Википедија

Склат

Sklat (lat. Squatina squatina) vrsta je ajkule iz porodice Squatinidae koja je nekada bila široko rasprostranjena u priobalnim vodama severoistočnog Atlantskog okeana. Dobro prilagođen za kamufliranje na morskom dnu, sklat ima spljošten oblik sa povećanim grudnim i karličnim perajama, što mu daje površnu sličnost sa ražama. Ova vrsta se može prepoznati po njenom širokom i žilavom telu, leđima bez bodlji (kod većih jedinki) i po sivkastoj ili smeđoj obojenosti dorzalnog dela tela sa brojnim malim svetlim i tamnim šarama (koje su živopisnije kod juvenilnih jedinki). Dostiže dužinu do 2,4 metra.

Sklat
Sklat, riba spljoštenog tela i šarene kože, snimljena kako pliva neposredno iznad morkskog dna
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Squatiniformes
Porodica: Squatinidae
Rod: Squatina
Vrsta:
S. squatina
Binomno ime
Squatina squatina
Mapa rasprostranjenja vrste Squatina squatina na kojoj je plavom bojom označeno prisustvo vrste na obalama južne Skandinavije, severne Evrope, Britanskih ostrva, Iberijskog poluostrva, Mediterana i severozapadne Afrike do Kanarskih ostrva
Prvobitna rasprostranjenost sklata
Sinonimi

Squalraia acephala* de la Pylaie, 1835
Squalraia cervicata* de la Pylaie, 1835
Squalus squatina Linnaeus, 1758
Squatina angelus Blainville, 1825
Squatina angelus Gronow, 1854
Squatina europaea Swainson, 1839
Squatina laevis Cuvier, 1816
Squatina lewis Couch, 1825
Squatina vulgaris Risso, 1810

* dvoznačan sinonim

Kao i ostali članovi ove porodice, Squatina squatina je noćna grabljivica koja lovi iz zasede tako što se zakopa u sediment i čeka da plen prođe iznad nje, a lovi uglavnom košljoribe bentosa, ali i prave raže i beskičmenjake. Kao vrsta koja pokazuje aplacentalnu vivipariju, ženke svake druge godine na svet donose 7 do 25 mladih. Sklat obično predstavlja malu opasnost po ljude, mada ako je isprovocirana, lako može da ujede. Od sredine 20. veka, intenzivni komercijalni ribolov u arealu rasprostranjenja ove vrste smanjio je njenu populaciju slučajnim ulovom — sada je skoro ili potpuno lokalno izumrla vrsta širom većeg dela njegovog severnog areala, a situacija sa preostalim fragmentiranim potpopulacijama je sve nesigurnija zbog spore reprodukcije ove vrste. Kao rezultat toga, Međunarodna unija za zaštitu prirode ocenila je ovu vrstu kritično ugroženom.

Taksonomija i filogenija uredi

Sklata je izvorno opisao švedski istoričar prirode Karl fon Line, poznat kao „otac taksonomije”, u desetom izdanju Systema Naturae iz 1758. godine kao Squalus squatina.[2] Reč squatina je prvobitno bilo samo latinsko ime vrste, izvedeno od latinske reči za ražu; francuski zoolog Andre Dimeril je 1806. godine kreirao i rod pod tim imenom u koji je svrstao sve vrste ajkula sa tim osobinama.[3][4] Stelbrink i njegove kolege sproveli su 2010. godine filogenetsku studiju zasnovanu na mitohondrijalnoj DNK, i otkrili su da je vrsta S. aculeata zapravo sestrinska vrsta sklata, te su formirali kladus sa nizom azijskih vrsta ovih ajkula.[5]

Opis uredi

 
Rana ilustracija sklata iz dela Les poissons (1877)

Sklat je jedan od najvećih članova svoje porodice, pa tako ženka može dostići dužinu od 2,4 metra, a mužjak do 1,8 metara; maksimalna prijavljena težina je 80 kilograma.[4] Ova vrsta sa ostalim pripadnicima porodice deli osobine spljoštenog tela i velikih grudnih peraja koja liče na krila i čiji prednji režnjevi nisu spojeni sa glavom. Glava i telo su veoma široki i zdepasti, sa malim očima koje su postavljene dorzalno, nakon kojih sledi par većih otovra koji služe za disanje.[6] Ispred nozdrva se nalazi par brkova, kao i gladak ili pomalo resast zalistak. Nabori kože sa trouglastim režnjevima nalaze se sa strane na glavi. Zubi su im mali, oštri i sličnog su oblika kod obe vilice.[2]

Grudna i karlična peraja su široke i sa zaobljenim vrhovima; dva leđna peraja postavljena su na mišićavom repu iza karličnih peraja. Nema analno peraje, a kaudalno peraje ima veći donji režanj od gornjeg. Kožne izrasline nalik zubičima su male, uske i šiljaste, a pokrivaju celu gornju i većinu donje površine tela. Pored toga, i na njuški i na očima se nalaze male bodlje. Male jedinke imaju i niz bodlji koji se proteže sredinom leđa.[2][6] Boja im je siva do crvenkasta ili zelenkasto smeđa odozgo, sa velikim brojem malih crno-belih tačkica, a odozdo bela. Juvenilne jedinke su šarenije od odraslih, sa bledim linijama i tamnijim mrljama. Leđna peraja imaju tamniju spoljnu i svetliju unutrašnju ivicu. Neke jedinke imaju belu tačku na zadnjem delu „vrata”.[7]

Rasprostranjenost i stanište uredi

Istorijski gledano, sklat je nastanjivao umerene vode severoistočnog Atlantika, od južne Norveške i Švedske do zapadne Sahare i Kanarskih ostrva, uključujući prostor oko Britanskih ostrva, kao i Sredozemno i Crno more. U novije vreme je iskorenjen iz Severnog mora i većeg dela severnog Sredozemlja.[1] Ova bentoška ajkula nastanjuje kontinentalni prag, preferirajući meke podloge, poput blata ili peska, i može se naći blizu obale do dubine od 150 metara. Ponekad ulazi u braktične vode. Severne subpopulacije sklata migriraju prema severu tokom leta i prema jugu zimi.[2]

Biologija i ekologija uredi

 
Sklat se dobro kamuflira na morskom dnu

Tokom dana, sklat obično leži nepomično na morskom dnu, zatrpan pod slojem sedimenta, a samo su mu oči vidljive. Noću postaje aktivniji i ponekad se može videti kako pliva iznad dna.[2] Oko ostrva Gran Kanarija su tokom leta primećene jata od stotinak jedinki.[8] Poznati paraziti ove vrste su valjkasti crvi Grillotia smaris-gora, G. angeli i Christianella minuta,[9] metilji Pseudocotyle squatinae,[10] pljosnati crvi Leptocotyle minor,[11] i mokrice Aega rosacea.[12]

Sklat je grabljivica koja napada iz zasede i hrani se uglavnom košljoribama, posebno pljosnaticama, mada jede i prave raže i beskičmenjake. U njegovoj ishrani mogu se naći oslić Merluccius merluccius, ljuskavka Pagellus erythrinus, hemulide iz roda Pomadasys, pljosnatice Bothus spp., Citharus linguatula, i Solea solea, lignja Loligo vulgaris, sipe Sepia officinalis i Sepiola spp., i krabe Medorippe lanata, Geryon trispinosus, Dromia personata, Goneplax rhomboides, Liocarcinus corrugatus i Atelecyclus rotundatus. Stomačni sadržaj nekih ispitivanih uzoraka takođe je sadržao morsku travu ili ptice (u jednom slučaju čitav kormoran).[1] Pojedini sklatovi biraju lokacije koje nude najbolje prilike za napad iz zasede, a ako budu uspešne u lovu, mogu ostati na jednom mestu i po nekoliko dana.[8]

Sklat je aplacentalno viviparna životinja, što znači da se mladunci izlegu u materici majke i tamo se hrane žumancetom do rođenja. Ženke imaju dva funkcionalna jajnika, s tim da desni jajnik sadrži više oocita a desna maternica samim tim sadrži više embriona; ova funkcionalna asimetrija nije prisutna kod drugih vrsta ajkula iz ovog roda. Za razliku od većine ajkula, kod kojih se vitelogeneza (formiranje žumanceta) javlja istovremeno sa trudnoćom, kod sklata se početak vitelogeneze odlaže do polovine gestacijskog perioda. Zrele jajne ćelije su prečnika 8 centimetara i nisu zatvorene u kapsulu. Reproduktivni ciklus se procenjuje na dve godine, a ovulacija se odvija u proleće, mada je ta periodičnost pogrešno definisana. Veličina legla se kreće od 7 do 25 i u korelaciji je sa veličinom majke; mladi se nalaze u majčinoj utrobi 8—10 meseci. Rođenje se javlja od decembra do februara na Mediteranu i u julu van Engleske, a novorođenčad je dugačka 24—30 centimetara. Mužjaci i ženke sazrevaju kada dostignu dužine od 0,8—1,3 i 1,3—1,7 metara.[1][13]

Interakcija sa ljudima uredi

 
Sklat u okolini ostrva Tenerife na Kanarskim ostrvima, jednom od malobrojnih preostalih lokacijama sa brojnijom populacijom

Sklat uglavnom nije agresivan prema ljudima, mada može ozbiljno da ujede čoveka ako ga uznemiri.[2] Kad mu se čovek približi pod vodom, sklat obično ostaje miran ili otpliva, iako je zabeležen jedan sklat koji je kružio oko ronioca sa otvorenim ustima.[8] Ribari, posebno, sa njim treba da postupaju oprezno; u izdanju British Zoology iz 1776. godine, Tomas Penant napisao je da je „izuzetno žestok i opasan da mu se priđe. Znamo za primer ribara, čiju nogu je užasno rastrgao veliki primerak ove vrste jer je nesmotreno nagazio na njega u ribarskim mrežama u plitkoj vodi.”[14]

Ljudi su koristili meso sklata hiljadama godina. Drevni grčki autori, poput Difilusa i Mnesiteja, opisivali su njegovo meso kao „lako probavljivo”, a Plinije Stariji je u svojoj knjizi Naturalis Historia (77—79 n. e.) zabeležio da je njegova gruba koža bila dragocen alat zanatlija u poliranju drveta i slonovače. Aristotel je zabeležio neke činjenice o njegovom razmnožavanju, uključujući da se majke rađaju mlade, i tačno je prepoznao da je u pitanju ajkula uprkos tome što liči na ražu.[15][16] Upotreba ove vrste u ishrani nastavila se i do modernog doba; prodaje se svež ili sušen i slan, često pod imenom „monaška riba” (što se takođe odnosi i na pripadnike porodice Lophiidae). Sklat se takođe može koristiti kao izvor za ulje ajkuline jetre i riblje brašno.[4][17]

Konzervacioni status uredi

Izvori iz 19. i početka 20. veka ukazuju na to da je sklata nekada bilo u izobilju na obalama zapadne Evrope. Jarel (1836), Dej (1880–04) i Garstang (1903) svi su konstatovali da je sklat bio uobičajen oko Britanskih ostrva, a Rej je 1928. godine zabeležio da je ova vrsta uobičajena oko Iberijskog poluostrva i na Mediteranu. Međutim, od druge polovine 20. veka pa nadalje, sklat je bio pod velikim pritiskom komercijalnog ribarstva koje se obavlja preko velikog dela njegovog areala. Zbog njegovih aktivnosti i navika vezanih za bentos priobalnih područja, jedinke svih uzrasta podložne su slučajnom hvatanju u ribarske mreže; niska reproduktivna stopa sa druge strane ograničava sposobnost ove vrste da izdrži depleciju populacije.[1]

Brojnost sklata je naglo opala u većem delu njegovog areala; sada se veruje je izumro u Severnom moru i većem delu severnog Sredozemlja, a drugde je postao izuzetno redak. Tokom obimnog međunarodnog istraživanja ribarstva u Mediteranu od 1995. do 1999. godine, samo su dva sklata zarobljena u ukupno 9.905 mreža. Slično tome, drugo istraživanje Italijanskog nacionalnog projekta (Nacionalna grupa za procenu demerzalnih resursa) tokom istog perioda ulovilo je samo 38 sklatova u 9.281 mrežu. Podaci o ribolovu koje je sačinila Radna grupa za prečnouste ribe (engl. Working Group for Elasmobranch Fishes; WGEF) pokazuju da od 1998. godine na severoistočnom Atlantiku nije uočen nijedan sklat.[1] Smatra se da je manje od desetak sklatova ostalo u irskim vodama,[18] ali se ipak veruje da su zdrave subpopulacije sklata i dalje prisutne u oblastima izvan severne Afrike i oko Kanarskih ostrva, mada je hitno potrebna detaljnija procena.[1][19]

Kao rezultat ovih naglih padova brojnosti populacije i stalne pretnje zbog demerzalnog ribolova, Međunarodna unija za zaštitu prirode je sklata svrstala kritično ugrožene vrste. Naveden je u Aneksu III Barselonske konvencije iz 1976. godine, koja ima za cilj da ograniči zagađenje u Sredozemnom moru. Godine 2012. premešten je u Aneks II, čime je postalo ilegalno loviti ga i držati ga u zatočeništvu zemljama koje graniče sa Sredozemnim morem (ako je uhvaćen, mora se pustiti). Ova vrsta je zaštićena u tri morska rezervata na Balearskim ostrvima, mada u divljini ovog područja nije zabeležena od sredine 1990-ih.[1] Sklat je 2008. godine takođe dobio potpunu pravnu zaštitu od ljudskih aktivnosti u vodama kraj Engleske i Velsa od obale do udaljenosti od 11 kilometra, prema britanskom Zakonu o divljim životinjama.[20][21] Od 2010. godine ilegalno je držanje sklata ulovljenog u vodama Evropske unije (ako je uhvaćen, mora se pustiti). Velika Britanija i Belgija bezuspešno su se zalagale da se ova vrsta uvrsti na Spisak ugroženih životinja OSPAR konvencije (engl. Convention for the Protection of the Marine Environment of the North-East Atlantic).[1] Program uzgoja u zatočeništvu pokrenut je u akvarijumu Deep Sea World u Nort Kvinsferiju, a prvi mladunci rođeni su 2011. godine.[22]

Godine 2019. otkrivena je populacija sklata uz obalu Velsa, što ukazuje na to da je vrsta započela potencijalni povratak u ovaj region.[23]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z Morey, G; Barker, J.; Hood, A.; Gordon, C.; Bartolí, A.; Meyers, E.K.M.; Ellis, J.; Sharp, R.; Jimenez-Alvarado, D. & Pollom, R. (2019). „Squatina squatina”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2020. 
  2. ^ a b v g d đ Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. str. 150—151. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  3. ^ Smith, H.M. (1907). North Carolina Geological and Economic Survey Volume II: The Fishes of North Carolina. E.M. Uzzell & Co., State Printers and Binders. str. 37—38. 
  4. ^ a b v Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2009). Squatina squatina” na FishBase-u. [verzija na datum: jul 2009]
  5. ^ Stelbrink, B.; T. von Rintelen; G. Cliff & J. Kriwet (2010). „Molecular systematics and global phylogeography of angel sharks (genus Squatina)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 54 (2): 395–404. PMID 19647086. doi:10.1016/j.ympev.2009.07.029. 
  6. ^ a b Lythgoe, J. & G. Lythgoe (1991). Fishes of the Sea: The North Atlantic and Mediterranean. Blandford Press. str. 29—30. ISBN 978-0-262-12162-0. 
  7. ^ Compagno, L.J.V.; M. Dando & S. Fowler (2005). Sharks of the World. Princeton University Press. str. 146. ISBN 978-0-691-12072-0. 
  8. ^ a b v Murch, A. Common Angel Shark Information and Pictures. Elasmodiver.com. Retrieved on July 8, 2009.
  9. ^ MacKenzie, K. (1990). „Cestode parasites as biological tags for mackerel (Scomber scombrus L.) in the Northeast Atlantic”. Journal du Conseil International pour I'Exploration de la Mer. 46 (2): 155—166. doi:10.1093/icesjms/46.2.155. 
  10. ^ Kearn, G.C. (1962). „Breathing movements in Entobdella soleae (Trematoda, Monogenea) from the skin of the common sole” (PDF). Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 42 (1): 93—104. doi:10.1017/S0025315400004471. 
  11. ^ Henderson, A.C. & J. Dunne (2001). „The distribution of the microbothriid shark parasite Leptocotyle minor on its host, the lesser-spotted dogfish Scyliorhinus canicula”. Biology and Environment: Proceedings of the Royal Irish Academy. 101B (3): 251—253. 
  12. ^ Ramdane, Z. & J. Trilles (2008). „Cymothoidae and Aegidae (Crustacea, Isopoda) from Algeria”. Acta Parasitologica. 53 (2): 173—178. doi:10.2478/s11686-008-0033-8. 
  13. ^ Capapé, C.; J.P. Quignard & J. Mellinger (1990). „Reproduction and development of two angel sharks, Squatina squatina and S. oculata (Pisces: Squatinidae), off Tunisian coasts: semi-delayed vitellogenesis, lack of egg capsules, and lecithotrophy”. Journal of Fish Biology. 37 (3): 347—356. doi:10.1111/j.1095-8649.1990.tb05865.x. 
  14. ^ Lineaweaver, T.H. (III) & R.H. Backus (1970). The Natural History of Sharks . J.B. Lippincott. str. 178. 
  15. ^ Dalby, A. (2003). Food in the Ancient World from A to Z. Routledge. str. 120. ISBN 978-0-415-23259-3. 
  16. ^ Matron, S.; D. Olson & A. Sens (1999). Matro of Pitane and the Tradition of Epic Parody in the Fourth Century BCE: Text, Translation, and Commentary. Oxford University Press US. str. 108. ISBN 978-0-7885-0615-4. 
  17. ^ Davidson, A. (2004). North Atlantic Seafood: A Comprehensive Guide with Recipes (3rd izd.). Ten Speed Press. str. 171. ISBN 978-1-58008-450-5. 
  18. ^ Kelleher, L. (23. 12. 2013). „Only 12 left of Irish shark species that's 4m years old”. Irish Examiner. Pristupljeno 30. 12. 2013. 
  19. ^ Narváez, K., F. Osaer, B. Goldthorpe, E. Vera and R. Haroun. (2007). Sighting of the angel shark Squatina squatina by Davy Jones Diving in the island of Gran Canaria. Davy Jones Diving. Retrieved on July 8, 2009.
  20. ^ Ruddock, J. (Feb. 21, 2008) The Wildlife and Countryside Act 1981 (Variation of Schedule 5) (England) Order 2008 No. 431. Office of Public Sector Information. Retrieved on July 7, 2009.
  21. ^ The making of the Wildlife and Countryside Act 1981 (Variation of Schedule 5) (Wales) Order 2008 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. фебруар 2012). Welsh Assembly Government. Retrieved on July 24, 2009.
  22. ^ „Rare shark born in Deep Sea World in UK first”. BBC News. 18. 11. 2011. Приступљено 5. 12. 2011. 
  23. ^ Briggs, Helen. „Rare angel sharks found living off Wales”. BBC News. Приступљено 25. 1. 2019. 

Спољањше везе uredi

 
Склат на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Склат&oldid=27734598”