Stefan Lakapin
Stefan Lakapin (grčki: Στέφανος Λακαπηνός; umro 18. aprila 963.) je bio mlađi sin Romana I Lakapina i njegov savladar od 924. do 945. godine.
| Stefan Lakapin | |
|---|---|
 Romanov novac, sa pomenom Stefana. | |
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 18. april 963. |
| Mesto smrti | Metimna, Lezbos, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Ana, ćerka Gabale |
| Potomstvo | Roman |
| Roditelji | Roman I Lakapin Teodora |
| Dinastija | Lakapini |
| Vizantijski car (savladar) | |
| Period | 924 — 945. |
| Prethodnik | Roman I Lakapin |
| Naslednik | Konstantin Porfirogenit |
Porodica uredi
Stefan je bio drugi sin Romana I i njegove supruge Teodore. Njegova starija braća i sestre bili su: Hristifor (savladar od 921. godine do svoje smrti 931. godine), Jelena, koja se udala za Konstantina Porfirogenita (913—959) i Agata, koja se udala za Romana Argira. Njegova mlađa braća bili su Konstantin (savladar 924-945) i Teofilakt (carigradski patrijarh 933-956). Verovatno je imao najmanje dve mlađe sestre čija imena danas nisu poznata. Njihov identitet poznat je samo zahvaljujući tome što se zna da su bile udate za magistre Romana Moselu i Romana Saronita.[1][2]
Vladavina uredi
Roman Lakapin, Stefanov otac, došao je na vlast 919. godine, kada je uspeo da se izbori da bude imenovan za regenta maloletnog Konstantina VII i svoju ćerku uda za njega. Za godinu dana, on je napredovao od bazileopatora do cezara, da bi 17. decembra 920. godine bio krunisan za glavnog cara[3][4]. Da bi učvrstio svoj položaj na vlasti, sa krajnjim ciljem da smeni vladajuću Makedonsku dinastiju svojom porodicom, Roman je uzdigao svog najstarijeg sina Hristifora za savladara maja 921. godine, dok su Stefan i Konstantin proglašeni carevima 25. decembra 924. godine[4][5][6].
Hristifor je umro rano, 931. godine, a kako se Konstantin de fakto udaljio sa vlasti, Stefan i Konstantin su postali sve značajnije ličnosti, iako su formalno i dalje bili niže rangirani od svog zeta. Godine 933. Stefan se oženio Anom, ćerkom izvesnog Gabale, koja je tom prilikom krunisana za avgustu. Par je imao jednog poznatog sina, Romana. Prema hroničaru iz 11. veka, Georgiju Kedrenu, Stefan je kastriran 945. godine, ali je kasnije postao sevastofor.
Stefan i Konstantin Lakapin se ističu 943. godine, kada su se usprotivili dinastičkom braku svoga nećaka, Romana II. Njihov otac želeo je da njegov najstariji unuk bude oženjen Eufrosinom, ćerkom uspešnog generala Jovana Kurkuasa. Iako bi takav brak definitivno učvrstio podršku vojske Romanu, ona bi takođe učvrstila i poziciju legitimne Makedonske dinastije, koju je predstavljao Roman II i njegov otac Konstantin. Konstantin Lakapin i Stefan su se, očekivano, usprotivili takvoj odluci i njihov glas prevagnuo je u donošenju odluke. Kurkuas je smenjen na jesen 944. godine. Roman Lakapin je već bio star i bolestan. Roman II se oženio Bertom, vanbračnom ćerkom Iga od Arla, kralja Italije.
Pitanje naslednika Romana I postalo je hitno, jer je bilo jasno da car neće još dugo živeti. Romanov testament predviđao je da Konstantin Porfirogenit nakon njegove smrti postane glavni car. To je uznemirilo dva Romanova sina koji su se plašili da će ih zet srušiti i prisiliti da stupe u monaštvo. Oni su počeli da planiraju državni udar i nasilno preuzimanje vlasti, a Stefan je bio vođa, dok je Konstantin u događajima bio prilično pasivan.
Među zaverenicima su, između ostalih, bili i Marin Argir, protospatar Vasilije Petein, Manojlo Kurtikis, stratezi Diogen, Klado i Filip Kedren. Smatra se, međutim, da je Petein bio čovek Konstantina Porfirogenita koji se uvukao među zaverenike. Dana 20. decembra 944. godine zaverenici su krenuli u akciju. Dva brata uveli su svoje pristalice u carigradsku palatu tokom popodnevne pauze. Lako su uhvatili bolesnog Romana Lakapina. Roman je interniran na Prinčevska ostrva gde se zamonašio, nakon što je dobrovoljno abdicirao.
Nakon što su uklonili oca, braća su morala da se suoče sa Porfirogenitom. Na nesreću po njih, proširile su se glasine da je carev život u opasnosti. Ubrzo su se mase okupile pred palatom tražeći da vide svog cara. Savremeni hroničar Liutprand iz Kremone primetio je da su u Carigradu bili prisutni izaslanici iz Amalfija, Gaete, Rima i Provanse koji su takođe podržali cara. Stefan i njegov brat morali su da priznaju Porfirogenita za glavnog cara.
Novi trijumvirat trajao je oko 40 dana. Trojica careva ubrzo su postavila nove ličnosti na visoke vojne funkcije. Varda Foka Stariji postavljen je za domestika sholu, a Konstantin Gongil za glavnog admirala. Stefan i njegov brat uspeli su da nagrade saborce. Petein je postao patrikije i veliki hetaeriarh, Kurtikije za patrikija i drungarija. Međutim, dana 26. januara 945. godine, na intervenciju njihove sestre, avguste Jelene, u novom državnom udaru Konstantin je zbacio dvojicu Lakapina i obnovio jedinstvenu carsku vlast[7][8][9].
Egzil uredi
U početku su dvojica braće poslata u Prote. Vizantijski hroničari beleže kako ih je otac pozdravio, navodeći odlomak iz Knjige proroka Isaije: "Čujte, nebesa, i poslušajte, zemljo, jer je Jahve rekao: "hranio sam i odgojio decu, ali oni su se pobunili protiv mene". Stefan je uskoro prebačen u Prokonesos, a onda na Rodos, pre nego što se konačno naselio u Metimni na Lezbosu[10].
Decembra 947. godine otkriven je pokušaj nekih pripadnika carske vlade da vrate Stefana Lakapina na vlast. Zaverenici su osakaćeni i javno poniženi. Stefan je umro u Metimni na Uskrs 18. aprila 963. godine. Jovan Skilica tvrdi da je otrovan po naređenju carice Teofano koja je želela da obezbedi presto svojim sinovima Vasiliju II i Konstantinu VIII, eliminišući sve moguće pretendente na presto[11].
Reference uredi
- ^ Kazhdan 1991, str. 1204
- ^ Cawley 2011.
- ^ Runciman 1988, str. 59–62
- ^ a b Kazhdan 1991, str. 1806
- ^ Runciman 1988, str. 64–67
- ^ Runciman 1988, str. 78–79
- ^ Runciman 1988, str. 230–231
- ^ Treadgold 1997, str. 484–485
- ^ Holmes 2005, str. 131–132
- ^ Runciman 1988, str. 234
- ^ Garland 1999, str. 129
Izvori uredi
- Cawley, Charles (14. 2. 2011). „Medieval Lands Project: Byzantium 395–1057”. Foundation for Medieval Genealogy. Pristupljeno 20. 2. 2012.
- Garland, Lynda (1999). Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204. New York, New York and London, United Kingdom: Routledge. ISBN 978-0-415-14688-3.
- Holmes, Catherine (2005). Basil II and the Governance of Empire (976–1025). Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927968-5.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Runciman, Steven (1988) [1929]. The Emperor Romanus Lecapenus and His Reign: A Study of Tenth-Century Byzantium. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35722-7.
- Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6.