Sultanija Turhan Hatidže
Sultanija Turhan (1626 - 4. avgust 1683) bila je supruga osmanskog sultana Ibrahima I i majka sultana Mehmeda IV.
| Sultanija Turhan Hatidže | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1626 |
| Datum smrti | 4. avgust 1683. (56/57 god.) |
| Mesto smrti | Istanbul, Osmansko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Ibrahim I |
| Potomstvo | Mehmed IV princ Ahmed Gevherhan-sultanija Ajše-sultanija Atike-sultanija Bejhan-sultanija |
| Valide-sultanija | |
| Period | 1648 - 1683 |
| Prethodnik | Kosem-sultanija |
| Naslednik | Dilašub-sultanija |
Haseki-sultanija uredi
Rođena je u blizini grada Hotin u Ukrajini 1626. godine. Sa 12 godina su je oteli Krimski Tatari i prodali na pijacu robova u Istanbulu gde je kupljena kao robinja[1]. Završila je u palati sultanije Atike, polusestre sultana Murata IV.[2][3]
U palati sultanije Atike, devojka je dobila odgovarajuće obrazovanje i poslata je sa četrnaest godina[4] kao dar Ibrahimove polusestre. Istaknuta svojom lepotom i inteligencijom, svetlokosa i plavooka Turhan je brzo osvojila srce sultana Ibrahima i dobila je status Haseki-sultanije. Pored svih ostalih Ibrahimovih naložnica, Turhan je uspela da ostane Ibrahimova miljenica, koja mu je svake godine rodila dete. Kako je i prva je uspela da mu rodi naslednika, dobila je titulu Glavne Haseki-sultanije.
Sukcesivno, Turhan je rodila: Gevherhan-sultaniju (1641)[5], Mehmeda IV (1642)[6], Ajše-sultaniju (1643)[7], Atike-sultaniju (1644)[8], Bejhan-sultaniju[5] (1645) i šehzade Ahmeta (1646)[4].
Tokom 1645-46 godine, Ibrahimu se veoma dopao mali sin jedne robinje, do te mere da je više voleo tuđe dete od svog sina Mehmeda. Turhan je postala izuzetno ljubomorna i iskalila je svoj bes na Ibrahimu, koji je razbesneo i zgrabio Mehmeda iz Turhaninih ruku i bacio ga u bazen. Mehmed bi se udavio da ga sluga nije spasio. Ostao mu je trajni ožiljak na čelu.[6]
Svrgavanje sultanije Kosem uredi
Ibrahimovo psihičko stanje, kao i kritična situacija osmanske države koja je nastala njegovom vladavinom, brzo su se pogoršavali i do 1648. godine sve dvorske grupe, uključujući i Ibrahimovu majku, dovele su do zaključka o potrebi njegovog brzog svrgavanja[9]. Dana 8. avgusta 1648. godine, sultan Ibrahim je zbačen sa prestola i nekoliko dana kasnije je zadavljen[10]. Ibrahima je nasledio njegov šestogodišnji sin Mehmed. Stupanjem Mehmeda na presto, Turhan je trebalo da dobije titulu Valide i sve pripadajuće privilegije, ali je zbog godina – Turhan je tada imala nešto više od dvadeset godina – i neiskustva, titula punopravne Velike Valide-sultanije i regenta dodeljena baki malog sultana, Kosem-sultaniji, koja je do tada bila dva puta važeći regent[9][11].
Ambiciozna Turhan je odbila da se preda bez borbe. Tokom tri godine koliko je Kosem provela na vlasti, Turhan je uspela da stekne mnogo pristalica, među kojima su bili glava crnih evnuha i veliki vezir; ipak, janjičari su i dalje ostali na Koseminoj strani. Uprkos činjenici da se Kosem efikasno nosila sa dužnostima punovažnog regenta, počeli su nemiri u narodu zbog velikog uticaja janjičara na politiku zemlje[12].
Sredinom 1651. godine Turhan je saznala da janjičari, uz saglasnost sultanije Kosem, planiraju da otruju Mehmeda IV i da na presto postave njenog drugog unuka, šehzade Sulejmana, čija se majka Dilašub-sultanija činila fleksibilnijom. Ovi planovi su bili preneti Turhan-sultaniji od Melek-kalfe, jedne od sluškinja Kosem-sultanije, za koju se ispostavilo da je Turhanin špijun. U noći 2. septembra 1651. godine, Kosem sultaniju su u njenim odajama zadavile Turhanine pristalice, iako se ne zna sa sigurnošću da li je ubistvo planirano i izvršeno po direktnom naređenju majke Mehmeda IV[9][13].
Valide-sultanija uredi
Kako je sultanija Turhan bila regent svog sina do 1656. godine, zajedno sa Mehmetom uspela je da stvori efikasan tandem upravljanja, što je mladom sultanu omogućilo da stekne potrebno iskustvo i pre punoletstva. Zbog tako razumne podele vlasti, Mehmed je celog života voleo i duboko poštovao svoju majku. Zbog svog neiskustva, Turhan se oslanjala na druge članove vlade, pre svega na velikog vezira, da je savetuje o političkim pitanjima[14].
Da bi trajno osvajala sebi najbliže paše, sultanija Turhan je koristila svoje kćeri da ugovara brakove koji su mogli biti od političke koristi. Kako je njen sin Mehmet znao da pogubi supruge svojih sestara zbog grešaka, dešavalo se da je Turhan nekoliko puta udavala svoje kćeri za nekoliko paša tokom života, gde su ekstremni primeri za to bile njene kćeri Bejhan-sultanija i Atike-sultanija, koje su živele u svojim palatama sa po četiri različita supružnika.
Turhan je bila u lošijim odnosima tri kćerki sultanije Kosem, naročito sa Fatmom-sultanijom[15]. Turhan je znala da ih udaje, iako su bile u kasnijim godinama, da bi ih držala podalje od uticaja na politiku u državi kakav su imale za vreme vladavine svoje braće.
Pored tetaka svog sina, Turhan je imala rivala u svojoj snahi Gulnuš-sultaniji, koja je bila Haseki-sultanija njenog sina. Najpre je sukob kada je sultanija Gulnuš 1665. godine pokušala da ubedi Mehmeda IV da pogubi njegovu polubraću Sulejmana i Ahmeda, da bi obezbedio svojim sinovima miran prelazak na tron, međutim sultanija Turhan je sprečila ove namere[16][5][17]. Ljubomora među njima je eskalirala 1671. godine kada je sultanija Gulnuš dobila 10 miliona akči po posthumnoj želji Fatme-sultanije.
Reference uredi
Literatura uredi
- Peirce, Leslie P. (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford: Oxford University Press.
- Lucienne Thys-Senocak, Ottoman Women Builders (Aldershot: Ashgate 2006).
- ^ Sakaoğlu 2007, str. 142.
- ^ Peirce 1993, str. 236.
- ^ Thys-Şenocak 2006, str. 18.
- ^ a b Barzilai-Lumbroso 2008, str. 206.
- ^ a b v Sakaoğlu 2015.
- ^ a b Thys-Şenocak 2006, str. 25.
- ^ Joseph Freiherr von Hammer-Purgstall (1830). Geschichte des Osmanischen Reiches, grossentheils aus bisher unbenützten Handschriften und Archiven. Hartleben, p. 367.
- ^ Alderson 1956, table XXXVII.
- ^ a b v Kэrolaйn Finkelь 2012.
- ^ Thys-Şenocak 2006, str. 26.
- ^ Peirce 1993, str. 250.
- ^ Peirce 1993, str. 252.
- ^ Carsten 1961, str. 505.
- ^ Peirce 1993, str. 253.
- ^ Kahraman, Akbayar 1996, str. 41.
- ^ İpşirli 1996.
- ^ Uluçay 2011.