Википедија

Списи федералиста

Federalistički spisi (engl. The Federalist Papers) su skup 85 članaka i eseja koji su napisli Aleksandar Hamilton, Džejms Medison i Džon Džej pod pseudonimom Publije (orig. „Publius”) kako bi promovisali ratifikaciju Ustava Sjedinjenih Američkih Država. Kolekcija je bila poznata pod nazivom The Federalist dok se nije pojavilo novo ime The Federalist Papers u 20. veku.

Spisi Federalista
Naslovna strana prve kolekcije Federalista (1788). Ovaj tom je bio poklon žene Aleksandra Hamiltona Elizabet Šajler Hamilton njenoj sestri Andželici.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Federalist
AutoriAlexander Hamilton, James Madison, John Jay
ZemljaSjedinjene Američke Države
Jezikengleski
Izdavanje
IzdavačThe Independent Journal, New York Packet, The Daily Advertiser, J. & A. McLean
Datum27. oktobar 1787 ­– 28. maj 1788.
Tip medijaNovine, knjiga

Prvih 77 eseja je objavljivano periodično u Independent Journal-u, New York Packet-u i The Daily Advertiser-u između oktobra 1787. i aprila 1788. godine.[1] Izdavačka kuća J. & A. McLean je u martu i maju 1788. godine objavila dvotomsku kompilaciju ovih 77 eseja i još 8 drugih pod nazivom Federalist: Kolekcija eseja, napisanih u korist novog ustava, kako je dogovoreno na Ustavotvornoj skupštini SAD-a 17. septembra 1787. (eng. The Federalist: A Collection of Essays, Written in Favour of the New Constitution, as Agreed upon by the Federal Convention, September 17, 1787) [2][3] Poslednjih osam eseja su ponovo objavljeni u njujorškim novinama između 14. juna i 16. avgusta 1788. godine.

Autori Federalističkih spisa su imali nameru da utiču na glasače da glasaju u korist ratifikacije ustava. U Federalistu br. 1, oni eksplicitno postavljaju debatu u širokim političkim pojmovima:

Često je ocenjeno, da izgleda da je povereno ljudima ove države, njihovim ponašanjem i primerom, da odluče o važnom pitanju, da li su ljudska društva zaista sposobna ili nisu da uspostave dobru vladavinu pomoću reflekcije i izbora, ili je predodređeno da oni zauvek zavise, zbog njihovih političkih ustava, od slučajnosti i sile.[4]

Federalist br. 10 se generalno smatra najbitnijim od 85 članaka iz filozofske perspektive. U Njemu, Medison diskutuje o načinima sprečavanja vladavine većinske fakcije i zastupa veliku, trgovačku republiku. Ovo je dopunjeno u Federalistu br. 14 u kojem medison odmerava Sjedinjene Države, proglašava ih prikladnim za proširenu republiku i zaključuje sa odbranom ustavne i političke kreativnosti ustavotvorne skupštine SAD-a (na engleskom poznata i kao Federal Convention). U Federalistu br. 84, Hamilton tvrdi da nema potrebe da se Ustav dopunjava Poveljom o pravima, insistirajući da razne provizije u predloženom Ustavu štite slobodu koliko i „povelja o pravima”. Federalist br. 78, koji je takođe napisao Hamilton, postavlja temelj za doktrinu sudskog nadzora federalnih zakona i izvršnih naređenja od strane federalnih sudova. Federalist br. 78 predstavlja Hamiltonovu viziju o jednom čoveku na vrhu izvršne vlasti. U Federalistu br. 39, Medison predstavlja najjasnije izlaganje o onome što će se zvati „federalizam” u SAD-u. U Federalistu br. 51, Medison piše o argumentima za provere i uravnoteženost vlasti u eseju koji se često citira zbog svoje karakterizacije vlade kao „najveće od svih reflekcija o ljudskoj prirodi”.

Prema istoričaru Ričardu V. Morisu, eseji koji čine Spise Federalista su „neprocenjivo izlaganje Ustava, klasik u političkim naukama i neprevaziđeni i u dubinu i u širinu od strane bilo kog kasnijeg američkog autora.”[5]

21. juna 1788. godine, predloženi Ustav SAD-a je ratifikovan od strane minimalnih devet država što je bilo neophodno po Članu 7. Krajem jula 1788. godine, kada je jedanaest saveznih država ratifikovalo ustav, proces organizovanja nove vlade je počeo.

Istorija uredi

Počeci uredi

 
Aleksandar Hamilton, autor većine Spisa Federalista

Ustavotvorna skupština je poslala predloženi Ustav Kongresu Konfederacije, koji ga je prosledila saveznim državama na ratifikaciju krajem septembra 1787. godine. 27. septembra 1787, „Katon” (orig. Cato) se prvi pojavio u njujorškoj štampi kritikujući predlog; „Brut” (orig. Brutus je nastavio 18. oktobra 1787.[6] Ovi i drugi članci i otvorena pisma kritična prema novom Ustavu će kasnije biti poznati kao Spisi Anti-federalista. Kao odgovor, Aleksandar Hamilton je odlučio da pokrene odmerenu odbranu i opširno objašnjavanje predloženog Ustava ljudima Njujorka. Napisao je u Federalistu br. 1 da će serija spisa "nastojati da da zadovoljavajuć odgovor svim primedbama koje su se pojavile, a koje su možda dospele do Vaše pažnje."[7]

Hamilton je našao saradnike za projekat. Pozvao je Džona Džeja, koji se nakon četiri eseja (Federalist br. 2-5) razboleo i doprineo još samo jedan esej (Federalist br. 64) seriji. Džej je takođe predstavio svoje stavove u pamfletu u proleđe 1788, Obraćanje ljudima države Njujork (eng. An Address to the People of the State of New-York); Hamilton ga je citirao u pozitivnom kontekstu u Federalistu br. 85. Džejms Medison, prisutan u Njujorku kao delegat Virdžinije na Ustavotvornoj skupštini, je pozvan od strane Hamiltona i Džeja i postao je glavni Hamiltonov saradnik. Governer Moris i Vilijam Der su takođe razmatrani. Međutim, Moris je odbio poziv, a Hamilton je odbio tri eseja koje je Der napisao.[8] Der je kasnije pisao podržavajući tri autora Federalista pod imenom „Philo-Publius”, u prevodu „Prijatelj Publija”.

Aleksandar Hamilson je odabrao pseudonim "Publije". Mnogi drugi komadi s obe strane debate o Ustavu su pisani pod rimskim imenima, a istoričar Albert Fartvongler smatra da "'Publije je iznad 'Cezara' ili 'Bruta' ili čak 'Katona'. Publije Valerije je pomogao pri osnivanju starog Rima. Njegovo poznatije ime, Publikola, znači 'prijatelj naroda'.[9] To nije bio prvi put da Hamilton koristi ovaj pseudonim: 1778, koristio ga je da napadne federalistu Semjuela Čejsa, otkrivajući da je Čejs iskoristio znanje stečeno u Kongresu da pokuša da uspostavi dominaciju nad tržištom brašna.[9]

Autorstvo uredi

U vreme objavljivanja, autori Spisa Federalista su pokušali da sakriju svoje identitete zato što su Hamilton i Medison prisustvovali skupštini.[10] Međutim, pronicljivi posmatrači su tačno odredili identitete Hamiltona, Medisona i Džeja. Autentičnost autora Spisa Federalista nije uvek bila jasna. Nakon što je Hamilton preminuo 1804. godine, pojavila se lista koja tvrdi da je on sam napisao dve trećine eseja Federalista. Neki veruju da je ove eseje napisao Džejms Medison (br. 49–58 i 62–63). Akademska istraživanja Daglasa Edera 1944. godine pretpostavljaju ovakvo autorstvo, koje potkrepljuje i kompjuterska analiza teksta iz 1964. godine:[11]

  • Aleksandar Hamilton (51 članak: br. 1, 6–9, 11–13, 15–17, 21–36, 59–61, i 65–85)
  • Džejms Medison (29 članaka: br. 10, 14, 18–20,[12] 37–58 i 62–63)
  • Džon Džej (5 članaka: br. 2–5 i 64).

Za šest meseci, tri čoveka su napisala ukupno 85 članaka. Hamilton, koji je bio vodeći zastupnik nacionalne ustavne reforme 1780-tih i jedan od tri predstavnika Njujorka na Ustavotvornoj skupštini, 1789. je postao prvi Ministar finansija SAD-a, što je pozicija na kojoj je bio do svoje ostavke 1795. godine. Medison, koji se danas smatra ocem Ustava — uprkos svom odbijanju te časti tokom života,[13] postao je vodeći član Predstavničkog doma SAD-a iz Virdžinije (1789-1797), Državni sekretar (1801–1809) i konačno četvrti predsednik Sjedinjenih Američkih Država (1809–1817).[14][15] Džon Džej, koji je bio sekretar za spoljne poslove po Ugovoru o konfederaciji od 1784. do njegovog isteka u 1789, postao je prvi Vrhovni sudija Sjedinjenih Američkih Država 1789. godine, a dao je ostavku 1795. godine da bi prihvatio izbor u guvernera Njujorka, pozicija na kojoj je bio u dva mandata, do penzije 1801. godine.

Struktura i sadržaj uredi

U Federalistu br. 1 Hamilton je naveo šest tema koje će biti pokrivene u narednim člancima:

  1. „Korist Unije Vašem političkom prosperitetu” – pokrivene u br. 2 do br. 14
  2. „Nedovoljnost trenutne Konfederacije da sačuva tu Uniju” – pokrivene u br. 15 do br. 22
  3. „Neophodnost vlade koja je barem podjednako energična kao predložena za postizanje ovog cilja” – pokrivene u br. 23 do br. 36
  4. „Usklađenost predloženog ustava pravim principima republikanske vlade” – pokrivene u br. 37 do br. 84
  5. „Njena analogija sa ustavom Vaše države” – pokrivene u br. 85
  6. „Dodatna sigurnost koju će njegovo usvajanje omogućiti očuvanju te vrste vlasti, slobodi i prosperitetu” – pokrivene u br. 85.[16]

Fartvongler beleži da kako je serija rasla, ovaj plan se donekle promenio. Četvrta tema se proširila u detaljan pregled pojedinačnih članova Ustava i institucija koje on postavlja, dok su poslednje dve teme jedva dodaknute u poslednjem eseju.

Radovi se takođe mogu podeliti po autoru kao i po temi. Na početku serije, sva tri autora su doprinosila; od prvih dvadeset radova Hamilton je napisao jedanaest, Medison pet i Džej četiri. Ostatak serije, međutim, dominiraju tri dugačka segmenta istog pisca: br. 21 do 36 je napisao Hamilton, br. 37 do 58 Medison, napisani dok je Hamilton bio u Olbaniju, a od br. 65 pa nadalje je napisao Hamilton, objavljeni nakon što je Medison otišao za Virdžiniju.[17]

Reference uredi

  1. ^ Lojd, Gordon. „Introduction to the Federalist”. teachingamericanhistory.org. Arhivirano iz originala 18. 06. 2018. g. Pristupljeno 18. 06. 2018. 
  2. ^ The Federalist: a Collection of Essays, Written in Favour of the New Constitution, as Agreed upon by the Federal Convention, September 17, 1787, in two volumes (1st izd.). New York: J. & A. McLean. 1788. Arhivirano iz originala 2017-03-16. g. — preko Library of Congress. 
  3. ^ Jackson, Kenneth T., ur. (1995). The Encyclopedia of New York City. New-York Historical Society. Yale University Press. str. 194. ISBN 978-0-300-05536-8. 
  4. ^ The Federalist Papers. Toronto: Bantam Books. 1982. 
  5. ^ Ričard B. Moris, The Forging of the Union: 1781–1789 (1987) str. 309
  6. ^ Furtwangler, str. 48–49.
  7. ^ Gan, Žil B. (1994). Early American Writing. Penguin Classics. str. 540. ISBN 978-0-14-039087-2. 
  8. ^ Furtwangler, str. 51–56.
  9. ^ a b Furtwangler, str. 51.
  10. ^ Berend, Erik (2016). Anonymous Speech: Literature, Law and Politics. New York: Bloomsbury Publishing. str. 54. ISBN 9781509904075. 
  11. ^ Mosteler, Frederik; Volas, Dejvid L. (2012). Applied Bayesian and Classical Inference: The Case of The Federalist Papers. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4612-5256-6. 
  12. ^ Br. 18, 19, 20 se često pripisuju zajedničkom radu Hamiltona i Medisona. Međutim, Ader se slaže da je njih napisao samo Medison. Adair, str. 63.
  13. ^ Bening, Lens. James Madison: Federalist, note 1. Arhivirano 2018-01-13 na sajtu Wayback Machine.
  14. ^ Ralph Ketcham, James Madison. New York: Macmillan, 1971; reprint ed., Charlottesville: University Press of Virginia, 1998.
  15. ^ Irving N. Brant, James Madison: Father of the Constitution, 1787–1800. Indianapolis: Bobbs-Merrill, 1950.
  16. ^ Ovakva podela je adaptirana iz uvoda Čarlsa K. Keslera za The Federalist Papers (New York: Signet Classic, 1999) str. 15–17. Slična podela se sugeriše u Furtwangler, str. 57–58.
  17. ^ Vils, Geri (1981). Explaining America: The Federalist. Doubleday. str. 274. ISBN 9780385146890. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Списи_федералиста&oldid=26224497”