Sonet

Sonet je pesnička kompozicija italijanskog porekla koja se sastoji od 14 dvanaesteraca, raspoređenih u dva katrena i dva terceta. Katreni moraju imati istu rimu, a u tercetima je kombinacija rima slobodnija i zavisi od ukusa pesnika, s jedinim uslovom da imaju barem jednu zajedničku rimu. Klasičan raspored rime se obično prikazuje šemom ABBA — ABBA — CDC — DCD (ili CDE — CDE). Ponekad, u klasičnom sonetu, kvarteti mogu biti zamenjeni servantesijima ABAB — ABAB; a još ređi je slučaj kombinacija ABBA — ABAB ili ABAB — ABBA.

Reč soneto potiče od provansalske reči sonet i italijanske reči sonetto koje znače „mala pesma“. Do 13. veka, označavala je pesmu od 14 stihova koja je sledila striktnu šemu i logičnu strukturu, međutim, vremenom su konvencije evoluirale i postale labavije. Prvi se teorijski spisi o sonetu kao pesničkom obliku javljaju 1332. godine, odnosno stotinak godina nakon nastanka soneta. Autor tog prvog teorijskog spisa (Summa artis rithmici vulgaris dictaminis), koji predstavlja svojevrsni zahtev za klasifikacijom tipova soneta, jeste Antonio da Tempo.

Nastanak soneta

Prvi su se soneti pojavili oko 1230. godine na Siciliji, među pesnicima sicilijanske škole okupljenima oko dvora Fridrih II Smatra se da su, barem delomično, bili inspirirani nekim narodnim sicilijanskim oblikom. Tvorcem soneta kao posebnog pesničkog oblika smatra se Đakopo Lentini, beležnik (pravnik) u Fridrikovoj službi. U prvo se doba sonet često smatrao strofom i kao takav se pojavljivao u spevovima. Tek se postupno udomaćuje kao lirski oblik. Pronađeno je, takođe, da su prvi soneti bili obeleženi alternirajućom rimom okteta, ali je vrlo brzo obgrljena rima postala klasični model te se počela osećati kao bolja struktura sonetne forme. Tercine su pak bile povezane sledećom šemom rima: CDE/EDC, CDE/CED. Soneti su bili pisani u jedanaestercu (ital. endecasillabo).

Novonastali se pesnički oblik vrlo brzo širio i ubrzo osvojio celu Italiju. Savršenim su ga učinili pesnici italijanskog slatkog novog stila (ital. dolce stil nuovo), a kao najbolja se ostvarenja prezentiraju soneti Kavalkantija (1250-1300), Dantea (1265-1321) i Petrarke (1304-1374). U delima je Kavalkantija i Dantea sonet pesnički živio gotovo stotinu godina pre Petrarke, ali tek je Petrarkina poezija dala najznamenitiji stilski pečat toj strogo smišljenoj pesničkoj formi. Tome uzrok nisu bili samo brojni petrarkisti u Italiji, već i činjenica da je pojava soneta u drugim evropskim književnostima nerazdvojna od uticaja Petrarke i petrarkizma. Tako u 15. veku Petrarkin ljubavni sonet kroz dela Luis de Gongore ulazi i u špansku književnost. U Francuskoj, u koju dospeva u 16. veku, sonet je, s obzirom na prethodni uticaj provansalske ljubavne lirike na Italijane, lako bio prihvaćen u svom petrarkističkom vidu, na primer u poeziji Pjera de Ronsara.

U sve druge evropske književnosti sonet je prodro s neposrednim ili posrednim petrarkističkim uticajem. Naravno, jednom ustoličena u domaćoj tradiciji, sonetna je forma bila sve manje pod pritiskom onog pečata koji joj je dao njen prvi veliki predstavnik. Uprkos tome, sonet i dalje čuva svoja prvobitna stilska obeležja. I tako se do kraja 16. veka sonet proširio celom Evropom. Prodro je čak i u književnosti Azije. Tada sledi zastoj, ili prezasićenost sonetom. Veći se interes javlja ponovno u razdoblju romantizma. Tako sonet opstaje do danas.

Primer

Voi ch’ascoltate in rime sparse il suono

di quei sospiri ond’io nudriva ’l core

in sul mio primo giovenile errore

quand’era in parte altr’uom da quel ch’i’ sono,

del vario stile in ch’io piango et ragiono

fra le vane speranze e ’l van dolore,

ove sia chi per prova intenda amore,

spero trovar pietà, nonché perdono.

Ma ben veggio or sì come al popol tutto

favola fui gran tempo, onde sovente

di me medesmo meco mi vergogno;

et del mio vaneggiar vergogna è ’l frutto,

e ’l pentersi, e ’l conoscer chiaramente

che quanto piace al mondo è breve sogno.

(Frančesko Petrarka, Sonet I, raspored rime ABBA — ABBA — CDE — CDE)

Struktura soneta

Osim spoljne forme, sonet ima i svoju unutrašnju formu. Književni teoretičari su dugo raspravljali o tome iziskuje li takva forma sama po sebi unutrašnji smisao i raspored, odnosno koliko je spoljna forma zavisna od unutrašnje, kao i u kojoj meri sonetna struktura strofe i sonetno rimovanje sugerišu određen raspored građe i njenu sintaktičku raščlanjenost. Vladimir Nazor u svojim objašnjenjima govori o „duši i sadržaju” soneta. On spominje „ne samo spoljno nego i unutrašnje sazvučje rima”. Bilo je i oprečnih mišljenja, ali je veliki broj teoretičara ipak prihvatio mišljenje Vladimira Nazora, uz poneka odstupanja. Opšti je stav da pravi sonet mora imati tačno određen spoljni i unutrašnji red; da sonetna struktura uključuje neku polaznu tačku ili uvod, te razvoj, kulminaciju i rasplet. Postoje i tvrdnje da sonet mora imati unutrašnju dramsku ili dijalektičku organizaciju:

• a) tezu - prvi katren,
• b) antitezu - drugi katren,
• c) sintezu - dve tercine

Dvočlana struktura soneta podrazumeva da je između katrena i tercina uspostavljen odnos očekivanja i ostvarenja, napetosti i opuštanja, pretpostavke ili zaključka. Ako se dijalektička struktura soneta vizuelno pokazuje u rasporedu strofa, onda se to akustički jasno pokazuje kroz raspored rima. Drugi opet tvrde da u sonetu moraju biti pauze (tačka na kraju svake strofe); da se nijedna značajnija reč ne sme dva puta upotrebiti; da posljednji stih mora biti ključ za celu pesmu; da poslednja tercina mora sadržavati smisaonu bit soneta, a ostale su strofe samo priprema; da zaključni stihovi moraju iznenaditi čitaoca itd. Tu su, nasuprot ovima, i neka manje rigorozna mišljenja po kojima unutrašnji red mora postojati, ali on je slobodan i raznolik, a ne strogo određen. Neki pak misle da smisaoni sled nije uopšte važan za ovaj oblik.

Spoljni oblik nije sam po sebi svrha. On utiče na kompozicijsku organizaciju koja, bez obzira je li strogo određena ili ne, mora imati svoj sled, razvoj, povezanost, zgusnutost, težinu i zaokruženost. I bez obzira na različita gledišta pesnika sonetista, pravim se sonetima smatraju samo oni koji odišu istinskom pesničkom i stvaralačkom snagom. Dakle, misli se uvek na ona ostvarenja koja posjeduju taj unutrašnji red.

Italijanski su soneti najčešće bili pisani u jedanaestercu (ital. endecasillabo), jer je to bio italijanski nacionalni stih, a ako se javljao neki kraći stih, poput osmerca ili šesterca, tada je bilo reči o manjem sonetu (ital. sonetto minore). U Francuskoj je pak nacionalni stih bio aleksandrinac, pa je i sonet bio, mahom, pisan tim stihom. U Engleskoj tu je funkciju imao petostopni jamb, u Nemačkoj dvanaesterac, u Poljskoj trinaesterac, te u hrvatskoj književnosti pretežno deseterac. Jedino su Španci i Portugalci, preuzevši u 16. veku sonet, stvorili i svoju verziju jedanaesterca (što je bilo lako s obzirom na činjenicu da su njihovi jezici srodni italijanskom), a do tada su se koristili osmercem. Analogno stihovima u sonetu koji su se menjali od jedne do druge nacionalne književnosti, menjala se i rima.

• Italija
  

Alternirajuća struktura okteta i dva rasporeda sesteta
ABAB/ABAB/CDC/DCD
ABAB/ABAB/CDE/CDE

Obgrljena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CDC/DCD
ABBA/ABBA/CDE/CDE

• Francuska
  

Obgrljena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CCD/EED
ABBA/ABBA/CCD/EDE

• Engleska
  

Tri katrena s alternirajućom rimom i jedan par rima
ABAB/CDCD/EFEF/GG

Stariji pesnici prevodili su talijanski endecasillabo svojim popularnim dvanaestercem (premda je u repertoaru postojao i jedanaesterac), a prvi prevodioci Dantea u 19. veku prenosili su endecasillabo desetercem. Možda je razlog tome činjenica da u 17. veku, razdoblju velikih promena u versifikaciji, između ostalih promena, zamiru stihovi gde je prvi članak neparno složan a drugi parno složan (5+6 odnosno jedanaesterac). Deseterac se, u prvotnom obliku ili preobražen, tj. s očitom pravilnošću naglaska, trohaičnošću, dugo smatra repertoarski ravnopravnim nekim popularnim stranim stihovima, tako heksametru, ali posebno endecasillabu, jampskom pentametru, petostopnom jambu.

Italijanski sonet

Tvorcem prvoga soneta drži se prvak sicilijanske pesničke škole Đakopo Lentini; atribuirana su mu 22 soneta. I drugi italijanski književnici, uključujući Dante Aligijerija i Gvida Kavalkanta pisali su sonete, ali najpopularniji rani pisac soneta bio je Frančesko Petrarka, čiji Kanconijer, uz 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala, sadrži 317 soneta. Italijanski se sonet po njemu naziva još i Petrarkin sonet.

Italijanski sonet sastoji se od dva dela. Prvi deo čine dve katrene, u kojima se obično iznosi problem, a drugi su deo dva terceta, u kojima se obično donosi rešenje. Katreni su povezani jednakim rimama, i to alternirajućom rimom (ABAB ABAB) ili obgrljenom rimom (ABBA ABBA), dok su tercine povezane različitim sistemima rimovanja, u dve ili tri rime: CDC DCD ili CDE CDE ili CCD EED ili CDC EDE ili CDC DEE i dr. Bitno je da se rima iz katrena ne prenosi u tercete, ali terceti moraju biti međusobno povezani rimama. Tipičan primer takvog soneta sonet XXXIV iz Ujevićeve zbirke Kolajna, u kojoj su katrene povezane rimom ABAB ABAB; a terceti rimom CDC DEE:

Dubina sveta munjom tvojih ruku (A)
otkriva blago živim bleskom kreta; (B)
zmija je tajna u svilnome struku, (A)
tvoje su oči biser od pō sveta. (B)

Znadeš li biljeg ognja, znaš li muku, (A)
upropašćena carice soneta, (B)
kad ludim batom slepōčice tuku, (A)
a srce plamsa iskrom suncokreta? (B)

Prsten je večan u tim viticama, (C)
muzika puna u tom prstu gipkom, (D)
a dok te dragam nežnim kiticama (C)

ti mene lomiš alemom i šipkom; (D)
pa kad god lunjam noći svoga uma (E)
nada mnom blista sumpor dragih gluma. (E)

Engleski sonet

U englesku književnost sonete uvodi Tomas Vajat početkom 16. veka. Njegovi soneti i soneti njegovih savremenika uglavnom su bili prevodi Petrarkinih i Ronsardovih soneta. Henri Hauard odredio je ritam i strukturu podele na tri katrena i jedan dvostih, koji su danas poznati kao engleski sonet. Najpoznatiji pisac engleskih soneta je Vilijam Šekspir koji je napisao 154 soneta, te se po njemu engleski ili elizabetanski naziva još i Šekspirov sonet.

Engleski se sonet sastoji od tri katrena povezanih unutar sebe rimom (ABAB CDCD EFEF) i jednog dvostiha povezanog sljubljenom rimom (GG), u kojem se iznosi poanta ili dolazi do naglog obrata. Početna slova soneta čitana odozgo prema dolje mogu kazivati neku poruku ili ime osobe kojoj je posvećen. Primer soneta s akrostihom i tipičnom rimom i ritmom za engleski sonet jeste sonet Josipa Vidovića posvećenog Magdaleni Tomić, u kojemu početna slova stihova čitana odozgo prema dole kazuju Volim Magdalenu.

Veliku radost pogled na nju daje (A)
Oči su njene biseri što sjaje (A)
Lice je njeno ogledalo sklada (B)
I osmeh ima koji sv’etom vlada. (B)

Misli su moje, njome omeđene (C)
Moje su snage, pred njom pobeđene (C)
Amorov dodir, njena nežna ruka (D)
Glas njen je čista harmonija zvuka. (D)

Dobrotu neku pogled joj otkriva (E)
A opet isti zagonetku skriva (E)
Labirint snova, razuma i puti (F)
Ekstaza zv’ezda, u njemu se sluti. (F)

Naći ćeš ime i naći ćeš ženu, (G)
U akrostihu nađi tajnu njenu. (G)

Literatura

• I. Bell, et al. A Companion to Shakespeare's Sonnets. Blackwell Publishing, 2006. ISBN 1-4051-2155-6.
• Bertoni, Giulio (1915). I Trovatori d'Italia: Biografie, testi, tradizioni, note. Rome: Società Multigrafica Editrice Somu. 
• T. W. H. Crosland. The English Sonnet. Hesperides Press, 2006. ISBN 1-4067-9691-3.
• J. Fuller. The Oxford Book of Sonnets. Oxford University Press, 2002. ISBN 0-19-280389-1.
• J. Fuller. The Sonnet. (The Critical Idiom: #26). Methuen & Co., 1972. ISBN 0-416-65690-0.
• U. Hennigfeld. Der ruinierte Körper: Petrarkistische Sonette in transkultureller Perspektive. Königshausen & Neumann, 2008. ISBN 978-3-8260-3768-9.
• J. Hollander. Sonnets: From Dante to the Present. Everyman's Library, 2001. ISBN 0-375-41177-1.
• P. Levin. The Penguin Book of the Sonnet: 500 Years of a Classic Tradition in English. Penguin, 2001. ISBN 0-14-058929-5.
• S. Mayne. Ricochet, Word Sonnets - Sonnets d'un mot. Translated by Sabine Huynh. University of Ottawa Press, 2011. ISBN 978-2-7603-0761-2
• J. Phelan. The Nineteenth Century Sonnet. Palgrave Macmillan, 2005. ISBN 1-4039-3804-0.
• S. Regan. The Sonnet. Oxford University Press, 2006. ISBN 0-19-289307-6.
• M. R. G. Spiller. The Development of the Sonnet: An Introduction. Routledge, 1992. ISBN 0-415-08741-4.
• M. R. G. Spiller. The Sonnet Sequence: A Study of Its Strategies. Twayne Pub., 1997. ISBN 0-8057-0970-3.
• Lever, J.W. The Elizabethan Love Sonnet. London: Barnes & Noble, 1968.
• Miller, Nelson. "Basic Sonnet Forms". Retrieved 3 January 2011.
• Spiller, Michael R. G. The Development of the Sonnet: An Introduction. London: Routledge, 1992. Questia School. Web. 5 Dec. 2013.

Spoljašnje veze

• Sixty-Six: The Journal of Sonnet Studies
• BBC discussion on "The Sonnet". Radio 4 programme In our time. (Audio, 45 minutes)
• List of Sonnets at Poets.org