Википедија

Sokotski kalifat

Kalifat Sokoto je naziv za bivšu državu u zapadnoj Africi. Postojao je od 1804. do 1903. godine i zauzimao je područje današnje severne Nigerije. Ovo je bila najmoćnija država u zapadnoj Africi u 19. veku. Prestonice Kalifata bile su Gudu, Sokoto i Birnin Koni, a službeni jezik je bio arapski. Glavni govorni jezici bili su hausa i fulani. Kalifat je osnovan tokom Fulani rata od strane Osmana dan Fodia. Uključivao je oko 30 emirata, a u njemu je živelo oko 10. miliona ljudi. Kalifat Sokoto su pokorili Britanci 1903. godine i njegovu teritoriju uključili u svoj Protektorat Severna Nigerija. Granice kalifata čine današnji Kamerun, Burkina Faso, Niger i Nigerija.[1][2] Raspušten je kada su Britanci i Nemci osvojili ovu oblast 1903. i pripojili je novouspostavljenom Protektoratu Severne Nigerije i Kamerunu.

Kalifat Sokoto, 19. vek

Kalifat je nastao nakon što je hauski kralj Junfa ogranizvao atenta na Usmana dan Fodija 1802. Da bi izbegao progon, Usman i njegovi sledbenici su migrirali u Gudu u februaru 1804. Usmanovi sledbenici su se zakleli na vernost Usmanu kao komandantu vernih (Amīr al-Muʾminīn). Do 1808. Sokotski kalifat je preuzeo kontrolu nad nekoliko nigerijskih država. Pod šestim kalifom Ahmaduom Rufajem, država je dostigla svoj maksimum, pokrivajući skoro celu Zapadnu Afriku. Godine 1903, dvanaestog i poslednjeg kalifa Atahira su usmrtile britanske snage, što je dovelo do kraja kalifata.

Razvijen u kontekstu više nezavisnih Hauskih kraljevstava, na svom vrhuncu, kalifat je povezivao preko 30 različitih emirata i preko 10 miliona ljudi u najmoćnijoj državi u regionu i jednoj od najznačajnijih imperija u Africi u devetnaestom veku. Kalifat je bio labava konfederacija emirata koja je priznala vrhovnu vlast Amira al-Mu'minina, sultana od Sokota.[3] Kalifat je doneo decenije ekonomskog rasta u celom regionu. Procenjuje se da je 1 - 2,5 miliona nemuslimanskih robova zarobljeno tokom Fulanskog rata.[4] Robovi su radili na plantažama, ali su takođe mogli da dobiju slobodu pod uslovom prelaska na islam.[5] Do 1900. Sokoto je imao „najmanje milion, a možda čak 2,5 miliona robova“.[4]

Iako su evropski kolonisti ukinuli političku vlast kalifata, titula sultana je zadržana i ostaje važna verska pozicija za sunitske muslimane u regionu do današnjih dana.[6] Džihad Usmana dan Fodija dao je inspiraciju za niz povezanih džihada u drugim delovima Sudanske savane i Sahela daleko izvan granica današnje Nigerije, što je dovelo do osnivanja islamskih država u regionima koji će postati Senegal, Mali, Obala Slonovače, Čad, Centralnoafrička Republika i Sudan.[3]

Istorija uredi

Zaleđina uredi

Najveća sila u regionu u 17. i 18. veku bilo je Bornu carstvo. Međutim, revolucije i uspon novih sila smanjili su moć Bornu carstva i do 1759. njegovi vladari su izgubili kontrolu nad gradom u oazi Bilma i pristup transsaharskoj trgovini.[7] Vasalni gradovi carstva postepeno su postajali autonomni, a rezultat je do 1780. godine bio politički niz nezavisnih država u regionu.[7]

Pad Songajskog carstva 1591. pod Maroko je takođe oslobodio veći deo centralnog Bilad as-Sudana, a izvestan broj Hausa sultanata predvođenih različitim Hausa aristokratijama je ojačao da popuni prazninu. Tri najznačajnija za razvoj su sultanati Gobir, Kebi (oba u dolini reke Rima) i Zamfara, svi u današnjoj Nigeriji.[7][8] Ova kraljevstva su učestvovala u čestom ratovanju jednih protiv drugih, posebno u vršenju racija robova. Da bi platili stalno ratovanje, nametnuli su visoke poreze svojim građanima.[9]

 
Rečni sistem Sokoto-Rima

Region između reke Niger i jezera Čad bio je uglavnom naseljen Fulanima, Hausa i drugim etničkim grupama koje su emigrirale u to područje kao što su Tuarezi.[7][9]

Veliki deo stanovništva je prešao na islam u ranijim vekovima; međutim, lokalna paganska verovanja su opstala u mnogim oblastima, posebno među aristokratijom.[8] Krajem 1700-ih godina došlo je do uspona islamskog propovedanja širom kraljevstava Hausa. Jedan broj propovednika je bio povezan u zajedničkom Tarikatu islamskog proučavanja.[7] Malikijski naučnici su bili pozivani ili su putovali u zemlje Hausa iz Magreba i pridružili su se sudovima nekih sultanata kao što je Kano. Ovi naučnici su propovedali povratak privrženosti islamskoj tradiciji. Najvažniji od ovih naučnika je Muhamed al-Magili, koji je doneo malikijsku jurisprudenciju u Nigeriju.

Fulanski ratovi uredi

Glavni članak: Fulanski ratovi
 
Fulanske džihadske države zapadne Afrike, oko 1830. godine

Usman dan Fodio, islamski učenjak i urbanizovani Fulan, aktivno je obrazovao i propovedao u gradu Gobiru uz odobrenje i podršku Hauskog rukovodstva grada. Međutim, kada je Junfa, bivši učenik dan Fodija, postao sultan Gobira, ograničio je aktivnosti dan Fodija, na kraju ga prisiljavajući da ode u izgnanstvo u Gudu.[7][10] Veliki broj ljudi je napustio Gobir da bi se pridružio dan Fodiju, koji je takođe počeo da okuplja nove pristalice iz drugih regiona. Osećajući se ugroženim od strane svog bivšeg učitelja, sultan Junfa je 21. februara 1804. objavio rat dan Fodiju[10] 21 februara 1804.

Usman dan Fodio je izabran od strane njegovih sledbenika za „zapovednika vernih“,[10] čime je obeležen početak Sokotske države. Usman dan Fodio je tada stvorio izvestan broj zastavonoša među onima koji su ga pratili, stvarajući ranu političku strukturu carstva.[7] Objavljujući džihad protiv Hauskih kraljeva, dan Fodio je okupio svoje prvenstveno fulanske „ratnike-učenjake“ protiv Gobira.[10] Uprkos ranim gubicima u bici kod Cuntue i drugde, snage dan Fodija su počele da preuzimaju neke ključne gradove počevši od 1805. godine.[7] Fulani su koristili gerilski rat da preokrenu sukob u svoju korist, i prikupili su podršku civilnog stanovništva, koje je počelo da prezire despotsku vlast i visoke poreze Hauskih kraljeva. Čak su i neki nemuslimanski Fulani počeli da podržavaju dan Fodija.[10] Rat je trajao od 1804. do 1808. i rezultirao je hiljadama mrtvih.[10][7] Snage dan Fodija su uspele da zauzmu države Kacina i Daura, važno kraljevstvo Kano 1807,[7] i konačno osvojile Gobir 1809.[10] Iste godine Muhamed Belo, sin dan Fodija, osnovao je grad Sokoto, koji je postao glavni grad Sokotske države.[9]

Džihad je stvorio „novu robovsku granicu na osnovu podmlađenog islama“.[4] Do 1900. država Sokoto je imala „najmanje milion, a možda i čak 2,5 miliona robova“, druga por brojnosti jedino posle Sjedinjenih Država (koje su imale 4 miliona 1860. godine) među svim modernim robovlasničkim društvima.[4] Međutim, u državi Sokoto je bilo mnogo manje razlike između robova i njihovih gospodara.[11]

Reference uredi

  1. ^ Lofkrantz, Jennifer (2012). „Intellectual Discourse in the Sokoto Caliphate: The Triumvirate's Opinions on the Issue of Ransoming, ca. 1810”. The International Journal of African Historical Studies. 45 (3): 385—401. JSTOR 24393055. 
  2. ^ McKay, Hill, Buckler, Ebrey, Beck, Crowston, Weisner-Hanks. A History of World Societies. 8th edition. Volume C - From 1775 to the Present. 2009 by Bedford/St. Martin's. ISBN 978-0-312-68298-9. "The most important of these revivalist states, the enormous Sokoto caliphate, illustrates the general pattern. It was founded by Usuman dan Fodio (1754-1817), an inspiring Muslim teacher who first won zealous followers among both the Fulani herders and Hausa peasants in the Muslim state of Gobir in the northern Sudan." p. 736.
  3. ^ a b Metz, Helen Chapin, ur. (1991). „Usman dan Fodio and the Sokoto Caliphate”. Nigeria: A Country Study. Washington: GPO for the Library of Congress. Pristupljeno 2. 9. 2015. 
  4. ^ a b v g McKay, John P.; Hill, Bennett D. (2011). A History of World Societies, Volume 2: Since 1450, Volume 2. Macmillan. str. 755. ISBN 9780312666934. 
  5. ^ Lovejoy, Paul E. (1978). „Plantations in the Economy of the Sokoto Caliphate”. The Journal of African History. 19 (3): 341—368. doi:10.1017/s0021853700016200. 
  6. ^ Falola, Toyin (2009). Historical Dictionary of Nigeria. Lanham, Md: Scarecrow Press. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i Maishanu, Hamza Muhammad; Isa Muhammad Maishanu (1999). „The Jihad and the Formation of the Sokoto Caliphate”. Islamic Studies. 38 (1): 119—131. 
  8. ^ a b Swindell, Kenneth (1986). „Population and Agriculture in the Sokoto-Rima Basin of North-West Nigeria: A Study of Political Intervention, Adaptation and Change, 1800–1980”. Cahiers d'Études Africaines. 26 (101): 75—111. doi:10.3406/cea.1986.2167. 
  9. ^ a b v Chafe, Kabiru Sulaiman (1994). „Challenges to the Hegemony of the Sokoto Caliphate: A Preliminary Examination”. Paideuma. 40: 99—109. 
  10. ^ a b v g d đ e Comolli (2015), str. 15.
  11. ^ Stilwell, Sean (2000). „Power, Honour and Shame: The Ideology of Royal Slavery in the Sokoto Caliphate”. Africa: Journal of the International African Institute. 70 (3): 394—421. S2CID 145784764. doi:10.3366/afr.2000.70.3.394. 

Literatura uredi

  • Comolli, Virginia (2015). Boko Haram: Nigeria's Islamist Insurgency. London: Oxford University Press. ISBN 9781849044912. 
  • Claire Hirshfield (1979). The diplomacy of partition: Britain, France, and the creation of Nigeria, 1890-1898. Springer. str. 37ff. ISBN 90-247-2099-0. Pristupljeno 2010-10-10. 
  • Swindell, Kenneth (1986). „Population and Agriculture in the Sokoto-Rima Basin of North-West Nigeria: A Study of Political Intervention, Adaptation and Change, 1800-1980”. Cahiers d'Études Africaines. 26: 75—111. doi:10.3406/cea.1986.2167. 
  • Falola, Toyin (2009). Historical Dictionary of Nigeria. Lanham, Md: Scarecrow Press. 
  • Hamza Muhammad Maishanu; Isa Muhammad Maishanu (1999). „The Jihad and the Formation of the Sokoto Caliphate” (PDF). Islamic Studies. 38 (1): 119—131. JSTOR 20837029. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 1. 2018. g. 
  • Chafe, Kabiru Sulaiman (1994). „Challenges to the Hegemony of the Sokoto Caliphate: A Preliminary Examination”. Paideuma. 40: 99—109. 
  • Forde, Daryll; Kaberry, P. M. (2018-10-10). West African Kingdoms in the Nineteenth Century (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-429-95851-9. 
  • Smith, M. G. (2021-12-13). Government In Kano, 1350-1950 (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-429-72118-2. 
  • McGarvey, Kathleen (2009). Muslim and Christian Women in Dialogue: The Case of Northern Nigeria (na jeziku: engleski). Peter Lang. ISBN 978-3-03911-417-7. 
  • Collins, Robert O. (1990). Western African History (na jeziku: engleski). M. Wiener Pub. ISBN 978-1-55876-015-8. 
  • Abegunrin, Olayiwola. Nigerian Foreign Policy under Military Rule, 1966–1999 (2003) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. novembar 2020)
  • Akinola, Anthony A. Party Coalitions in Nigeria: History, Trends and Prospects (Safari Books Ltd., 2014).
  • Burns, Alan C. History of Nigeria (3rd ed. London, 1942) online free.
  • Daly, Samuel Fury Childs. A History of the Republic of Biafra: Law, Crime, and the Nigerian Civil War, (Cambridge University Press, 2020) online review
  • Dibua, Jeremiah I. Modernization and the crisis of development in Africa: the Nigerian experience (Routledge, 2017).
  • Dike, K. Onwuka. Trade and Politics in the Niger Delta, 1830-1885: An Introduction to the Economic and Political History of Nigeria (1956) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. novembar 2020)
  • Eghosa Osaghae, E. Crippled Giant: Nigeria since Independence. (1998).
  • Ekundare, R. Olufemi. An Economic History of Nigeria, 1860–1960 (1973).
  • Fafunwa, A. Babs. History of education in Nigeria (1974) excerpt.
  • Falola, Toyin, and Matthew M. Heaton. A History of Nigeria (2008) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2020)
  • Falola, Toyin and Ann Genova. Historical Dictionary of Nigeria (Scarecrow Press, 2009)
  • Falola, Toyin; and Adam Paddock. Environment and Economics in Nigeria (2012).
  • Forrest, Tom. Politics and Economic Development in Nigeria (1995) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. novembar 2019)
  • Hatch, John. Nigeria: A History (1971)
  • Hodgkin, T. ed. Nigerian Perspectives: An Historical Anthology (1960).
  • Metz, Helen Chapin, ed. Nigeria: a country study (U.S. Library of Congress. Federal Research Division, 1992) online free, comprehensive historical and current coverage; not copyright.
  • Odeyemi, Jacob Oluwole. "A political history of Nigeria and the crisis of ethnicity in nation-building." International Journal of Developing Societies 3.1 (2014): 1-12. Online
  • Ogbeidi, Michael M. "Political leadership and corruption in Nigeria since 1960: A socio-economic analysis." Journal of Nigeria Studies 1.2 (2012). Online[mrtva veza]
  • Omu, Fred I. Press and politics in Nigeria, 1880–1937 (1978)
  • Rozario, S. I. Francis. Nigerian Christianity and the Society of African Missions (2012).
  • Shillington, Kevin. Encyclopedia of African History. (U of Michigan Press, 2005) p. 1401.
  • Thurston, Alexander. Boko Haram: the history of an African jihadist movement (Princeton UP, 2017).
  • Hodgkin, Thomas, ed. Nigerian Perspectives: An Historical Anthology (Oxford University Press, 1960) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. novembar 2020)

Spoljašnje veze uredi

 
Sokotski kalifat na Vikimedijinoj ostavi.
  • „Kano”. Kano Online. Pristupljeno 17. 5. 2007. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сокотски_калифат&oldid=27614663”