Sumer

Sumer (ili Sumerija) je najstarija poznata civilizacija u istorijskoj regiji južne Mesopotamije, današnjeg južnog Iraka, tokom Eneolita i ranog bronzanog doba, i verovatno prva civilizacija na svetu zajedno sa starim Egiptom i civilizacijom doline Inda. Živeći duž dolina Tigrisa i Eufrata, sumerski zemljoradnici su mogli da uzgajaju u izobilju žitarice i druge useve, čiji višak im je omogućio da se nasele na jednom mestu. Proto pisanje u praistoriji datira unazad do oko 3000. p. n. e. Najraniji tekstovi potiču iz gradova Uruka i Džemdet Nasra iz perioda oko 3300 p. n. e; rano pisanje klinastim pismom se pojavilo oko 3000 p. n e.

Sumer
Geografija
Regija		Bliski istok, Srednji istok
Društvo
Period
Istorijsko doba		kasni Neolit, srednje bronzano doba
Nastanak		4500. p. n. e.
Prestanak		900. p. n. e.
Prethodnici i naslednici
Prethodile su:		Nasledile su:
Portal Arheologija

Moderni istoričari smatraju da su Sumer prvobitno permanentno naselili između c. 5500 i 4000. p. n. e. zapadnoazijski narodi koji su govorili sumerski jezik (na šta ukazu imena gradova, reka, osnovnih zanimanja itd., kao dokaz), koji su aglutinativni jezički izolat. Ovi pretpostavljeni, praistorijski ljudi se sada zovu „proto-Eufratijanci” ili „Ubaidijci”, i smatra se da su evoluirali iz Samarske kulture severne Mesopotamije. Moderni naučnici smatraju da su Ubaidijci (mada ih nikad nisu pomenuli sami Sumerci) bili prva civilizaciona sila u Sumeru, koja je drenirala močvare radi poljoprivrede, razvila trgovinu i uspostavila zanate, uključujući tkanje, obradu kože, metalurgiju, zidarstvo i izradu keramičkih pločica.

Neki naučnici osporavaju ideju proto-eufratnog jezika ili jednog supstratnog jezika; oni smatraju da je sumerski jezik originalno bio jezik lovaca i ribolovaca koji su živeli u močvarnom pojasu i istočno arabijskom obalskom regionu i koji su bili deo arabijske bifacijalne kulture. Pouzdani istorijski zapisi počinju mnogo kasnije; nema zapisa bilo koje vrste u Sumeru koji su stariji od doba Enmebaragesija (c. 26. vek p. n. e). Juris Zarins smatra da su Sumerci živeli duž obale istočne Arabije, današnjeg regiona Persijskog zaliva, pre nego što je bio poplavljen na kraju poslednjeg ledenog perioda.

Sumerska civilizacija se formirala tokom Uručkog perioda (4. milenijum p. n. e), nastavljajući u periode Džemdet Nasra i ranih dinastija. Tokom 3. milenijuma p. n. e, razvila se bliska kulturna simbioza između Sumeraca, koji su govorili jezički izolat, i naroda koji su koristili akadski jezik, što uključuje široko rasprostranjen bilingualizam. Uticaj sumerskog na akadski (i vice versa) je evidentan u svim oblastima, od leksičkog pozajmljivanja na masivnoj skali, do sintaksne, morfološke, i fonološke konvergencije. Ovo je podstaklo naučnike da nazivaju sumerski i akadski u 3. milenijumu p. n. e. jezičkim savezom. Sumer su pokorili kraljevi Akadskog carstva koji su govorili semitske jezike oko 2270. p. n. e. (kratka hronologija), ali se sumerski zadržao kao sveti jezik.

Izvorna sumerska vladavina ponovno se pojavila oko jednog veka tokom treće dinastija Ura približno oko 2100–2000 p. n. e, ali je akadski jezik isto tako ostao u upotrebi. Sumerski grad Eridu, na obali Persijskog zaliva, se smatra da je bio prvi grad na svetu, gde su se stopile tri zasebne kulture: ona seoskih Ubaidskih zemljoradnika, koji su živeli u kolibama od zemljanih cigli i praktikovali navodnjavanje; kultura pokretnih nomadskih semitskih stočara koji su živeli u crnim šatorima i pratili stada ovaca i koza; i ona ribara, koji su živeli u kolibama u močvarama, koji su možda bili preci Sumeraca.

Društveno uređenje

Sumer je bio robovlasnička država. U najranijoj prošlosti nije bilo vladara, već su gradovima vladali prvosveštenici. Kako se država razvijala, iz redova prvosveštenstva birani su kraljevi. Uloga kralja bila je da vodi vojsku u boj, da tera narod da poštuje red i zakon, da se gradovi održavaju itd. Kralj je često imao pomoć sveštenika i činovnika. Narod je bio podeljen na tri staleža. Najniži činili su robovi koji su obično služili u bogatim porodicama, radili u domaćinstvu, čistili ulice itd. Robovi su najčešće bili zarobljeni neprijateljski vojnici. Srednji sloj činili su trgovci, zemljoradnici i zanatlije. Trgovci i zemljoradnici su trgovali sa drugim narodima, snabdevali grad raznim sirovinama itd. Zanatlije su imale ulogu ulepšavanje grada. Pronađeni su razni kipovi, kapije, nameštaj, građevine i oružje. Najviši sloj u Sumeru zauzimalo je sveštenstvo, činovnici i vojska. Najviše od svih cenilo se sveštenstvo. Oni su smatrani božjim slugama i njihova je uloga bila da ugađaju bogovima i da se potrude da se ugađa bogovima. Takođe, sveštenici su učili ljude u svojim hramovima, presuđivali u sporovima itd.

Privreda

Kako je predeo gde su se naselili veoma plodan, razvili su poljoprivredu. Bili su i dobri graditelji. Sumerci su pronašli opeku. Zidali su veće kuće, neke čak dva sprata visoke. Izumeli su grnčarski točak i pravili posuđe. Znali su da vajaju i da obrađuju neke metale. Zbog razvijene privrede često su trgovali sa ostalim narodima. Sumerci su imali svoje pismo, nazvano klinasto. Još oko 3500. p. n. e. oni su crtali piktograme na tablicama od ilovače. Ove tablice bi se onda pekle i postale skoro neuništive. Mnogo ovakvih tablica otkopano je u gradu Ur. Pismo Sumeraca imalo je 600 simbola.

Pismenost i književnost

Jedna od najkrupnijih kulturnih tekovina sumerskog naroda bio je pronalazak pisma, koje se pojavljuje u doba Uruka, već početkom 4. milenijuma p. n. e. Kao i svi drugi sistemi pisama, koji su se samostalno pojavili kod drugih starih naroda, i sumersko pismo prvobitno je poniklo od crteža; pritom su pojedini slikovni znaci služili za oznaku očigledno prikazanih reči.

Ali to primitivno slikovno pismo nije pružalo mogućnost da se pomoću najstarijih znakova – crteža vidljivih predmeta i pojava prikazuju složene predstave i apstraktni pojmovi. Zato, ako je neko hteo da napiše takve reči, pisar je morao da spaja nekoliko različitih znakova. Tako, na primer, da bi napisao reč plakati, morao je da spoji znakove oko i voda. Reč kiša mogla se napisati kombinovanjem znakova zvezda i voda. Samo se po sebi razume da je takvo pismo bilo složeno, glomazno i nepodesno. Komplikovanje jezika i pojava velikog broja raznovrsnih reči i gramatičkih oblika zahtevali su uprošćenje sistema pisma. U vezi sa tim likovni princip, koji leži u osnovi starog slikovnog pisma (piktografije), postepeno se zamenjuje principom prenošenja pomoću pismenih znakova – glasovne strane reči (fonema). Tako se već u sumerskom pismu pojavljuje veliki broj slogovnih znakova i nekoliko alfabetskih znakova, koji služe za oznaku glasova. Iako u sumerskom i u poznijem vavilonsko-asirskom pismu na prvom mestu stoje slogovni znaci, ipak su se pored njih sačuvali u vide relikata i stari likovni ideogrami, što jasno ilustruje stagnantnost kulture starog Istoka. Tako se ispred naziva planine, napisanog običnim slogovnim znacima, stavljao slikovni znak „ planina, što je imalo da ukazuje na to da je dati naziv – naziv za planinu.

Uslovi života, potreba za brzim pisanjem dokumenata – doveli su još u dubokoj starini do uprošćenja toga najstarijeg slikovnog pisma Sumeraca. Tako, umesto čitavog predmeta, počeli su crtati samo njegov najkarakterističniji deo, postepeno pretvarajući crtež u linearnu šemu. Tokom vremena potreba za primenom brzog pisma, u vezi sa posebnim načinom crtanja znakova na glinenim tablicama – dovodi do još veće šematizacije znakova pisma i do formiranja sistema klinastog pisma. Znaci koji se utiskuju na mekoj glini gube svoj raniji slikovni lik i tokom vremena dobijaju oblik raznih kombinacija vertikalnih, horizontalnih i kosih klinova.

Sumersko klinasto pismo, zajedno sa osnovnim elementima sumerske kulture, preuzeli su Vavilonci, a zatim se to pismo, zahvaljujući širokom razvitku vavilonske trgovine i kulture, rasprostrlo po čitavoj Bliski istok. Klinastim pismom služili su se u starom Akadu, u Asiriji, hetitskoj državi, u Urartu, u Siriji i staroj Persiji. Sredinom II milenijuma pre nove ere klinasto pismo je postalo međunarodni diplmatski sistem pisma. Njim su se služili čak i egipatski faraoni, koji su vodili veliku prepisku sa carevima Prednje Azije i sa kneževima Sirije i Fenikije.

Sumersko pismo preuzela su semitska plemena koja su nastanjivala srednji i severni deo Međurečja, tj. zemlju Akad, vavilonsku državu i Asiriju. Sasvim je prirodno da su Semiti prilagodili sumersko klinasto pismo osobinama svog jezika; pritom su pojedini znaci klinastog pisma dobili novo glasovno značenje. To je dovelo do toga da je klinasto pismo postalo polifonski sistem pisma tj. da su pojedine grupe klinova imale istovremeno različito glasovno značenje, služeći za oznaku niza raznih slogova. Tek u znatno kasnija vremena, u vezi sa razvitkom trgovine, najpre u severnoj Fenikiji, sredinom 2. milenijuma p. n. e., a zatim u Persiji, sredinom 1. milenijuma p. n. e., klinasto pismo je steklo prostiji fonetski oblik, postepeno se pretvorivši u jedan od najstarijih nama poznatih alfabeta.

Književno stvaranje poniklo je u staroj Mesopotamiji u dubokoj starini, u 4. milenijumu p. n. e., o čemu svedoče fragmenti književnih dela nađenih u arhivama najstarijih sumerskih gradova. Sumerska književnost, sumersko klinasto pismo i čitava sumerska kultura u celini izvršili su snažan uticaj na asirsko-vavilonsku književnost. Mnogobrojna književna dela ponikla u sumersko doba prevedena su kasnije na vavilonski i asirski jezik i malo izmenjenom obliku sačuvala se do poznog vremena.

Religijsko-magijski nazori vladali su svešću ljudi toga vremena. Zato je sasvim prirodno što je religija kao osnovni oblik ideologije morala sobom skroz naskroz prožimati čitavu književnost. Većina književnih dela samo je umetničko uobličenje religijskih mitova, legendi, dogmi i ideja. Ta književna dela služila su ciljevima verske pouke, objašnjavajući ljudima zakone i pojave u prirodi, tajne bića, smrti, kosmosa i ljudskog života. Himne, molitve, psalme i basne, zaodeveni u umetničku formu, služili su ciljevima verskog kulta, pevani su ili izgovarani po hramovima prilikom vršenja religijskih i magijskih obreda.

Verski karakter sumersko-vavilonske književnosti u znatnoj je meri unapred odredio njen tradicionalni karakter. Religija je pridavala poseban autoritet delima koja svoje poreklo vode iz duboke starine; ona su mahom pripisivana starim mudracima ili čak otkrovenju samih bogova. Zato se gotovo nekoliko decenija književno stvaranje posle sumerske epohe svodilo uglavnom na ponavljanje ili novo izdavanje starih tradicionalnih ideja, na prepeve starih iskonskih mitova i samo na izvesno njihovo prilagođavanje potrebama datog momenta.

Najdublja vrela sumersko-vavilonske književnosti vode svoje poreklo od usmenog narodnog stvaranja, čiji su se obrasci sačuvali nažalost samo u neznatnom broju. Među njih spadaju aforizmi životne mudrosti, zaodeveni u oblik poslovica, na primer: 'Ti pošao i prisvojio polje svoga prijatelja, a za to vreme došao tvoj neprijatelj i prisvojio tvoje polje' (ko drugome jamu kopa, sam u nju upada). Takve su i narodne radne pesme, koje su služile za ritmičku pratnju raznih procesa rada, na primer pesma mlinara: 'Zvezda zemljoradnika (koja se pojavila na nebu) upregla je na šivi plug da se seje žito.'

U kasnijim tekstovima sačuvali su se odlomci iz pesama pekara i kuvara. Oni takođe vode poreklo od starih obrazaca narodnog stvaranja.

Od usmenog narodnog stvaranja vode poreklo i ep o zverima, i svojevrsne basne, u kojima su se sačuvale stare predstave vezane za totemizam. Takav je 'Dijalog između konja i bika', koji se prepiru između sebe oko odlika svoga soja, basna 'O lisici', koju optužuju na sudu pred vrhovnim bogom Šamašem, priča 'O orlu i zmiji' i dr. Važno mesto u vavilonskoj književnosti zauzimao je ep, čiji su se obrasci u velikoj količini sačuvali sve do naših dana. Veliki epski spevovi koji pričaju o životu i podvizima bogova i heroja sastavljeni su još u dubokoj starini iz pojedinih delova, uglavnom iz himni u čast pojedinih bogova, koje su imale za cilj da veličaju datog boga, njegov hram i njegovo sveštenstvo, na primer boga Marduka, pokrovitelja Vavilona i vavilonskog cara.

Mitovi Mesopotamije

Mit o stvaranju sveta

Ta misao o veličanju lokalnog boga uzeta je za osnovu u Vaviloniji široko rasprostranjenog epskog dela, koje je po rečima kojima počinje nosilo naslov 'Enuma eliš' ('Kada je gore'). Pojedini delovi tog epskog speva, koji opisuje stvaranje sveta i večnu borbu boga stvaranja sa principom haosa, ponikli su još u sumersko doba, ali je čitav spev kao celina sastavljen možda u doba Hamurabija, kada je Vavilon postao prestonica ogromnog vavilonskog carstva i kada je vavilonsko sveštenstvo počelo da prikazuje vavilonskog boga Marduka kao vrhovnog boga, tvorca čitave vaseljene.

U osnovi tog speva leži kosmogonijska misao o tome kako bog prolećnog sunca i njegove stvaralačke svetske snage – Marduk, princip reda, svetlosti i dobra, pobeđuje mračne sile zlog haosa – čudovište Tiamat, i iz njenog tela stvara ceo svet.

Gospodar se zaustavi, posmatrajući njen leš, On raseče trup, zamislivši premudru stvar.

Kao školjku, podeli je on na dve polovine.

Jednu polovinu uzdigao je da bude nebeski krov.

On stavi reze i postavi straže pred njima, I zapovedi im da čuvaju planinske vode.

U legendi priča se dalje o tome kako je bog-tvorac raspodelio na nebu sazvežđa i utvrdio njihov tok, i najzad, kako je bog stvorio čoveka, čiji je poziv – 'staranje o bogovima'. Poslednji deo speva sadrži himnu Marduku – vrhovnom bogu Vavilona, kome su svi bogovi predali vrhovnu nebesku vlast.

Ovaj stari mit o stvaranju sveta bio je veoma rasprostranjen po čitavoj Vaviloniji. Pojedine varijante i epizode tog mita sačuvale su se u raznim fragmentima, na koje se ponekad nailazi čak i u astrološkim delima i basnama protiv zubobolje. Čitav mit u potpunosti je preuzet u asirsko doba. Njegovi odjeci sačuvali su se u biblijskoj i antičkoj književnosti.

Spev o Agušaji

Istoj epohi procvata vavilonske kulture pod Hamurabijem pripada po svoj prilici i spev o boginji Agušaji u kojem se opisuje suparništvo između strašne boginje rata Ištar i boginje Saltu. Na molbu Agušaje bog mudrosti Ea miri zavađene boginje, ali jedino pod tim uslovom da ljudi doznadu za novu boginju Saltu, da u njenu čast podignu hramove i prinose joj žrtve, i da ubuduće ljudi čuvaju sećanje na nju. Spev se završava pohvalom triju ratničkih boginja, između kojih ne treba da se narušava postignuti sporazum. U tom spevu našla je odraza borba između sveštenstva i kultova triju boginja i pokušaj centralizacije kultova, koji se izrazio u izmirenju i čak gotovo identifikaciji triju boginja istog tipa.

Ep o Gilgamešu

Glavni članak: Ep o Gilgamešu

Jedno od najboljih dela vavilonske književnosti jeste 'Ep o Gilgamešu', u kome se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj.

Spev o Adapi

Ista misao o večnom životu, ista čovekova težnja ka besmrtnosti prožima sobom i spev o Adapi, u kome se priča o tome kako je idealni, premudri čovek, sveštenik i vladar Adapa, sin boga mudrosti Ea, jednom slomio krila južnom vetru i zato bio pozvan na sud od vrhovnog boga Anu. Slušajući savet svog oca, Adapa pobeđuje sažaljenje bogova prema sebi i izaziva kod vrhovnog boga raspoloženje u svoju korist, ali u isto vreme odbija da primi hranu večnog života i napitak besmrtnosti. Tako Adapa iz svoje preterane opreznosti ne dobija besmrtnost, koju su mu bogovi unapred bili pripremili.

Spev o Etani

Iste takve moralne i delom religijsko-filozofske tendencije prožimaju sobom i legende o Etani, u kome se priča o prijateljstvu orla sa zmijom, o verolomstvu orla, svirepoj osveti zmije i pokušaju Etane da se na orlovim krilima vine u nebo, da tamo pribavi „travu rođenja“ i znake vrhovne carske vlasti. Ovaj se spev, kao i spev o Gilgamešu, sastoji iz nekoliko samostalnih delova. Poučna basna iz ciklusa životinjskog epa, koji vodi poreklo od starinskih oblika narodnog stvaranja. Prepliće se sa religijskom legendom o tome kako su znaci obogotvorenog cara

Skiptar i tiara, diadema i žezlo vlasti, Smešteni ispred Anu na nebu.

i da čak ni junak Etana ne može da ih stekne, jer se carska vlast ne može dobiti pomoću verolomnog i nerazumnog orla. Dakle u tom spevu sprovodi se misao kako carska vlast vodi svoje poreklo sa neba i osvećena je od bogova. U tome je jasno vidljiva sveštenička propaganda, koja nastoji da uz pomoć religijske literature i likovne umetnosti obrazloži i opravda vlast i samim ti učvrsti klasni robovlasnički poredak.

Katabaza (silazak) boginje Ištar

Istom večitom mišlju o životu i smrti prožet je i spev o silasku boginje Ištar u zagrobni svet. Nastojeći da nađe smisao smenjivanja godišnjih doba, da shvati uzrok smrti i vaskrsenja prirode svake godine, stanovnici stare Mesopotamije stvorili su mit o smrti i vaskrsenju boga prirode Tamuze, koga vaskrsava za nov život njegova drugarica boginja Ištar. U pesničkoj legendi priča se o tome kako Ištar posle Tamuzove smrti silazi u podzemni svet ostavljajući kod svakog od čuvara sedmoro vrata jedan od svojih ukrasa. Zatočeni u zagrobnom svetu bogovi – Tamuza i Ištar – zaustavljaju čitav proces života na zemlji, što nagoni bogove da oslobode iz podzemnog sveta bogove prirode Tamuza i Ištar. Spev se završava opisom praznika vaskrsenja boga prirode koji umire i ponovo vaskrsava.

U dane Tamuze svirajte na azurnoj fruli, Udarajte u kolutove od kornalina.

Svirajte i vi sa njima narikače, Da bi mrtvi ustali, opijeni prijatnim kadovima.

Ovaj spev stajao je u tesnoj vezi sa religijskom dramom, koje je prikazivala smrt i vaskrsenje boga Tamuza i koja je izvođena po hramovima o praznicima toga boga vaskrsle prirode.

Religija

U ona stara vremena kada su se na teritoriji Mesopotamije pojavila prva naselja stalno nastanjenih zemljoradničkih plemena, religija Sumera i Akada svodila se na primitivni fetišizam. Dalji razvitak religije doveo je pojave kulta prirode. Niski nivo materijalne kulture i tehnike stavljao je čoveka u jaku zavisnost od okolne prirode i njenih stihija. Osećajući svoju nemoć u borbi sa prirodom, stari stanovnici Mesopotamije gledali su sa strahom na užasnu stihiju razbesnele vode, koja je plavila svu niziju u periodu izlivanja Tigra i Eufrata. Divlje zveri iz pustinje ulivale su strah u čovekovu dušu. Videći u strašnim pojavama prirode delovanje moćnih i natprirodnih bića, stari stanovnici Mesopotamije obožavali su prirodu u raznim njenim formama i manifestacijama. Nemajući mogućnost da racionalno objasne zakone koji vladaju u prirodi i koji dovode do smenjivanja godišnjih doba, nemajući mogućnost da nađu smisao tajni života i smrti čoveka i prirode, primitivni ljudi stvarali su fantastične legende, u kojima se život prirode odražavao kao život natprirodnih i moćnih duhova i bogova, čiji su likovi i radnje prikazivani prema liku i obličju smrtnih ljudi. Još u dubokoj starini u južnoj Mesopotamiji pojavila se čisto religijska predstava o iskonskim božanstvima prvorodne strašne stihije, strašnog vodenog haosa Apsu i Tiamat. Ali kada se sa razvitkom zemljoradničke privrede javlja potreba za organizacijom velike mreže veštačkog navodnjavanja, kada porast proizvodnih snaga dozvoljava da se stvore prvi irigacioni uređaji, ljudi već počinju da stiču svest o blagodatnoj vezi vodene stihije, koja navodnjava polja i stvara osnovicu ljudskog blagostanja. U vezi sa tim javlja se predstava o dobrom i blagodatnom božanstvu vode, bogu mudrosti Ea, koji je naučio ljude svim zanatima, veštinama i znanju. U vodi su stari Sumeri videli prvorodnu božansku stihiju, u kojoj su se, po njihovoj predstavi, krili koreni početka života. U mitu o stvaranju sveta priča se:

када горе небо још није добило своје име,
ни доле земља још није добила своје име,
када су само Апсу, првобитни, који је њу створио,
и Муму Тиамат, која је земљу и небо у њиховој укупности створила,
своје воде уједно мешали...

Otuda je i stari bog proizvodnih snaga prirode, Tamuz, smatran bogom vode i nazivan 'istinskim sinom vodene dubine', pritom je njegov kult kao 'sina i lika boga Ea' bio tesno vezan sa kultom velikog boga vode. Te verske predstave našle su svog odraza i u umetnosti. Na jednom sumerskom pečatu predstavljen je bog Ea kako sedi na prestolu i drži u rukama posudu. Iz posude teku dva mlaza vode, iz kojih izlazi mala figura boga Tamuza. Taj stari kult vode raširio se i u Akadu. U Ešnuni su kao božanstva vode poštovani bog Ninazu (koji poznaje vodu) i bog ritualnog pranja po imenu Tišpak.

Daleku reminiscenciju na staru domovinu Sumera, istočnu planinsku zemlju, predstavlja obožavanje planina, od čega su se ostaci sačuvali u mnogim religioznim verovanjima. Tako se vrhovni bog zemlje Enlil naziva 'velikom planinom'. Taj bog živi na 'visokoj planini', koja doseže do neba i spaja nebo sa zemljom. Hram Enlila u Nipuru nosi naziv 'dom Planine' (E-kur). Plemena stare Mesopotamije nisu obožavala samo osnovne stihije, sile i pojave u prirodi, nego takođe i biljke i životinje kojima su bila okružena. U mitologiji i religioznoj umetnosti figuriraju sveto 'drvo života' i 'drvo istine', koje štite bogovi Tamuz i Ningišzida. Tamuza su nazvali 'gospodarem vegetacije zemalja'. Boginja Ištar često se prikazivala u vidu žene iz čijeg tela izrastaju grane. Predmet posebnog poštovanja bile su urmine palme, koje su imale ogroman značaj u privrednom životu stare Mesopotamije. U religiji Sumera i Akada sačuvalo se i mnogo relikata starog obožavanja životinja. Tako je starosumerski bog Nanar, koga su poštovali u Uru, nazivan 'moćnim bikom Anu'; isto je tako i bog Nergal, car podzemnog sveta, predstavljen u vidu strašne životinje:

„ Он има бичји рог; на леђима носи читав жбун косе; он има лице човека, образе... и крила;... он има тело лава, које стоји на четири ноге.

Bog pučine Ea predstavljen je sa ribljim repom ili ribom na leđima, a Marduk – bog oluje i vrhovni državni bog Vavilona – prikazivan u vidu fantastičnog grifona, pola zmije, pola ptice grabljivice. O postojanju obožavanja zveri u dubokoj starini, u vezi sa totemizmom, svedoče imena starih careva Kiša, kao što su Jagnje i Škorpija. Ali je posebno široku rasprostranjenost steklo u staroj Mesopotamiji obožavanje neba i nebeskih tela. Upravo zato smatran je za vrhovnog boga starosumerski bog neba Anu, koji je kao 'otac' i 'car bogova' živeo na trećem, najvišem delu neba, odakle je vladao svetom sedeći na svom nebeskom prestolu. Njemu se kao najmoćnijem bogu, obraćaju za pomoć svi bogovi, preplašeni pobesnelim vodama svetskog potopa. Vidno mesto među svim ostalim bogovima zauzimali su bog meseca Sin i njegov sin – bog sunca Babar (vavilonski bog Šamaš). Babar-Šamaš je u isto vreme personifikovao strašnu i sušnu silu sunčeve žege i blagodatnu životvornu snagu sunčevih zraka, 'koji oživljuju smrtno bolesnog i oslobađaju vezanog'. Za taj lik životvornog solarnog boga vezan je lik boga vaskrsle prirode i njenih produktivnih snaga – Tamuza, koji se ponekad uvodi u ciklus solarnih bogova. Istom ciklusu pripadala je i boginja prirode, života i rađanja – Ištar, koja je personifikovana u vide zvezde Venere, 'sjajne zublje neba i zemlje'. Obožavanje nebeskih tela ( astralni kult) doveo je do pojave složenog astrološkog sistema proricanja budućnosti na osnovu položaja planeta i zvezda na nebu. Sumerski i vavilonski sveštenici sa visine kula svojih hramova budno su pratili kretanje nebeskih tela.

Čitav taj stari i složeni kult prirode u doba robovskog poretka i postanka patrijarhalne porodice stajao je u tesnoj vezi sa kultom predaka. Vrhovni bog Anu obično je nazivan 'ocem' bogova. Ima starosumerske boginje Ninmah značilo je „ boginja-majka, a ime boga Tamuza – „ istinski sin. Živi ostaci toga starinskog kulta predaka bili su „ božanstvo kuće, „ duh čuvar kuće i kult domaćeg ognjišta. Taj starinski kult predaka stajao je u tesnoj vezi sa verovanjem u zagrobni život, koje je našlo svoj spoljašnji izraz u zagrobnom kultu. Još u doba I dinastije Ura obični ljudi sahranjivani su ili u zgrčenom položaju u prostim jamama, ili je pak pokojnikovo telo uvijano u rogozinu i sahranjivano u glinenom sarkofagu. Carevi i carice sahranjivani su u velikim grobnicama, i zajedno sa njima zakopavana je velika količina dragocenih i luksuznih predmeta i prilikom pogreba prinošene su ljudske žrtve.

Obožavanje prirode, astralni kult i poštovanje predaka obrazovali su složen sistem religijskih verovanja u doba pojave u Mesopotamiji najstarijih zemljoradničkih opština. Upravo zbog toga stekli su u staroj Mesopotamiji tako veliki značaj čisto agrarni kultovi, vezani za obožavanje zemlje, vode i sunca kao i kult boga prirode Tamuza, koji umire i ponovo vaskrsava i koji se javlja u vidu snage vode i žitu što klija.

Religija i moral

У вавилонској религији је био присутан морални аспект, јер се веровало да добро понашање, које укључује приношење жртава и обожавање богова, заслужује божанску милост мада опет, неки и нису баш били опчињени том идејом. У сваком случају, многи богови се нису понашали у складу са исправним и овде првенствено наводим интригантан случај када богиња Иштар покушава да заведе Гилгамеша. Овај херој међутим одбија све њене покушаје, оглашавајући је злом, јер је исти бол који је могла нанети и њему, већ нанела и свим њеним бившим љубавницима.

Molitve i himne

Молитве и химне су век заузимале место у култним ритуалима и неке од њих се сматрају и одличним делима литературе. Ту спада химна Шамашу, богу сунца, који садржи 200 стихова и цитате попут:

„ И најдаље планине прекривене су твојом бриљантношћу,
Сјај твој испуњава целину ове земље,
Ти јеси онај који устаје изнад свих брда и река
Ти јеси онај који преко свих људи ове земље гледа,

Јер бог Еа, краљ мудраца свих, тебе је створио да владаш...

Proročanstva

Vavilonci su u svojoj istoriji bili pokoreni nekoliko puta i neki zapisi u literaturi govore upravo o tome. Jedan od interesantnih istoriografskih zapisa je i proročanstvo. To je bio literarni tekst, koji je opisivao prošle događaje u terminima proricanja, onako kako je autor predviđao da će se dogoditi. Imajući usled toga uspostavljen autoritet, nastavio je sa istinskim proricanjem koje je imalo raznolikost formi u zavisnosti od namene. Ono je ujedno bilo i prethodnik mnogih okultnih religija i mističnih knjiga...

Hramovi i rituali

Брига и умилошћавање богова у великим храмовима била је свакодневна активност. Усавршени ритуали су подразумевали учешће и подршку многих људи унутар храма и касније су се развили у дневно приношење жртава, чишћење одеће божанских статуа и само прочишћавање храмова. Дарови су приношени од стране земљопоседника, опрему су обезбеђивали краљеви и богаташи, а приносили су се и повремени дарови од ратног плена.

Osoblje hrama je koristilo te darove. Svaki kult je imao svoj festival, od kojih je glavni bio Akitu ili Novogodišnji veliki festival boga Marduka, u Vavilonu. Slavlja su trajala danima i uključivala procesije susednih božanstava kao npr. Nabu u Vavilonu i glavna parada Marduka praćena od strane kralja, od dvorca do izvan gradskih zidina. Ako bi propala proslava zbog političkih problema ili drugih razloga, smatralo se pitanjem života i smrti. I, kad god bi se to dogodilo, ostavljalo je duboke posledice na istoriju stanovništva.

• Opasani gradovi i dvorci – Hamurabijev zakon nam otkriva da su Vavilonci kreirali prvu „ poslovnu civilizaciju. Aktivnost Vavilonaca su se odvijale u opasanim gradovima. Svaki grad je imao svoje božanstvo i stepenasti hram. Hram je posedovao zemlju, robove, životinje i drago kamenje.
• Banka hrama – Hram je takođe služio kao banka za ulaganje zajedničke ušteđevine stanovnika. Glavni sveštenik hrama je na taj način postajao poslovni čovek i bankar.

Zigurati

Jedan od najvažnijih i najpoznatijih aspekata vavilonske religije i tradicije jeste zigurat.

Zigurati su bili velike stepenaste građevine, sa hramom na vrhu, visoko iznad zemlje. Hram je bivao posvećen gradskom božanstvu. Gradski zigurat je bio najvidljivija građevina sa koje se mogao uočiti svako ko prilazi gradu. Stoga, zigurat nije bio samo versko središte, već i središte građanskog ponosa. Nijedan građanin nije mogao da ne vidi zigurat. Bili su građeni u ogromnim dimenzijama: u vreme Hamurabija dostizale su i visinu od 150 ft (46 m). Oko osnove moglo je biti još hramova ili smeštaja za sveštenike.

Neki od najranijih, prvih zigurata izgradio je Ur-Namu (2112 – 2095. p. n. e.), kasniji sumerski kralj Ura. Ovi su bili građeni u tri nivoa, dok su kasniji imali i po sedam.

Slične građevine ziguratima otkrivene su i na drugoj strani sveta, u centralnoj Americi. Asteci i drugi koji su naseljavali tu oblast, gradili su velike stepenaste građevine za obožavanje svojih bogova. Svakako, ovo je bilo 3000 godina posle mesopotamskih zigurata.

Kakvu su ulogu zigurati imali u religiji? Zigurati su građeni da 'dohvate nebesa', stoga da bi bogovi bili dozvani i obožavani. Očigledno je sve moglo biti i pri zemlji, ali ovako su bili 'bliže bogovima'.

Vavilonci i drugi njihove religije davali su bogate ponude bogovima i gradili predivne hramove. Slično su gradili zigurate. Veličina i sjaj zigurata pokazivala je posvećenost grada i kralja svome bogu. Gradili su hramove i drugim bogovima, ali zigurat je bio posvećen samo bogu tog grada.

Vavilonska kula

O ziguratu koji je bio sagrađen u Vavilonu u Hamurabijevo doba znamo veoma malo, ali postoji velika dokumentacija o ziguratu koji je postojao u doba Nabukodonosora II, koji je prognao Jevreje.

Ovaj zigurat je već bio star u vreme njegove vladavine i moguće je da je bio isti kao i onaj koji je postojao u vreme vladavine Hamurabija. Njegovo vavilonsko ime bilo je Etemenaki, što u prevodu znači: Kuća platforme neba i zemlje.

Ovaj hram je često dovođen u vezu sa Vavilonskom kulom, koju su ljudi gradili suparničkom bogu. Svakako je ovako morao izgledati Izraelitskim posmatračima čiji gradovi nisu bili veći od današnjih sela. Prvo su bili suočeni sa veličinom grada, koji se u to vreme prostirao sa obe strane Eufrata. Vavilon u vreme Nabukodonosora II, bio je veliki za današnje standarde. U gradu, videvši zigurat, imali su utisak da mogu dodirnuti nebo, budući da su živeli u malim, prizemnim kućama. Mnogi Jevreji bi videli zigurat sopstvenim očima, kada su bili prognani u Vavilon (oko 600-e godine p. n. e.). To bi ih van svake sumnje podsetilo na događaje u Babelovoj kuli.

Biblija vrlo malo govori o ziguratima, ali postoje drugi izvori koji nam otkrivaju mnogo više. Npr. Postoji vavilonska ploča koja nam gotovo precizira dimenzije zigurata u doba Nabukodonosora II. Zigurat je uveliko bio u ruševinama kada je Aleksandar Veliki došao na ove prostore oko 331. godene p. n. e.

Dimenzije vavilonskog zigurata: Zahvaljujući ploči koja je pronađena, mi danas znamo dimenzije zigurata. Od sedam stepenika jedino nisu poznate dimenzije šestog stepenika. Ceo hram je bio visok više od 300 m. Osnovnu strukturu od zigurata činile su stepenice od gline, koje su spolja bile obložene ciglom. Do vrha građevine vodila su široka stepeništa sa strana. Oko osnove zigurata nalazili su se nizovi zgrada: ostave, smeštaji za sveštenike i drugima povezanim sa hramom.

Panteon

Neki sumerski bogovi su:

• Enlil - bog zemlje i vetra

• Anu - bog neba i otac svih bogova
• Šamaš - bog sunca i pravde
• Sin - bog meseca
• Ea - bog vode, bog mudrosti i zanatstva
• Ištar - boginja ljubavi i rata
• Tamuz - bog vegetacije i obavljanja prirode

Gradovi

Zna se da su postojali gradovi Uruk, Nipur, Uma, Larsa, Eridu, Lagaš, Ur, Ereh, Kiš... Ur je sumerski grad na istočnoj obali Eufrata. Arheolozi su ga otkrili u 19 veku. Grad je bio opasan visokim zidom ispod koga se prostirao široki kanal. Ulice su bile uske i popločane. U centru grada nalazio se zigurat, hram posvećen bogu Nanaru.

Propast Sumera

Oko 2370. p. n. e. Sumer je porazio Sargon od Akada. Međutim, Sargonovog unuka Naram-Sina porazila je vojska iz Ura. 1950. p. n. e. susedni narodi počeli su napadati na Sumer i pad je bio blizu. Sumerska civilizacija nije propala, već se stopila sa vavilonskom.

Još dok su u Evropi živeli ljudi neolita, Sumerci su dostigli visok stepen pravne i društvene organizacije.

Vidi još

• Sumerska arhitektura

Literatura

• King, Leonid W. (2015). A History of Sumer and Akkad. ISBN 978-1-5228-4730-4. 
• Deutscher, Guy (2007). Syntactic Change in Akkadian: The Evolution of Sentential Complementation. Oxford University Press US. str. 20—21. ISBN 978-0-19-953222-3. 
• Ascalone, Enrico (2007). Mesopotamia: Assyrians, Sumerians, Babylonians (Dictionaries of Civilizations; 1). Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-25266-0.  (paperback).
• Bottéro, Jean, André Finet, Bertrand Lafont, and George Roux. Everyday Life in Ancient Mesopotamia. Edinburgh: Edinburgh University Press, Baltimore. . Johns Hopkins University Press. 2001. 
• Crawford, Harriet E. W (2004). Sumer and the Sumerians. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Leick, Gwendolyn. 2002. Mesopotamia: Invention of the City. London and New York: Penguin.
• Lloyd, Seton. 1978. The Archaeology of Mesopotamia: From the Old Stone Age to the Persian Conquest. London: Thames and Hudson.
• Nemet-Nejat, Karen Rhea (1998). Daily Life in Ancient Mesopotamia. London and Westport, Conn: Greenwood Press. 
• Kramer, Samuel Noah (1972). Sumerian Mythology: A Study of Spiritual and Literary Achievement in the Third Millennium B.C. (Rev. izd.). Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1047-7. 
• Roux, Georges. 1992. Ancient Iraq, 560 pages. London: Penguin (earlier printings may have different pagination: 1966, 480 pages, Pelican; 1964, 431 pages, London: Allen and Urwin).
• Schomp, Virginia. Ancient Mesopotamia: The Sumerians, Babylonians, And Assyrians.
• Sumer: Cities of Eden (Timelife Lost Civilizations). Alexandria, VA: Time-Life Books. 1993. ISBN 978-0-8094-9887-1. .
• Woolley, C. Leonard (1929). The Sumerians. Oxford: Clarendon Press. 

Spoljašnje veze

• Ancient Sumer History --- The History of the Ancient Near East Electronic Compendium
• Iraq’s Ancient Past
• The Sumerians

Geografija

• The History Files: Ancient Mesopotamia

Jezik

• Sumerian Language Page
• ETCSL: The Electronic Text Corpus of Sumerian Literature Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2019)
• PSD: The Pennsylvania Sumerian Dictionary
• CDLI: Cuneiform Digital Library Initiative Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2021)