Takeo Kurita

Takeo Kurita (jap. 栗田 健男; 28. april 1889 – † 19. decembar 1977) je bio viceadmiral u carskoj japanskoj mornarici tokom Drugog svetskog rata.

Takeo Kurita
Viceadmiral Takeo Kurita
Lični podaci
Datum rođenja	(1889-04-28)28. april 1889.
Mesto rođenja	Mito, Prefektura Ibaraki, Japansko carstvo
Datum smrti	19. decembar 1977.(1977-12-19) (88 god.)
Mesto smrti	Nišinomija, Japan
Obrazovanje	Pomorski ratni koledž, Carska japanska pomorska akademija
Vojna karijera
Služba	1910—1945.
Vojska	Japanska carska mornarica
Čin	Viceadmiral
Komandant	Razarači: Šigure, Oite, Vakatake, Hađi, Hamakaze i Urakaze 25. divizija razarača 10. divizija razarača 12. divizija razarača Abukuma Kongo 7. divizija krstarica 3. divizija bojnih brodova 2. flota
Učešće u ratovima	Drugi svetski rat *Prepad na Indijski okean *Bitka za Midvej *Gvadalkanalska kampanja *Bitka u Filipinskom moru *Bitka u zalivu Lejte

Rani period

Kuruta je rođen 1889. godine u gradu Mitu, Prefektura Ibaraki. On je diplomirao u 38. klasi japanske carske pomorske akademije 1910. godine, kao 28. od 149 kadeta. Kao podoficir služio ja na krstaricama Kasagi i Nitaka. Unapređen je u čin Ensign (ekvivalent: Potporučnik) 1911. godine, i prelazi da služi na lakoj krstarici Tacuta.

Nakon što je 1913. godine unapređen u čin Sub-Lieutenant (ekvivalent: Poričnik Korvete), Kurita služi na bojnom brodu Acuma, pa na razaraču Sakaki, a zatim na oklopnom krstašu Ivate. On postaje Lieutenant (ekvivalent: Poručnik Fregare) 1. decembra 1916. godine, i služi na nekoliko broda - krstarica Tone i razarač Kaba. On je takođe služio kao glavni torpedni oficir na nekoliko razarača: Minekaze, Jukikaze i Hamakaze. Prvu komandu nad brodom dobija 1920. godine - razarač Šigure, a 1921. godine, postaje komandant razarača Oite.

Po unapređenju u čin Lieutenant Commander (ekvivalent: Poručnik Bojnog Broda) 1922. godine, Kurita komanduje razaračima Vakatake, Hađi i Hamakaze, a kao Commander (ekvivalent: Kapetan Korvete) od 1927. godine, on komanduje razaračem Urakaze, 25. divizijom razarača i 10. divizijom razarača.

Kao Capetan (ekvivalent: Kapetan Fregate) od 1932. godine, on komanduje 12. divizijom razarača, pa lakom krstaricom Abukuma, a od 1937. godine, bojnim krstašem Kongo.

Kurita postaje kontraadmiral 15. novembra 1938. godine, i preuzima komandu nad 7. divizijom krstarica neposredno pre napada na Perl Harbor.

Drugi svetski rat

Početni period

Kuritina 7. divizija krstarica pokriva invaziju na ostrvo Java - Holandska Istočna Indija, decembra 1941. godine, a od 31. marta do 10. aprila 1942. godine, učestvuje u prepadu na Indijski okean. Tokom bitke za Midvej (nalazio se pod komandom admirala Konde) on gubi krstaricu Mikuma. Kurita je unapređen u čin viceadmirala 1. maja 1942. godine, i prelazi jula meseca na mesto komandanta 3. divizije bojnih brodova.

U Gvadalkanalskoj kampanji Kurita je predvodio svoje bojne krstaše u jednom snažnom bombardovanju aerodroma „Hendersenovo polje“ u noći 13. oktobra 1942. godine, ispalivši ukupno 918 granata na američku vazduhoplovnu bazu. To je bio jedini veći, uspešan napad, u pokušaju da se onesposobi aerodrom „Hendersenovo polje“, bombardovanjem sa brodova. Kurita je kasnije komandovao velikim flotnim snagama tokom centralne Solomonske kampanje i bitke u Filipinskom moru. On zamenjuje 1943. godine, admirala Kondu na mestu komandanta 2. flote.

Bitka u zalivu Lejte

Kurita je komandovao 2. flotom tokom bitke u Sibujanskom moru i u bici kod ostrva Samara (obe su deo bitke u zalivu Lejte). Druga flota je pored dva najveća bojna broda na svetu - Jamato i Musaši, imala u svom sastavu: bojni brod Nagato, bojne krstaše Kongo i Haruna, 10 krstarica i 13 razarača. Međutim, 2. flota nije posedovala ni jedan nosač aviona. Kurita je bio rezervisan oficir i nadao se slavnoj smrti u bici, ali ne kao smrt admirala Jamamote, da bude uzaludna. Slično Jamamotu, Kurita je smatrao da ukoliko zapovednik broda „tone sa svojim brodom“, to je bio nepotreban gubitak dragocenog komandanta sa pomorskim iskustvom. Čim je dobio naređenje od admirala Tojode da sa svojom flotom prođe kroz tesnac San Bernardino u centralnim Filipinima, i napadne američku desantnu flotu kod ostrva Lejte, Kurita je znao da će to značiti gubitak brodova i života, posebno zbog toga što nije mogao da dođe sa svojom flotom do zaliva Lejte, pre kraja iskcavanja, i za napad njegovih bojnih brodova bi ostali skoro prazni transportni brodovi. On je bio ljut na svoje pretpostavljene, koji su bili bezbedni u tokijskim bunkerima, naredivši Kuriti da se bori do smrti, nasuprot beznadežnim šansama i bez vazdušne zaštite.

Bitka u Sibujanskom moru

Dok je 2. flota bila na putu iz Bruneja, Kuritine brodove napadaju dve američke podmornice, koje potapaju dve teške krstarice (Atago i Maja), a jednu oštećuju (Takao) u Palavanskom prolazu. Kurita koji se nalazio na svom zastavnom brodu - krstarici Atago, bio je prisiljen da se prebaci na bojni brod Jamato. Čim je uplovio u Sibujansko more i počeo da se približava tesnacu San Bernardino, on je ponovo napadnut, ovog puta od aviona sa američkih nosača aviona, koji oštećuju nekoliko brodova, uključujući i bojni brod Jamato. Konstantni vazdušni napadu koje su izvodili aviona iz 3. flote admirala Helsija, prouzrokovali su velika oštećenja na bojnom brodu Jamato i ostalim brodovima, dok je bojni brod Musaši potopljen. Ovi napadi primoravaju Kuritu da opozove napad i okreće svoje brodove ka zapadu, udaljavajući se od zaliva Lejte. To je izazvalo lanac kasnijih događaja, oko kojih traje rasprava između istoričara i biografa do današnjih dana. Helsi, verujući da je porazio Kuritinu flotu i da se japanske centralne snage povlače, i smatrajući da on ima naređenja i ovlašćenja da to učini, napušta svoje mesto zaštite iskrcavanja generala Makartura u zalivu Lejte, i tesnaca San Bernardino, i naređuje gonjenje japanskih severnih snaga nosača aviona, admirala Ozave, koja je poslata u svojstvu mamca, da udalji američku flotu nosača aviona što dalje od zaliva Lejte. Nešto ranije, Helsi je poslao jednu poruku, koja je izgledala kao da on odvaja operativnu eskadru TF-34 - 4 bojna broda i 4 nosača aviona klase Eseks, za odbranu tesnaca San Bernardino.

Bitka kod ostrva Samar

Admiral Tomas K. Kinkeid je bio dodeljen kao bliža žaštita invazionih snaga generala Makartura i pod svoju komandu je imao 18 eskortnih nosača aviona, veći broj razarača i 5 starih bojnih brodova, popravljenih nakon Perl Harbora. Pošto je primio Helsijevu poruku, Kinkeid koncetriše svoje bojne brodove ka jugu, sa naređenjem da se suprotstave japanskim južnim snagama. Tokom noći 24. na 25. oktobar, Kurita menja svoje mišljenje i okreće svoje brodove na istok, ka zalivu Lejte. Ujutru 25. oktobra 1944. godine, Kuritina flota, predvođena bojnim brodom Jamato prolazi kroz tesnac San Bernardino i plovi na jug, duž obale ostrva Samar. Veliki bojni brodovi japanske mornarice su naišli na grupu američkih brodova zvanu „Tafi 3" - to je bio deo snaga admirala Kinkeida i činili su je: 6 eskortnih nosača aviona, 3 razarača i 4 eskortna razarača. „Tafi 3" je bila namenjena da pruža potporu u priobalnim vodama, kao i da vrši protiv-podmornička patroliranja, i nije bila spremna za borbu protiv bojnih brodova. Avioni grupe „Tafi 3" su bili natovareni protiv-podmorničkim bombama, koje su bile beskorisne protiv debelog čeličnog oklopa na japanskim bojnim brodovima.

Admiral Kurita je smatrao da ima prednost u odnosu na nosače aviona iz 3. američke flote i naređuje bojnim brodovima da otvore vatru, uključujući i bojni brod Jamato sa svojin topovima od 406 mm. Kuritine snage napadaju američke brodove i potapaju 2 eskortna nosača aviona i 2 razarača, uključujući i razarač Džonson, koji je bio pod komandom kapetana Evansa. Međutim avioni iz grupe „Tafi 3" i grupe „Tafi 2", koja se nalazila nešto južnije, uporno se bore, dok američki razarači koji su bili naoružani isključivo topovima od 127 mm, jurišaju i pustaju dimnu zavesu. Kapetan Evans, Čiroki indijanac koji je diplomirao 1931. godine na američkoj pomorskoj akademiji, dejstvovao je bez oklevanja. On odmah okreće razarač Džonson prema neprijatelju i otvara vatru iz svih svojih topova, podiže dimnu zavesu i veoma bruo lansira 10 torpeda, od kojih dva pogađaju jednu japansku krstaricu. Razarač Džonson je teško oštećen i ubrzo tone. Kapetan Evans koji gine u ovoj akciji, odlikovan je kasnije medaljom časti.

U to vreme, japanske južne snage, koje je trebalo da napadnu zaliv Lejte sa juga, već su bile uništene od Kinkeidovih starih bojnih brodova, koji su bili dosta daleko, i nisu mogli da se bore protiv Kuritinih snaga. Centralne snage admirala Kurite, već su ostale bez polovine svojih brodova, i Kurita je raspolagao sa 3 bojna broda i svaga 4 krstarica, a svi ti brodovi su bili oštećeni i sa malo goriva i municije. Nakon što je admiral Helsi uništio 4 nosača aviona japanskih severnih snaga, on se okreće nazad ka zalivu Lejte sa svojim bojnim brodovima, kako bi se sukobio sa japanskim centralnim snagama. Kurita naređuje da se prekine borba, i odlučuje da se povuče nazad kroz prolaz San Bernardino.

Treća flota admirala Helsija je brojala ukupno: 8 flotnih nosača aviona, 8 malih nosača aviona, 6 brzih bojnih brodova (uključujući 2 klase Ajova), 6 teških krstarica, 9 lakih krstarica i 58 razarača. Iako su Kinkeidovi eskortni nosači aviona bili mali, imao ih je još uvek 15. To znači da se tamo odigralo više od 1000 vazdušnih napada postojećih aviona u bici sa Kuritinim snagama, koje nisu imale nikakvu vazdušnu zaštitu. Kurita se povuka, spašavajući bojni brod Jamato i preostali deo 2. flote, sigurnog uništenja.

Nakon zaliva Lejte

Kurita je bio kritikovan od nekih viših oficira japanskih oružanih snaga, zbog toga što se nije borio do smrti. Decembra 1944. godine, Kurita je smenjen sa mesta komandanta 2. flote. Da bi ga zaštitili od pogibije, on je postavljen na mesto načelnika japanske carske pomorske akademije.

U svojim osamdesetim godinama, Kurita je priznao nasamo jednom bivšem studentu pomorske akademije, da je on povuka flotu iz borbe pošto nije želeo da arči živote svojih ljudi u jednom beznadežnom pokušaju, smatrajući već duže vreme da je rat izgubljen.

Kurita umire 1977. godine, i njegov grob se nalazi na javnom groblju Tama Rein u Tokiju.

Literatura

• Evan, Thomas (2007). Sea of Thunder: Four Commanders and the Last Great Naval Campaign, 1941-1945. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-5221-8. 
• Cutler, Thomas (2001). 'The Battle of Leyte Gulf: 23–26 October 1944'. Anapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-243-8. 
• D'Albas, Andrieu (1965). 'Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II'. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9. 
• Dul, Pol S. (1978). 'A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941–1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
• Fijld, Džejms A. (1947). The Japanese at Leyte Gulf;: The Sho operation. Princeton University Press.
• Friedman, Kenneth (2001). Afternoon of the Rising Sun: The Battle of Leyte Gul'. Presidio Press. ISBN 978-0-89141-756-9. 
• Helsi, Vilijam Frederik (1983) The Battle for Leyte Gulf. U.S. Naval Institute
• Hornfišer, Džejms D. (2004). 'The Last Stand of the Tin Can Sailors'. Bantam. ISBN 978-0-553-80257-3. 
• Hoit, Edvin P.; Tomas H. Murer (novo izdanje) (2003). 'The Men of the Gambier Bay: The Amazing True Story of the Battle of Leyte Gulf'. The Lyons Press. ISBN 978-1-58574-643-9. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Lacroix, Eric; Wells, Linton (1997). Japanese Cruisers of the Pacific War. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-311-3. 
• Morison, Samjuel Eliot (2001). Leyte: June 1944.-January 1945 (History of United States Naval Operations in World War II). XII. Castle Books. ISBN 978-0-7858-1313-2. 
• B, Poter E. (2005). 'Admiral Arleigh Burke'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-692-6. 
• Poter, E. B. (2003). 'Bull Halsey'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-691-9. 
• Sirs, Dejvid (2005). 'The Last Epic Naval Battle: Voices from Leyte Gulf'. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-98520-2. 
• Vilmot, H. P. (2005). 'The Battle Of Leyte Gulf: The Last Fleet Action'. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34528-8. 
• Vudvard, S. Van (1989). 'The Battle for Leyte Gulf (Naval Series)'. Battery Press. ISBN 978-0-89839-134-3. 

Spoljašnje veze

• Nišida, Hiroši. „Imperial Japanese Navy”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2012. g. Pristupljeno 25. 2. 2007.