Vizental je rođen 31. decembra 1908. u Bučaču (Bučač), Kraljevina Galicija i Lodomerija, tada deo Austrougarske, sada Ternopoljska oblast, u Ukrajini. Njegov otac, Ašer Vizental, bio je veletrgovac koji je emigrirao iz Ruske imperije 1905. da bi izbegao česte pogrome nad Jevrejima. Rezervista u austrougarskoj vojsci, Ašer je pozvan u aktivnu službu 1914. na početku Prvog svetskog rata. Poginuo je u borbama na Istočnom frontu 1915. Ostatak porodice — Simon, njegov mlađi brat Hilel i njegova majka Roza — pobeglo je u Beč pošto je ruska vojska preuzela kontrolu nad Galicijom. Dva dečaka su pohađala jevrejsku školu na nemačkom jeziku. Porodica se vratila u Bučač 1917. nakon povlačenja Rusa. Oblast je menjala vlasnika još nekoliko puta pre okončanja rata u novembru 1918. godine.[6][7]

Vizental i njegov brat pohađali su srednju školu u Humanističkoj gimnaziji u Bučaču, gde se nastava izvodila na poljskom jeziku. Tamo je Simon upoznao svoju buduću ženu, Cilu Miler, sa kojom će se oženiti 1936. Hilel je pao i zadobio povrede leđa 1923. i umro sledeće godine. Roza se ponovo udala 1926. i preselila se u Dolinu sa svojim novim mužem Isakom Halperinom, koji je tamo imao fabriku pločica. Vizental je ostao u Bučaču, živeći sa porodicom Miler, sve dok nije završio srednju školu — iz drugog pokušaja — 1928. godine.[8][9][10]

Sa interesovanjem za umetnost i crtanje, Vizental je izabrao da studira arhitekturu. Njegov prvi izbor je bio da pohađa Politehniku u Lavovu, ali je odbijen jer je jevrejska kvota škole već bila popunjena. Umesto toga, upisao se na Češki tehnički univerzitet u Pragu, gde je studirao od 1928. do 1932. godine. Šegrtovao je za građevinskog inženjera do 1934. i 1935. godine, provodeći najveći deo tog perioda u Odesi. Oženio se Cilom 1936. godine kada se vratio u Galiciju.[11][12]

Izvori daju različite navode o tome šta se sledeće dogodilo. Vizentalove autobiografije su u mnogo čemu protivrečne jedna drugoj; takođe je previše dramatizovao i mitologizirao događaje.[2][3] Jedna verzija kaže da je Vizental otvorio arhitektonsku kancelariju i konačno bio primljen na Lavovsku politehniku radi napredne diplome. On je projektovao sanatorijum za tuberkulozu i neke stambene zgrade tokom studija i bio je aktivan u studentskoj cionističkoj organizaciji. Pisao je za Omnibus, satirične studentske novine, a diplomirao je 1939. godine.[13][14] Autor Gaj Volters navodi da Vizentalova najranija autobiografija ne pominje studije u Lavovu. Volters citira rezime koju je Vizental pripremio posle Drugog svetskog rata u kome se navodi da je radio kao nadzornik u fabrici do 1939. godine, a zatim je radio kao mehaničar u drugoj fabrici sve dok nacisti nisu izvršili invaziju 1941. Vizentalova knjiga iz 1961. Ich jagte Eichmann (Jurio sam Ajhmana)[15] navodi da je radio u Odesi kao inženjer od 1940. do 1941. Volters kaže da nema zapisa da je Vizental pohađao univerzitet u Lavovu i da se ne pojavljuje u Katalog Architektów i Budowniczych (Katalogu arhitekata i graditelja) za korespondirajući period.[16]

Spisak knjiga i članaka iz časopisa uredi

Knjige uredi

  • Ich jagte Eichmann. Tatsachenbericht (I chased Eichmann. A true story). S. Mohn, Gütersloh (1961)
  • Writing under the pen name Mischka Kukin, Wiesenthal published Humor hinter dem Eisernen Vorhang ("Humor Behind the Iron Curtain"). Gütersloh: Signum-Verlag (1962)
  • The Murderers Among Us: The Simon Wiesenthal Memoirs. New York: McGraw-Hill (1967)
  • Zeilen der hoop. De geheime missie van Christoffel Columbus. Amsterdam: H. J. W. Becht (1968). Translated as Sails of Hope: The Secret Mission of Christopher Columbus. New York: Macmillan (1972)
  • "Mauthausen: Steps beyond the Grave". In Hunter and Hunted: Human History of the Holocaust. Gerd Korman, editor. New York: Viking Press (1973). pp. 286–295.
  • The Sunflower: On the Possibilities and Limits of Forgiveness New York: Schocken Books (1969)
  • Max and Helen: A Remarkable True Love Story. New York: Morrow (1982)
  • Every Day Remembrance Day: A Chronicle of Jewish Martyrdom. New York: Henry Holt (1987)
  • Justice, Not Vengeance. New York: Grove-Weidenfeld (1989)

Članci iz časopisa uredi

  • "Latvian War Criminals in USA". Jewish Currents 20, no. 7 (July/August 1966): 4–8. Also in 20, no. 10 (November 1966): 24.
  • "There Are Still Murderers Among Us". National Jewish Monthly 82, no. 2 (October 1967): 8–9.
  • "Nazi Criminals in Arab States". In Israel Horizons 15, no. 7 (September 1967): 10–12.
  • Anti-Jewish Agitation in Poland: (Prewar Fascists and Nazi Collaborators in Unity of Action with Antisemites from the Ranks of the Polish Communist Party): A Documentary Report. Bonn: R. Vogel (1969)
  • "Justice: Why I Hunt Nazis". In Jewish Observer and Middle East Review 21, no. 12 (24 March 1972): 16.

Reference uredi

  1. ^ „Simon Wiesenthal | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  2. ^ a b Segev 2010, str. 27. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSegev2010 (help)
  3. ^ a b Walters 2009, str. 77–78.
  4. ^ Segev 2010, str. 278. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSegev2010 (help)
  5. ^ Levy 2006, str. 158–160.
  6. ^ Levy 2006, str. 15, 17–19.
  7. ^ Segev 2010, str. 35. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSegev2010 (help)
  8. ^ Segev 2010, str. 36–38. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSegev2010 (help)
  9. ^ Walters 2009, str. 82–83.
  10. ^ Levy 2006, str. 20.
  11. ^ Walters 2009, str. 83.
  12. ^ Levy 2006, str. 25, 27.
  13. ^ Segev 2010, str. 39–40. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSegev2010 (help)
  14. ^ Levy 2006, str. 21, 25–26.
  15. ^ Wiesenthal 1961.
  16. ^ Walters 2009, str. 84–85.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симон_Визентал&oldid=27816093”