Stevan Nedić Ćela
Ćela Stefan Nedić (Strugovo, bitoljski okrug 1875 – Strugovo, 1923), srpski četnički vojvoda u Staroj Srbiji i Makedoniji.
Stevan Nedić Ćela | |
|---|---|
 Stevan Nedić Ćela | |
| Datum rođenja | 1875. |
| Mesto rođenja | Strugovo, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 23. jul 1923. (47/48 god.) |
| Mesto smrti | Strugovo, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca |
Biografija uredi
Rodio se 1875. u selu Strugovu kod Bitolja. Nadimak ćela dobio je zbog preležanog pegavog tifusa, koji mu je ostavio pečate na glavi.[1] Otac mu je bio predsednik opštine Strugovo. Bez oca je ostao kad mu je bilo šesnaest godina i Turci su odmah počeli da ga maltretiraju, pa je sa osamnaest godina napustio rodni kraj i otišao je u Rumuniju, da nađe posao.[2] U Rumuniji je radio oko godinu dana, sve dok 1895. nije čuo da se u Bugarskoj sprema ustanak protiv Turaka. Stupio je u bugarsku četu deda Ange, sa kojom je učestvovao samo u jednoj akciji, jer je četa bila brzo raspuštena. Potom se vratio u Bukurešt, gde je radio kao pekar, a pet godina kansije je otvorio vlastitu radnju.[3] Nakon što je Boris Sarafov u Bukureštu 1900. osnovao bugarski revolucionarni komitet Ćela je postao član komiteta. Prvo delo revolucionarnog komiteta bio je ubistvo rumunskog profesora i izdavača novina Mihajlova, a u njemu su učestvovali Stevan Nedić i Stojan Dimitrov iz Skoplja. Policija ih je obojicu uhapsila. Pošto je Stojan priznao krivicu Stevan Nedić Ćela je nakon tromesečnog pritvora proteran u Bugarsku. Tokom 1901. Ćela se pridružio bugarskom vojvodi Naći, sa čijom četom su prešli najpre u Niš, a zatim u Vranje, odakle su se prebacili i četovali u Makedoniji.[4] Još 1902. upoznao se sa Miloradom Gođevcem. Na jesen je otišao u Beograd, kao četnik VMRO-a se pridružio Stojanu Donskom, koji se 1903. vratio u Makedoniju.[5]
Učestvovao je u Ilindanskom ustanku (1903). Nakon propasti Ilindenskog ustanka i kada je počela srpska četnička akcija 1903. postao je srpski četnik.[4] Godine 1905. sa Jovanom Babunskim je prešao Vardar i otišao za veleški kraj.[6]
Nalazio se u sastavu dvanaestočlane drimkolske čete, koju se avgusta 1904. našla opkoljena brojnim bugarskim komitama. Bugari su zarobili i vezali ga, pod otpužbom da je izdao bugarsku organizaciju, jer je ranije bio u četi bugarskog vojvode Naće.[6] Dok su ga sprovodili prema Bitolju, gde su nameravali da mu sude, iskoristioo je noć da pobegne vezanih ruku.[7] Na Babuni je stupio u četu Gligora Sokolovića.[7] sa kojom je učestvovao u borbi kod Oreških Livada i u gotovo svim borbama sa desne strane Vardara.[8] Kasnije je dobio svoju vlastitu četu i postao je vojvoda. Sa svojom četom učestvovao je u bici na Kurtovom Kamenu kod sela Krape.[9] Tokom 1907. dobio je četu sa zadatkom da u Demir-Hisar sprečava prodor bugarskih i grčkih četa.[10] Pošto je avgusta 1908. zbog hurijeta proglašena amnestija Stevan Nedić Ćela se prijavio vlastima i mirno je nastavio da živi.[11]
U Balkanskim i u Prvom svetskom ratu (1912—1918) je bio aktivan borac, a posle oslobođenja postao predsednik opštine u svome selu. Na tome položaju poginuo je 1923, kada je ga je ubio jedan bugarski agent.[12][13]
Reference uredi
- ^ Krakov 1990, str. 67.
- ^ Krakov 1990, str. 69.
- ^ Krakov 1990, str. 70.
- ^ a b Krakov 1990, str. 71.
- ^ Krakov 1990, str. 74-76.
- ^ a b Ilić 2006, str. 44.
- ^ a b Ilić 2006, str. 45.
- ^ Milenović 1924, str. 444.
- ^ Ilić 2006, str. 94.
- ^ Ilić 2006, str. 121.
- ^ Ilić 2006, str. 135.
- ^ Milojević 1924, str. 444.
- ^ Georgi Pophristov, Spomeni - 40, Pristupljeno 5. 4. 2013.
Literatura uredi
- Krakov, Stanislav (1990). Plamen četništva. Beograd: Prosveta.
- Milenović, Miomir (1924). Stanojević, Stanoje, ur. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka knjiga I, A-H. Zagreb: Bibliografski zavod d.d.
- Ilić, Vladimir (2006). Angelus, Jovan, ur. Srpska četnička akcija 1903-1912. Beograd: Ip Ecolibri. ISBN 86-7905-044-X.
Spoljašnje veze uredi
