Википедија

Stanoje Stanojević

српски академик

Stanoje Stanojević (Novi Sad, 12/24. avgust 1874 — Beč, 30. jul 1937) bio je srpski istoričar, univerzitetski profesor, enciklopedista i akademik. Stanojević je bio prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta.

Stanoje Stanojević
Stanoje Stanojević, prvi srpski enciklopedista
Lični podaci
Datum rođenja(1874-08-24)24. avgust 1874.
Mesto rođenjaNovi Sad, Austrougarska
Datum smrti30. jul 1937.(1937-07-30) (62 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
Književni rad
Najvažnija dela„Istorija srpskoga naroda“

Biografija uredi

Stanoje Stanojević je rođen 24. avgusta (12. avgusta po Julijanskom kalendaru) 1874. godine u Novom Sadu, u porodici dr Lazara Stanojevića lekara. Otac je bio u mladosti aktivan član omladinskog pokreta, jedan od osnivača bečkog akademskog društva "Zora", kojem je i kumovao. U Novom Sadu se Stanoje školovao do velike mature 1892. godine. Studirao je u Beču, a među profesorima su mu bili čuveni naučnici Vatroslav Jagić i Konstantin Jireček. Kao 20-godišnji student svojim radom „Prilošci bibliografiji srbulja“ privukao je pažnju profesora Jirečeka, tada najboljeg poznavaoca srednjovekovne istorije Južnih Slovena. Doktorirao je 1896. odbranom teze „Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle“ (Biografija Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa kao istorijski izvor), koju je V. Jagić uvrstio u svoj Arhiv za slovensku filologiju. Po uspešno završenim studijama u Beču, usavršavao se u Nemačkoj, Rusiji i Turskoj. Kod Fjodora Uspenskog i Karla Krumbahera je obogatio znanje iz vizantologije, koja ostaje njegova velika ljubav celi život, naročito vizantijsko-srpski odnosi. Tokom 1898. i 1899. radi u Ruskom arheološkom institutu u Carigradu gde je bio i profesor u srpskoj gimnaziji.

Profesorska karijera uredi

Stanojević je pisao kritičke osvrte na istoričarska dela, obično veoma oštre, što mu je stvaralo teškoće i neprijatnosti. Izabran je za docenta srpske istorije na beogradskoj Velikoj školi, ali nije potvrđen, jer tadašnji predsednik vlade Vladan Đorđević nije zaboravljao Stanojevićevu negativnu kritiku njegove knjige „Grčka i srpska prosveta“ iz 1896. godine. Zbog nepotvrđivanja izbora, odlazi na usavršavanje u inostranstvo, u Minhen kod vizantologa Karla Kumbahera, a u Srbiju se vraća 1900. godine.

Za docenta srpske istorije na Velikoj školi izabran je u jesen 1900. godine. Dugo je vršen izbor na katedri za narodnu istoriju, jer se komisija nije mogla odlučiti. Pitanje je rešeno kompromisnim prijemom obojice izvrsnih kandidata - Stanojevića i Ljube Jovanovića, a katedra je podeljena na dva dela. Jovanović je držao svoju katedru do 1910. godine, kada je prešao u politiku.[1] Godine 1905. kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet, izabran je za vanrednog profesora, a 1919. za redovnog profesora Narodne istorije, što je ostao sve do smrti. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1905. godine, a 1920. godine za redovnog člana.

Učešće u vojnim sukobima uredi

Učestvovao je u Balkanskim ratovima i bio u štabu Dunavske divizije I poziva, a u Prvom svetskom ratu u štabu Moravske divizije, takođe I poziva. Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije odlazi u Petrograd gde je izabran za profesora univerziteta na kome predaje dva semestra. Od 1917. godine drži predavanja u Parizu na Sorboni a 1918. tokom letnjeg semestra na Univerzitetu u Londonu. Sve vreme Prvog svetskog rata Stanojević se aktivno zalaže za srpsku stvar, pa 1915. godine pokreće biblioteku „Savremena pitanja“ i kao prvo objavljuje svoj spis „Šta hoće Srbija?“ u Nišu 1915. godine.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji učestvovao je kao član Istorijsko-etnografske sekcije.

Istoriografski rad uredi

Već za vreme svoga boravka u Carigradu je započeo rad na delu Vizantija i Srbi, koje je bilo široko zamišljeno, ali od koga su izišle samo dve knjige. Napisao je knjigu "Borba za samostalnost katoličke crkve u nemanjićkoj Srbiji". Slede monografije naših svetitelja vladara, i "Studije iz srpske diplomatije". Iako je dao nekoliko veoma dobrih istraživačkih radova, naročito u mladosti. Stanojevića uglavnom karakteriše odličan prikazivački dar.

Napisao je više dela iz srpske istorije: Vizantija i Srbi, „Sveti Sava“, Studije o srpskoj diplomatici, Istorija srpskoga naroda, O južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku i druga.

Posebno je značajna njegova Istorija srpskoga naroda (Beograd 1908), koja je bila jedna od prvih knjiga sa tom tematikom. Prethodila joj je samo Istorija srpskoga naroda Lj. Kovačevića i Lj. Jovanovića, izdata u dva toma, od kojih je prvi izašao u dve knjige 1890. i 1891. (kasnije su izašle obe u jednoj knjizi, 1893), a drugi tom (prva knjiga) 1891. a kasnije oba dela 1894. Jirečekova Istorija Srba se sastojala iz četiri celine od kojih je samo prva objavljena 1911. (politička istorija do 1371) dok su druge tri objavljene 1922. i 1923. (istorija do 1537. i kulturna istorija u dve sveske). Danas se Jiričekova istorija štampa uglavnom u dve knjige (Politička istorija do 1537. i Kulturna istorija).

Stanoje Stanojević bio je osnivač, predsednik i prvi član Istorijskog društva u Novom Sadu[2], a od 1928. godine bio direktor njegovog Glasnika. Takođe je bio i predsednik Jugoslovenskog istorijskog društva i direktor Jugoslovenskog istorijskog časopisa (1935—1937).[3]

Prvi srpski enciklopedista uredi

Stanojević se od mladosti aktivno bavio publicistikom i prosvetiteljstvom. Pisao je članke za razne novine, naročito za Politiku čiji je bio jedan od osnivača. Bio je direktor i urednik „Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca“, jedinog dela te vrste na našem jeziku koje je štampano ćirilicom i latinicom. Ta četvorodelna enciklopedija ima 4.000 stranica, a na njemu je sarađivalo 160 autora.

Poslednje godine uredi

 
Porodična grobnica Stanoja Stanojevića na Novom groblju

Stanojević je godinama vredno i sistematski studirao istorijske izvore i literaturu, dolazio do mnogih zapažanja, činio beleške i spremao se da napiše „Istoriju srpskog naroda u srednjem veku“, u 9 knjiga. Uspeo je da priredi samo prvu knjigu, o izvorima, i to ne u konačnom vidu.

Istrošen napornim radom i zdravstvenim problemima, Stanoje Stanojević je preminuo 30. jula 1937. u sanatorijumu „Lev“ u Beču od posledica operacije.[1] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Bio je oženjen Olgom Stanojević, sestrom lingviste Aleksandra Belića, i imao sinove Lazara i Pavla. Lazar (1905-1980) je završio medicinu u Beogradu 1929. godine i potom specijalizovao internu medicinu u Berlinu. Bio je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu od 1952. Lazarev sin, Stanoje (1938-2007), koji je nosio dedino ime, bio je lekar sportske medicine i profesor na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu.

Važniji radovi uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b "Politika", Beograd 1937. godine
  2. ^ "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1937.
  3. ^ Narodna biblioteka Srbije: „Arhiva Stanoja Stanojevića“, pristup 16.6.2013

Literatura uredi

  • Enciklopedija Jugoslavije, osmi tom Srbija-Ž (1971. god.).
  • Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije.
  • Mala enciklopedija Prosveta - Opšta Enciklopedija (M-Š). Izdavačko preduzeće „Prosveta“, Beograd 1959.
  • Enciklopedijski leksikon Sveznanje, Beograd 1937.
  • Tekst Mire Sofronijević iz pogovora Rastkovog elektronskog izdanja „Istorije Bosne i Hercegovine“ Stanoja Stanojevića.

Spoljašnje veze uredi

 
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Autor:Stanoje Stanojević.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станоје_Станојевић&oldid=27449170”