Википедија

Слика Доријана Греја

Slika Dorijana Greja (engl. The Picture of Dorian Gray) je jedini objavljeni roman Oskara Vajlda. Kraća verzija u formi novele objavljena je u julu 1890. u američkom časopisu Lippincott's Monthly Magazine,[1][2] dok se u obliku romana pojavila u aprilu 1891. godine.

Slika Dorijana Greja
Naslovna strana magazina u kome je objavljeno prvo izdanje romana
Nastanak
Orig. naslovThe Picture of Dorian Gray
AutorOskar Vajld
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Sadržaj
LokalizacijaLondon; XIX vek
Izdavanje
Datum1890.

Priča se vrti oko portreta Dorijana Greja koji je naslikao Bazil Holvard, Dorijanov prijatelj i umetnik zaluđen Dorijanovom lepotom. Preko Bazila, Dorijan upoznaje lorda Henrija Votona i ubrzo biva oduševljen hedonističkim pogledom na svet ovog aristokrate, koji tvrdi da su lepota i senzualno ispunjenje jedine stvari kojima vredi težiti u životu. Shvatajući da će njegova lepota vremenom izbledeti, Dorijan izražava želju da proda svoju dušu, kako bi osigurao da slika, a ne on, ostari i izbledi. Želja mu je ispunjena i Dorijan započinje raskalašan život pun različitih amoralnih iskustava dok ostaje mlad i lep; sve vreme, njegov portret stari i vizuelno beleži svaki Dorijanov greh.[3]

Roman je u vreme objavljivanja bio predmet mnogih kontroverzi i kritika, ali je vremenom postao priznat kao klasik gotičke književnosti.

Radnja uredi

Jednog letnjeg dana u viktorijanskoj Engleskoj, lord Henri Voton, tvrdoglav čovek, posmatra osetljivog umetnika Bazila Holvarda kako slika portret Dorijana Greja, mladića čija je lepota opčinila umetnika. Dok pozira za sliku, Dorijan sluša lorda Henrija koji zastupa svoj hedonistički pogled na svet. Dorijan počinje da misli da je lepota jedini aspekt života kome vredi težiti, što ga navelo da poželi da njegov portret ostari umesto njega samog.

Pod uticajem lorda Henrija, Dorijan u potpunosti istražuje svoju senzualnost. On otkriva mladu glumicu Sibilu Vejn, koja glumi u Šekspirovim dramama u prljavom pozorištu za radničke klase. Dorijan joj se udvara i ubrzo joj predlaže brak. Zaljubljena Sibila ga naziva „Čarobni kraljević” i pada u nesvest od sreće. Međutim, njen zaštitnički nastrojen brat Džejms upozorava je da će ga ubiti ako joj naudi.

Dorijan poziva Bazila i lorda Henrija da vide Sibilu kako nastupa u predstavi Romeo i Julija. Sibila, previše opčinjena Dorijanom da bi glumila, nastupa loše, zbog čega i Bazil i lord Henri smatraju da se Dorijan zaljubio u Sibilu zbog njene lepote, a ne zbog njenog talenta. Postiđen, Dorijan odbija Sibilu, govoreći joj da je gluma bila njena lepota; bez toga ona ga više ne zanima. Po povratku se kući, Dorijan primećuje da se njegov portret promenio; želja mu se ispunila, a čovek na slici nosi suptilni podsmeh surovosti.

Opterećen svojom savešću i usamljen, Dorijan odlučuje da se pomiri sa Sibilom, ali prekasno; ona je izvršila samoubistvo. Dorijan odlučuje da će mu u ostatku njegovog života požuda i lepota biti dovoljne. On sakriva portret i osamnaest godina eksperimentiše sa svakim porokom, pod uticajem moralno otrovnog francuskog romana koji mu je dao lord Henri.

Jedne noći, pre odlaska u Pariz, Bazil odlazi u Dorijanovu kuću da ga pita o glasinama o njegovom samozadovoljnom senzualizmu. Dorijan ne poriče svoju razvratnost i vodi Bazila da pogleda portret. Slika je postala toliko odvratna da Bazil može da je identifikuje kao svoju samo po potpisu na njoj. Užasnut, Bazil moli Dorijana da se pomoli za spasenje. U besu, Dorijan okrivljuje Bazila za svoju sudbinu i ubija ga. On zatim ucenjuje starog prijatelja, naučnika Alana Kembela, da iskoristi svoje znanje o hemiji kako bi uništio Bazilovo telo. Alan kasnije vrši samoubistvo.

Da bi izbegao krivicu za svoj zločin, Dorijan odlazi u opijumsku jazbinu, gde je, bez njegovog znanja, prisutan Džejms Vejn. Džejms je želeo da se osveti Dorijanu otkako se Sibila ubila, ali nije mogao da ga pronađe jer je jedino što je znao o Dorijanu bio nadimak kojim ga je Sibila zvala. Tamo, međutim, čuje da neko govori o Dorijanu kao o „Čarobnom kraljeviću”, i obraća se Dorijanu. Ovaj obmanjuje Džejmsa da poveruje da je suviše mlad da bi poznavao Sibilu, jer je njegovo lice još uvek lice mladića. Džejms popušta i oslobađa Dorijana, ali mu tada prilazi žena iz opijumske jazbine i zamera mu što ga nije ubio. Ona potvrđuje Dorijanov identitet i objašnjava da on nije nimalo ostario za osamnaest godina. Džejms trči za Dorijanom, ali ovaj je već otišao.

Džejms tada počinje da uhodi Dorijana, koji počinje da se plaši za svoj život. Tokom lovačke zabave, jedan lovac slučajno ubija Džejmsa, koji je vrebao u gustišu. Po povratku u London, Dorijan govori lordu Henriju da će od sada živeti pravedno. Njegov novi pošten način života počinje tako što namerno ne slomi srce naivne Heti Merton, njegove nove devojke. Dorijan se pita da li je njegova novopronađena dobrota prolepšala portret, ali kada ga pogleda, vidi samo još ružniju sliku sebe. Iz toga Dorijan shvata da su njegovi pravi motivi za samopožrtvovanje bili sujeta i radoznalost u potrazi za novim iskustvima, zajedno sa željom da slici vrati lepotu.

 
Smrt Dorijana Greja

Smatrajući da će ga samo potpuna ispovest osloboditi nepravde, Dorijan odlučuje da uništi poslednji trag svoje savesti i jedini preostali dokaz njegovih zločina – portret. U besu uzima nož kojim je ubio Bazila i probada sliku.

Njegove sluge se probude čuvši krik iz zaključane sobe; na ulici, prolaznik koji je takođe čuo krik poziva policiju. Po ulasku u zaključanu prostoriju, sluge zatiču nepoznatog starca ubodenog u srce, sasušenog i oronulog lika. Identifikuju unakaženi leš kao Dorijana samo po njegovom prstenju, dok je portret pored njega ponovo lep.[4]

Likovi uredi

 
Slikar Bazil Holvard i aristokrata lord Henri Voton posmatraju sliku Dorijana Greja.
  • Dorijan Grej − zanosan, narcisoidan mladić opčinjen „novim” hedonizmom lorda Henrija. On se prepušta svakom zadovoljstvu i praktično svakom „grehu”, proučavajući njegov uticaj na njega.
  • Bazil Holvard − duboko moralan čovek, slikar portreta, i opčinjen Dorijanom, čije pokroviteljstvo ostvaruje njegov umetnički potencijal. Slika Dorijana Greja je Bazilovo remek-delo.
  • Lord Henri „Hari” Voton − imperativni aristokrata i dekadentni dendi koji zastupa filozofiju samopopuštajućeg hedonizma. Iako je isprva bio Bazilov prijatelj, zanemaruje ga zbog Dorijanove lepote. Lik duhovitog lorda Harija je kritika viktorijanske kulture, konkretno Britanije s kraja 19. veka. Slobodni pogled na svet lorda Harija kvari Dorijana, koji ga potom uspešno oponaša. Aristokrati Hariju, pronicljivi umetnik Bazil kaže: „Nikada ne govoriš ništa moralno i nikada ne činiš ništa pogrešno”. Lord Henri uživa u tome da impresionira, utiče, pa čak i obmanjuje svoje poznanike (u tu svrhu krivi svoju pozamašnu duhovitost i elokvenciju), ali izgleda da ne poštuje sopstvene hedonističke savete, već radije proučava sebe sa naučnom odvojenošću. Njegova odlika je potpuna ravnodušnost prema posledicama svojih postupaka.
  • Sibila Vejn − talentovana glumica i pevačica, ona je prelepa devojka iz siromašne porodice u koju se Dorijan zaljubljuje. Njena ljubav prema Dorijanu uništava njene glumačke sposobnosti, jer više ne nalazi zadovoljstvo u izvedbi izmišljene ljubavi pošto sada doživljava pravu ljubav u svom životu. Ona izvršava samoubistvo sa otrovom kada sazna da je Dorijan više ne voli; pritom je lord Henri upoređuje sa Ofelijom iz Hamleta.
  • Džejms Vejn − Sibilin mlađi brat, mornar koji odlazi u Australiju. Veoma je zaštitnički nastrojen prema svojoj sestri, pogotovo jer njihova majka brine samo o Dorijanovom novcu. Verujući da Dorijan namerava da naudi Sibili, Džejms okleva da ode i obećava da će se osvetiti Dorijanu ako na bilo koji način naudi Sibili. Nakon Sibilinog samoubistva, Džejms postaje opsednut ubistvom Dorijana i uhodi ga, ali jedan lovac slučajno ubija Džejmsa. Bratovljeva težnja da se osveti ljubavniku (Dorijanu), zbog smrti sestre (Sibile) paralelna je sa Laertovom osvetom kraljeviću Hamletu.
  • Alan Kembel − hemičar i nekadašnji Dorijanov prijatelj koji je prekinuo njihovo prijateljstvo kada ga je Dorijanova slobodoumna reputacija obezvredila. Dorijan ucenjuje Alana da uništi telo ubijenog Bazila Holvarda; Kembel kasnije izvršava samoubistvo.
  • Lord Fermor − Ujak lorda Henrija, koji govori svom nećaku o porodici Dorijana Greja.
  • Adrijan Singlton − Dorijanov mladalački prijatelj, koga je ovaj doveo do zavisnosti od opijuma, što ga je navelo da falsifikuje ček i učinilo ga potpunim izopštenikom iz svoje porodice i društvene zajednice.
  • Ledi Viktorija Voton − supruga lorda Henrija, prema kojoj se ponaša prezrivo; kasnije se razvodi od njega.

Poreklo uredi

 
Ploča postavljena u znak sećanja na večeru između Vajlda, Dojla i njihovog izdavača 30. avgusta 1889.

Godine 1889, Dž. M. Stodart, urednik američkog časopisa Lippincott's Monthly Magazine, bio je u Londonu kako bi potražio novele za objavljivanje u pomenutom listu. Dana 30. avgusta 1889, Stodart je večerao sa Oskarom Vajldom, ser Arturom Konanom Dojlom i T. P. Gilom[5] u Langam hotelu, i naručio je po jednu novelu od svakog pisca.[6] Dojl mu je odmah poslao Znak četvorice, koji je objavljen u izdanju časopisa iz februara 1890. godine. Stodart je primio Vajldov rukopis za Sliku Dorijana Greja 7. aprila 1890, sedam meseci nakon što je od njega naručio roman.[6]

U julu 1889, Vajld je objavio „Portret gospodina V. H.”, sasvim drugačiju priču koja ima sličan naslov kao Slika Dorijana Greja, i koja je opisana kao „preliminarna skica nekih od njenih glavnih tema”, uključujući homoseksualnost.[7][8]

Objavljivanje i verzije uredi

Novela iz 1890. uredi

Slika Dorijana Greja impresionirala je Stodarta, ali je on rekao izdavaču Džordžu Lipinkotu: „U njenom sadašnjem stanju postoji niz stvari koje bi neka nevina žena našla neprihvatljivim.”[6] Bojeći se da je priča nepristojna, Stodart je izbacio oko pet stotina reči bez Vajldovog znanja pre objavljivanja. Među delovima koji su izbačeni pre objavljivanja bili su: odlomci koji aludiraju na homoseksualnost i homoseksualnu želju; sve reference na naslov izmišljene knjige Le Secret de Raoul i njenog autora, Katula Sarazana; kao i sve reference na Grejeve ljubavnice, Sibilu Vejn i Heti Merton.[6]

Objavljen je u celosti na prvih 100 stranica u američkom i britanskom izdanju časopisa iz jula 1890. godine, prvi put štampanog 20. juna 1890. godine.[9] Kasnije tokom godine, izdavač časopisa, Ward, Lock and Company, objavio je zbirku kompletnih romana iz časopisa, uključujući i Vajldov.[10]

Roman iz 1891. uredi

 
Originalni rukopis jednog od novih poglavlja romana iz 1891. godine; ovde označeno kao 4. poglavlje, završiće kao 5. poglavlje.
 
Naslovna strana izdanja Slike Dorijana Greja iz 1891. sa dekorativnim slovima.

Za potpuniji roman iz 1891. Vajld je zadržao Stodartove izmene i napravio neke svoje, dok je proširio tekst sa trinaest na dvadeset poglavlja i dodao čuveni predgovor knjizi. Poglavlja 3, 5 i 15–18 su nova, a poglavlje 13 u izdanju časopisa podeljeno je na poglavlja 19 i 20 za roman.[11] Revizije uključuju: promene u dijalogu likova, kao i dodavanje predgovora, više scena i poglavlja, kao i brata Sibile Vejn, Džejmsa Vejna.[12]

Izmene su protumačene kao odgovor na kritike, ali Vajld je to negirao na svojim suđenjima 1895. godine; samo je priznao da mu je kritičar Volter Pater, koga je Vajld poštovao, napisao nekoliko pisama „i kao posledicu onoga što je rekao, ja sam izmenio jedan pasus” koji je bio „podložan pogrešnom tumačenju”.[13][14] Brojne izmene su uključivale prikrivanje homoerotskih referenci, da bi se pojednostavila moralna poruka priče.[6] U izdanju iz časopisa (1890), Bazil govori lordu Henriju kako „obožava” Dorijana i moli ga da mu „ne oduzme jedinu osobu koja čini njegov život apsolutno divnim”. U istom izdanju, Bazil se fokusira na ljubav, dok se u izdanju u formi romana (1891) fokusira na svoju umetnost, govoreći lordu Henriju: „On je jedina osoba koja mojoj umetnosti daje bilo kakav šarm: moj život kao umetnika zavisi od njega”.

Vajldovi tekstualni dodaci bili su o „uobličavanju Dorijana kao lika” i pružanju detalja o njegovom poreklu koji su njegov „psihološki pad učinili dužim i ubedljivijim”.[15] Uvođenje lika Džejmsa Vejna u priču razvija socio-ekonomsku pozadinu lika Sibile Vejn, naglašavajući na taj način Dorijanovu sebičnost i nagoveštavajući Džejmsovu tačnu percepciju suštinski nemoralnog lika Dorijana Greja; on je ispravno zaključio Dorijanovu nečasnu nameru prema Sibili. Podzaplet o nesklonosti Džejmsa Vejna prema Dorijanu daje romanu viktorijanski prizvuk klasne borbe.

U aprilu 1891, izdavačka kuća Ward, Lock and Company objavila je revidiranu verziju Slike Dorijana Greja.[16] U deceniji nakon Vajldove smrti, autorizovano izdanje romana objavio je Čarls Karington.[17]

„Necenzurisana” novela iz 2011. uredi

Originalni kucani tekst dostavljen časopisu Lippincott's Monthly Magazine, koji se nalazi na Univerzitetu Kalifornije, bio je uglavnom zaboravljen, osim od strane profesionalnih proučavalaca Vajlda, sve dok Belknap Press nije objavio Sliku Dorijana Greja: Anotirano, necenzurisano izdanje 2011. godine. Ovo izdanje uključuje otprilike 500 reči teksta koje je izbacio Dž. M. Stodart, inicijalni urednik priče, pre objavljivanja 1890. godine.[18][19][20][21] Na primer, u jednoj sceni, Bazil Holvard priznaje da je obožavao Dorijana Greja sa „romansom osećanja”, kao i da nikada nije voleo nijednu ženu.[19]

Uticaji i aluzije uredi

Vajldov lični život uredi

Vajld je u jednom pismu iz 1894. napisao:[22]

[Slika Dorijana Greja] sadrži mnogo mene u sebi — Bazil Holvard je ono što ja mislim da jesam; Lord Henri, šta svet misli o meni; Dorijan je ono što bih voleo da budem − možda u nekom drugom dobu.[8][23]

Pretpostavlja se da je Bazil Holvard inspirisan slikarom Čarlsom Haselvudom Šenonom.[24] Stručnjaci uglavnom prihvataju da je lord Henri delimično inspirisan Vajldovim prijateljem lordom Ronaldom Gauerom.[24][25] Pretpostavljalo se da je Vajldova inspiracija za Dorijana Greja bio pesnik Džon Grej,[24] ali se Grej ogradio od tih glasina.[26] Neki veruju da je Vajld koristio Robera de Monteskjua u stvaranju Dorijana Greja.[27]

Faust uredi

Vajld je navodno rekao: „U svakom prvom romanu junak je autor poput Hrista ili Fausta.”[28][29] I u legendi o Faustu i u Slici Dorijana Greja nalazi se iskušenje (lepota bez starenja) pred glavnim junakom kojem se on prepušta. U obe priče, protagonista mami lepu ženu da ga zavoli, a zatim joj uništava život. U predgovoru romanu, Vajld je rekao da je ova ideja koja stoji iza priče „stara u istoriji književnosti”, ali da je to bila tema kojoj je on „dao novi oblik”.[30]

Za razliku od akademika Fausta, džentlmen Dorijan ne sklapa dogovor sa đavolom, koga predstavlja cinični hedonista lord Henri, koji predstavlja iskušenje koje će pokvariti vrlinu i nevinost koju Dorijan poseduje na početku priče. Sve u svemu, lord Henri deluje nesvestan uticaja svojih postupaka na mladića; i tako lakomisleno savetuje Dorijana, da je „jedini način da se oslobodi iskušenja da mu se prepusti. Odupri mu se i tvoja duša će se razboleti od čežnje.”[31] Kao takav, đavolji lord Henri „uvodi Dorijana u nesveti pakt, manipulišući njegovom nevinošću i nesigurnošću”.[32]

Šekspir uredi

U predgovoru, Vajld govori o podljudskom liku Kalibana iz Šekspirove Bure. U sedmom poglavlju, kada Dorijan ode da potraži Sibilu, ali umesto toga ga sreće njenog poslodavca, Vajld piše: „Osećao se kao da je došao da traži Mirandu i da ga je susreo Kaliban”.

Kada Dorijan govori lordu Henriju o svojoj novoj ljubavi prema Sibili Vejn, on pominje Šekspirove drame u kojima je glumila, i naziva je imenima heroine iz svake drame. U verziji iz 1891, Dorijan opisuje svoj portret citirajući Hamleta,[a] u kojem istoimeni lik tera svoju potencijalnu ljubavnicu (Ofeliju) na ludilo i moguće na samoubistvo, a Ofelijinog brata Laerta da se zakune na smrtnu osvetu.

Žorž-Šarl Uismans uredi

Anonimni „otrovni francuski roman” koji Dorijana vodi do njegovog pada je tematska varijanta romana Nasuprot (1884), koji je napisao Žorž-Šarl Uismans. U biografiji Oskar Vajld (1989), književni kritičar Ričard Elman je objasnio:

Vajld ne navodi ime knjige, ali je na svom suđenju priznao da je to bio, ili skoro [bio], Uismansov roman Nasuprot... dopisniku je napisao da je odigrao „fantastičnu varijaciju” na Nasuprot, i da jednog dana mora da ga napiše. Pozivanja Dorijana Greja na određena poglavlja namerno su netačna.[34]

Mogući uticaj Dizraelija uredi

Neki su sugerisali da je Slika Dorijana Greja bila pod uticajem prvog romana britanskog premijera Bendžamina Dizraelija (anonimno objavljenog), Vivijan Grej (1826), kao „neka vrsta omaža od jednog autsajdera drugom”.[35] Ljubavni interes Dorijana Greja, Sibila Vejn, može biti modifikovana fuzija naslova Dizraelijevog najpoznatijeg romana (Sibila) i ljubavnog interesovanja Vivijana Greja, Vajolet Fejn, koja, poput Sibile Vejn, tragično umire.[36][37] U Vivijanu Greju postoji i scena u kojoj se oči na portretu „prelepog bića” pomere kada njegov subjekt umre.[38]

Reakcije uredi

U vreme objavljivanja uredi

Čak i nakon uklanjanja kontroverznog teksta, Slika Dorijana Greja je uvredila moralni senzibilitet britanskih književnih recenzenata, do te mere da su, u nekim slučajevima, tvrdili da Vajld zaslužuje da bude krivično gonjen zbog kršenja zakona o javnom moralu.

U izdanju novina Daily Chronicle od 30. juna 1890. godine, kritičar knjige je rekao da Vajldov roman sadrži „jedan element... koji će ukaljati svaki mladi um koji dođe u kontakt sa njim”. U izdanju lista Scots Observer od 5. jula 1890. godine, recenzent je pitao: „Zašto Oskar Vajld mora da krči u gomili smeća?” Književni kritičar The Irish Times-a tvrdio je da je: „Slika Dorijana Greja po objavljivanju izazvala skandal.”[39] Takve recenzije knjige osigurale su romanu „izvesnu ozloglašenost zbog navodne osetljivosti, gadosti, nečistoće, ženstvenosti i zaraznosti”.[40] Takav moralistički skandal proizašao je iz homoerotizma romana, koji je vređao senzibilitet (društveni, književni i estetski) viktorijanskih književnih kritičara. Većina kritika je, međutim, bila lična, napadajući Vajlda da je hedonista sa vrednostima koje odstupaju od konvencionalno prihvaćenog morala viktorijanske Britanije.

Kao odgovor na takve kritike, Vajld je agresivno branio svoj roman i svetost umetnosti u svojoj prepisci sa britanskom štampom. Vajld je takođe zamaglio homoerotizam priče i proširio ličnu pozadinu likova u izdanju knjige iz 1891. godine.[41]

Zbog kontroverzi, maloprodajni lanac WHSmith, tada najveći britanski prodavac knjiga,[42] povukao je svaki primerak izdanja časopisa Lippincott's Monthly Magazine iz jula 1890. iz svojih knjižara na železničkim stanicama.[6]

Na Vajldovim suđenjima 1895. godine, knjiga je nazvana „izopačenim romanom”, a odlomci (iz verzije časopisa) su čitani tokom unakrsnog ispitivanja.[43] Povezanost knjige sa Vajldovim suđenjima dodatno je povredila reputaciju knjige. U deceniji nakon Vajldove smrti 1900. godine, autorizovano izdanje romana objavio je Čarls Karington, specijalista za književnu erotiku.

Moderne recenzije uredi

Roman se smatrao loše napisanim romanom i nedostojnim kritičke pažnje sve do otprilike 1980-ih. Ričard Elman je napisao da su „delovi romana drveni, podstavljeni, samozadovoljni”; Eduar Roditi imao je slično negativno mišljenje o romanu. Kasnije, kritičari su počeli da ga posmatraju kao remek-delo Vajldovog opusa.[44] Džojs Kerol Outs je napisala da je knjiga „izuzetno je dobra – u stvari, jedan od najjačih i najzanimljivijih engleskih romana”, uz napomenu da je reputacija romana i dalje upitna.[45]

U recenziji iz 2009. godine, kritičar Robin Meki je smatrao da je roman tehnički osrednji, rekavši da je taština zapleta zagarantovala njegovu slavu, ali da nikada nije dovedena do kraja.[46] S druge strane, u martu 2014, Robert Makram iz novina The Guardian uvrstio ga je među 100 najboljih romana ikada napisanih na engleskom, nazvavši ga „zanimljivim i pomalo kemp delom kasne viktorijanske gotike”.[47]

Nasleđe i adaptacije uredi

 
Andžela Lensberi kao Sibila Vejn u filmskoj adaptaciji Slike Dorijana Greja (1945). Za ulogu u ovom filmu, Lensberijeva je bila nominovana za Oskara za najbolju sporednu glumicu.

Iako u početku nije bilo široko cenjeno Vajldovog delo nakon njegove smrti 1900. godine, Slika Dorijana Greja je privukla veliko akademsko i popularno interesovanje i bila je predmet mnogih adaptacija na filmu i pozornici.

Godine 1913, G. Konstant Launsberi ju je adaptirao za scenu londonskog Vodvilj teatra.[16] U istoj deceniji bio je predmet nekoliko adaptacija nemih filmova. Možda najpoznatija i najhvaljenija filmska adaptacija je Slika Dorijana Greja iz 1945. godine, koja je osvojila Oskara za najbolju crno-belu fotografiju, dok je Andžela Lensberi za svoju ulogu Sibile Vejn bila nominovana u kategoriji za najbolju sporednu glumicu.

Godine 2003, Stjuart Taunsend je igrao Dorijana Greja u filmu Liga izuzetnih džentlmena. Godine 2009, roman je labavo adaptiran u film Dorijan Grej, sa Benom Barnsom kao Dorijanom i Kolinom Fertom u ulozi lorda Henrija. Riv Karni je tumačio Dorijana Greja u seriji Peni Dedful, koja je emitovana na kanalu Showtime od 2014. do 2016. godine.

Nagrada Dorijan[48] je nazvana u čast Vajlda, konkretno naslovnog lika Slike Dorijana Greja; prvobitna nagrada je bila jednostavan sertifikat sa Vajldovim likom zajedno sa skicom ruku koje drže crnu leptir mašnu.[49] Prve nagrade Dorijan su dodeljene u januaru 2010. (nominovani su otkriveni prethodnog meseca).[50]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Lord Henri pita: „Uzgred rečeno, šta je bilo od one tvoje divne slike, koju je on [Bazil] izradio?” Dorijan, između ostalog, nekoliko rečenica kasnije, odgovara: „Žao mi je što sam sedeo za nju. Mrska mi je uspomena na nju. Što mi pričaš o tome? Ona me je uvek podsećala na čudne stihove iz nekog komada, čini mi se iz Hamleta... Kako glase oni?
    „Kao slika tuge neke,
    Lice koje srce nema.”
    Da, tako je izgledala.”[33]

Reference uredi

  1. ^ The Picture of Dorian Gray (Penguin Classics) – Introduction
  2. ^ McCrum, Robert (24. 3. 2014). „The 100 best novels: No 27 – The Picture of Dorian Gray by Oscar Wilde (1891)”. The Guardian. Pristupljeno 2018-08-11. 
  3. ^ The Picture of Dorian Gray (Project Gutenberg 20-chapter version), line 3479 et seq. in plain text (Chapter VII).
  4. ^ The Picture of Dorian Gray Summary and Analysis (jezik: engleski)
  5. ^ Wilde, Oscar (1979). R. Hart-Davis, ur. Selected Letters. Oxford University Press. str. 95. 
  6. ^ a b v g d đ Frankel, Nicholas (2011) [1890]. „Textual Introduction”. Ur.: Wilde, Oscar. The Picture of Dorian Gray: An Annotated, Uncensored Edition. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press (Harvard University Press). str. 38—64. ISBN 978-0-674-05792-0. 
  7. ^ Hovey, Jaime (2006). A Thousand Words: Portraiture, Style, and Queer Modernism (na jeziku: engleski). Ohio State University Press. str. 40. ISBN 978-0-8142-1014-7. 
  8. ^ a b Lawler, Donald L.; Knott, Charles E. (1976). „The Context of Invention: Suggested Origins of "Dorian Gray"”. Modern Philology. 73 (4): 389—398. ISSN 0026-8232. JSTOR 435740. S2CID 162007929. doi:10.1086/390676. 
  9. ^ LORANG, ELIZABETH (2010). „"The Picture of Dorian Gray" in Context: Intertextuality and "Lippincott's Monthly Magazine"”. Victorian Periodicals Review. 43 (1): 19—41. ISSN 0709-4698. JSTOR 25732085. 
  10. ^ Mason, Stuart (1914). Bibliography of Oscar Wilde. London: T. Werner Laurie. str. 108—110. 
  11. ^ „Differences between the 1890 and 1891 editions of "Dorian Gray"”. Github.io. Arhivirano iz originala 26. 12. 2013. g. Pristupljeno 25. 12. 2013. 
  12. ^ PUDNEY, ERIC (2012). „Paradox and the Preface to "Dorian Gray"”. The Wildean (41): 118—123. ISSN 1357-4949. JSTOR 45270321. 
  13. ^ Mikhail, E. H. (1979-06-17). Oscar Wilde: Interviews and Recollections (na jeziku: engleski). Springer. str. 279. ISBN 978-1-349-03926-5. 
  14. ^ Lawler, Donald L., An Inquiry into Oscar Wilde's Revisions of 'The Picture of Dorian Gray' (New York: Garland, 1988)
  15. ^ The Picture of Dorian Gray (Penguin Classics) – A Note on the Text
  16. ^ a b Bristow, Joseph (12. 10. 2006). Introduction. The Picture of Dorian Gray. Od strane Wilde, Oscar (Oxford World's Classics izd.). Oxford University Press. ISBN 9780192807298. 
  17. ^ Mason, Stuart (1914). Bibliography of Oscar Wilde. London: T. Werner Laurie. str. 347—349. 
  18. ^ „The Picture of Dorian Gray – Oscar Wilde, Nicholas Frankel – Harvard University Press”. Hup.harvard.edu. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  19. ^ a b Flood, Alison (27. 4. 2011). „Uncensored Picture of Dorian Gray published”. The Guardian. London. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  20. ^ „Thursday: The Uncensored "Dorian Gray"”. The Washington Post. 4. 4. 2011. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  21. ^ Wilde, Oscar (2011) [1890]. Frankel, Nicholas, ur. The Picture of Dorian Gray: An Annotated, Uncensored Edition. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press (Harvard University Press). ISBN 978-0-674-05792-0. 
  22. ^ „Your handwriting fascinates me and your praise charms me”. natlib.govt.nz (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-10-24. 
  23. ^ „The Picture of Dorian Gray”. The Modern Library. Arhivirano iz originala 2013-01-31. g. 
  24. ^ a b v SCHWAB, ARNOLD T. (2010). „Symons, Gray, and Wilde: A Study in Relationships.”. The Wildean. JSTOR (36): 2—27. JSTOR 45270165. 
  25. ^ Wilde, Oscar; Frankel, Nichols (ed.) The Picture of Dorian Gray: An Annotated, Uncensored Edition The Belknap Press of Harvard University Press, London 2011, p68
  26. ^ Riess, Jeanie (2012-09-13). „Ten Famed Literary Figures Based on Real-Life People”. Smithsonian Magazine. Arhivirano iz originala 5. 12. 2013. g. Pristupljeno 2012-10-03. 
  27. ^ Munhall, Edgar, Whistler and Montesquiou: The Butterfly and the Bat, New York and Paris: The Frick Collection/Flammarion, 1995, p. 13.
  28. ^ Wilde, Oscar (1969). The Picture of Dorian Gray. Magnum Books. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  29. ^ „Shaw and Wilde”. Britannica. Pristupljeno 2020-09-08. 
  30. ^ The Picture of Dorian Gray (Penguin Classics) – Preface
  31. ^ The Picture of Dorian Gray (Penguin Classics) – Chapter II
  32. ^ The Picture of Dorian Gray Arhivirano 7 februar 2009 na sajtu Wayback Machine – a summary of and a commentary on Chapter II of The Picture of Dorian Gray (retrieved 29 July 2006)
  33. ^ Wilde, Oscar (2008-04-17). Bristow, Joseph, ur. The Picture of Dorian Gray. Oxford World's Classics. Oxford University Press. str. 180. ISBN 9780199535989.  Nepoznati parametar |orig-date= ignorisan (pomoć)
  34. ^ Ellmann, Richard (1988). Oscar Wilde. Vintage Books. str. 316. ISBN 9780394759845. 
  35. ^ McCrum, Robert (2. 12. 2013). „The 100 best novels: No 11 – Sybil by Benjamin Disraeli (1845)”. The Guardian. Guardian News and Media Limited. Pristupljeno 6. 6. 2016. 
  36. ^ Disraeli, Benjamin (1826). Vivian Grey (1853 version izd.). London: Longmans, Green and Co. str. 263—5. 
  37. ^ CLAUSSON, NILS (2006). „Lady Alroy's Secret: 'Surface and Symbol' in Wilde's 'The Sphinx without a Secret'”. The Wildean. JSTOR (28): 24—32. JSTOR 45269274. 
  38. ^ Disraeli (1853) p101-2
  39. ^ Battersby, Eileen (7. 4. 2010). „Wilde's Portrait of Subtle Control”. Irish Times. Arhivirano iz originala 5. 10. 2018. g. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  40. ^ The Modern Library – a synopsis of the novel and a short biography of Oscar Wilde. (retrieved 6 July 2006)
  41. ^ CliffsNotes:The Picture of Dorian Gray – an introduction and overview the book (retrieved 5 July 2006) Arhivirano 19 mart 2012 na sajtu Wayback Machine
  42. ^ „The Picture of Dorian Gray as first published in Lippincott's Magazine”. www.bl.uk. Pristupljeno 2022-11-19. 
  43. ^ Mikhail, E. H. (1979-06-17). Oscar Wilde: Interviews and Recollections (na jeziku: engleski). Springer. str. 280—281. ISBN 978-1-349-03926-5. 
  44. ^ Liebman, Sheldon W. (1999). „Character Design in "the Picture of Dorian Gray"”. Studies in the Novel. 31 (3): 296. ISSN 0039-3827. Pristupljeno 29. 2. 2024. 
  45. ^ Oates, Joyce Carol (1980). „"The Picture of Dorian Gray": Wilde's Parable of the Fall”. Critical Inquiry. 7 (2). ISSN 0093-1896. Pristupljeno 29. 2. 2024. 
  46. ^ McKie, Robin (25 January 2009). "Classics Corner: The Picture of Dorian Gray" Arhivirano 24 jun 2013 na sajtu Wayback Machine. The Guardian (London).
  47. ^ McCrum, Robert (24. 3. 2014). „The 100 best novels: No 27 – The Picture of Dorian Gray by Oscar Wilde (1891)”. The Guardian. Arhivirano iz originala 12. 8. 2018. g. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  48. ^ [1] Retrieved February 19th, 2023
  49. ^ E! "Party Pics: Hollywood Gay and Lesbian Entertainment Critics Association Winners Toast" Retrieved November 29, 2017
  50. ^ TheWrap, January 20, 2010, by Lisa Horowitz, / "Single Man, Glee, Grey Gardens Top Dorian Awards" Arhivirano 7 mart 2016 na sajtu Wayback Machine

Spoljašnje veze uredi

 
Vikicitat ima citate vezane za članak Slika Dorijana Greja.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слика_Доријана_Греја&oldid=27729104”