Srpsko srednjovekovno pravo

Srpsko srednjovekovno pravo obuhvata period od prve polovine VII do druge polovine XV veka nove ere. Srednjovekovno srpsko pravo je započelo sa narodnim verovanjima i običajima, pa se počelo razvijati u formi pisanog prava zahvaljujući srpskim carevima, kraljevima i arhiepiskopima tog doba. Njihovim poveljama i raznim zakonicima su uvedene kazne i počelo se razvijati statusno, građansko, krivično i procesno pravo. Vidljiv je i uticaj Vizantijskog prava čiji je doprinos bio od velikog značaja za srpsko srednjovekovno pravo.

Izvori prava

Veći deo srpskog srednjovekovnog prava poznat nam je kroz običajno pravo. Već od kraja XII veka nastaju pisani izvori prava kao što su: povelje, međunarodni ugovori, zakoni i statuti. Kao najznačajniji izvori od svih izdvaja se Hilandarska povelja Stefana Nemanje, Zakonopravilo Svetog Save i Dušanov zakonik o kojima će biti više u nastavku teksta. Bez obzira na postojanje pisanog prava, običajno pravo se nije u potpunosti ugasilo, mnogi običaji se praktikuju i danas, neki u većoj, neki u manjoj meri, a mnogi su postali sastavni deo nekih zakona.

Običajno pravo

Nije sigurno da li su postojali pisani izvori prava u Srbiji do XII veka, ali do tada je postajalo običajno pravo kao jedan od izvora. Ti običaji se prisutni i danas, neki običaji u manjoj, a neki u većoj meri. U Srbiji, običajno pravo predstavlja najvažniji izvor prava do kraja XII veka jer je njime usmeravan način života naroda. Kao što i sama reč kaže, običajno pravo čine običaji, što znači ustaljeno ponašanje prema nekim nepisanim pravilima koja su postala tradicija određene zajednice ili čitave nacije. Brojne stvari su bile regulisane običajnim pravom poput braka, a običajno pravo se prožima i kroz samo krivično pravo. Privatnopravni odnosi, poput regulisanja zemljišnih sporova i naknade štete su takođe bili regulisani običajima. Bračni odnosi su bili regulisani običajima i posle primanja hrišćanstva. Jedan od bračnih običaja je bio zaključivanje braka otmicom i trajao je vekovima. U Srbiji se primenjivao sve do kraja XIX veka, a neki slučajevi su zabeleženi i u prvoj polovini XX veka. Prema običajnom pravu, Sloveni su lako raskidali brak sa svojim ženama, a odjek toga se vidi u Žičkoj povelji gde se mirnim tonom govori o muževljevom raskidu braka, dok se ženin raskid braka vidi kao jedna vrsta besnila.

U krivičnom pravu brojne ustanove su bile poreklom iz običajnog prava, tako je običajno pravo, u slučaju ubistva ili ranjavanja poznavalo i krvnu osvetu ili njenu zamenu vraždu. Običajno pravo se nalazi u temeljima mnogih srednjovekovnih državnih ustanova, tako je državni sabor (stanak u Bosni) dugovao svoje poreklo običajima. Postojao je običaj da se svi muškarci, koji su sposobni za oružje, okupljaju na zborovima u župama i plemenima. Primanjem hrišćanstva, došli su i crkveni sabori. Na taj način, iz dva stara načina okupljanja nastala je institucija državnog sabora.

Kod Srba se pominje i verovanje u natprirodna bića poput vampira i vukodlaka i prema tom verovanju pokojnik bi se povampirio u prvih 40 dana smrti i činio loša dela. Prema verovanju, on bi se jedino mogao uništiti ako bi ga proboli glogovim kocem ili ako bi se njegovo telo spalilo. Odredbom iz Dušanovog zakonika to je postalo zabranjeno i kažnjivo plaćanjem vražde. Crkva je oštro osuđivala magijsko-religijsku praksu, takozvane praznoverice. Čak se može kazati da je običajno pravo osnov srpskih srednjovekovnih državnih institucija. Državni sabor, pored vladara glavno državno telo u srednjovekovnoj Srbiji, svoje poreklo vuče iz plemenskih ratničkih zborova.

Primena običajnog prava je polako gubila svoj značaj nastankom pisanog prava, ali ne u potpunosti. Svi pravni odnosi koji nisu bili rešeni nekim pisanim pravom su i dalje nastavili da se regulišu putem običajnog prava, a neki običaji su čak postali sastavni deo povelja i Dušanovog zakonika. Smanjenje obima primene običajnog prava nije značilo nestanak i gubitak značaja običajnog prava iz dva razloga: 1) brojna običajna pravila su bila kodifikovana u poveljama i u Dušanovom zakoniku i na taj način nastavila svoj život; 2) običajno pravo je nastavilo da važi za sve one pravne odnose koji nisu bili regulisani pisanim pravom.

Povelje

Povelja je dokument kojim se pružaju neka prava i privilegije kao što su vladari tog doba pružali poveljama prava crkvi, vlasteli, a nekad i privilegovanim gradovima. Osim toga što su mogle da služe kao darovnice, povelje su vladari koristili i kao zapovesti vlasteli kojima su uređivali odnose na vlastelinskom posedu, kao i odnose između vlastele i njima potčinjenih subjekata. Povelje su najstariji pisani izvori prava u Srbiji, a Hilandarska povelja Stefana Nemanje iz 1198/1199. godine je najstariji pisani izvor prava iz srednjovekovnog perioda srpske istorije.

Iz razloga što je to najstarija sačuvana povelja ima i poseban značaj, ali to je samo jedna od značajnih povelja Stefana Nemanje. Srpski vladari su svoje povelje pisali na srpskoslovenskom jeziku, a kasnije i na grčkom. Pisane su na papiru ili papirusu koji je brzo propadao pa baš zbog toga je i sačuvan mali broj povelja. Forma povelja je bila izrazito stroga, a ona se sastojala od uvoda (protokola), teksta i zaključka (eshatokola), a svaki od tih delova je imao svoje manje celine. Postojale su i posebne povelje pod nazivom hrisovulje, a one su se estetski razlikovale od drugih jer su bile označene zlatnim pečatom. Povelje se dele na manastirske, gradske i vlastelinske od kojih je najviše manastirskih. Od 165 manastirskih povelja najznačajnija je već pomenuta povelja Stefana Nemanje kojom je zasnovan Hilandar. Njegov sin, Stefan Prvovenčani, obdario je manastir Žiču 1220. godine i u još dva kasnija navrata poveljama čiji tekst je sačuvan na zidovima manastira, a koje nam donose važna saznanja o bračnom pravu tog vremena.. Još neke značajne povelje su: Skopska povelja iz 1299/1300. godine kojom je kralj Milutin potvrdio darovanja prethodnih vizantijskih i bugarskih vladara manastiru sv.Đorđa kod Skoplja, Banjska povelja iz 1313-1318. godine kojom je kralj Milutin osnovao i obdario svoju zadužbinu manastir Svetog Stefana u Banjskoj, povelja kralja Milutina manastiru Gračanici iz 1321. uklesana je na unutrašnjem zidu crkve, Dečanske povelje iz 1330. i 1343-1345. godine nastale su kada je kralj Stefan Dečanski darovao svoju zadužbinu, Prizrenskom poveljom iz 1348-1353. godine car Dušan je obdario zadužbinu-manastir Svetih arhanđela Mihajla i Gavrila kod Prizrena… Vlastelinskih je sačuvano samo desetak, a od gradskih samo jedna.

Razlog za mali broj sačuvanih vlastelinskih povelja je, osim materijala na kome su pisane, činjenica da su vlastelini, u najvećem broju, nestali sa propašću srednjovekovne srpske države. Od gradskih povelja je sačuvana samo jedna, u latinskom prevodu, kojom je kralj Dušan 1343. godine potvrdio prava i privilegije albanskom gradu Kroji. Ta povelja se čuva u arhivu u Barseloni.

Međunarodni ugovori

Međunarodnim ugovorima u Srbiji za vreme srednjeg veka uspostavljene su povlastice i odnosi stranih trgovaca u Srbiji. Takvi ugovori, koji su podsticali ekonomski razvoj države, su najčešće sklapani sa Dubrovnikom, a u manjem broju sa Venecijom kao i sa nekim drugim zemljama. Ugovor Stefana Nemanje sa Dubrovnikom iz 1186. godine je najstariji sačuvani međunarodni ugovor. Taj ugovor je bio mirovni ugovor sa Dubrovnikom posle neuspelog zauzimanja Dubrovnika. Prvo su ti ugovori bili zaključivani dvostranom zakletvom, svaka strana se zaklinje da će ispuniti obećanje i izvršiti obaveze, ali kasnije za vreme kralja Dragutina dobijaju oblik jednostrane povelje, kojom su srpski vladari davali privilegije tgovcima iz Dubrovnika. U početku su ugovori sa Dubrovnikom bili sklapani od strane humskih knezova, potom sa centralizacijom srpske vlasti od strane srpskih vladara, a sa padom srpske carevine su ponovo srpski velikaši bili ti koji su, uz despota, sklapali sporazume sa Dubrovnikom. Zakletve vladara su bile razmenjivane posle svake promene na srpskom prestolu. Glavne karakteristike tih ugovora su bile da je njima garantovana sloboda kretanja trgovaca, naknada pričinjene štete, neprikosnovenost trgovačke robe i zabrana represalija. Poštovanje tih ugovora je dovelo do postepenog izgrađivanja svojevrsnog međunarodnog prava na tom području Evrope. Važna tema su bile i carine od kojih su bili oslobođeni na početku, ali kasnije se predviđalo njihovo naplaćivanje na zakonitim mestima, bez uvođenja novih što je bilo i zabranjeno

Zakonopravilo

Glavni članak: Zakonopravilo

Zbornici crkvenog i građanskog prava u Vizantiji su bili nomokanoni u kojima su izloženi crkveni propisi, carski zakoni, kao i tumačenja pravnika. Njihovu sadržinu su činila pravila svetih apostola, pravila šest vaseljenskih sabora, pravila deset pomesnih sabora, kao i pravila svetih otaca. Najpoznatiji naš nomokanon je nomokanon koji je napisao arhiepiskop Sava nazvan „Zakonopravilo”, nastao posle dobijanja autokefalnosti 1219. ili 1220. godine. Arhiepiskop Sava je koristio građu iz kanonskih zbornika i zbornike krivičnog, građanskog i procesnog vizantijskog prava koje je preveo Prohiron car Vasilije I. Cilj ovog Zakonopravila je bio da tek nastaloj srpskoj crkvi osigura samostalan položaj i izbegne vizantijski "cezaropapizam". To je izvedeno tako što je Zakonopravilo počivalo na principu saglasja crkve i vlasti. Zakonopravilo je sadržalo tumačenje Aristine i Zonare, a original nije sačuvan. Najstariji prepis je Ilovički iz 1262. godine. Poznato je još 11 srpskih prepisa: Raški, Sarajevski, Dečanski, Pčinjski, Hilandarski, Pećki, Beogradski, Savinski, Morački, Zakonik Jovana Zlokruhovića i Nomokanon iz Sentandreje. Čak i za vreme tuđinske vlasti Zakonopravilo je bilo izvor prava. Najveći deo je posvećen krivičnom pravu.

Srpski Nomokanon nema prototip ni u jednom sačuvanom grčkom ili slovenskom rukopisu. Sava se opredelio za tumačenja kanona Aleksija Aristina i Jovana Zonare, umesto tendencioznih komentara Teodora Valsamona, koji izražavaju ideju svemoći vizantijskog cara i bitno ograničavaju samostalnost, autokefalnih crkava. Autor je svesno izostavio sve pravne spise koji bi ograničavali slobodu delovanja vladara u svetovnoj sferi i crkve u okviru sopstvene jurisdikcije, Sava je izostavio i one odlomke iz Ekloge i Epanagoge u kojima se opravdavalo potčinjavanje crkve državnoj vlasti. Zakonopravilo Svetoga Save je imalo veliki značaj ne samo kod Srba nego i kod svih pravoslavnih Slovena. Već 1226. godine prepis je odnet u Bugarsku, gde je prihvaćen kao opšte obavezni zbornik, da bi 1262. drugi prepis bio poslat iz Bugarske u Rusiju, mitropolitu Kirilu II. Na saboru u Vladimiru 1274. godine Krmčija je proglašena za opšte obavezni zbornik pravila za rusku crkvu. Zakonopravilo je bilo izvor crkvenog i svetovnog prava srpske države. Jedina razlika između srpskog i vizantijskog Zakonopravila je bila u tome što je vizantijsko Zakonopravilo načelno sve slobodne ljude tretiralo kao ravnopravne, što nije odgovaralo srpskom staleškom uređenju.

Dušanov zakonik

Glavni članak: Dušanov zakonik

Pored Zakonopravila, Dušanov zakonik je još jedan od osnovnih pisanih izvora srpskog srednjovekovnog prava. Ovaj zakonik je donesen proglašenjem carstva. Donet je pod nazivom "Zakon blagovernog cara Stefana" na državnom saboru u Skoplju 21. maja 1349. godine. Prvi deo koji je tada donet je sadržao 135 članova, a drugi 66 članova. Što se tiče samog sadržaja ovog zakonika po članovima, članovi 1 do 38 predstavljaju poseban odeljak o crkvi, 39 do 63 su odredbe o pravima i obavezama vlastele, 64 do 83 su odredbe o pravnom položaju zavisnog sebarskog staleža, 118 do 122 o gradskom staležu i trgovcima, 125 i 126 o krivičnoj odgovornosti grada i gradske zemlje, 129 do 132 i 135 o odgovornosti vojnika i o postupanju za vreme rata, 143 i 145 do 149 su propisi posvećeni borbi protiv kradljivaca i razbojnika, 151 do 154 su odredbe o poroti, a o načelu zakonitosti ima u članovima 136 do 139 i 140 do 142 i 171 i 172. Original ovog zakonika nije sačuvan, a nauci je poznato 25 prepisa. U najstarije rukopise spadaju: Struški (kraj XIV veka), Atonski (početak XV veka), Bistrički (polovina XV veka), Baranjski (kraj XV veka) i Prizrenski (kraj XV veka). Poslednji, Prizrenski, ima najveći značaj jer je to izgleda prepis sa originala. Iz mlađe redakcije, najznačajniji je Rakovački prepis koji je nastao u jednom od fruškogorskih manastira 1700. godine. Pretpostavka je da je Dušanov zakonik napisan na dugačkom svitku sa visećim zlatnim carskim pečatom. U Dušanovom zakoniku su brojnije odredbe krivičnog, procesnog i državnog prava od odredaba crkvenog i građanskog prava.

Skraćena Sintagma

Sintagma predstavlja zbornik crkvenih i svetovnih odredbi koje je 1335. godine sačinio solunski monah Matija Vlastar. Ova nomokanonska zbirka podeljena je u dvadeset i četiri poglavlja prema slovima grčkog alfabeta (od А do Ω). Verovatno po naređenju samog cara Dušana, Sintagma je 1347. ili 1348. prevedena na srpski jezik, ali je odmah nakon toga radikalno skraćena. Puna Sintagma sadrži trista tri poglavlja, dok skraćena verzija ima samo devedeset i četiri poglavlja. Postoje dva osnovna razloga zbog kojih su srpski redaktori izvršili ovako radikalno skraćivanje.

- Prvi razlog je ideološke prirode. Matija Vlastar zasniva svoju zbirku na tendencioznim i nekritičkim komentarima Teodora Valsamona u kojima se ističe svemoć vizantijskog cara i njegova hegemonija u čitavom sistemu država, a negira autokefalnost srpske i bugarske crkve. Stoga su srpski redaktori, odmah nakon prevođenja potpunog teksta Sintagme pristupili njegovom skraćivanju, izostavivši sve one odredbe koje govore o svetovnoj i duhovnoj dominaciji Carigrada.

- Drugi razlog je čisto praktičan: Sintagma je bila namenjena kao priručnik svetovnim sudovima. Stoga je većina crkvenih odredbi izostavljena, a zadržane su samo svetovne i to iz onih pravnih oblasti koje nisu bile regulisane Dušanovim zakonikom. Imajući sve ove činjenice u vidu ostaje nejasno zbog čega su se srpski redaktori odlučili da u Dušanov kodeks uključe Sintagmu Matije Vlastara , a ne Šestoknjižje (Heksabiblos) Konstantina Armenopulosa, jer je Armenopulos bio neuporedivo bolji pravnik od Matije Vlastara i njegova zbirka je sadržavala isključivo svetovne odredbe bez ikakvih tendencioznih komentara. I pored toga, u manastirskim arhivama nije sačuvan niti jedan primerak srpskog prevoda Šestoknjižja, te se sasvim osnovano može zaključiti da u Srbiji nije ni prevođen.

Justinijanov zakon

Osnovni izvori Justinijanovog zakona su Zemljoradnički zakon, Ekloga Lava III i njegovog sina Konstantina, Prohiron Vasilija I, Vasilike Lava VI Mudrog, novele vizantijskih careva, kao i neke pravne zbirke.

Veliki deo Zakona cara Justinijana namenjen je regulisanju pravnih odnosa na selu. Tradicionalni slovenski način obrade zemlje, gajenja agrarnih kultura i oblici međusobnih pravnih odnosa pojedinaca unutar zajednice, posle stalnog naseljavanja na vizantijskoj teritoriji, postepeno su se menjali. Uticaj vizantijskog prava vremenom se povećavao i u agrarnim odnosima, ali stari običaji nisu mogli biti potpuno izbrisani. Agrarni odnosi u svakom privrednom sistemu spadaju u relativno konzervativnu grupu odnosa, pa ne iznenađuje to što se jedan pravni tekst namenjen regulisanju života na selu mogao koristiti kroz dug vremenski period.  Ta pravna rešenja se preuzimaju i dalje prilagođavaju sopstvenim specifičnostima i potrebama. Iz svih tih razloga je vizantijski Zemljoradnički zakon, bio važan izvor prava na širokom području i koristili su ga razni narodi.

Srpska verzija Zemljoradničkog zakona nalazi se u rukopisu iz XV veka. U „Zakonu“ cara Justinijana  svoje mesto je našlo trinaest odredbi preuzetih iz grčke redakcije Zemljoradničkog zakona prema izdanju „Ešbernera“. Osim toga, u Justinijanovom zakonu postoje tri člana kojih nema u srpskoj redakciji Zemljoradničkog zakona. Može se samo pretpostaviti da su to oni članovi koji su u tekstu srpske redakcije toliko oštećeni da se ne mogu pročitati, ili da su se nalazili na onom delu rukopisa koji uopšte nije sačuvan. Ovi članovi postoje u grčkoj redakciji, pa ih nalazimo u izdanju „Ešbernera“. U Justinijanov zakon su preuzete isključivo one odredbe kojima se regulišu pravni odnosi povezani sa zemljoradnjom u užem smislu, kao na primer  preoravanje tuđe međe, samovlasna obrada tuđe njive, zamena njiva između vlasnika, razne vrste sporova oko njiva, spor između sela o međama, sklapanje ugovora o obrađivanju vinograda i tako dalje. Raspored članova nije isti, nego su članovi ispremeštani. Međutim, nisu preuzeti neki članovi koji su se takođe odnosili na zemljoradnju.

Iako je veći broj članova bio namenjen regulisanju pravnih odnosa na selu, neke odredbe Justinijanovog zakona su opštijeg karaktera i mogu se odnositi na seosku svakodnevnicu, ali i ne moraju. To su odredbe koje su mogle važiti u različitim tipovima naselja.

Zakonik o rudnicima

Glavni članak: Zakon o rudnicima

Stefan Lazarević je 1412. godine doneo Zakonik o rudnicima. Taj zakonik je donet za rudare i rudnike Novog Brda. Despot Stefan je na molbu građana zatražio da se oformi telo od 24 čoveka. Njihov zadatak je bio da sastave tekst zakona i zatim predaju despotu Stefanu da ga potvrdi i izda u obliku povelje. Cilj ovog zakonika je bio da se osigura obavljanje rudarske proizvodnje bez ikakve smetnje. Prvi od dva dela ovog zakonika je imao 51 član kojim su uređeni propisi o organizaciji rudarske proizvodnje i svemu što je istu omogućavalo i olakšavalo. Tu je regulisano pravo provetravanja i dovođenja vazduha kroz tuđe rovove kao i odnosi povodom probnog i rudnog kopa. Drugi koji je imao 22 člana je propisivao takse i globe. Pored ovih monetarnih odredbi, drugi deo Zakonika se bavi nadležnošću sudova, podelom gradskih vlasti, javnim redom, položajem katolika, kao i cenama životnih namirnica. Svim ovim odredbama je rudarima u Novom Brdu dat povlašćen položaj u odnosu na ostale delove zemlje. Veliki broj odredaba je preuzet u tzv. saskom zakonu iz vremena Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566) i te odredbe su prevedene na osmansko-turski jezik. Postoji sačuvan prepis Rudarskog zakonika iz 17 veka na latiničnom pismu.

Statuti

Osnovni izvori prava u primorskim komunama kao što su Kotor, Budva, Skadar, Bar i Ulcinj bili su statuti. To su bile zbirke pravnih propisa i bile su u skladu sa stepenom autonomije svake od tih komuna. Njima je uređivan pravni život komuna, sadržali su odredbe o pravima i obevezama nosilaca vlasti, porodičnom i naslednom pravu, organizaciji vlasti, stvarnom i obligacionom pravu, krivičnom pravu i sudskom postupku. Ove odredbe su bile kodifikacija odluka gradskih vlasti, i zbog svoje prvane važnosti bile zapisane u jedan pravni zbornik da bi se na taj način mogla obezbediti primena i dugovečnost statutarnih odredaba. Sačuvani su statuti Kotora, Budve i Skadra, a potvrđeno je postojanje statuta Ulcinja i Bara, ali ti statuti nisu sačuvani. I ako su svi različiti u nekim delovima po svojoj tematici, ima i zajedničkih odredbi, poput odnosa prema srpskoj vlasti i odnosa gradskog jezgra prema okolnim distriktima.

Statusno pravo

Kao i u drugim srednjovekovnim državama, i u srednjovekovnoj Srbiji postojali su staleži - slojevi stanovništva koji su imali pravno (a ne samo faktički) različit položaj i privilegije.Podaci o staleškoj strukturi srednjovekovnog srpskog društva poznati su od vremena Nemanjića. Tada je viši stalež bila vlastela i delila se na veliku i malu vlastelu i vlasteličiće; privilegovan stalež je bilo i sveštenstvo, dok je potčinjeno stanovništvo imalo više kategorija pod opštim nazivom sebri.

Podela staleža

Vlastela je bio naziv za najviši stalež u srpskoj državi, a pre ovog naziva poznat je bio termin boljar koji nije zaživeo. Ova podela na veliku i malu vlastelu se pojavljuje u povelji Stefana Uroša manastiru Svetog Petra i Pavla na Limu koja je izdata u periodu od 1254. do 1264. godine. Jasno je da je ova podela utemeljena još u običajnom pravu što se može zaključiti po načinu na koji se kasnije pominje kroz povelje. U njima se o ovoj podeli priča kao da se već sve zna, bez nekog dodatnog i preteranog objašnjavanja. Veliku vlastelu su činili najveći zemljoposednici i najviši državni dostojanstvenici. Nije bilo mnogo pripadnika velike vlastele. Još neki od naziva za veliku vlastelu su velmože, blagorodni i velikoimeniti. Dušanov zakonik im dodeljuje jednu pravnu povlasticu kojom su bili pozivani na sud sudskim pozivom, a ostali su pozivani sudskim pečatom. Prema srednjovekovnom načelu ravan ravnome sudi, pa su tako velikoj vlasteli, po Dušanovom zakoniku, porotnici velika vlastela, a srednjim ljudima, kao i sebrima, njihova družina. Ako uzmemo u obzir stvarne povlastice velike vlastele, možemo reći da ona nije bila zaseban staleški red, već deo celokupnog vlastelinskog staleža iz kog se izdvajala po svojoj ekonomskoj snazi, socijalnom ugledu i političkom uticaju. Mala vlastela je činila većinu povlašćenog staleža, a vlasteličići su bili ispod redovnog plemstva i taj izraz se prvi put pominje u ugovoru Stefana Prvovenčanog sa Dubrovnikom. Vlasteličić je bio ,,sin malog vlastelina''. Они су потицали из друштвеног слоја војника и нижег племства. Стефан Првовенчани је речју ,,властеличићи'' oslovljavao dubrovačke trgovce s namerom da im poveća društveni rang. Upotrebom deminutiva stavljao je do znanja da su oni ipak ispod prave vlastele. Vlasteličići su bili skromnog porekla i imovinskog stanja, a prema pravnom položaju, bili su deo vlastelinskog staleža. Kazne za krivična dela bile su iste za vlastelu i vlasteličiće, jedino se razlikovala kazna za krivično delo uvrede iz Dušanovog zakonika. Ako vlastelin uvredi vlasteličića, dobija kaznu od 100 perpera, a ako vlasteličić uvredi vlastelina, pored kazne od 100 perpera dobija i batine štapovima. Ovo ukazuje na niži položaj vlasteličića u vlastelinskom staležu. Vlastelini su bili potomci starih plemenskih župana, srodnici vladajuće dinastije i ratnici. Njima je vladar dodeljivao poslove na dvoru i u lokalnoj administraciji.

Što se tiče sveštenstva, imalo je privilegovan položaj jer je bilo oslobođeno obaveza prema državi iz razloga što se molilo Bogu za vladara i čitav narod, a ne samo za sebe. U sveštenstvu postoje različite kategorije ljudi, a na samom vrhu su poglavar crkve, mitropoliti, episkopi i igumani velikih crkava. Oni se nazivaju i crkvena vlastela zbog posebne staleške povlašćenosti i jer su po načinu života, privilegijama i uticaju bili slični velikoj vlasteli.Sveštenstvo su takođe činili i monasi (kaluđeri) i parohijsko sveštenstvo. Kaluđeri su bili nosioci kulturno-prosvetnog života, fokusirani na duhovni rad i usavršavanje. Mnogi ugledni ljudi, kao što su pisci, graditelji i drugi kulturni i prosvetni stvaraoci bili su kaluđeri, a iz reda kaluđera su se birali budući igumani i episkopi, što znači da su imali potencijal za stupanje na visoko mesto u staleškoj strukturi.

Crkveni sloj je bio najpovlašćeniji sloj i taj sloj nije činilo samo sveštenstvo, već manastiri i crkve. Oni su bili oslobođeni glavne obaveze, vojne obaveze, a pored toga bili su oslobođeni i plaćanja soća.

Svi nepovlašćeni stanovnici tog vremena su se nazivali Sebri. Oni su zavisili od velikog župana, bili su obavezni da plaćaju porez i obavljaju razne rabote. Veliki broj stanovnika župa su bili slobodni ljudi, ali neposredno potčinjeni državi.

Meropsi su bili zavisni zemljoradnici čija je glavna obaveza bila uzgoj žitarica i oni su bili najbrojnija kategorija. Plaćali su godišnji porez i pored uzgoja žitarica su morali da prave i popravljaju gradska utvrđenja, čuvaju grad, daju hranu vladaru i njegovoj pratnji, daju zob i seno konjima vladara i njegove pratnje i prenose vladareve stvari na svojim konjima. Obaveze koje su meropsi obavljali za gospodare vlastelinstava su bile najbitnije i najbrojnije. Delile su se na rabote i danke. U rabote su spadali svi poljoprivredni poslovi, po potrebi se išlo i u lov. Od Dušanovog vremena meropsi su za gospodare radili 2 dana nedeljno. U danke su spadale žitarice, domaće životinje, vina i ostali pokloni. Gospodari vlastelinstava su mogli da traže i veće danke, ali u takvim okolnostima su se rabote smanjivale.Od povelje Stefana Nemanje Hilandaru meropsi su podložnici manastira iz kog ne mogu izaći i vratiti se na župsku zemlju, u slučaju da dođe do toga, odmah će biti vraćeni i kažnjeni. Beg sa manastirske zemlje se smatrao krivičnim delom. Najmanje obaveze bile su one prema crkvi, svodile su se na duhovni mir i crkveni dohodak u naturi i novcu. Oni su u neku ruku bili zaštićeni Dušanovim zakonikom kroz koji im je pruženo pravo da tuže svog vladara ukoliko bi od njih tražio nešto preko onoga što je zakonom određeno.

Posebnu društvenu grupu su činili vlasi koji su bili organizovani u katune na čijem čelu su bile starešine (knezovi, čelnici, primićuri) i katun je po njemu nosio ime. Katun se sastojao od par desetina vlaških domaćinstava. Vlasi su bili ostaci romanizovanih starosedelaca Balkana. Njihovo osnovno zanimanje je bilo stočarstvo. Oni su kao i ostalo zavisno stanovništvo svom gospodaru plaćali određene terete. Plaćali su gospodaru vlastelinstva travninu za korišćenje pašnjaka i na svojim konjima su od Primorja morali da prenose so za potrebe vlastelinstva. Pratili su igumana i manastirske službenike i prenosili im stvari kada su na putu. Obaveze su im se propisivale u manastirskim poveljama, na osnovu toga da li su imućni. Plaćao se veliki i mali destek. Služili su i kao pomoćne trupe osnovnoj vlastelinskoj vojsci. Vlasi prvenstveno nisu imali stalnu teritoriju već su leta provodili na planinama, a zimi su se spuštali u doline, kasnije su se vezivali za teritoriju jednog vlastelinstva.

Seoski majstori (zanatlije) pripadaju zavisnom stanovništvu. Njihove obaveze u poljoprivredi su bile umanjene, ali su imali veliki broj sprecifičnih obaveza i dažbina koje su usko vezane za njihov zanat. Gazdinstva u srednjovekovnoj Srbiji su bila ograničenog radijusa kretanja sa nekim nerazvijenim nasenjima tako da je zanat je bio jako cenjen i razvijen, naročito po selima. Srpske srednjovekovne zanatlije su obrađivale metal, zemlju, drvo, kožu, kamen, tekstil i mnoge drugi materijale. Obrađivači metala, kovači i zlatari, su se smatrali nekom vrstom zanatske elite.

U poveljama se pominju i razni majstori, zanatlije koje su obrađivale metal, drvo, kamen, zemlju, kožu, tekstil itd. Pominju se svećari, mesari, krčmari, pekarice, berberi, vidari i trgovci nazivani kramari ili ponosnici.

Na dnu društvene lestvice su otroci koji su potpuno zavisili od gospodara. Mogli su se prodati i kupiti na trgovima i nisu imali pravo da traže milost na vladarevom dvoru. Iako su u potpunosti bili zavisni od gospodara i imali veoma ograničena prava, otroci nisu bili robovi. Termin otrok se u dokumentima upotrebljavao u opštem značenju sluge, tako da su u zavisnosti od toga čiji su pomoćnici obavljali raličite poslove: finansijske, sudske, izvršne, diplomatske... U drugoj polovini XIV veka došlo je do pravnog i socijalnog izjednačenja različitih zemljoradničkih kategorija u jedinstvenu kategoriju  zavisnih seljaka, pa su otroci i meropsi držali zemlju pod jednakim uslovima plaćanja danka i vršenja rabota.

Građani su bili stanovnici primorskih gradova koji nisu imali neposredan odnos sa srpskom državom, ali su gradovi u kojima su oni boravili bili deo srednjovekovne Srbije. Oni su imali poseban status i posedovali su zemlju u gradskom metohu pod drugačijim pravnim režimom. Strani trgovci koji su uglavnom bili Mlečani, Dubrovčani ili stanovnici nekih drugih dalmatinskih komuna su bili stranci. Ukoliko su imali sporove sa domaćim stanovništvom rešavali bi ih na mešovitom sudu. Stranci koji su zabaštinili su ostajali stranci. Njihov položaj je uređen u poveljama srpskih vladara koje su dodeljene njihovom gradu i u obavezi su da prilikom sticanja nepokretne imovine snose teret sa domaćim stanovništvom.

Građansko pravo

Glavni članak: Građansko pravo u srednjovekovnoj Srbiji

Što se tiče građanskog prava za vreme srednjovekovne Srbije, sva punoletna lica su se smatrala poslovno sposobnima bez obzira na veru ili pol. Čak se i provlači činjenica da su neki otroci takođe pored pravne imali i poslovnu sposobnost bez obzira što su bili na dnu društvene lestvice, ali koliko je to tačno nije sigurno.

Stvarno pravo

U srednjovekovnoj Srbiji pravo svojine je bila najvažnija ustanova stvarnog prava. Pravo svojine je postojalo na pokretnim i nepokretnim stvarima i vladaru je pripadalo vrhovno pravo svojine nad zemljom. On je na osnovu tog svog prava dodeljivao zemljišne posede vlasteli, crkvama i manastirima. Gospodari vlastelinstava su na tim posedima uživali imunitet što bi u ekonomskom smislu značilo da su bilu oslobođeni materijalnih davanja u korist države. Administrativno gledano, poslove državne uprave je obavljao gospodar vlastelinstava isključujući vladareve upravne organe, a sudski imunitet je pružao pravo gospodaru vlastelinstava da sudi stanovnicima tog vlastelinstva za većinu predmeta. Očevina je bila baština tj. pravo svojine na nasleđenoj zemlji. Baštinci su bili plemići koji su dobijali baštinu. Pravo nasleđivanja i nepovrednost svojine su bili garantovani odredbama Dušanovog zakonika. Vojničko dobro koje bi vladar dodelio nekom vlastelinu uz uslov vršenja vojne službe bez prava na slobodno raspolaganje ili nasleđivanje je bila pronija. Postojali su originarni i derivativni načini pribavljanja svojine. Svojina se takođe mogla steći i održajem.

Obligaciono pravo

Što se tiče obligacionog prava, najzustupljeniji su bili poklon, razmena, ostava, zaloga i kupoprodaja. Poklone bi vladari dodeljivali crkvama, manastirima i vlasti i ti pokloni bi bili zapisivani u vladarskim poveljama. Poklon je prenošenje prava svojine poklonodavca u korist poklonoprimca. Po pravilu je neopoziv. Razmena je ugovor kojim je ugovarač u obavezi da svom saugovaraču preda stvar na kojoj on stiče pravo svojine. Najbitniji elementi ugovora kupoprodaje su predmet, cena i njena isplata. Predmet su mogle biti i pokretne i nepokretne stvari. Ostava je bila često praktikovan ugovor kojom bi bogati u nestabilnim vremenima svoje dragocenosti poverili nekome na čuvanje. To su radili mnogi srpski i bosanski vladari. Oni bi najčešće svoje dragocenosti ostavljali u Dubrovniku. Ugovorom o zajmu bi zajmoprimac dobijao neku zamenjivu stvar uz obavezu da vrati istu količinu i istvu vrstu stvari u određenom roku, kao i da plati kamatu zajmodavcu.

Bračno pravo

Početkom XIII veka ustanova braka je došla pod okrilje crkve. Najviše propisa o braku iz tog vremena nam donosi Žička povelja koja je veliki broj odredaba posvetila razvodu, a potom i Dušanov zakonik koji je regulisao pitanje braka između pravoslavaca i katolika. Jedini verski mešani brak je bio brak između muškarca katolika i žene pravoslavke. Obrnuta situacija nije bila moguća. Neke povelje su zabranjivale brak Vlahinje i Srbina. Postojala je i odredba kojom bi se muž kažnjavao globom ukoliko bi ostavio ženu, a onda bi morao i da je vrati. U obrnutoj situaciji ako bi žena ostavila muža, a imala je imovinu, kažnjavana je takođe globom, ali ako nije imala imovinu bila bi telesno kažnjavana po volji muža.

Porodično pravo

Dva oblika porodice su bila tada zastupljena, a to su prosta i proširena tj. zadruga koju čini dve ili više bioloških porodica. S obzirom da bi zadruga bila osnovana na kolektivnoj svojini iz toga je proizilazilo pravo kolektivnog raspolaganja zadružnom imovinom. U zadruzi je postojala i individualna svojina pod koju bi spadao nakit, odeća ili neke druge lične stvari člana te zadruge.

Nasledno pravo

Dušanov zakonik, Skraćena sintagma i Zakonopravilo su zadržali odredbe o naslednom pravu. Već se i kroz povelje vidi da je naslednost i baština stara institucija. Sama reč baština tj. očevina već aludira na naslednost. Za vreme srednjeg veka u Srbiji je postojalo testamentalno i zakonsko nasleđivanje. Sticanje prava na nasledstvo na osnovu zakona je zakonsko nasleđivanje. Na primer, Dušanovim zakonikom je proglašeno da vlastelina zakonski nasleđuju deca, a pod „deca” spadaju i unučad. Sticanje prava na nasledstvo na osnovu ostaviočeve volje koja je izražena u testamentu je testamentalno nasleđivanje. Pravila o testamentu je preuzelo Zakonopravilo, a neke osnovne karakteristike tog postupka su sledeće: nije se pravila razlika između ženske i muške dece, zaveštalac je mogao nekoga i da isključi iz nasleđa, sloboda zaveštaoca nije bila potpuna i bila je ograničena nužnim naslednim delom (zakonita deca su morala dobiti najmanje trećinu zaostavštine tj. polovinu ukoliko je bilo više od 4 dece). Pretpostavka je da su postojali testamenti iz vremena srednjovekovne Srbije, ali ne postoje sačuvani.

Krivično pravo

Glavni članak: Srpsko srednjovekovno krivično pravo

Srpsko srednjovekovno krivično pravo zasnovano je na starim srpskim običajima i običajnom pravu. Trpelo je veliki uticaj Vizantije. Najvažniji zbornici vezani za krivično pravo u srednjem veku su Zakonopravilo Svetog Save (iz 1219. godine) i Dušanov zakonik (iz 1349. i dopunjen 1354. godine).

Karakteristike

Običaji su u to vreme predstavljali jedan od najznačajnijih izvora prava, dok u današnje vreme, običaji nisu izvor prava, ali predstavljaju polaznu osnovu prilikom donošenja zakona. Dušanov zakonik sadrži veliki broj normi, koje vode poreklo iz najstarijeg srpskog običajnog prava.

Partikularnost u Srbiji tog vremena je slabije izražena, zbog jake centralne vlasti, dok je na zapadu paratikularst posledica dolaska na vlast snažnih velikaša gotovo osamostaljenih oblasti.

Nesistematičnost je takođe karakteristika srednjovekovnog krivičnog prava s obzirom da se materija krivičnog prava ne nalazi u jednom, već u više akata, povelja, međunarodnih ugovora i sl. čak i sa donošenjem Dušanovog zakonika pojedina krivična dela se uređuju običajnim pravom.

Jak uticaj religije vidljiv definisanjem krivičnih dela veštičarenja.

Stroge kazne poput telesne i smrtne kazne, a primenjivala se i novčana naknada, koju je plaćala porodica oštećenog.

Kolektivna odgovornost je preovlađivala u ranom periodu (za neka krivična dela, odgovornost je snosila „kuća“, koju čine svi ukućani). Kasnije, sa donošenjem Dušanovog zakonika više se koristi individualna krivična odgovornost, koju snosi pojedinac. Individualna krivična odgovornost se primenjuje i danas.

Osveta je ostavila veoma snažan uticaj u istoriji krivičnog prava. Sistem kompozicije je takođe imao veliki značaj u krivičnom pravu. Do donošenja Zakonopravila krivična dela i kazne nisu bile regulisane zakonom. Krivičnom pravu je u Zakonopravilu posvećeno najviše mesta. Iz Vizantije su preuzete telesne kazne poput šibanja, odsecanja ušiju, oslepljivanja, smuđenje kose i brade i smrtna kazna poput odsecanja glave mačem, spaljivanja i vešanja. Progonstvo iz crkve i zabrana određenim licima da neko vreme dolaze na službu je bila duhovna kazna. Primenjivale su se i materijalne nadoknade štete.

Krivično delo

Obida, krivina, dug i delo su sve bili nazivi za krivično delo. U Dušanovom zakoniku se koristio izraz sagrešenije. Ispakostiti, prestupiti, preslušati i potvoriti su bili izrazi korišćeni za radnju izvršenja krivičnog dela. Nužna odbrana je bio jedini razlog za isključenje protivpravnosti krivičnog dela. Zakonopravilo propisuje da nije kažnjivo ubiti napadača koji bi svojim napadom ugrozio život napadnutog.

Krivična dela protiv državnog uređenja i poretka

1) Nevera

Od polovine XIII veka nevera se ubraja u jedno od najtežih krivičnih dela za koje je bio nadležan vladarev ili državni sud. Kazna za neveru se odnosila na potpunu konfiskaciju imovine nevernika, izrazom ,,da se raspe“. Nevernika je pogađala kako imovinska tako i neka vrsta lične kazne, u najtežim slučajevima nevernik je verovatno osuđen na smrt.

2) Nepokoravanje vladaočevim naredbama

Od polovine XIII veka pojavljuje se odredba o kažnjavanju onoga ko ne bi ispoštovao i ispunjavao vladareve zahteve, uz pretnju visokom novčanom kaznom. Ovo krivično delo se ogledalo u temeljnom odbijanju da se pokori vrhovnoj državnoj vlasti. U Dušanovom zakoniku se na četiri mesta pominju oni koji ne bi izvršili vladarevu zapovest. O samoj kazni Dušanov zakonik je ćutao jer se radilo o dobro poznatoj normi običajnog prava koja danas nije poznata.

3) Pretvaranje povelja

Pretvaranje povelja je krivično delo koje se sastojalo u neovlašćenom prepravljanju povelja izdatih od strane vladara. Dušanov zakonik je zapretio kaznom poništenja povelje i oduzimanje baštine.

4) Tajno kovanje novca

Ovo krivično delo predstavlja delo protiv države, jer su njime bili značajno ugroženi finansijski interesi države odnosno vladara. U Dušanovom zakoniku se navodi kazna spaljivanja za zlatara koji bi tajno kovao novac i kazna raseljavanja za selo u kome se to odrigralo.

5) Neplaćanje soća

Vlastela je bila dužna da plaća vladaru soće kao danak na zemlju uz priznavanje njega kao vrhovnog gospodara zemlje. Za skupljanje soća bio je odgovaran vlastelin. Ako se to ne bi učinilo u odgovarajućem roku, vlastelin se prema odredbama Dušanovog zakonika, vezivao i držao na vladarevom dvoru dok se ne bi otplatio dvostruki iznos soća.

6) Zbor sebara

Dušanov zakonik je zabranjivao okupljanje sebara na zborovima koji su izlazili iz okvira pitanja usklađenih običajnim pravom, koji su se održavali bez dozvole gospodara i vlastelinstva. Učesnicima zabranjenog sabora pretila je fizička kazna (odsecanje ušiju), a kolovođi kazna smuđenjem.

7) Bežanje meropaha sa vlastelinstva

U Dušanovom zakoniku je propisano krivično delo bežanja meropaha sa vlastelinstva na drugo vlastelinstvo. Merophu-beguncu sledila je kazna smuđenjem i paranjem (rezanjem) nosa. Pretpostavlja se da je ovo krivično delo postojalo još od vremena kada su slobodni seljaci počeli da se vezuju za zemlju, odnosno za vlastelinstvo. Gospodar vlastelinstva je sam presuđivao i donosio kaznu.

8) Provod ili prejem ljudski

Provod je krivično delo koje se sastojalo u pomaganju merophu da pobegne od svog gospodara. Pomaganje merophu u bežanju sa vlastelinstva je izvesno bila česta pojava, koja je znatno ugrožavala staleško uređenje. Druge povelje i Dušanov zakonik provod svrstavaju među najtežim delima (tzv. ,,carske dugove“), koje je presuđivao vladarev sud.

9) Nezakonito primanje tuđeg meropha

Kako bi privukla merophe na svoja vlastelinstva, vlastela je koristila razna sredstva. Prema Dušanovom zakoniku iz 1349. godine vlastelin koji bi primio odbeglog seljaka na svoje vlastelinstvo, a bez vladarevog odobrenja, bio bi primoran da bude vraćen prvobitnom gospodaru. Dušanov zakonik iz 1354. godine određuje da će vlastela i starešine gradova biti kažnjeni kao izdajnici oduzimanjem celokupnog imanja i verovatno smrtnom kaznom ukoliko prime tuđeg meropha.

Krivična dela protiv vere

1) Jeres

Stefan Nemanja nastojao je da preduzme mere protiv jeretika-bogumila. On je konfiskovao njihove kuće i imanja, starešine je kažnjavao odsecanjem jezika i progonstvom, a druge je osuđivao na lomaču. Spaljivanje jeretika na lomači primenjivano je kako na zapadu tako i na istoku Evrope. Zbog opasnosti od njihovog širenja, car Dušan je zauzeo čvrst stav sa ciljem da suzbije uticaj jeretika. Propisao je kaznu onome ko je praktikovao jeretičko učenje i onome ko bi ih skrivao žigosanjem.

2) Prelazak i prevođenje u katoličenstvo

Srbija je bila konfesionalna pravoslavna država. Zvanična vera je bila pravoslavna vera i nije bilo dozvoljeno da neko ko je rođen kao pravoslavni napusti tu veru i primi neku drugu veru. Nije postojala sloboda religijske savesti, kao ni u drugim pravoslavnim i katoličkim zemljama. Dušanov zakonik je izričito zabranjivao prelaženje pravoslavnih u katoličenstvo i katoličkom popu prevođenje pravoslavnog u katolicizam. U gradovima u unutrašnjosti, brojni Dubrovčani i Sasi su sklapali brakove sa pravoslavnim Srpkinjama i ta odredba, koju je predložila Pravoslavna crkva, trebalo je da spreči njihov prelazak u katoličku veru.

3) Vradžbine

Državne vlasti su uporno suzbijale vračenja i praznoverice. U Dušanovom zakoniku su predviđene stroge kazne za vađenje mrtvaca iz groba (jer se navodno povampirio). U slučaju istrage vampira (vukodlaka) selo je bilo dužno da plati kolektivnu vraždu - novčanu kaznu od 500 perpera (isto kao za ubistvo). Ukoliko bi pop učestvovao u tom procesu, oduzimalo mu se popovstvo.

Krivična dela protiv sudstva

1) Samosud

Samosud je krivično delo koje se odnosilo na zadovoljavanje pravde mimo suda, tj. uzimanje pravde u svoje ruke. U Dušanovom zakoniku bilo je zabranjeno uzimanje pravde u svoje ruke. Ukoliko bi neko samovlasno uznemirivao crkvene ljude bio je dužan da plati sedmostruki iznos spora.

2) Sramoćenje sudije

U Dušanovom zakoniku se nalazi odredba kojom je propisano krivično delo koje se odnosilo na sramoćenje sudije kao predstavnika centralne vlast. Kao izvršioce zakonodavac je obuhvatio vlastelina i selo kao jednu celinu, koje je pogađala surova kazna zaplenjivanja celokupnog vlasništva, a pored toga, seljani su bili proterivani iz tog sela.

3) Prestoj

Prestoj kao krivično delo se javljalo u neodazivanju na sudski poziv. Lice koje bi neopravdano izostalo bilo bi optuženo za krivično delo prestoja.

4) Odboj

Odboj je krivično delo koje bi počinilo ono lice, koje odbije da izvrši nalog sudskog izaslanika. Dušanov zakonik je predvideo značajno strože kažnjavanje tog dela. Sa ciljem da se uzdigne autoritet sudske vlasti, Dušanov zakonik je zapretio onom ko odbije sudskog sokalnika surovom kaznom oduzimanja svega što ima u vlasništu, drugim rečima potpunom konfiskacijom imovine.

5) Posluh

Svedok koji se ne bi pojavio na sudu izvršio bi posluh. Posluh se nazivao kako svedok tako i krivično delo i kazna.

Krivična dela protiv ličnosti

1) Ubistvo

Za slučaj ubistva propisivala se fizička kazna (sakaćenje), a za kvalifikovane slučajeve ubistva smrtna kazna, međutim, ostala je i novčana kazna (globa). Za sad još uvek ne postoje dokazi koji ukazuju na to da su se novouvedene kazne za ubistvo, smrtna kazna i kazna sakaćenja, zaista i primenjivale.

2) Telesne povrede

Telesne (fizičke) povrede prestavljaju krivično delo protiv života i tela koje se sastoji u narušavanju telesne konstitucije ili zdravlja lica. Ovo krivično delo, postoji u svim društvima i u svim vremenima. U srpskim pisanim izvorima se retko gde pominje - može se zaključiti da je ono bilo uređeno samo običajnim pravom.

• U Svetostefanskoj povelji kralja Milutina pominju se telesne povrede na dva mesta.

a) Sebar koji bi istukao ,,vladalca“ (upravnika imanja) bio bi kažnjen globom od šest ovaca i tamnicom tri meseca.

b) Onaj ko bi drugog okrvavio morao je da plati crkvi tri platna i tužiocu tri platna.

• U Dušanovom zakoniku su propisane dve odredvbe koje se tiču telesnih povreda, koje bi naneo pijanica drugom licu.

a) Onaj ko drugom nanese teške telesne povrede (nekoga poseče ili okrvavi, ali ne usmrti) kažnjavan je vađenjem oka i odsecanjem ruke.

b) Onaj ko drugog lakše telesno povredi, bez okrvljavanja, i nanese mu sramotu kažnjavan je batinanjem (sto udaraca štapom), zatvarenjem u tamnicu i posle puštanja iz tamnice novim batinama.

3) Silovanje

Silovanje je krivično delo koje se javlja u nevoljnom i upornom prisiljavanju na polni odnos, uz primenu sile ili izvesne pretnje da će život žrtve biti ugrožen ukoliko ne postupi kako je rečeno. Stari zakonodavac je predviđao samo silovanje, kao krivično delo, koje bi počinio muškarac nad ženom.

4) Uvreda

Uvreda je krivično delo protiv časti koje se moglo izvršiti delom ili rečju. U srpskim pisanim izvorima pominje uvreda časti delom, u lakše ili u težem obliku. Lakši oblik zvao se mehoskubina i sastojao se u čupanju tuđe kose ili brade. Ono je predstavljalo lakšu telesnu povredu, ali i nanošenje sramote. U slučaju međusobnog guranja i čupanje kose i brade propisala se relativno niska kazna u iznosu od šest perpera. Čupanje brade vlastelinu dobrom čoveku tumačilo se kao teži oblik uvrede. U Dušanovom zakoniku se izvršiocu teže uvrede propisuje kazna odsecanja ruku. Verbalna uvreda časti se javila tek u Dušanovom zakoniku. Najčešće je to bio oblik psovanja i to u dva oblika: Prvo je psovanje između vlastelina i vlasteličića, a drugo je psovanje vlastelina i vlasteličića, s jedne, i sebra, s druge strane. Vlastelin koji bi opsovao vlasteličića kažnjavan je sa 100 perpera, dok bi vlastelčić za psovanje vlastelina, osim 100 perpera, morao da bude kažnjavan i batinama. Sebar je za psovanje vlastelina i vlasteličića kažnjavan sa 100 perpera i smuđenjem- proces paljenja kose i brade. Vlastelin i vlasteličić za psovanje sebra bili bi kažnjavani sa 100 perpera.

Krivična dela protiv imovine

1) Krađa (tatba) i razbojništva (gusa)

Krađa predstavlja protivpravno prisvajanje tuđe pokretne stvari s ciljem pribavljanja imovinske koristi. Prema običajnom pravu, kazna je iznosila višestruku vrednost ukradene stvari. Profesionalni lopov i lopov uhvaćen na delu gonjeni su po službenoj dužnosti i kažnjivani su oslepljivanjem, kako bi se onesposobili da kasnije nastave sa kriminalnim aktivnostima. Lopov i razbojnik uhvaćeni na delu nisu mogli biti pomilovani. Za profesionalnog razbojnika i razbojnika uhvaćenog na delu bila je propisana smrtna kazna, odnosno da se obesi i ostavi i visi strmoglav.

2) Paljevina

Paljevina kao krivično delo se odnosilo na paljenje kuća, gumna, sena i slame u selu ili izvan sela. To je bilo vrlo opasno krivično delo protiv imovine, sa strašnim posledicama za pripadnike sela. Odredbama Dušanovog zakonika propisuje se da ukoliko dođe do paljevine, selo, odnosno okolina je bila je dužna da izruči izvršioca ili da plati odštetu mogućnosti.

3) Potka

Potka se odnosila na bilo kakvu povredu zemljišne (agrarne) svojine. Potkom je nazivana i kazna za to delo. Kazna za potku među selima iznosila je 50 perpera, a za potku među Arbanasima i Vlasima kazna od 100 perpera. Polovina iznosa išla je vladaru, a polovina gospodaru sela.

4) Popaša

Popaša je predstavljala vrstu povrede zemljišnog vlasništva. Skopskom poveljom iz 1299/1300. godine propisana je za ono lice koje bi bez igumanovog odobrenja napasao stada na manastirskom pasištu, visoka kazna od 1000 perpera. Trećina kazne je odlazila u korist manastira, a ostatak vladaru. Takođe, krivac je morao da nadoknadi štetu za svu manastirsku stoku koja bi uginula preko zime.

Procesno pravo

Sudovi

Vladar je predstavljao najvišeg sudiju koji je presuđivao najteža dela koja su se zvala „carski dugovi”, a pod carske dugove su spadali: vražda, nevera, prejem ljudski, svod, razbojništvo, krađa i suđenje sporova o crkvenoj zemlji. Vladar bi uvek lično sudio sporove o crkvenoj zemlji, jer je to bio najbolji garant neprikosnovenosti crkvene svojine. Presuđivao bi i parnice svojih podanika sa Dubrovčanima, neke slučajeve o izdaji i ubistvu, sporove koji bi do njega dolazili putem instituta relacije i siplikacije. Mogao je da konstituiše svoju nadležnost za svaki spor. Vladar od kraja XIII veka presuđenje dela iz svoje nadležnosti prepušta jednom od vladalca dvora kraljeva.

Sud na vladarevom dvoru

Vremenom se počeo izdvajati lični vladarev sud i prelaziti u sud na vladarevom dvoru. To je počelo sa kraljem Milutinom umesto kojeg je presuđivao dvorski sudija. Dušanovim zakonikom je određeno da je dvorski sudija nadležan za dela učinjena na dvoru, za suđenje strankama koje se slučajno nađu na vladarevom dvoru i onima koji bi na dvor zajedno sa sobom doveli lopova ili razbojnika. Presuđivao je i sve ostale sporove koji su ranije bili u nadležnosti ličnog vladarevog suda. U Dušanovom zakoniku se pominju i carske sudije koje su imale određenu teritoriju na kojoj bi sudile pripadnicima vlasteoskog staleža, sporove između meropha i gospodara i presuđivali su sve sporove koji nisu potpadali pod patrimonijalno sudstvo i sudstvo autonomnih zajednica. Dušanov zakonik ovlašćuje i upravne vlasti da sude.

Patrimonijalno sudstvo

Patrimonijalno sudstvo proističe iz staleškog uređenja u kome je na veleposednike prenet deo javne vlasti. Trostruku nadležnost su imali crkveni sudovi koji su sudili svim pripadnicima crkvenog staleža(svim sveštenim licima, i crkvenima štićenicima: prosjacima, bolesnicima, siročadi itd.), pravoslavnim vernicima i naseljenicima na crkvenim vlastelinstvima. Neka manastirska vlastelinstva su uživala sva sudska prava unutar manastirskog poseda, a drugi uz to i pravo da sude mešoviti spor. Vlastela je sudila svim naseljenicima svojih vlastelinstava, ali od njenog sudstva su bila izuzeta najteža dela.

Seosko i vlaško sudstvo

Što se tiče seoskog sudstva seoski zbor , sačinjen od starešina kuća i odraslih neoženjenih muškaraca, je vršio i sudsku funkciju. Vlasi su imali autonomno sudstvo što se zaključuje kroz povelju manastiru Hilandaru u kojoj se govori o organizaciji Vlaha i dva vlaška suda. U Primorju su sudije birane na godinu dana, čija je autonomnost u sudskim poslovima bila velika, ali je varirala od komune do komune. Najveća sudska autonomija je bila u Kotoru. Budva je imala malo niži stepen autonomnosti od Kotora. Brojni vizantijski gradovi koje je car Dušan zauzimao su još od prije imali privilegije među kojima se najviše ističe gradsko sudsko uređenje.

Suđenje u gradovima

Suđenje u gradovima u unutrašnjosti od početka XV veka bilo je povereno vojvodi. Mešoviti sud je oformljen radi rešavanja sporova između Dubrovčana i njihovih suseda koji bi se sastajao na granici. Velika novina dolazi za vreme vladavine cara Dušana: srpsko-dubrovački sporovi su predati u nadležnost srpskih državnih organa, ali uz zadržavanje mešovite porote. Nestanak carstva donosi promene i tada je isključivo bio nadležan mešoviti sud na srpskoj teritoriji na mestu gde je spor nastao i odredbe o stanku su nestale iz povelja srpskih vladara. Do kraja postojanja srednjovekovne srpske države takvo je stanje i ostalo. Međusobne sporove Dubrovčana na srpskoj teritoriji do kraja XV veka rešavao je dubrovački generalni konzul u Srbiji.

Sudski postupak

Što se tiče sudskog postupka, ukratko, započinje se:

1. Pozivanjem na sud, a da bi došlo do rasprave, tužilac se mora pojaviti jer u suprotnom gubi spor. Tuženi bi se time zauvek oslobodio optužbe navedene u tužbi. Da se tuženi nije pojavio ne bi izazvao neke veće pravne posledice, već bi mu usledio novi poziv uz plaćanje globe.
2. Sledeći korak je rasprava pred sudom koja je bila usmena i javna. Jedina procesna formalnost koja je postojala bila je da su prvi iskazi jedino validni, a sve suprotno od toga što bi se kasnije iznjelo ne bi bilo validno.
3. Nakon toga prilažu se dokazi. U dokaze spada: lice ili obličenije (krivac uhvaćen na delu), svod (tvrdnja osobe da je nešto stekla na pravno valjan način), Božji sud (u slučaju da nema drugih dokaznih sredstava, okrivljeni se podvrgavao telesnom iskušavanju kao npr. polivanjem vrelom vodom i ukoliko bi rane zacelile za određeno vreme, to bi značilo da je osumnjučeni nevin), isprave(korištene kao dokazna sredstva u sporovima povodom međa i vlasništva nad zemljom), zakletva (polagao je tužilac ili tuženi u slučajevima kada nije bilo drugih dokaznih sredstava, ona se učila napamet i morala je da bude izvedena bez greške inače u suprotnom osoba se ne bi opravdala), porota (grupa ljudi koja bi se zaklinjala za optuženog i svojom zakletvom ga opravdala pred sudijom) i svedoci (oni su pred sudom iznosili svoja lična opažanja, sve što su samu čuli ili videli).
4. Poslednja stavka je presuda i izvršenje te presude. Pre Dušanovog zakonika su bile izricane samo usmeno, a posle su sudije bile obavezane da presude pismeno sastavljaju i prepišu kako bi jedan primerak bio sačuvan u sudu kao dokaz. Srpski sudski postupak nije poznavao instituciju žalbe na viši sud. U srednjovekovnoj Srbiji sudske presude su izvršavali: globari, pristavi, kefalije u župama i vlastela na njihovim vlastelinstvima.

Uticaj vizantijskog na srpsko srednjovekovno pravo

Od početka trinaestog veka srpsko pravo se razvijalo pod neposrednim uticajem vizantijskog prava. Srpski pravnici prihvatali su vizantijsko pravo prevođenjem vizantijskih pravnih kompilacija. Prva takva zbirka je bio Nomokanon (Zakonopravilo) Svetog Save iz 1219. godine. Već 1226. godine prepis je odnet u Bugarsku, gde je prihvaćen kao opšte obavezni zbornik, da bi 1262. drugi prepis bio poslat iz Bugarske u Rusiju, mitropolitu Kirilu II. Na saboru u Vladimiru 1274. godine Krmčija je proglašena za opšte obavezni zbornik pravila za rusku crkvu.

Srpski pravnici su između 1349. i 1354. sačinili svojevrsni Codex Tripartitus, kombinujući vizantijsko i srpsko pravo. Ruski naučnik T. Florinski primetio je još 1888. godine, da se u najstarijim rukopisima Dušanovog zakonika uvek sreću dve kompilacije vizantijskog prava: "Sintagma" Matije Vlastara i takozvani “Justinijanov zakon”. Pored prevoda vizantijskih pravnih kompilacija, srpski pravnici prihvatili su i veliki broj instituta rimskog prava. Treba napomenuti da je rimsko pravo prodrlo u Srbiju upravo posredstvom grčkih (vizantijskih) prevoda, a ne originalnih rimskih tekstova. Iako je Dušanov zakonik najvažniji pravni spomenik srednjovekovnog srpskog prava i on sadrži šezdeset članova koji su neposredno preuzeti iz Vasilika, od kojih su najvažniji članovi 171 i 172.

Veliki uticaj, koji je vizantijska civilizacija imala na srednjovekovnu Srbiju, neminovno se odrazio i u oblasti prava. Pravni sistem, nastao u Istočnom rimskom carstvu (Vizantiji), imao je u svojoj osnovi rimsko pravo, ali je prilagođen zahtevima praktičnog života i neminovnim razlikama koje postoje između grčkog i latinskog jezika. Danas je uobičajeno da ga nazivamo vizantijsko pravo, mada bi verovatno bilo pravilnije koristiti izraz grčko-rimsko pravo (ius graeco-romanum), termin koji su još u XIX veku upotrebili prvi istraživači vizantijskog prava. O uticaju vizantijskog (ili grčko-rimskog) prava na srednjovekovno srpsko pravo, raspravljalo se o vizantijskim pravnim zbirkama koje su bile prevedene i važile u Srbiji. One su, nesumnjivo, najvažnija komponenta uticaja vizantijskog prava na srednjovekovno srpsko pravo, ali nisu i jedini vid ovog uticaja. Smatramo da se vizantijski uticaj ispoljio u tri različita oblika:

1) prevođenje vizantijskih pravnih kompilacija sa grčkog na srpski i njihova primena u srednjovekovnoj Srbiji;

2) prihvatanje (recepcija) različitih instituta rimskog prava preko grčkih prevoda, a ne izvornih latinskih tekstova;

3) unošenje pojedinih članova iz vizantijskih zakonika u srpske pravne spomenike.

Dva velika naučnika Rusa, koji su bili profesori na Beogradskom univerzitetu, Teodor Taranovski i Aleksandar Solovjev imali su izgrađene stavove o uticaju vizantijsko prava na srpsko pravo u srednjem veku. Sa jedne strane, bili su saglasni po pitanju uticaja vizantijskog prava na: shvatanje krivičnog dela i krivičnopravne terminologije, saučešće, neodgovornost maloletnika i duševno obolelih lica, pravo azila, bolest kao razloga za nedolazak na sud, kaznu za polni odnos između vlastelinke i njenog čoveka, itd. Neslaganja su postojala po pitanju regulisanja pojedinih krivičnopravnih ustanova.

Recepcija rimskog prava

Recepcija rimskog prava u Srbiji je posredna jer dolazi iz Vizantije. Srpski pravnici ne čitaju originalne latinske tekstove, već njihove grčke (vizantijske) prerade, pa se samim tim ponekad smisao rimskih pravnih ustanova menja, zbog razlika koje postoje između grčke i latinske pravne terminologije. Ova činjenica može se najbolje sagledati na primeru ključnih pravnih pojmova — prava i zakona. Rimska pravna doktrina je detaljno razradila i razgraničila pojmove prava (ius) i zakona (lex), što se može sagledati u mnogobrojnim fragmentima iz dela rimskih pravnika. Ali, izgleda da ta razlika vizantijskim pravnicima nije bila jasna, jer oni i za ius i za lex koriste uvek isti izraz -(zakon). Zbog toga nam nije uvek sasvim jasno da li vizantijski pravnik misli na pravo (ius) ili na zakon (lex) kada upotrebljava termin zakon. Pored toga, argumentacija rimskih pravnika u grčkom prevodu, zbog jednostrane upotrebe izraza zakon ponekad gubi na snazi. Raspravljajući o poreklu naziva pravo (ius), Ulpijan kaže: Onaj koji se posvetio pravnim poslovima treba najpre da zna odakle potiče naziv pravo; nazvano je, dakle, prema pravdi, jer kako je Celz lepo protumačio, pravo je veština dobrog i jednakog. Sasvim je jasno da Ulpijan latinske termine ius (pravo) i iustitia (pravda) želi da dovede u vezu i da pokaže da je izraz ius izveden od iustitia.

Međutim, vizantijski pravnici koji su s kraja IX veka sastavljali Vasilike, sažeto su izvukli suštinu Ulpijanove definicije. Nije teško uočiti da su redaktori Vasilika latinski termin ius preveli grčkim izrazom (zakon), čime je Ulpijanova argumentacija (ius — iustitia) izgubila svoj pravi smisao. Matija Vlastar je preuzeo odlomak iz Vasilika bez ikakvih izmena i uneo ga u svoju Sintagmu. Prilikom prevođenja Sintagme, srpski redaktori nisu, naravno, upoređivali grčki tekst sa latinskim originalom, pa je tako u srpskoj verziji Ulpijanov termin ius postao zakon. Prethodni primer pokazuje kako su srpski pravni redaktori mehanički preuzimali definicije pravnih ustanova od svojih vizantijskih kolega, zbog čega je argumentacija rimskih pravnika gubila svoj prvobitni smisao. Međutim, ima i slučajeva kada su se srpski pravnici potrudili da shvate suštinu pravnih pravila koja su prevodili. Navešćemo jedan primer.

Godine 40. pre naše ere, u vreme Rimske republike, donet je zakon koji je prema svom predlagaču dobio ime lex Falcidia (Falkidijev zakon). Prema odredbama ovog zakona nije se moglo legirati više od tri četvrtine imovine, odnosno zakonitom nasledniku je morala da pripadne bar četvrtina nasledstva. Justinijanova novela XѴIII, iz 536. godine propisala je da taj deo mora da iznosi jednu trećinu nasledstva ako ostavilac ima do četiri deteta, a polovinu ako ima više od četiri deteta. Redaktori Prohirona prihvatili su Justinijanov propis , koji je zapravo izmenio propise starog Falkidijevog zakona, ali su poglavlju XXXII ipak dali naslov (O falkidiji). Srpski prevodioci Prohirona su ovom poglavlju dali naslov (O deobi), shvativši pravilno njegovu sadržinu (deoba imovine, tačnije, zaostavštine).

Spoljašnje veze

• Srpske srednjovekovne povelje kao izvor Dušanovog zakonika (doktorska disertacija, Nina V. Kršljanin)
• Srpska pravna istorija(udžbenik Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Zoran S. Mirković) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. oktobar 2020)
• Izvori srednjovekovnog srpskog prava(Dr.Srđan Šarkić)
• Uticaj vizantijskog prava na srednjovekovno srpsko pravo (Srđan Šarkić)
• Hrvatska enciklopedija
• Rimsko pravo(udžbenik Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Miroslav Milošević)
• Justinijanov zakon : srednjovekovna vizantijsko-srpska pravna kompilacija(Biljana Marković)
• Pravo Bosne u srednjem veku