Spaljivanje moštiju svetog Save
Spaljenje moštiju Svetog Save je jedan od praznika SPC. Telo Svetog Save je sahranjeno u manastiru Mileševa. Za vreme turske vladavine narod srpski se skupljao nad moštima svoga Svetitelja, da traži utehu i lek. Bojeći se, da se sa toga mesta ne digne pobuna protiv Turaka, Sinan paša Beogradski je tokom Banatskog ustanka naredio da se mošti Savine prenesu u Beograd, i tu spale, na Vračaru, 27. aprila (10. maja) 1594. godine. Prema srpskoj crkvenonarodnoj tradiciji, spaljivanjem moštiju Svetiteljevih paša ne samo da nije ugasio svest o Svetom Savi u narodu nego ju je još više ukorenio.
Srpska pravoslavna crkva slavi ovaj praznik 27. aprila po julijanskom, odnosno 10. maja po gregorijanskom kalendaru.
Mesto spaljivanja teško je sa sigurnošću utvrditi. Iako je Hram Svetog Save sazidan na mestu za koje se smatra da je mesto spaljivanja moštiju, taj se događaj verovatno nije desio na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“, na Tašmajdanu na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[1][2][3]
Postoje tvrdnje da Sveti Sava zapravo nije spaljen i da njegove mošti počivaju u manastiru Ždrebaonik.[4]
Reference uredi
- ^ „Srpsko nasleđe: „Gde su Turci spalili mošti Svetog Save“”. Srpsko-nasledje.co.rs. Arhivirano iz originala 26. 1. 2013. g. Pristupljeno 10. 1. 2012. (jezik: srpski)
- ^ „Gde su zaista spaljene mošti Svetog Save“”. Politika. 30. 1. 2013. Pristupljeno 24. 2. 2018. (jezik: srpski)
- ^ „Prenos i spaljivanje moštiju Svetog Save”. Srpska pravoslavna crkva. Arhivirano iz originala 29. 01. 2019. g. Pristupljeno 29. 1. 2019. (jezik: srpski)
- ^ Mirko Dragović: Sveti Sava nije spaljen (1930)
Literatura uredi
- Ohridski prolog, Vladika Nikolaj Velimirović