Stefan Vojislav

Stefan Vojislav (Brusno, oko 990 — Prapratna, oko 1044), po „Letopisu popa Dukljanina” poznat i kao Dobroslav, bio je srpski knez (arhont) Duklje i Travunije iz prve polovine 11. veka, koji je zbacio vizantijsku vlast i uspešnim bitkama, prevashodno kod Bara, odbranio nezavisnost svoje države. U tom razdoblju, njegova vazalna vlast se proširila i na susedne oblasti Zahumlja, Bosne i Raške. Po njemu se celokupna dinastija koja je vladala Dukljom, Travunijom i ostalim srpskim zemljama tokom skoro dva veka naziva Vojislavljevićima.

Stefan Vojislav
Srbija pred kraj vladavine Stefana Vojislava prema istoričarima Milošu Milojeviću i Mavru Orbinu
Lični podaci
Puno ime	Stefan Vojislav
Datum rođenja	oko 990.
Mesto rođenja	Trebinje, Travunija
Datum smrti	oko 1044.
Mesto smrti	Prapratna, Duklja
Grob	Sveti Andrija, Prapratna, na prostoru između Bara i Ulcinja.
Porodica
Supružnik	Neda
Potomstvo	Gojislav, Mihailo, Radoslav, Žegavac i Predimir
Roditelji	Dragimir (Dragomir)
Dinastija	Vojislavljevići
Knez Duklje
Period	1019. — oko 1044.
Prethodnik	Jovan Vladimir, Dragimir
Naslednik	Neda, Gojislav, Mihailo, Radoslav, Saganek (Žegavac) i Predimir

Biografija

Poreklo Stefana Vojislava, kao i vrsta njegove povezanosti sa prethodnim dukljanskim knezom Jovanom Vladimirom (oko 990 — 1016), nisu u potpunosti razjašnjeni. Prema „Letopisu popa Dukljanina”, njegov otac je bio knez Travunije i stric Jovana Vladimira Dragimir, dok mu je majka bila ćerka župana Raške Ljutomira. Izvesne potvrde ovoga, mogu se naći i kod vizantijskih hroničara, koji Stefana Vojislava nazivaju Travunjaninom Srbinom. Prema Dukljaninu Stefan Vojislav se rodio u Bosni, gde je proveo detinjstvo, a zatim ga je rodbina vaspitala u Dubrovniku.

Prethodnici

Krajem 10 i početkom 11 veka, u srpskoj pomorskoj kneževini Duklji vladao je knez Jovan Vladimir, dok je u susednoj kneževini Travuniji vladao njegov stric — Dragimir, sve dok njegove zemlje nije osvojio slovenski car Samuilo 1009. ili 1010. godine. Nedugo nakon ovoga, Jovan Vladimir oženio se Samuilovom ćerkom — Teodorom Kosarom, pa je njegovim posredovanjem je Dragomiru vraćena Travunija. Nakon ovoga, Vladimir i Dragomir su vladali u svojim oblastima kao Samuilovi vazali.

Posle Samuilove smrti, nakon bitke kod Belasice 1014. godine, njegovo prostrano carstvo nasledio je njegov sin jedinac — Gavrilo Radomir. Gavrilo Radomir vladao je nepunih godinu dana, budući da ga je zbacio i ubio njegov brat od strica — Jovan Vladislav. Budući da je Jovan Vladislav na presto došao nelegitimno, kao uzurpator, plašio se da sa prestola ne ode kako je i došao. Zbog toga je na prevaru ubio dukljanskog kneza Jovana Vladimira, koji je bio Samuilov zet, i samim tim legitiman naslednik njegovog prestola, u Prespi 1016. godine.

Međutim, Jovan Vladislav poginuo je ratujući protiv moćnog vizantijskog cara Vasilija II Makedonca, pod zidinama Drača, krajem 1017. godine. Nakon ovoga, Dragomir je pokušao da preuzme zemlje svog mučki ubijenog sestrića, prispevši sa vojskom u Boku kotorsku, u prvoj polovini 1018. godine. Tamo je bio primljen od Kotorana na ostrvu Sv. Gabrijela (današnji Stradioti), dok je tokom gozbe ubijen u crkvi. Nije potpuno jasno ko stoji iza ovog ubistva. Moguće je da su to bili sami žitelji grada Kotora, jer su među njima još uvek bile sveže uspomene Samuilovog napada na Travuniju 1009/1010. godine kada je Samuilo odneo mošti Svetog Trifuna. Ubistvo Dragomira je moglo biti i delo tadašnje Bugarske, ali je verovatnije delo Vizantije, jer je Dragomir bio vazal nedavno preminulog Samuila , a takođe ni jačanje Dragimira nije bilo u skladu sa njegovim planovima uspostavljanja vizantijske vlasti u Dalmaciji.

Nakon njegove tragične smrti, Dragomira žena je otišla u Rašku kod njenog oca Ljutomira, međutim kada je stigla u svoju domovinu saznala je da je njen otac preminuo. Iz Raške se zajedno sa majkom, Ljutomirovom udovicom, uputila u tadašnju Bosnu svojim ujacima. Na putu u Bosnu rodila je sina — Dobroslava, na mestu koje se zove Brusno u Drinskoj županiji. Pop Dukljanin je zapisao da je on svoje mladalačke dane proveo u Dubrovniku.

Letopis takođe navodi, da je bio oženjen princezom iz Samuilove (976—1014) porodice sa kojom je imao petoricu sinova (Gojislav, Predimir, Mihailo, Žegavac i Radoslav). Slovenski ustanici koji su se 1072. godine pobunili protiv Vizantije, tražili su od Vojislavljevog sina Mihaila (oko 1050—1081) da im pošalje jednog od svojih sinova da ga proglase za cara i Samuilovog naslednika, što je potvrda njegovog braka sa nekom Samuilovom srodnicom.

Vojislav ili Dobroslav?

Romantičarska predstava Stefana Vojislava

Postoje 3 različita autora koji nam daju podatke o životu Stefana Vojislava — Pop Dukljanin, Skilica i Kekavmen. Međutim, Pop Dukljanin ovu ličnost naziva Dobroslav, dok ga ostala 2 autora — Skilica i Kekavmen, nazivaju Vojislav. Još veći problem nastaje kada nam Dukljanin posredno govori da je Dobroslav rođen 1018 godine, a znamo da u vreme druge pobune 1040. godine, kada Dobroslav ima svega 22 godine, on ima čak 5 sinova koji su svi vojno sposobni, odnosno, imaju više od 17 godina. Da bismo znali odgovor na ovu nedoumicu — moramo gledati političke okolnosti u kojima dela ovih autora nastaju. U vreme nastajanja Dukljaninovog dela, Dukljom vladaju Vojislavljevi potomci. Sasvim je moguće da je Dukljanin namerno poistovetio Vojislava, osnivača dinastije Vojislavljevića sa Dragimirovim sinom Dobroslavom, u nameri da legitimizuje trenutno vladajuću dinastiju i poveže je sa dinastijama koje su prethodno vladale na ovim prostorima. Trag da je Pop Dukljanin Vojislavu možda namerno nadenuo ime Dragimirovog sina Dobroslava nalazi se u njegovom navodu da su Dobroslava „roditelji poslali da se obrazuje u Dubrovnik.” (post a parentibus educatus est Ragusii). Mada, sasvim je moguće da se ovo odnosi samo na njegovu majku, koja se u međuvremenu možda i preudala.

Ferdo Šišić je predlagao da se Dragimir ženio 2 puta, i da je sin iz njegovog prvog braka — Stefan Vojislav, o kome pišu Skilica i Kekavmen, a sin iz drugog braka — Dobroslav, o kome piše Pop Dukljanin. Međutim, problem sa ovom teorijom jeste što Dukljanin navodi da je Dragimir „jedini preživeo od njihovog (vladarskog) roda (hic solus de progenie illorum superest)”.

Međutim, najlogičnije rešenje ovog problema jeste da je puno ime ove ličnosti bilo — Stefan Dobroslav Vojislav, slično kao kod Samuilovog sina kome je puno ime bilo Roman Gavrilo Radomir. Čak šta više, Đanantonio Boman kaže da je ovoj misterioznoj ličnosti ime „Vojislav” nadenuo narod kao nadimak, zato što je bio veoma uspešan u vojevanju. Međutim, ovaj odgovor i dalje ne rešava pitanje Vojislavljevih sinova. Kao što je već napomenuto, Vojislav očigledno sa 22 godine ima 5 sinova sa kojima deli komandu nad svojom vojskom. Jedino moguće rešenje jeste da oni nisu njegovi rođeni sinovi, već njegovi sinovci, dakle sinovi Jovana Vladimira i njegove žene Kosare. Objašnjenje za ovu dilemu može se naći u činjenici da je Letopis Popa Dukljanina prevođen sa slovenskog na latinski, pa onda ponovo na srpski. Sasvim je moguće da je u originalu autor zaista iskoristio reč sinovac, ali je nije bilo moguće prevesti na latinski drugačije nego sa filius, što je posle na srpski jezik prevođeno kao sin.

Takođe je u Dubrovnik je mogao da stigne posle Samuilove ofanzive 1009/1010. godine, kada je njegov otac Dragomir privremeno izgubio vlast u Travuniji. Tako bi se mogla objasniti nelogičnost u Dukljaninovom tekstu, da su njegovi roditelji poslali Dobroslava (Stefana Vojislava) u Dubrovnik, što je nemoguće ukoliko se to desilo posle 1018. godine, jer mu je otac tada bio ubijen. To bi ujedno i razrešilo pitanje sinova pošto po ovom scenariju u vreme druge pobune ima preko 30 godina. U svetlu ovog scenarija, može se reći da je Stefan Vojislav rođen u Travuniji, po svoj prilici u Trebinju, početkom poslednje decenije 10. veka. Tokom njegovog boravka u Dubrovniku, roditelji su ga oženili kćerkom Romana Gavrila Radomira, gde je ostao pod vizantijskoj zaštiti sve do pada carstva Samuilovih naslednika 1018. godine. Njegovi sinovi koji su u vreme izbijanja ustanka bili odrasli ljudi, kako izričito kaže Pop Dukljanin (qui iam iuvenes et milites strenui erant), morali su biti rođeni između 1015/1016. godine i 1020/1021. godine.

Dubrovački pisci, najčešće nepouzdani za srednji vek najviše pažnje poklanjaju bosanskom vladaru Stefanu, čiju vladavinu stavljaju u početak 9. veka. Te dubrovačke legende su najpre zapisane tokom 14. veka, a možda se ipak odnosi na Vojislava i boravak u Dubrovniku.

Nije nemoguće da ga je Dragimirova udovica rodila u Bosni. Njemu se tamo gubi svaki trag, osim kod Dukljanina, koji ga uporno smatra za osnivača dukljanske dinastije. Podatak da je Dragomirova druga žena bila kćer župana Raške Ljutomira, ukazuje na to da je posle Samuilove smrti došlo do približavanja rodbinskih veza, što bi najpre mogao da bude razlog političkog i vojnog opadanja carstva posle Samuilove smrti. Tako je Dragomirov sin iz prvog braka Stefan Vojislav, u Dubrovnik dospeo 1009/1010. godine.

Život u Dubrovniku i nevesta

Podatak koji potvrđuje da je Vojislav bio oženjen nećakom cara Samuila donosi docniji događaj iz istorije Duklje, jer je Bodin, Mihailov sin pomenut kao potomak bugarskog cara i da je zbog svog srodstva bio proglašen za cara Bugarske 1072. godine.

Postavlja se pitanje ko je bila unuka cara Samuila. U istoriografiji se smatra je kćer Gavrila Radomira ili ćerka Samuilove braće — Arona, Mojsija ili Davida. Izraz „nepotem Samuelis” može da označava i dalji rod. Sigurno se Vojislav oženio u Dubrovniku gde su zaista mogli da borave širi članovi Samuilove porodice, gde su našli utočište posle Samuilovog pogubljenja njegovog brata Arona, dok su David i Mojsije poginuli u ratnim operacijama. Od Aranovog roda preživeo je samo Jovan Vladislav, koga je od smrti spasao Gavrilo Radomir, pa među Aranovim potomcima ne treba tražiti nevestu Stefana Vojislava. Najpre bi se mislilo da mlada potiče iz porodice Davida i Mojsija, koji su se mogli skloniti u Dubrovnik kada su se obručavali Samuilo i Aronom i članovi njegove porodice.

Rekonstrukcija događaja Stefana Vojislava iz mladosti veoma teško može biti sto posto tačna. Kao dve pouzdane činjenice imamo da je bio sin kneza Travunije, Dragimir i da je bio oženjen Samuilovom nećakom iz Mojsijeve ili Davidove porodice. Pošto je tada Dubrovnik bio pod Vizantijom, moglo bi se reći da su pripadnici bugarskog vladarskog roda zapravo stavili sebe pod vizantijsku zaštitu.

Dubrovački pisac Jakob Lukarević donosi zanimljiv podatak koji se ne nalazi kod njegovog savremenika Marva Orbina. Likarević pominje kako je Stefan, kralj Dalmacije, došao u Dubrovnik sa svojom ženom Margaritom (nata del sangue Romano). Što je još važnije, Lukarević pominje Popa Dukljanina u izvorima — il Prete di Doclea, a prema sačuvanim rukopisima Popa Dukljanina ne piše ništa o ovom kralju Stefanu. Taj podatak ne postoji ni u Obrinijevom izdanju Letopisa iz 1601. godine. Oženio se Nedom

Dobroslav si marita la seconda volta con Neda figliuola del Re Bulgaro

Tvrdi da je i Neda po udaji dobila ime Dominika.

…ch'era Neda, in Latino Dominica, figliuola del Re de' Bulgari

Najverovatnije je da je po udaji primila latinsko krštenje, jer je u to vreme bilo dominantno u Duklji. Možda se u izrazu „nata del sangue Romano” krije ime njegovog oca Romana, koji su isto u izvorima pominje kao Gavrilo Radomir, kojeg je Jovan Vladislav pogubio 1015. godine i čija se porodica sklonila u Dubrovnik pod vizantijsku zaštitu. U ovom slučaju do Stefanovog braka moglo je da dođe 1015/1016. godine, a nevesta je bila kćera Romana Gavrila Radomira.

Kod Lukarevića se isto pominje da je u vreme Jovan Vladislava, koji je mnogo tlačio „Dubrovnik”, Dubrovčani su primili nekoliko u svoj grad plemića iz Kotora, Rose, Duklje i Ulcinja. Ovaj događaj je mogao da se desi 1009/1010. godine kada je Samuilo opustošio pomenute gradove i oblasti. Lukarević piše da im je Stefan za zahvalnost što su ga primili podario utvrđena mesta u okolini Dubrovnika — Bren, Gruž i Zaton. Sva utvrđenja su se nalazila u Travuniji tj. u Konvalima, pa je ovaj podatak istorijski moguć. Lukarević piše da su Dubrovčani kada su primali izbeglice iz Duklje i primorskih gradova, doveli jednog grčkog plemića da upravlja gradom, koji je bio u dobrim odnosima sa carem Konstantinopolja. Lukarević u iskrivljenoj pripovesti, napabirčenoj iz ko zna kakvih izvora, on zaista prenosi istorijsko jezgro u kojem je sačuvana uspomena na vizantijskog stratega koji je upravljao Dubrovnikom početkom 11. veka.

Vraćanje u Duklju

Iz vizantijskog Dubrovnika Stefan Vojislav se vraća u Duklju. Pop Dukljanin zapisuje da im je oštro govorio kako da postupaju sa narodom, pretvarajući se da im je odani saradnik, a zapravo u isto vreme podbunjujući narod koji želi da zbaci vizantijsku vlast. Navodno je ustanak na njegov nagovor planuo, Grci proterani, a ustanci su ga pozvali da preuzme presto i zemlju svojih predaka.. Romansiran prikaz događaja ipak sadrži određene istorijske činjenice.

Vrlo je izvesno da je Stefan Vojislav imao vizantijsku titulu sa kojom je vladao Dukljom, dok je on sam bio vizantijski vazal. Vizantija ga je tokom 1019. godine postavlja za vladara Duklje. Vizantijski hroničar Kekavmen opisuje Vojislava kao lukavog barbarina:

Beše u gradovima Dalmacije, u Zeti i Stonu, zavladao toparh Vojislav Dukljanin (ἦν δὲ εἰς τὰ κάστρα Δαλματίας εἰς τὴν Ζένταν καὶ εἰς τὴν Στάμνον τοπάρχης Βοϊσθλάβος ὁ Διοκλητιανός). Strateg htede da ga zarobi. I šta učini? Sprijatelji se s njime da ga obmane. Iako je ovaj bio varvarin, ali po prirodi i iskustvu beše mudar, pa je on, s jedne strane, primao poklone, a s druge pretvaraše se kao da je caru podanički odan, tobože zbog blagonaklonosti i milosti stratega...Oni se potom sretnu i, izljubivši se, sednu. Tek što su oni seli, na dati znak opkole stratega i, vezavši mu ruke i noge, odvedu ga vezanoga sa njegovim sinom i svom pratnjom i dromonima u Ston. I onim zamkama i mrežama, kojima (strateg) htede da ulovi, bi ulovljen, na sramotu Romeja

Podatak o tek rođenom sinu upućuje na datiranje ovog događaja u rane godine vladavine Stefana Vojislava kao vizantijskog vazala. Pop Dukljanin, govori o osvajanjima Vasilija II Bugaroubice posle 1018. godine, među pokorenim oblastima ne pominje Duklju, već samo Rašku, Bosnu, Bugarsku i sve primorske oblasti do granica Donje Dalmacije. To je znak da je Dukljom vladao štićenik, a to je bio Stefan Vojislav, uz odgovarajući vizantijski čin, u ovom slučaju toparha. Isti pisac, Kekavmen pominje toparha Splita i Zadra, Doronju, koji je ovim oblastima upravljao kao vizantijski štićenik. Nepovrenje vizantijskih vlasti prema ovim lokalnim vazalima koju su se nazivali toparsima, očigledno je na primeru Dobronje, koga su uprkos činjenici da je sam dolazio u Carigrad da se pokloni caru, u pogodnom trenutku zarobili u nameri „da preuzmu njegovu zemlju”. Postupak Vizantinaca se ni malo razlikuje od namera koje je imao vizantijski strateg Dubrovnika prema Stefan Vojislav. Datiranje ovog događaja, već i zbog rođenja Stefanovog deteta, moralo bi biti tokom prelaska iz prve u drugu deceniju 11. veka (1019—1021).

Kekavmen isto pominje kako se ponašao kao carev rob, odnosno podanik (δoύλoς). Ovaj podatak se sigurno desio pre nego što je došlo do ustanka u Duklji u vremenu kada je Stefan Vojislav vršio vlast u Duklji kao vizantijski podanik. Sam odnos vizantijskih činova sa toparsima južnoslovenskih plemena, u oba primera — Dobronje i Stefana Vojislava — zapravo govori kolikoj je meri vizantijska vlast na tom području bila na tankim osnovama i podložna brzoj i iznenadnoj promeni. Očigledno da su vizantijski stratezi imali više prava nego domaći toparsi, što nije moglo da se dogodi bez prećutne dozvole iz Carigrada.

Vladavina

Rane godine i prva pobuna

Smatra se da je Vojislav rođen krajem X veka i da je oko 1019. godine preuzeo vlast u Duklji kao vizantijski vazal. Nakon smrti Romana III Argira (1028—1034) 11. 04., Vojislav je, najverovatnije naredne godine, zbacio vizantijsku vlast. Povod se može naći u politici novog cara Mihaila IV (1034—1041) koju je vodio njegov brat evnuh Jovan Orfanotrof. On je drastično povećao poreze i namete, koji nisu punili samo državnu kasu već i džepove samog Jovana i njegovih rođaka. Pored toga on uvodi slovenskom stanovništvu da plaća poreze u novcu, umesto dotadašnjeg plaćanja u naturi što dovodi do velikog revolta među Slovenima, koji će na kraju rezultovati otvorenom pobunom. Međutim, Vojislavljev otpor je brzo savladan i on se već 1035/1036. godine našao u Carigradu, kao vizantijski zarobljenik, a upravu nad Dukljom je preuzeo Teofil Erotik.

Povratak i druga pobuna

Vojislavova pobeda nad Grcima

Krajem 1037. ili početkom 1038. godine, on uspeva da pobegne iz zatvora i da se vrati u Duklju iz koje je potisnuo vizantijskog namesnika Teofila Erotika, o čemu svedoči zapis Jovana Skilice:„… Stefan Vojislav, arhont Srba, koji je bio pre kratkog vremena pobegao iz Carigrada i zauzeo zemlju Srba, proteravši odande Teofila Erotika”, Teofil koji je kao carski namesnik upravljao zemljom 1036—1039. godine, a zatim proširio svoju vlast na vizantijskoj temi Srbiji na čijem se čelu nalazio Ljutovid. Vizantije nije odmah reagovala pošto je 1040. godine ratovala sa Petrom Odeljanom koji je uzburkao široko područije nekadašnjeg Bugarskog carstva. Tek kada su prilike 1041. godine bile sređene i ustanak Petra Odeljana ugašen, Vizantija se mogla pozabaviti Dukljom. Tokom zime 1039/1040. godine, jedan vizantijski brod se zbog olujnog vetra nasukao u Duklji, a njegov tovar, koji je činilo 10 kenterija zlata (7.200 zlatnih nomizmi, je Vojislav zadržao za sebe. Vizantijski car je ovo iskoristio kao povod za napad na Duklju i u proleće 1040. godine je poslao na Vojislava vojsku predvođenu Georgijem Probatom. Međutim, njegove snage su se zagubile na nepoznatom terenu, što je Vojislav iskoristio i potpuno ih razbio, dok se Probat jedva izvukao. Pop Dukljanin opisuje ovaj pohod takođe naziva vizantijskog vojskovođu Armenolulos. Podudarnost Skilice i Popa Dukljanina, s izuzetkom imena vizantijskog zapovednika, pojačava podatak kod oba pisca da vizantijski komandant nije iz Drača, već iz Carigrada.

Rumija, gde je Vojislav pobedio Grke.

Promene na vizantijskom prestolu 1041/̈1042. godine dale su Stefanu Vojislavu predah koji je iskoristio da proširi svoju oblast. Osvajanja su prvo išla na račun Drača. Kada je posle kratkotrajne vladavine cara Mihaila V (1041—1042), a posle Zoje i Teodara (1042) na vizantijski presto se tada našao Konstantin IX Monomah, Vizantija se ponovo posvetila Duklji.

Bitka kod Bara

Glavni članak: Bitka kod Bara

Vojislavovi Srbi u klancu pobjeđuju Vizantince

Vizantijska vojska se od Drača uputila prema Skadru i Baru napadajući Duklju sa juga, dok je vizantijskim vazalima raškom, županu, bosanskom banu i zahumskom knezu Ljutovidu naređeno da sa svojim odredima napadnu sa severa. Pred jakom vizantijskim snagama, Vojislav se povlačio izbegavajući borbu i prepuštajući im teritoriju, tako da su Vizantinci bez borbe prolazili Dukljom, paleći, pljačkajući i robeći, ulazeći sve dublje i dublje u zetske klance. Iako se nije upuštao u borbu zbog očigledne vizantijske brojčane nadmoći (savremeni izvori navode cifre od 40.000, pa i 60.000 vojnika, koje se one danas smatraju preteranim, ali se vizantijska brojčana nadmoć ne dovodi u pitanje, Vojislav je sa svojim snagama zaposeo visoke čuke i vrhove klanaca kojima su Vizantinci prolazili. Kada je procenio da je skupio dovoljno plena i zarobljenika, Mihailo je naredio da vojska krene da se vraća iz unutrašnjosti Duklje ka primorju.

Putanja kojom su se Vizantinci vraćali, išla je kroz uske prolaze koje je od ranije držao pod kontrolom Stefan Vojislav. U iznenadnom noćnom napadu Vojislavljevih odreda na vizantijski logor u planinskim tesnacima, vizantijske snage su potučene do nogu, a tokom borbi je stradalo sedam njihovih zapovednika stratega. On je ovom pobedom, uspeo da sačuva nezavisnost Duklje, čime je ona postala prva država koja je uspela da izbori svoju nezavisnost od Vizantije, kao i da proširi svoju vlast na okolne srpske kneževine (Travuniju i Zahumlje) koje su do tada bile vizantijski vazali. U znak sećanja na ovu pobedu, u Crnoj Gori se datum bitke proslavlja kao dan vojske Crne Gore.

Ljutovid, protospatar epi tou hristotrikliniou, ipat i strateg, poznat je na osnovu jedne isprave iz 1039. godine. Najčešće se smatra da je u pitanju falsifikat, pa se istorografiji postojanje ovog stratega nije smatralo verodostojnim, dok je Ljutovid stvarno bio knez Zahumlja. Ipak izlaganje Popa Dukljanina sasvim je u saglasju sa navedenom titulom Ljutomira iz povelje — jer je upravo njemu poverena saveznička vojska srpskih oblasnih gospodara, tj. vizantijskih vazala. On je bio domaći čovek, verovatno rodom iz Zahumlja, koji je u to vreme vršio dužnost stratega Srbije. Na taj način vest Jovana Skilice da je drački zapovednik primio pomoć od stratega obližnjih tema dobija svoju potvrdu.

Titula protospatar epi tou hrisotrikliniou zabeležena je u spisu vizantijskih velikodostojnika od 971. godine do 975. godine, u Eksorijalnom taktionu. U istom spisu se nalaze ipati i stratezi. Teško je da je neko u 13. veku mogao da falsifikuje ovako komplikovanu titulu koja se koristila za 10. i 11. vek, ali i ne za poznije vekove vizantijske istorije.

Rat sa Vizantijom je okončan za ceo Vojislavov život. Posle pobeda nad dračkim kapetanom Mihailom i strategom Srbije i Zahumlja Ljutovidom, Stefan je svojim sinovima prepustio dalju borbu. Osvajajući severna područja dračkog temata, oni su stigli do reke Vojuše gde su sagradili tvrđavu za lakše pljačkanje. Pop Dukljanin pominje kako su stalno upadali u grčke oblasti. Sa vestima Popa Dukljanina bio je i saglsan i Jovan Skilica koji opisuje događaje iz oko 1052. godine gde piše da je Vojislavov sin Mihailo sklopio mir sa vizantijskim carem i upisao se za saveznika i prijatelje Romeja, dobivši i time protospatarski san.

Poslednje godine

Srpske zemlje u 10. i 11. veku.

se Vojislavu rodio sin, on se ponudio da mu bude kum na krštenju. Usled uzajamnog nepoverenja, oni su se dogovorili da se nađu na ničijoj zemlji između Dubrovnika i Vojislavljevih zemalja. Sam Kataklon je pripremio dromone na moru koji su na njegov znak trebalo da iznenade Vojislava i zarobe ga. Međutim i sam Vojislav je došao na istu ideju i nedaleko od mesta sastanka je sakrio odred svojih ljudi. Na samom početku sastanka, Vojislav je dao znak svojim ljudima, koji su iznenadili Vizantince i zarobili stratega sa sinom i pratnjom, nakon čega su ih sproveli u Ston. Iako se ne navodi kada se odigrao ovaj događaj, uzima se da se to desilo nakon 1042. godine, jer se pre te godine Ston nije nalazio pod Vojislavljevom vlašću, iako ima onih koji ga smeštaju pre 1034. godine zbog rođenja Vojislavljevog sina („Letopis popa Dukljanina” navodi da su mu sinovi 1042. godine već bili odrasli i učestvovali u bici).

Stefan Vojislav nije dugo uživao u svojim pobedama, izgleda da je on svega jednu ili dve godine se iznenada razboleo i umro u svom dvoru Prapratna. Sahranjen je u svojoj kapeli, verovatno pri samom dvoru, u crkvi Sv. Andrije. Prema Popu Dukljaninu vladao je 25 godina.

Stanje neprijateljstva prema Vizantiji je nastavljeno do kraja Vojislavljeve vladavine tj. do sredine XI veka. Nakon njegove smrti, došlo je do unutrašnjih borbi oko vlasti među njegovim sinovima, iz kojih je kao pobednik izašao Mihailo. Ima onih koji smatraju da mu je pobedu u tom ratu donela vizantijska podrška, pošto je on početkom svoje vladavine priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara (oko 1052. godine), nakon čega mu je dodeljena vizantijska titula protospatra.

Naslednici

Romantičarska predstava kneza Stefana Vojislava (19. vek)

Posle Vojislavove smrti njegovi sinovi su nasledili teritoriju, Gojislav i Predimir dobiše Travuniju sa Grbljem, Mihalo je dobio Oblikj, Prapratnu i Crmicu, Saganek Gorsku županiju, Kupelnik i Balec, Radoslav Luku župu, Podlužije i Kučevo u Budvi sa župom.

Vojislava je nasledio njegov sin Gojislav i njegova žena Neda, koju je najverovatnije posle njene smrti 1046. nasledio Mihailo.

Hronologiju vladavine Stefana Vojislava možemo veoma precizno uspostaviti. Naime, njegov sin Mihailo se zadnji put spominje u izvorima 1081. godine u aprilu kod vizantijske princeze Ane Komnine. Već u oktobru iste godine dukljanski odred pred Dračem predvodi Mihailov sin Bodin, tako da bi se moglo reći da je Mihailo umro između maja i oktobra 1081. godine. Dužina njegove vladavine prema Dukljaninu traje 35 godina. Tako dolazimo do zaključka da je on vladao od 1046. godine do 1081. godine, što znači da su braća pod nadzorom majke upravljali jednu ili dve godine, a da je Stefan Vojislav seo na dukljanski presto od 1019. godine do 1044. godine, uz jedan kratak period od tri ili četiri godine koje je proveo kao sužanj u Carigradu (1035/1036 — 1038/1039).

Uprkos sjajnim vojnim pobedama koje je odneo nad Vizantijom, a zatim sa nastavkom pljačkanja dračke temata, Stefan Vojislav nije uspeo da skroz osamostali Duklju. I ako Vizantija nije mogla da ga pobedi, on nije imao materijalnih mogućnosti da sprovede ofanzivniji rat. Može se reći da se na granicama Duklje i dračkog temata stalno ratno stanje koje se svodilo na brze na vizantijsku teritoriju uz različite načine napadanjaː skromne vojne snage, otimanje stoke i zarobljavanje ljudi. I ako sama državna teritorija Duklje bila je u vreme Vojislava isuviše mala da bi mogla da predstavlja opasnog protivnika za Carstvo.

Izgleda da je Duklja u doba Vojislavove smrti obuhvatala u unutrašnjosti Travuniju i Zetu, kao i priobalni pojas od Budve, preko Bara, do Skadra. Tek će Vojislavovi potomci prošiti svoju vlast prema severoistoku i istoku i proglasiti se kao vodeći vladari među okolnim srpskim knezovima.

Vidi još

• Duklja
• Vojislavljevići
• Bitka kod Bara
• Ustanak kneza Vojislava

Izvori i literatura

Izvori

• Kunčer, Dragana (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Beograd-Nikšić: Istorijski institut, Manastir Ostrog. 
• Živković, Tibor (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Beograd-Nikšić: Istorijski institut, Manastir Ostrog. 
• Mijušković, Slavko, ur. (1988) [1967]. Ljetopis popa Dukljanina (2. izd.). Beograd: Prosveta & Srpska književna zadruga. 
• Mošin, Vladimir, ur. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. 
• Thurn, Hans, ur. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ur. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Šišić, Ferdo, ur. (1928). Letopis Popa Dukljanina. Beograd-Zagreb: Srpska kraljevska akademija. 
• Wortley, John, ur. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Literatura

• Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2002). Rodoslovi srpskih dinastija. Novi Sad: Platoneum. 
• Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2008). Srpske dinastije (2. izd.). Beograd: Službeni glasnik. 
• Živković, Tibor (2006). Portreti srpskih vladara (IX-XII vek). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History. 
• Kovačević, Jovan (1967). „Od dolaska Slovena do kraja XII vijeka”. Istorija Crne Gore (PDF). 1. Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore. str. 279—444. 
• Komatina, Predrag (2012). „Srbija i Duklja u delu Jovana Skilice”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 49: 159—186. 
• Komatina, Predrag (2014). „Identitet Dukljana prema De administrando imperio”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 51: 33—46. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Ćirković, Sima (1981). „Osamostaljivanje i uspon dukljanske države”. Istorija srpskog naroda. knj. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 180—196. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium.