Википедија

Togon Temur

Togon Temur ili Tohan Temur (mong. Тогоонтөмөр; sr. mong. ᠲᠤᠭᠬᠣᠣᠨᠲᠥᠮᠥᠷ; kin: 妥欢帖睦尔; pin: Toghon Temür), poznat i po hramovnom imenu Hui-cung (kin: 惠宗; pin: Huìzōng; 25. maj 1320, Košila — 23. maj 1370, Jingčang), bio je poslednji nominalni veliki kan Mongolske imperije, odnosno car Kine (1333—1368) iz dinastije Juan, ogranka dinastije Bordžigin. Posle proterivanja iz Kine i pada Mongolskog carstva 1368. godine, u Mongoliji je osnovao dinastiju Severni Juan, kojom je vladao do svoje smrti. Bio je čukununuk najstarijeg Kublaj-kanovog sina Zenjina.

Togon Temur
Lični podaci
Puno imeBordžigin Togon Temur-kan
Datum rođenja(1320-05-25)25. maj 1320.
Mesto rođenjaKošila, Čagatajski kanat
Datum smrti23. maj 1370.(1370-05-23) (49 god.)
Mesto smrtiJingčang, Dinastija Severni Juan
Religijavađrajana
Porodica
SupružnikDanaširi,
Bajan Kudu,
Carica Gi
PotomstvoBiligtu-kan,
Ushal-kan
RoditeljiKošila-kan
Malajdaj-katun
DinastijaDinastija Juan (ogranak dinastije Bordžigin)
Veliki kan Mongolskog carstva
Period1333—1368
PrethodnikRinčinbal-kan
Naslednikniko
car Kine
Period1333—1368
PrethodnikNing-cung
NaslednikHung-vu
car dinastije Severni Juan
Period1368—1370
Prethodnikniko
NaslednikBiligtu-kan

Opšta kriza: Dolazak na vlast uredi

Nasledna kriza uredi

Pre dolaska Togon Temira na vlast, još od 1328. godine, dinastija Juan je bila u ozbiljnoj krizi. Sačuvani su samo prilično zbrkani opisi tadašnjih događaja, ali izgleda da je titula Velikog kana prelazila sa brata na brata, sa oca na sina, u nizu ubistava nestanaka i nerazjašnjenih smrti. Bar četiri člana porodice smenili su se na prestolu do 1332. godine. Carska porodica pokušala je rešiti krizu izabravši sedmogodišnjeg Rinčinbala za Velikog kana, 1332. godine. Međutim, on je umro dva meseca kasnije. Porodica se u letnjoj prestonici Ksanaduu zadržala do kasno u jesen, a uprkos pokušajima da se kriza drži u tajnosti, postalo je očigledno da su mongolski vladari u ozbiljnim nevoljama, ozbiljnim do te mere da je bio ugrožen i sam opstanak dinastije.[1]

 
Rinčinbal-kan, Togon Temurov mlađi brat i Veliki kan kratko tokom 1332. godine.

Tokom ovog sukoba, koji je poznat kao Rat dve prestonice, Togon Temur se u početku nalazio u srednjoj Aziji. Kada je njegov otac Košila-kan preuzeo vlast početkom 1329. godine, on dolazi u Ksanadu. Međutim, Košila-kan je ubrzo umro i njegova supruga je sa decom bila proterana u korejsku državu Korjo, a kasnije u Guangsi u južnoj Kini. Togon Temur je izabran za Velikog kana posle dužeg interregnum-a, tek 1333. godine, što je bio rezultat odlaganja El Temura, bajautskog oficira i najmoćnije osobe u istočnoj polovini Mongolskog carstva tokom ove krize.[2]

Crna smrt uredi

Dok je besneo bespoštedni sukob među članovima carske porodice, došlo je do epidemije kuge poznate kao Crna smrt.[3] Prema najuverljivijem, ali ne u potpunosti verodostojnom objašnjenju, bolest potiče sa juga Kine, a mongolski ratnici su je preneli na sever.

Bakterije kuge živele su u buvama koje su putovale brodovima zajedno sa hranom i drugom robom. Mada buve obično ne napadaju ljude i miris konja ih odbija, mogu preživeti u vrećama sa žitom, ljudskoj odeći i sličnim staništima u ljudskoj blizini, dok čekaju priliku da skoče na njih. Kada su se buve jednom našle u pustinji Gobi, lako su našle stanište među mrmotima i brojnim kolonijama glodara sa kojima i danas žive. Kuga je ostala podjednako podmukla i na otvorenim mongolskom stepama, ali u retko naseljenim krajevima bila je manje opasna. Retko stanovništvo koje živi pored toliko mnogo konja i odsustvo buva iz mongolskih domova ne dozvoljavaju izbijanje epidemije. Nasuprot tome, u gusto naseljenim kineskim gradovima, a kasnije i u drugim gradskim sredinama, uzročnici kuge našli su pogodnu sredinu u pacovima koji su živeli u neposrednoj blizini ljudi već toliko dugo da niko nije posumnjao da su upravo oni preneli bolest.[4]

Hroničari su zabeležili da je u 1331. godini umrlo 20% stanovnika provincije Hebej.[5]

Prvi deo vladavine: Obnova uredi

Došavši na vlast 1333. godine Togon Temur je, shodno tradiciji dinastije Juan, uzeo vladarsko ime svog prethodnika Dž’-šun (kin: 至顺). Međutim, ubrzo potom ga je promenio u Juen-tung (kin: 元统). U početku je stvarnu vlast imao general Bajan od Merkida, kome je mladi vladar i dugovao dolazak na vlast. Bajan se do 1335. godine čistkama otarasio El Temurovih pristalica, sve više koncentrišući vlast u svojim rukama. Međutim, kada je Togon Temur postao dovoljno spreman za preuzimanje vlasti 1340. godine potisnuo je Bajana uz pomoć njegovog rođaka Toktoa.

Toktoova služba donela je administraciji novi duh, što pokazuje novo vladarsko ime suverena, Dž’-dženg (kin: 至正), umesto dotadašnjeg Dž-juen (kin: 至元), koje je nosio od 1335. godine. Insistiranjem novog glavnog ministra, sredinom 1340-ih, završena je kompilacija celokupne istorije dinastije Ljao, Đin i Song. Ovaj istorijski projekat naručio je još Kublaj-kan oko 1260. godine i bio je verovatno najveći ikad naručen.[6] Posle Toktoove ostavke 1344. godine, na čelu administracije našao se Berke-Buka, daleko manje sposoban čovek, koji nije uspeo da održi kontrolnu nad Kinom, koju je upravo tada pogodila velika poplava Hoanghoa, usled čega je reka promenila tok za narednih 500 godina. Poražavajuće stanje u zemlji nastalo ovom prirodnom katastrofom izazvalo je nemire, koji su na kraju doveli do pada dinastije Juan.

Mongolski mir uredi

 
Togon Temur, kineski portret.

U znak priznanja neverovatnih promena u pravcu mira i napretka na međunarodnoj sceni, zapadni naučnici su, mnogo kasnije, XIV vek nazvali Pax Mongolica ili Pax Tatarica[a]. Togon Temur je bio poslednji od kanova koji je tražio načine da kroz mirnu trgovinu i diplomatiju stekne trgovačke i diplomatske veze koje nije mogao dobiti oružjem. Zato su održavane žive diplomatske veze sa Evropom, gde su u razne diplomatske misije sada slati ponizni sveštenici, učenjaci i ambasadori.[7] U knjizi Trgovačka praksa (ital. Practica della mercatura), trgovačkom vodiču objavljenom 1340. godine, firentanski trgovac Frančesko Balduči Pegoloti, ističe da su putevi kroz mongolsku Kinu savršeno bezbedni i po danu i po noći.[8]

Tokom XIV veka Mongoli su postali sinonim za luksuznu trgovačku robu i egzotične raritete. Brojni renesansni pisci koristili su fraze Panni Tartarici, tatarska tkanina ili tatarski saten, kao nazive za najfinije tkanine na svetu. Prilikom osnivanja Reda podvezice 1348. godine engleski kralj Edvard III je naručio 150 podvezica za svoje vitezove, odredivši da budu tatarskoplave boje[b].[9]

Čitava vojska činovnika putovala je po celom carstvu, čas proveravajući zalihe, čas svodeći račune. Mongoli iz Persije su svoje rođake u Kini snabdevali začinima, čelikom, dragim kamenjem, biserima i tkaninama, dok je mongolski dvor slao porcelan i lekove u Persiju. Kao nadoknadu za sakupljanje i prevoz robe Mongoli u Kini su zadržavali 3/4 za sebe; ipak, još dosta je ostajalo za izvoz svojim rođacima u drugim delovima sveta. Još Kublaj-kan je doveo prevodioce sa persijskog i lekare, kao i nekih 10.000 ruskih vojnika kojima je bilo povereno da kolonizuju zemlju severno od prestonice. Rusi su se za stalno naselili u Kini i spominju se u kineskim hronikama sve do 1339. godine.[10]

Vešti u seobi mnoštva ljudi i korišćenju novih tehnologija za ratne ciljeve, Mongoli su nastavili sa sličnom praksom u vreme mongolskog mira. Lutalačke principe svog nomadskog društva primenili su na najkonzervativnije aspekte života i kulture. Mongolska vojska je između porodica raspodelila prevodioce, pisare, lekare, astronome i matematičare, isto kao što je raspodelila muzičare, kuvare, zlatare, akrobate i slikare.[11] Vlasti su ove proizvođače znanja podelile kao i sve druge zanatlije, stoku i drugu robu i odaslale ih karavanima, ili preko mora, u razne delove zemlje.[12]

Kontakti sa Zapadom uredi

 
Put svile, preko koga je ostvarivan kontakt Kine sa zapadnim zemljama.

Kada je Togon Temur stupio na presto, Đovani od Montekorvina, katolički nadbiskup Kine, već odavno je bio mrtav. Fuding (Fodim ili Futim Đuens) i Čenjanbuhua (Gemboga Vensi ili Đajanboga) iz Kancelarije za vojne poslove, sa alanskim[v] glavnokomandujućim Sijangšanom, koji su zastupali svoju katoličku sabraću uputili su molbu papi Benediktu XII da imenuje novog biskupa koji će biti njihov duhovni vođa. Godine 1336. Togon Temur je poslao 16 delegata da podnesu molbe, kao i carsko pismo, Rimskoj kuriji. Pismo je bilo poslato u ime snage komande cara nad carevima, papi gospodaru hrišćana u Franačkoj preko sedam mora gde sunce zalazi.[13] Car je u pismu predložio da se otvori put za često upućivanje izaslanika od nas papi i od pape nama.[14] Takođe je naveo da molimo papu da nam pošalje blagoslov i da nas uvek pominje u svojim svetim molitvama, i da primi pozdrave od nas Alana koji smo hrišćanski sinovi. Slanjem izaslanika na zapad, Togon Temur se nadao da će njima biti dati konji zalaska sunca i druge čudesne stvari. Godine 1338. delegacija je stigla u Avinjon u Francuskoj, gde je stanovao papa Benedikt XII. Mongolska delegacija je toplo primljena i posetili su mnoga mesta u Evropi. Kasnije je papa poslao Đovanija de Marinjolija (rođ. pre 1290) od Firence i još 50 duhovnika sa mongolskom delegacijom natrag u Kinu. U Kanbalik su stigli kopnom 1342. godine i predali su juanskom caru papino pismo i neobičnog konja na dar. Konj je bio krupan i visok, imao je čistu dlaku i bela zadnja kopita. U delu Juen ši piše da je Franačko kraljevstvo poklonilo neobičnog konja na ime danka. Mnogi dvorski službenici pisali su sastave u njegovu čast, kao Fu o nebeskom konju i Beseda o nebeskom konju. Kada su mladi proučavaoci ili studenti pisali praktične radove, često su imali teme kao Molba pisana u ime Franačkog kraljevstva koje daruje nebeskog konja. Takva pažnja posvećena ovom konju pokazivala je da je konj bio zaista bio prava senzacija na dvoru i u narodu. Đovani de Marinjoli i njegovi delegati ostali su u Kanbaliku 3 godine. Potom su otišli u Ćuandžou jašući na poštanskim konjima i morem otputovali kući.[15]

Osim Evropljana, Kinu je tokom Togon Temurove vladavine posetio i arapski putnik i naučnik Ibn Batuta 1342. godine.[16] Međutim, on nije izašao pred Togon Temura, već se sledeće godine iz luke Zajtun otplovio za Ormuz u Persijskom zalivu.[17]

Epidemija kuge se nastavlja uredi

Kina je do 1351. godine zbog kuge izgubila između polovine i dve trećine stanovnika. Početkom XIII veka u zemlji je živelo negde oko 123.000.000 stanovnika, a do kraja XIV veka taj broj je opao na svega 65.000.000 stanovnika.[5] Za 60 godina, od 1340. do 1400. godine, prema nekim proračunima, stanovništvo Azije je sa 238.000.000 spalo na 201.000.000.[18]

Kina je bila centar proizvodnje u Mongolskom carstvu, a svuda dokle je dopirala roba stizala je i bolest. Izgleda da se širila u svim pravcima. Arheološki nalazi grobova, blizu trgovačkih postaja pokazuju da je do 1338. godine kuga iz Kine prešla preko planina Tjen Šan i zbrisala hrišćanske trgovačke zajednice na jezeru Isik Kul, u Kirgistanu. Kuga je bila trgovačka epidemija. Trgovačkim putevima, kojima je bio protkan evroazijski svet, nisu se kretali samo svila i začini. Putevi i postaje, koje su Mongoli izgradili i osnovali u trgovačke svrhe, postali su staništa buva i žarišta kuge. Zajedno sa raskošnim tkaninama, egzotičnim začinima i basnosnovnim dragim kamenjem, karavani su donosili i buve koje su kugu širile od jednog logora do drugog, iz sela u selo, iz grada u grad i sa kontinenta na kontinent. Kada bi kuga zbrisala samo jednu, ključnu stanicu na planinskom prolazu ili pustinjskom drumu, celu jednu oblast ogromnog carstva odsekla bi od sveta.[5]

Drugi deo vladavine: Pad uredi

Raspad Mongolskog carstva uredi

 
Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan, Ilkanat, Čagataj i Zlatna horda.

Kuga je Mongole u Kini i Mongoliji odsekla od Persije i Rusije.[19] Mongoli u Persiji nisu više bili u stanju doći do robe sa svojih poseda i iz radionica na Togon Temurovoj zemlji.[20] Togon Temur, opet, nije mogao nabavljati robu iz Rusije i Persije. Kako se svaka porodična grana našla odsečena od ostalih, tako se i isprepletani sistem vlasništva srušio. Kuga je opustošila zemlju, preživele oterala u beznađe, a presecanjem trgovine i dotoka poreza dinastiju Juan lišila glavnog izvora prihoda. Skoro čitav jedan vek Mongoli su, zahvaljujući isprepletanim političkim interesima, uspešno prevazilazili političke podele. Čak i kada su odustali od političkog jedinstva, održali su kulturni i ekonomski identitet carstva. Kada je nastupio pomor od kuge, jezgro carstva se više nije moglo održati i ceo taj složeni sistem se urušio. Mongolsko carstvo zavisilo je od stalnog i brzog kretanja ljudi, robe i vesti po celoj ogromnoj teritoriji. Bez tih veza, nije bio ni carstva.

Kao strani zavojevači, Togon Temur i njegovi prethodnici bili su prihvaćeni od strane svojih podanika koji su ih brojčano nadmašivali i do hiljadu prema jedan, samo zato što su neprestano održavali ogroman dotok robe, čak i pošto je nastalo vojničke sile. Posle naleta kuge, nije bilo ni trgovine, a ni vojnog pojačanja drugih Mongola. Tako su svi ogranci dinastije Bordžigin bili ostavljeni sami sebi u zapaljivom i prikriveno neprijateljskom okruženju. Ostavši bez dva glavna oslonca - vojne sile i trgovačke zarade - Mongoli Zlatne horde, Ilkanata i Čagatajskog kanata tražili su način a se održe na vlasti. Legitimitet su pronašli u mešovitim brakovima i svesnom prihvatanju jezika, religije i kulture svojih podanika. Otarasili su se poslednjih trgova šamanizma, budizma i hrišćanstva, pa su se okrenuli islamu - religiji većine svojih podanika - ili, u slučaju Rusije, religiji turske vojske koja ih je održavala na vlasti.

Kako su se razni članovi mongolske kraljevske porodice priklanjali uz osobene religijske struje populacija svojih podanika, širio se jaz među kraljevskim lozama.[21] Zajedno sa propašću carstva nastupilo je propadanje svih njegovih jedinica pojedinačno. Godine 1335. nastupila je propast Ilkanata. Mongoli persijskog Ilkanata su iščezli - pobijeni ili asimilovani u većinsko stanovništvo svojih doskorašnjih podanika.[22] Zlatna horda u Rusiji upala je u trajno stanje haosa posle smrti Jani Bega 1357. godine, a Čagatajski kanat se tokom 1340-ih raspao na istočni i zapadni deo.

Otuđivanje od Kineza uredi

 
Tibet pod dinastijom Juan.

Togon Temur nije bio u stanju da sledi primer Kublaj-kana koji je u Kini zadobio moć tako što je, naizgled, postao Kinez. Nije čak ni razumeo lukavi genije Kublajevih metoda. Umesto da postane Kinez, pojačao je tiraniju i izolovao se. U tim haotičnim vremenima neki članovi porodice su, čak, tvrdili da im se u snu ukazao Džingis-kan i tražio uvođenje još strožih mera protiv Kineza. Mongolski dvor je zaključio da je previše popuštao Kinezima i da se suviše predao kineskom načinu života. Umesto da se dalje integriše u kinesku kulturu, Togon Temur i njegovi sunarodnici vratili su se svom identitetu i otuđili se od kineskog jezika, religije, kulture i mešovitih brakova. Hraneći se naraslom paranojom, Mongoli su konfiskovali ne samo oružje, već i gvozdene poljoprivredne alatke i ograničili upotrebu noževa. Kinezima je zabranili da jašu i prežu konje i, plašeći se prenošenja tajnih poruka, zabranili su izvođenja kineske opere, pripovedanje i privatna svojina. Kinezi su, opet, pred tako oštrim merama samo postali još nezadovoljniji, nepoverljiviji i uplašeniji. Kružile su glasine da Mongoli nameravaju pobiti kinesku decu ili sve koji nose određena kineska prezimena.

Trudeći se da uništi kineski identitet, Togon Temur je odustao od tradicionalnog nepristrasnog ophođenja prema različitim religijama. Sve veću milost i moć pružao je budizmu, naročito tibetanskoj varijanti, koja je bila u najoštrijem kontrastu sa kineskim konfučijanskim idealom.[23] Kako se nisu smeli otvoreno pobuniti protiv Temura, Kinezi su mržnju usmerili protiv stranaca, koji su mu pomagali da vlada svojim carstvom.[24] Posebno su mrzeli Tibetance, budističke monahe koje su stanovnici pograničnih krajeva bili obavezni da hrane, primaju na prenoćište i prevoze, pa čak i da im nose prtljag i robu. Monasi, često naoružani, izašli su na zao glas, jer su zlostavljali sve koji su im služili. Biro za budističke i tibetanske poslove čvrsto je branio i zastupao monahe na dvoru i izdejstvovao im mnoga posebna prava. U jednom trenutku Biro je pokušao da nametne zakon po kome bi svakome ko udari Tibetanca bila odsečena ruka, a svakome ko ga uvredi, ili mu se naruga, bio odsečen jezik. Togon Temur je ipak ovaj zakon odbio, kao nespojiv sa načelom zabrane sakaćenja kao kazne.

Uticaj tibetanskih monaha uredi

Sve otuđeniji od svojih podanika i potpuno nesposoban da se uspešno suprotstavi naletu kuge, Togon Temur je potražio pribežište u duhovnosti tibetanskih monaha koji su ga podsticali da napusti iluziju društvenih problema ovog sveta i okrene se spasenju svoje duše. Tibetanci su tako ubedili carsku porodicu da svaki pojedinačni oslobođeni zatvorenik donosi duhovne zasluge i viši status u sledećem životu, pa su od toga stvorili unosan posao. Postojala je bizarna ceremonija tokom koje je je dvorski monah jahao kroz palatu na žutom volu, odeven u haljinu carice, a zatim puštao zatvorenike kao jato ptica iz kaveza.

 
Pobunjenici i ratni gospodari u Kini početkom 1360-ih.

Tibetansko stanovništvo uvelo je i nove oblike verske službe, zasnovane na tantričkim ritualima traženja prosvetljenja putem polnog čina. Ovaj pokret doprineo je zdušnom upražnjavanju raznih ljubavnih veština, a i sama vladarska porodica je uticala u složenim seksualnim ritualima, uključujući i samog Togon Temura, pod budnim okom lama. Glasine o razvratnim i tajnim orgijama hranile su nepoverenje i paranoju među Kinezima koji su sumnjičili lame da prinose ljudske žrtve kako bi produžile život Togon Temuru i njegovoj izopačenoj vladavini.[25]

Dok se Togon Temur bavio svojom duhovnošću i seksualnošću, društvo se u prestonici, izvan zidina Zabranjenog grada, urušavalo. Najrečitiji znak propadanja bio je gubitak kontrole nad monetarnim sistemom, tako dugo i mukotrpno stvaranom. Načelo papirnog novca pokazalo se kao mnogo složenije i nepredvidljivije nego što su vlasti mogle i zamisliti. Sistem je lagano klizio ka haosu. Na najmanji znak slabosti mongolske državne uprave, poverenje u papirnu valutu vrtoglavo je opadalo i izazvalo njen pad, nasuprot vrednosti bakra i srebra. Inflacija je rasla tako naglo da je do 1356. godine papirni novac postao bukvalno bezvredan.[22]

Gubitak vlasti nad Kinom uredi

Godine 1348. godine došlo je do pobune trgovaca nezadovoljnih vladinim monopolom na so. Suočen sa katastrofalnom situacijom u zemlji, Togon Temur je sledeće godine pozvao Toktoa da se vrati na čelo administracije. Toktoovi projekti, kao što je obnova Velikog kanala, iziskivali su velika finansijska sredstva i samo su povećali inflaciju. Godine 1351. usled sve težeg položaja seljaka, pod uticajem Belog lotusa, izbila je Pobuna Crvenih turbana u Jingdžouu, odakle se proširila na veći deo Kine. Toktou je bilo naređeno da uguši pobunu i na raspolaganje mu je stavljena vojska kineskih dobrovoljaca. Dana 23. oktobra 1351. godine uspeo je da povrati strateški važan grad Sjudžou, posle šestodnevne opsade. Ohrabreni ovim uspehom mnogi upravnici provincija pokrenuli su vojsku protiv pobunjenika, uspevši u velikoj meri da uguše ustanak do zime 1354/1355. godine. Međutim, prestolonaslednik Biligtu-kan, carica Gi i tibetanski monah Hama od Kanklija optužili su Toktoa za korupciju, tako da je on smenjen sa svih položaja i proteran u Junan 1354. godine, gde je ubijen po Haminoj naredbi sledeće godine.

 
Teritorija pod kontrolom dinastije Severni Juan.

Posle Toktoovog smenjivanja, vojska koja je opsedala Gaoju, jedno od poslednjih uporišta Crvenih turbana, razočarana odlukom vlade, predala se pobunjenicima. Među Mongolima je nastupio pravi raskol, što je omogućilo nesmetano širenje pobune u narednom periodu. Hama, koji je bio postavljen za velikog ministra, skovao je zaveru sa Biligtu-kanom da svrgne Togon Temura i njega postavi na presto. Međutim, zavera je otkrivena i Hama je pogubljen 1356. godine, dok je Biligtu pošteđen. U međuvremenu, pojedine mongolske vođe su se odmetnule od centralne vlasti. Njihov vođa Bolad Temur je čak uspeo da osvoji prestonicu 1364. godine, ali su ga porazile trupe predvođene prestolonaslednikom i generalom Koke Temurom. Tek 1365. godine, posle 12 godina odlaganja, Togon Temur je prihvatio Biligtu-kana za svog naslednika.

Dinastija Severni Juan i smrt uredi

Do 1368. godine kineski vojskovođa Džu Juen-džang nametnuo se za vođu Crvenih turbana i proglasio novu dinastiju, Ming. Godine 1368. Togon Temur je, sa nekih 60.000 Mongola pobegao pred pobunjenicima iz Kanbalika[g] u Ksanadu.[13][22] Ostatak od oko 400.000 Mongola zarobljen je i pobijen ili asimilovan.[22] Na preostalim teritorijama koje je kontrolisao Togon Temur je proglasio dinastiju Severni Juan. Tom prilikom je ponovo uzeo vladarsko ime Dž’-juen, koje je koristio u periodu od 1335. do 1340. godine. Godine 1369. dinastija Ming je osvojila Ksanadu, pa se povukao u Jigčang u Unutrašnjoj Mongoliji, gde je i umro 23. maja sledeće godine.[2] Posthumno mu je dodeljeno ime Car Šun-di (kin: 顺帝; pin: Shùndì), od strane dinastije Ming.

Na prestolu Severnog Juana nasledio ga je Biligtu-kan, a njegovi potomci ne uspevši da povrate vlast nad Kinom, vratili su se nomadskom načinu života, da bi u XV veku potpali pod vlast Ojrata.[22]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Zenjin, prestolonaslednik Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Darmabala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Kokejin-katun
 
 
 
 
 
 
 
4. Kajšan-kan, Veliki kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Dagi od Kongrata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Košila-kan, Veliki kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Togon Temur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Malajdaj-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ Evropljani su Mongole nazivali Tatarima.
  2. ^ Naziv se, naravno, nije odnosio na tkanine ili boje koje su Mongoli proizvodili, nego na one kojima su trgovali.
  3. ^ Alani su preci Oseta, iranskog indoevropskog naroda.
  4. ^ Postoji mišljenje da je Togon Temur napustio Kanbalik zbog toga što je u gradu vladala glad, usled haosa na jugu, koji je ometao snabdevanje.

Reference uredi

  1. ^ Vederford 2007, str. 283.
  2. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 429.
  3. ^ Vederford 2007, str. 283-284.
  4. ^ Vederford 2007, str. 284.
  5. ^ a b v Vederford 2007, str. 285.
  6. ^ Vederford 2007, str. 273.
  7. ^ Vederford 2007, str. 259.
  8. ^ Vederford 2007, str. 264.
  9. ^ Vederford 2007, str. 276.
  10. ^ Vederford 2007, str. 261.
  11. ^ Vederford 2007, str. 267.
  12. ^ Vederford 2007, str. 267-268.
  13. ^ a b Grupa autora 2017, str. 444.
  14. ^ Grupa autora 2017, str. 444-445.
  15. ^ Grupa autora 2017, str. 445.
  16. ^ Mičeta 2014, str. 240.
  17. ^ Vederford 2007, str. 263.
  18. ^ Vederford 2007, str. 287.
  19. ^ Vederford 2007, str. 289.
  20. ^ Vederford 2007, str. 289-290.
  21. ^ Vederford 2007, str. 290.
  22. ^ a b v g d Vederford 2007, str. 293.
  23. ^ Vederford 2007, str. 291.
  24. ^ Vederford 2007, str. 291-292.
  25. ^ Vederford 2007, str. 292.

Literatura uredi

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Luka Mičeta, Stefan Dečanski, 2014. Beograd
  • Grupa autora, Istorija kineske civilizacije (tom III), 2017. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тогон_Темур&oldid=27500380”