Википедија

Timočka buna

Ako ste tražili istoimeni film, pogledajte Timočka buna (film).


Timočka buna, najpre poznata kao Zaječarska buna, je bila buna koju su 1883. g. u zaječarskom okrugu podigli predstavnici Narodne radikalne stranke protiv vlade kralja Milana Obrenovića.[2] Nered je započeo tako što je narod, na nagovor vođe radikala Nikole Pašića,[3] odbio da preda oružje,[4] onda kada je krajem septembra naređeno da se oružje oduzme od naroda.[5] Odgovor vlade na to bio je proglašenje vanrednog stanja i uvođenje prekog suda na osnovu kojeg je 97 učesnika osuđeno na smrt, a 576 njih na dugogodišnju robiju.[6] Izvršena je 21 smrtna presuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.[7] Vođe bune, Pašić i Aca Stanojević, izbegli su smrtnu kaznu iselivši se na vreme iz zemlje u Bugarsku.[8][9][1]

Timočka buna

Srbija 1878.
Vreme3—13. novembra 1883.
Mesto
Crnorečki, Knjaževački i Aleksinački okrug, Kraljevina Srbija
Uzrokrazoružanje narodne vojske
Ishod pobuna ugušena
Sukobljene strane

 Kraljevina Srbija

Kraljevina Srbija Pobunjeni seljaci

Komandanti i vođe
General Tihomilj Nikolić Aca Stanojević
Marinko Ivković Pogubljen
Ljuba Didić Pogubljen
Lazar Jovanović Pogubljen
Kosta Knežević Pogubljen
Serafim Negotinac Pogubljen
Jačina
9 bataljona stajaće vojske, 2 eskadrona, 8 baterija topova, 80 žandarma 12 bataljona narodne vojske, 1 i po eskadron, 1 baterija topova
Žrtve i gubici
1 mrtav i 2 ranjena[1] 27 mrtvih i 33 ranjena[1]
21 streljan, oko 700 zatvorenih

Uvod uredi

Po padu liberalne vlade Jovana Ristića, došao je 1. oktobra 1880. godine na vladu mlado-konzervativni kabinet Milana Piroćanca. njegova je grupa izašla na izbore 30. novembra zajedno sa radikalnim elementima. Narodna skupština sastala se 30. decembra. Dana 8. januara 1881. godine organizovana je Narodna radikalna stranka, a 18. januara Srpska napredna stranka (iz vladinih privrženika). Dve stranke su brzo došle u vrlo oštar sukob, i u štampi i narodnoj skupštini. Naročito je ugovor sa Generalnom Unijom u Parizu (predsednik bonta) izazvao ljutu borbu vlade i opozicije (izglasan 19/3 1881). Kad su padom te banke dovedeni u opasnost materijalni interesi Srbije, a vlada nije htela da odgovara na interpelaciju opozicije, ova je napustila skupštinu. Umesto opštih izbora vlada je naredila naknadne (15. maja). Opet su izabrani isti poslanici, ali su i oni, osim nekoliko njih, dali ostavke. Na novim naknadnim izborima (31. maja) izabrani su opet isti, Ali sada vlada nije primila izabrane opozicione poslanike, nego je pozvala u skupštinu one, koji su poslije izabranih imali najviše glasova. Neki su od njih i sa svega dva glasa postali poslanici (Dvoglasci). Sukob se sve više zaoštravalo, došlo je tajanstveno ubistvo Lene Knićanke i Ilke Marković; postavljanje naročitih čuvara javne bezbednosti, koje su radikali krstili sejmenima, žigosanje stoke, oduzimanje oružja od naroda, svakodnevna policijska nasilja.

Na izborima 7. septembra 1883 radikali su imali ogroman uspeh, a vlada je pretrpela strašan poraz. Ostala je u manjini, iako je imala i 40 kraljevih poslanika. Skupština se sastala 19. septembra, a vlada je podnela ostavku 20. septembra. Dva dana posle toga došao je na upravu kabinet Nikole Hristića, i narodna skupština je zaključena. Kralj je otvoreno ušao u borbu protiv radikala. Radikalni prvaci, njih oko 30, sa glavnim partijskim odborom održali su tada konferenciju. na kojoj je rešeno, da se svuda po zemlji imaju zborovi (1. novembra) i da se traži promena ustava. Tu je pao i predlog, da se s oružjem u ruci brani ustav, ako bi bio ukinut, ali o tome nije rešavano.[1]

Buna uredi

Vlada je, međutim naredila, da se produži skupljanje oružja od naroda. U Timočkoj Krajini to je vršeno grubo i nasilnički. Vlast kao da je svojim pretnjama naročito izazivala narod. U Salašu. Poreču, Grljan i Gamzigradu došlo je do oružanog sukoba, jer je narod odbio da preda oružje. Pokret je uhvatio maha i proširio se. Buna se počela organizovati. U Knjaževcu i nekim drugim mestima narod je uzeo vlast u svoje ruke. Pobunjenici nisu vršili nasilja niti pljačkali državni novac.

Timočka buna na mapi Kneževine Srbije. Mesta zahvaćena ustankom obeležena su zeleno.

Odgovor vlasti uredi

 
Naredba generala Tihomilja Nikolića da se pohvataju sve kolovođe buntovničke vojske u Knjaževačkom okrugu od 19. novembra 1883.

Dana 21. oktobra vlada je proglasila vanredno stanje za crnorečki okrug i postavljen je preki sud. Predsednik je bio Radomir Rajović, član kasacije, a članovi: Andra Grujić, predsjednik niškog suda, i Ilija Hranisavljević, sudija u Beogradu; vladin komesar Doka Stevanović, predsjednik apelacije; islednici: Ilija Mojsilović i Vučko Đorđević, suci: državni tužilac: Dragutin Stamenković. On je ubrzo smenjen kao „nepouzdan", a postavljen je Antonije Pantović. Djelovođe su bili: Milenko Žujović i Dragutin Ilić. Za komandanta vojske, određene da uguši bunu, postavljen je general Tihomilj (Teša) Nikolić. Obustavljeni su članovi 8 i 10 zakona o štampi, i novine se nisu mogle pokretati bez dopuštenja policije. Suspendovan je i zakon o izborima. Oficirima i vojnicima, poslanim protiv pobunjenika, udvostručena je plata; troškovi za ugušenje bune pali su na pobunjene okruge. 25. oktobra vanredno stanje proglašeno je i za banjski srez aleksinačkog okruga, a 26. oktobra za grad Aleksinac i moravski srez aleksinačkog okruga.

Oružani sukobi uredi

Prvi sukob između ustanika i vladinih trupa izbio je 20. oktobra u Krivom Viru, gde je oko 500 naoružanih seljaka boljevačkog sreza uspešno razoružalo vod sejmena (žandarmerije na konjima) i nateralo na povlačenje eskadron konjice koji im je došao u pomoć. Sutradan, 21. oktobra, ustanici pod komandom radikalskog prvaka, popa Marinka Ivkovića, preuzeli su vlast u Boljevcu i naredili zbor dva lokalna bataljona narodne vojske, koji su zauzeli položaje na planinskom prevoju Čestobrodica na zapadnoj granici njihovog okruga: do 23. oktobra tu se okupilo oko 3.000 naoružanih ljudi, iako je jedva polovina ustanika imala upotrebljive puške. Boljevački ustanici pokušali su da prošire ustanak na sve strane: njihovi glasnici i manji odredi upućeni su u Sokobanju, Zaječar i Knjaževac. Narod u Sokobanji pobunio se 25. oktobra i vlast u celom srezu preuzeo je ustanički odbor na čijem čelu je bio radikalski poslanik Ljuba Didić: odmah su podignuta na oružje dva lokalna bataljona narodne vojske, koja su upućena na zapadnu granicu sreza, u Banjsku (Bovansku) klisuru. Ustanici iz Sokobanje uspešno su 26. oktobra pobunili narod u Knjaževcu, gde je vlast u čitavom okrugu preuzeo ustanički odbor na čelu sa radikalskim vođom Acom Stanojevićem. Kao središte okruga, Knjaževac je raspolagao snagama narodne vojske u jačini od čitave dve brigade (8 bataljona pešadije, eskadron konjice i baterija od 4 topa): glavnina knjaževačke narodne vojske utvrdila se na južnoj granici okruga, na prevoju Gramada, jedan bataljon upućen je u Sokobanju, da pomogne tamošnji pokret, a jedan na sever, da zauzme Zaječar.[10][11]

Međutim, do 25. oktobra vladine trupe, sastavljene od 8 bataljona stajaće vojske, dva eskadrona konjice i 4 baterije modernih Krupovih topova skoncentrisale su se u Paraćinu, i podelile u Banjski i Čestobrodički odred. Banjski odred stajaće vojske razbio je ustanike u Banjskoj klisuri 26. oktobra, a 27. oktobra čitava vojska je udarila na Čestobrodicu, gde je razbila glavninu boljevačkih ustanika posle vrlo slabog otpora. Istog dana jedan odred boljevačkih ustanika bezuspešno je napao Zaječar (koji je branio 1 artiljerijski puk i 80 sejmena), ali je odbijen sa gubicima. Posle ovih sukoba Sokobanja i Boljevac predali su se bez borbe (30. oktobra). Glavnina knjaževačkih ustanika potučena je 30. oktobra od stajaće vojske iz Niša (1 bataljon i 1 baterija) na Gramadi, a bataljon koji je pošao na Zaječar poražen je istog dana od vladinih trupa iz Boljevca posle osmočasovne bitke na Vratarnici, južno od Zaječara. Posle ovih poraza Knjaževac se predao 31. oktobra.[11][12]

Istog dana kada se predao Knjaževac, oko 6.000 narodnih vojnika iz moravičkog sreza aleksinačkog okruga okupilo se pod komandom radikalskog poslanika, popa Lazara Jovanovića, u Prćilovici (središtu sreza) i zauzelo Aleksinac. Građani Aleksinca pristali su uz bunu pod vođstvom radikalskog prvaka Koleta (Koste) Kneževića i smenili lokalne vlasti. Kosta Knežević krenuo je sa svojim odredom prema Deligradu, a pop Jovanović prema Nišu, ali su oba ustanička odreda razbijena brzim napredovanjem 2 bataljona i jedne baterije stajaće vojske sa Čestobrodice, i tri čete i jedne baterije iz Niša. Aleksinac se predao bez borbe 2. novembra.[12]

Tako je buna trajala svega 13 dana, od 20. oktobra do 2. novembra, a borbe svega 6 dana, od 26. do 31. oktobra 1883. Marinko Ivković zarobljen je posle bitke na Čestobrodici, a Ljuba Didić posle predaje Knjaževca, ali je Aca Stanojević uspeo da pobegne preko granice, u Bugarsku.[11][12]

Posledice uredi

Progon radikala uredi

Dana 25. oktobra kasno u noć zatvoreni su i svi članovi glavnog odbora radikalne stranke, osim Nikole Pašića, koji je toga dana u podne, čim se čula vest, da će odbor biti zatvoren prešao čamcem preko Save. Svi su članovi zatvoreni u grad, okovani, i posle 11 dana sprovedeni za Zaječar, gde je zasjedavao preki sud. Suđeno im je 28. novembra. Najjači dokaz njihove krivice, po uverenju prekog suda, bila su dva članka: Razoružanje narodne vojske (N. Pašića) i Kako da se oprostimo nezakonitih izbora (R. Miloševića), u kojima je sud našao pozivanje na bunu. Međutim, nijedan od zatvorenih članova glavnog odbora nije imao nikakvog učešća u buni. Oni su to izjavljivali i posle pada dinastije Obrenovića, te im se mora verovati. Jedino je bilo sumnjivo držanje Pašićevo, koji je 23. juna 1907 izjavio u narodnoj skupštini, da je glavni odbor spremao bunu, i u čijem se izbornom kraju buna i javila. On je pred bunu išao u svoj kraj i na triput ponovljeno pitanje jedne grupe mlađih seljaka o davanju oružja rekao je: Ne dajte ga. Od članova glavnog odbora osuđeni su: Pašić, Pera Todorović i Raša Milošević na smrt, Kosta Taušanović na 7 godina zatvora, Paja Mihailović na 5, Giga Geršić, Jovan Đaja, Andra Nikolić, Steva Stevanović i Jovan Simić pušteni su kao nevini. Todoroviću i Miloševiću, na njihovu telegrafsku molbu kralju, zamenjena je smrtna kazna desetgodišnji zatočenjem.

Odmazda nad narodom uredi

 
Spomenik streljanim radikalima u Zaječaru

Od kolovođa iz pobunjenih krajeva strijeljani su njih 21:

Učitelj Neša Magdić i Tihomir Marinković sa još 60 osuđenih na smrt pomilovani su i osuđeni na zatočenje, zatvor i robiju. Na smrt je osuđen Aca Stanojević s još nekoliko kolovođa pobune, ali su oni bili prešli preko granice. Svega je ukupno osuđeno na smrt 94, na robiju 567, na zatočenje 5, na zatvor 68, a 85 su pušteni kao nevini.

Pomilovanje uredi

Osuđenici, koji su izdržali osudu, pomilovani su 1. januara 1886, posle pohoda kralja Milana, učinjenog Peri Todoroviću u beogradskom gradskom zatvoru (27. decembra 1885). Tom pohodu prethodila su 3 Todorovićeva pisma kralju Milanu, a glavni im je uzrok poraz srpske vojske na Slivnici. Osuđenici u bekstvu pomilovani su 1887, a Nikola Pašić pomilovan je 27. novembra 1889, posle abdikacije kralja Milana, a na kraljevu molbu upućenu namesnicima maloletnog kralja. [13]

Po gušenju Timočke bune potpise za pomilovanje stranačkih prvaka širom Srbije prikupljala je Marija Fjodorovna Zibold, prva žena lekar u Srbiji, a verovatno i na Balkanu (kasnije upravnica vojne bolnice u Skoplju sa činom majora srpske vojske). Ovu peticiju ona je lično uručila kralju Milanu Obrenoviću koji je radikale pomilovao, a nju proterao iz Srbije.[14] Govorilo se tada i da je Marija Fjodorovna Zibold odigrala značajnu ulogu u osnivanju Narodne radikalne stranke.[15]

Film uredi

Na događajima ustanka temelji se film Timočka buna.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g „Kad se digla kuka i motika: Timočka buna protiv vlasti Milana Obrenovića”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2020-11-03. Pristupljeno 2023-02-25. 
  2. ^ „Timočka buna → Tintoreto”. Enciklopedija Britanika T-F (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005. str. 62. ISBN 978-86-331-2119-4. „Timočka buna, buna koju su 1883. u zaječarskom okrugu podigli predstavnici Narodne radikalne stranke protiv kralja Milana Obrenovića.” 
  3. ^ Jovanović, Slobodan (1934). „Glava XXI. Timočka buna”. Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3 (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: G. Kon. str. 118. COBISS.SR-ID 125772044. Pristupljeno 19. 09. 2010. „„Samouprava“ donela je 30. jula vrlo oštar članak protiv razoružanja narodne vojske. Članak je pisao sam Nikola Pašić.” 
  4. ^ Jovanović, Slobodan (1934). „Glava XXI. Timočka buna”. Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3 (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: G. Kon. str. 123. COBISS.SR-ID 125772044. Pristupljeno 19. 09. 2010. „Buna u Istočnoj Srbiji počela je na taj način što su pojedina sela odrekla predaju oružja.” 
  5. ^ Stanojević, Stanoje (2008) [1908]. „XII Kulturno jedinstvo srpskoga naroda”. Istorija srpskoga naroda (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Logos art. str. 313. ISBN 978-86-7360-097-0. „Kad je krajem septembra naređeno, da se, prema raspisu koji je u leto te godine bio izdan, pokupi u narodu oružje, opiranje toj naredbi od strane radikala izazvalo je otvoren sukob.” 
  6. ^ Kljajić, Slobodan (2010). „Kralja Milana ceo život proganjali demoni iz detinjstva”. Istorija (на језику: (језик: српски)). бр. 8: 28. ISSN 1821-4096. „Haos u Timočkoj krajini opet je ugušila vojska a posle hapšenja i sudskog procesa na smrt je osuđeno 567 ljudi.”  Nepoznati parametar |month= ignorisan (pomoć);
  7. ^ Ćorović, Vladimir (2010). „XVII. Srpsko-bugarski rat i njegove posledice”. Istorija Srba (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Makibook. str. 648. ISBN 978-86-87463-10-3. Pristupljeno 19. 09. 2010. „Izvršena je 21 smrtna presuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.” 
  8. ^ „Timočka buna → Tintoreto”. Enciklopedija Britanika T-F (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005. str. 62. ISBN 978-86-331-2119-4. „Nikola Pašić i Aca Stanojević izbegli su smrtnu kaznu emigriravši na vreme iz zemlje.” 
  9. ^ „Pacifik → Pašić Nikola”. Enciklopedija Britanika M-P (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005. str. 172. ISBN 978-86-331-2117-0. „Emigrirao je u Bugarsku posle Timočke bune, ali vratio se u Srbiju nakon što je pomilovan i 1888. pobedio na parlamentarnim izborima.” 
  10. ^ Radenić, Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—281. 
  11. ^ a b v Jovanović, Slobodan (1990). Sabrana dela Slobodana Jovanovića: Vlada Milana Obrenovića III. Radovan Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: BIGZ. str. 123—129. ISBN 86-13-00435-0. OCLC 22963111. 
  12. ^ a b v Radenić, Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 281—308. 
  13. ^ Narodna enciklopedija, (1925 g. — knjiga 4. — stranice 802—804), članak napisao J. Prodanović.
  14. ^ Srpski biografski rečnik. Knj. 3, D-Z (PDF). Novi Sad: Matica srpska. 2007. ISBN 978-86-7946-001-1. 
  15. ^ „Smrt prve zdravnice v Srbiji”. Jutro: dnevnik za gospodarstvo, prosveto in politiko. 20. 82: 4. 1939. Arhivirano iz originala 25. 11. 2016. g. Pristupljeno 24. 11. 2016. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тимочка_буна&oldid=27625994”