Sprovodni sistem srca
Sprovodni sistem srca (lat. systema conducens cordis) jedna je od anatomskih struktura i fizioloških mehanizam pomoću koga se impulsi provode kroz srčani mišić od određenih centara do srčanog mišića koje se kontrahuju. On radi samostalno tj. automatski jer ima sopstveni sistem za stvaranje akcionog potencijala i sprovođenje impulsa, koji srcu omogućava ritmičke kontrakcije.[1]
| Sprovodni sistem srca | |
|---|---|
 Izolovani prikaz sprovodnog sistema srca | |
 Sprovodni sistem stca: 1. SA-čvor. 2. AV-čvor. 3. Hisov snop. 6. i 10. Grane Hisovog snopa. 9. Purkinjejeva vlakna. 8. Srčana pregrada | |
| Detalji | |
| Identifikatori | |
| Latinski | systema conducens cordis |
| MeSH | D006329 |
| TA | A12.1.06.002 |
| FMA | 9476 |
| Anatomska terminologija | |
Srovodni sistem srca sačinjavaju SA-čvor, AV-čvor, Hisov snop, grane Hisovog snopa i Purkinjeove vlakna. Svi delovi sprovodnog sistema mogu da stvaraju impulse (nezavisno), ali kako je frekvenca stvaranja impulsa najveća u SA-čvoru, on je predvodnik srčanog ritma (pejsmejker).
Fiziologija uredi
Srce je mišićna pumpa koja svojom ritmičkom kontraktilnom aktivnošću omogućava stalni protok krvi kroz cirkulatorni sistem i sve organe i tkiva. Taj sistem radi samostalno (automatski) jer poseduje ćelije koje imaju posebnu ulogu u stvaranju i prenosu impulsa, u koje spadaju;
- ćelije sopstvenog specifičnog autonomnog sistema, namenjene za stvaranje i sprovođenje impulsa,
- Ćelije radne muskulature miokarda pretkomora i komora
- Ćelije specifičnog autonomnog sistema.[2].
Električni impulsi u srcu dovode do grčenja (kontrakcije) srčanog mišića (miokarda). Stvaranje impulsa počinje u desnoj pretkomori u tzv. SA-čvoru koji se naziva i „prirodni pejsmejker srca”. SA čvor šalje impulse određenom brzinom koji potom „putuju” kroz sprovodni sistem srca i izazivaju grčenje (kontrakciju) srca preko mišićnih vlakana pretkomora i komora.
Normalna frekvenca srca u stanju mirovanja je od 60—100 otkucaja/min, ali se ona melja u toku telesnog opterećenja, spavanja, stresa ili hormonalnih faktora. U toku spavanja frekvenca može pasti do 40 otkucaja/min, a u toku fizičkog opterećenja narasti i do 160 otkucaja/min.
Ćelije specifičnog autonomnog sistema uredi
Ćelije specifičnog autonomnog sistema odlikuju se time da mogu da stvaraju i prenose impulse. Ovaj sistem čini sprovodna muskulatura srca, koja je po građi slična ćelijama radne muskulature. Razlika je u; boji koja je svetlija od ćelija radne muskulature, veličini koja je nešto manje (oko 10 μ) i što manjem broju miofibrila.
U ovom sistemu (histološki) izdvajaju se tri tipa ćelija: P-ćelije (pale- blede), prelazne i Purkinjejeve ćelije[2].
- P-ćelije se nalaze u središnjem delu sinusnog čvora ili atrioventrikularnom čvoru u nešto manjem broju. Oko ovih ćelija nađeni su nervni završeci i smatra se da bi P-ćelije mogle biti glavni stvaraoci impulsa, jer aktivnost atrioventrikularnog čvora može biti uplivisana impulsima vegetativnog (simpatičkog i parasimpatičkog) sistema
- Prelazne ćelije koje se nalaze oko P-ćelija. One najverovatnije nemaju veliku moć u stvaranju impulsa i njihova uloga sastoji se više u prenošenju impulsa od P-ćelija na Purkinnjejeve ćelije
- Purkinjejeve ćelije su najbrojnije. One se nalaze u marginalnim delovima sinusnog čvora i čine vezu sa ćelijama radne muskulature pretkomora. Purkinjejevih ćelije ima u konveksnom delu atrioventrikularnog čvora, gde primaju impulse sa pretkomora, zatim u atrioventrikularnom čvoru, posebno na prelazu atriventrikularnog čvora u Hisovom snopu, u samom Hisovom snopu i njegovim granama, sve do ćelija radne muskulature komora.
Ćelije radne muskulature miokarda pretkomora i komora uredi
Ćelije radne muskulature miokarda pretkomora i komora su znatno veće oko (50-100 μ) i sastavljene su iz mnogoberojnih miofibrila, a ove iz sarkomera u kojima se nalaze osnovne kontraktilne strukture. U svakoj sarkomeri postoji heksagonalni raspored miozinskih i aktinskih niti, koje su, dok je ćelija u stanju mirovanja, odvojene. Pri aktivaciji mišićne ćelije dolazi do spoja aktina i miozina u aktinomiozin, koji dovodi do skraćenja (kontrakcije) sarkomere i razvoja mehaničke sile (pritiska) unutar mišićnih ćelija i mišićnih vlakana. Po završenoj kontrakciji, aktinomiozin se razdvaja u aktinska i miozinska vlakna[3].
Tokom napred navedenih aktivnosti dolazi do utoška odgovarajuće energije, koja se najvećim delom stvara iz ATP i kreatinin-fosfata (oko 85 do 90%), a manjim delom iz glikogena.
Stvaranje i sprovođenje impulsa uredi
Sprovodni sistem srca ima ulogu stvaranja i provođenja nervnih nadražaja koji su odgovorni za ritmičku kontrakciju srca, u toku koje se prvo kontrahuju obe pretkomore, a potom i obe komore. On se sastoji od dva sistema: sinus-atrijalnog (pretkomorskog sistema) i atrioventrikularni sistem (komorskog sistem), koji su u međusobnoj vezi.
- Sprovodni sistem srca
-
Šematizovan prikaz Hisovog snopa -
Sprovodni sistem srca (vidi legendu) -
Kretanje električnih implulsa kroz srce i njihova registracija na EKG
Legenda: 1. Kejt - Flakov čvor, 2. Ašof-Tavarin čvor, 3. Hisov (AV) snop, 4. Levi krak Hisovog snopa, 5. Prednja leva grana, 6. Zadnja leva grana, 7. Leva komora, 8. Međukomorska pregrada, 9. Desna komora, 10. Desni krak Hisovog snopa
Sinu-atrijalni sistem
Sinu-atrijalni deo obrazuje istoimeni pretkomorni čvor, sinusni čvor, odnosno Kejt - Flakov čvor (engl. Keith - Flack), koji se nalazi u lumenu desne pretkomore, i leži između gornje šuplje vene i desnog uvastog nastavka (desne aurikule). Snop ovog čvora je dugačak 1 cm a širok 3 cm, i proteže se duž terminalnog grebena srca do donje šuplje vene.
Sinu-atrijalni čvor je predvodnik rada srca, iz koga se impulsi prvo šire kroz zid desne a zatim i leve pretkomore. U ovom čvoru, u ritmu od 60-80 otkucaja u minuti, javljaju se impulsi koji izazivaju kontrakciju miokarda pretkomora. Na taj način nastaje sistola pretkomora.
Akcioni potencijal ćelija sinusnog čvora je mali (oko 60 mV) i odlikuju se zaobljenim vrhom. Tokom druge faze (spore repolarizacije) nema platoa, već odmah nastaje silazeći, descendentni krak, tako da se druga i treća faza manifestuje jednom silazećom linijom. U stvari odmah po izvršenoj depolarizaciji ćelija, nastaje repolarizacija ćelija sinusnog čvora. Tokom četvrte faze u ćelijama sinusnog čvora dolazi do spontanog rasta električnog potencijala po jednog kritičnog nivoa, koji dovodi do aautomatske aktivacije ćelija (automatska depolarizacija). Ukoliko kritični nivo nastaje naglo, brzo (nagib postaje strmiji), ukoliko je automatizam u stvaranju impulsa brži i srčana frekvencija veća. Sporiji razvoj kritičnog nivoa, praćen je sporijom srčanom frekvencijom.
Impuls koji polazi iz sinusnog čvora širi se poput oncentričnih talasa kroz središne delove miokarda pretkomora brzinom od 1 m/sek. depolarišući najpre miokard desne, a zatim i leve pretkomore. Ova aktivacija miokarda pretrkomora odvija se tokom 0,06 do 0.15 sec. (prosečno 0,09 do 0,11 sec) i manifestuje se talasom „P” na EKG.
Atrioventrikularni sistem uredi
Impuls nastao u pretkomorama prenosi se u komore preko pretkomorno-komornog (atrio-ventrikularnog) dela sprovodnog sistema, koji sačinjavaju pretkomorno-komorni ili atrioventrikularni čvor (AV čvor), odnosno pretkomorno-komorni čvor ili Ašof-Tavarin čvor (engl. Aschoff - Tawara) koji se nalazi u nivou desnog pretkomorno-komornog (atrioventrikularnog) ušća i pretkomorno-komornog snopa ili Hisovog snopa koji direktno započinje od ovog čvora. Atrioventrikularni čvor, u odrasle osobe je veličine od 2 do 3 mm u širinu i 5 do 6 mm u dužinu. Debljina mu je oko 0,75 do 1 mm, a njegove veze ulaze u miokard desne i leve pretkomore i sa Hisovim snopom čine osnovni kontakt, koji ima posebna svojstva u sistemu sprovođenja impulsa sa pretkomora na komore.
Hisov snop predstavlja jedinu direktnu vezu miokarda pretkomora sa miokardom komora. Polazi od atrioventrikularnog čvora prema naniže i proteže se kroz membranozni deo međukomorne pregrade. Na gornjem kraju međukomorne pregrade deli se na dva kraka, levi i desni. Oba kraka protežu se kroz međukomornu pregradu do vrha srca, gde se granaju u zidu komora, sve do završnih Purkinijevih vlakana.
Nervni impulsi prvo stižu u papilarne mišiće, koji se zato prvi kontrahuju a potom sledi kontrakcija miokarda komora. Kontrakcija miokarda započinje u području vrha srca i širi se prema bazi komora.
Blokadom tog čvora neće uslediti sistola komora posle sistole pretkomora. U tom slučaju u mnogim ćelijama u miokardu komora pojaviće se nekontrolisano i spontano stvaranje novih nervnih impulsa što dovodi do nepravilnog rada ili fibrilacije komora[4].
Izvori uredi
- ^ „Your Heart's Electrical System”. National Heart, Lung, and Blood Institute. National Institutes of Health. 17. 11. 2011. Pristupljeno 1. 12. 2019.
- ^ a b Antić R. Električna aktivnost srca U: Uvod u elektrokardiografsku dijagnostiku, Beograd, (1976). str. 17–26
- ^ Arnold M. Katz Physiology of the Heart (4th Edition), Lippincott Williams & Wilkins. Philadelphia 2006.
- ^ Connon S.D. et all. Atrioventricular Conduction System in Left Bubdle Branch Block with Normal QRS Axis, Circulation, 46, 129, 1972
Spoljašnje veze uredi
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
