Википедија

Tojotomi Hidejoši

U japanskoj tradiciji prezime (Tojotomi) prethodi imenu.

Tojotomi Hidejoši (豊臣 秀吉, 17. mart 1537 — Osaka, 18. septembar 1598.) bio je poznati daimjo, ratnik, general, samuraj i političar Sengoku perioda[1] poznat i kao jedan od tri velika ujedinitelja Japana.[2] Nastavio je namere svog prethodnika Ode Nobunage i doprineo kraju Sengoku perioda poznato i kao doba zemlje u ratu. Period njegove vladavine se često naziva Momojama period po imenu Hideošijevog zamka. Nakon njegove smrti nasleđuje ga sin Hidejori koga će kasnije poraziti Tokugava Ijejasu.

Tojotomi Hidejoši
Portret Hidejošija iz 1601. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1537-03-17)17. mart 1537.
Mesto rođenjaNagoja, Japan
Datum smrti18. septembar 1598.(1598-09-18) (61 god.)
Mesto smrtiOsaka, Japan
Porodica
SupružnikNene, Jodo-dono
PotomstvoTojotomi Hidejori
RoditeljiKinošita Jaemon
Omandokoro
DinastijaTojotomi klan
Daimjo, carski regent, daidžo daidžin
Period1585−1598
NaslednikTojotomi Hidejori
Potpis

Hidejoši je ostao upamćen kao uticajan čovek koji je za vreme svoje vladavine zabranio nošenje oružja u javnosti (osim samurajskoj klasi), finansirao izgradnju velikog broja hramova, ratovao protiv Koreje i naredio pogubljenje određenog broja hrišćana što će obeležiti dalji odnos Japana prema hrišćanstvu.

Mladost uredi

 
Park Nakamura koji se smatra mestom Hidejošijevog rođenja

Veoma malo se zna o Hidejošijevoj prošlosti pre 1570, kada je počeo da se pojavljuje u danas sačuvanim spisima i pismima. Pisanje njegove autobiografije započeto je 1577. ali i u njemu se veoma malo govori o njegovoj najranijoj prošlosti. Smatra se da je rođen u provinciji Ovari, kao deo klana Oda (današnja Nagoja) u prefekturi Aiči. Bio je deo najniže klase stanovnika, nije bio samuraj, a otac mu je bio zemljoradnik i, u ratu pogođenom zemljom, ašigaru (pešadinac) po imenu Jaemon[3] (u nekim izvorima se navodi ime Nakamura Janosuke).[4] Zbog niskog roda nije imao prezime, a kao detetu dato mu je ime Hijoši. Porodica je bila veoma siromašna, toliko da se govorilo da su pili samo vodu (čaj je za njih, kao osnovno piće, bio luksuz), a kad je otac vrlo rano umro, majka se ponovo udala.

Po legendama koje se i danas prenose Hidejoši je poslat u hram Komjodži na studije, ali je on odbio takav život i otisnuo se u avanturu.[5] Takav način života dovodi ga do statusa prosjaka i lopova, a već sa 12 godina postaje član razbojničke družine koju prevodi izvesni Haćisuge Koroku i za kratko vreme postaje drugi čovek bande. Ipak tu se nije zaustavio, pa je vrlo brzo napustio družinu i ušao u samurajsku službu. Pod imenom Kinošita Tokićiro (木下 藤吉郎) pridružuje se klanu Imagava kao sluga Macušite Jukicunea, a kad je saznao da je Hidejoši iz oblasti Ovari (poznata po mnogim zanatlijama), poslao ga je sa određenom sumom novca da mu kupi dobar ratnički oklop. Petnaestogodišnji Hidejoši odlučuje da kupljeni oklop prisvoji za sebe, pa se nakon kupovine opreme i oružja pojavljuje ispred Nobunaginog zamka sa molbom da ga prime u redove. Njegova molba je prihvaćena i on postaje Nobunagin vojnik najnižeg hijerarhijskog reda.

Služba pod Nobunagom uredi

Upoznavanje sa Nobunagom uredi

 
100 prikaza meseca, crtež broj 7, od autora Cukioke Jošitošija prikazuje mladog Hidejošija kako vodi malu grupu ljudi u napadu na zamak na planini Inaba.

Za godinu priključenja klanu Ode Nobunage uzima se 1558. godina kada Hidejoši zvanično postaje ašigaru u njegovoj vojsci.[5] Ipak glavni zadatak koji je imao bio je da bude čuvar sandala, pa je ispred gospodarevih odaja morao da slaže slamnate sandale koje su svi morali pre ulaska da skinu. Po predanju, prilikom jednog hladnog dana Hidejoši je uzeo Nobunagine sandale, zavukao ispod kimona i ugrejao ih na grudima. Po izlasku gospodara vratio ih je na mesto, a kada je Nobunaga primetio da su sandale tople i tom prilikom veoma prijatne za nošenje pitao ga je kako je to postigao. Hidejoši je samo pokazao svoje grudi i time odmah pridobio simpatije Nobunage, koji ga je nagradio unapredivši ga za ličnog pratioca. Hidejoši kasnije sve više napreduje, pa u bitkama počinje da se dokazuje kao ratnik, praveći lične strategije koje su se pokazale uspešnim. Njegovo zaduženje bilo je i popravka oštećenih zamaka kao što je zamak Kijosu[6] i Sunomata. Pošto je Sumonata bila sagrađena na neprijateljskoj teritoriji, dobio je još dodatnu reputaciju, a po legendi, prilikom izgradnje utvrđenja pronašao je tajni ulaz ka planini Kinka što je dodatno uticalo na ishod borbe neprijateljske vojske koja se tom prilikom predala.

Godine 1561, Hidejoši se prvi put ženi usvojenom ćerkom Asano Nagakucua pod imenom Nene.

Opsada Inabajama zamka uredi

Glavni članak: Opsada Inabajama zamka

Hidejoši je bio uspešan i kao pregovarač. Godine 1564, uspeo je da ubedi (većinom podmićivanjem) određen broj ratnih gospodara provincije Mino da napuste klan Saito. Hidejoši je prišao samurajima Saito klana i ubedio ih da se potčine Nobunagi u koje spada i glavni strateg klana Takenaka Šigeharu.

Zbog toga je Nobunaga relativno lako porazio neprijateljsku vojsku i to sve zaslugom Hidejošija[7] koji uprkos svom niskom poreklu postaje jedan od glavnih Nobunaginig generala. U tom trenutku Hidejoši menja ime u Hašiba Hidejoši (羽柴 秀吉) a novo prezime zapisuje uz pomoć dva karaktera koje uzima od dvoje Nobunaginih čelnih ljudi, Nive Nagahide (丹羽 長秀) i Šibate Kacuie (柴田 勝家).

Bitka na Anegavi uredi

Hidejoši je predvodio trupe i tokom bitke na Anegavi (1570. godine) u kojoj se Oda Nobunaga prvi put udružio sa Tokugavom Ijejasuom kako bi izvršili napad na dve tvrđave Azai i Asakura klana.[6][8] Učestvovao je i u opsadi Nagašime 1573.[9] godine a nakon te kampanje protiv pomenutih klanova Hidejoši konačno postaje daimjo nad tri oblasti u severnom delu provincije Omi. Iako je u početku bio stacioniran u Odani, Hidejoši prelazi u Kunimoto i preimenuje mesto u Nagahama (u čast Nobunage). Kasnije se opet seli u luku Imahama, na jezeru Biva a odatle započinje izgradnju Imahama zamka kako bi uz pomoć nje lakše preuzeo kontrolu na obližnju fabriku vatrenog oružja koju su klanovi Azai i Asakura podigli. Kada je i to osvojio, pod njegovom administracijom proizvodnja ovog oružja je naglo skočila što je kasnije pomoglo u daljim borbama.[10]

Ostalo je zabeleženo da je učestvovao i u borbi za Nagašino[11] gde je Nobunaga poslao Hidejošija u napad na Himedži zamak kako bi osvojio regiju Čugoku od Mori klana 1576. godine.

Sledeće godine našao se i u borbama za Teorigavu.[9]

Uspon ka vladavini uredi

Bitka na Jamazaki i konflikt sa Kacuije uredi

Nakon što je Oda Nobunaga sa sinom izgubio život u hramu Honodži od strane Akeči Micuhidea, 1582. godine, Hidejoši je rešio da osveti svog vladara pa je prvo uspostavio mir sa Mori klanom zatim udruženo napao i porazio Akeči klan u bici kod Jamazakija.

Nakon sastanka na Kijosu kako bi se odredio naslednik Nobunage, Hidejoši je odlučio da podrži Nobutadinog mlađeg sina Odu Hidenobua protiv Oda Nobutake koga je podržavao Šibata Kacuje, tad glavni general Odinog klana.[12] Kad je pridobio na svoju stranu starešine klana, Niva Nagahide i Ikede Cuneokija, Hidejori je učvrstio Hidenobuovu poziciju kao i sopstveni uticaj u klanu. Napetost je brzo eskalirala između Hidejošija i Kacuija, nastaje razdor pa je tokom sledeće godine Hidejoši morao da uništi drugu stranu u bici kod Šizugatake.[13] Na taj način kontrola nad klanom Oda prešao je u potpunosti u njegove ruke.

Izgradnja Osaka zamka uredi

Vidi još: Osaka zamak
 
Japan oko 1582. godine

Godine 1583, Hidejoši je započeo izgradnju Osaka zamka koji je izgrađen na temeljima prethodno razruzšenog hrama Hongandži od strane Nobunage.[14] Zamak će kasnije postati poslednje uporište Tojotomi klana nekoliko godina nakon Hidejošijeve smrti.

Bitka za Komaki i Nagakute uredi

Vidi još: Bitka za Komaki i Nagakute

Nopbunagin drugi sin, Oda Nobukacu, ostao je u neprijateljskom raspoloženju prema Hidejošiju i priključio se strani Tokugave Ijejasua boreći se na njegovoj strani i bici za Koaki i Nagakute. Bitka je na kraju prekinuta iako su snage Hidejošija pretrpele veliki udarac pa je bitka završena nerešeno.[15] Vremenom će Hidejoši uspostaviti mir sa Nobukacuom stavljajući tačku na sukob Tokugave i Hašiba klanova slanjem svoje mlađe sestre Asaši no Kate i majke kao taoce. Kao odgovor na to Ijejasu pristaje da postane vazal i potčini se Hidejošiju. Nastaje kratak period mira.

Na vrhuncu moći uredi

 
Hidejošijev kao (vrsta zvaničnog potpisa)
 
Pismo portugalskog namesnika Hidejošiju povodom suzbijanja hrišćanstva.[16][17]

Kao i Nobunaga pre njega, Hidejoši nikad nije dobio titulu šoguna. Umesto toga uspeo je da organizuje da ga usvoji Konoe Sakihisa, jedan od uticajnih dvorjanina Fudživara klana i na taj način osigurao carske titule u koje između ostalog spada i visoka titula carskog regenta (kampakua).[18] Godine 1586, Hidejoši konačno dobija dozvolu od carskog dvora da osnuje nov klan pod nazivom Tojotomi (umesto Fudživare).[15] Gradi raskošnu palatu Džurakudai (1587) i u njoj prima i gosti aktuelnog cara Go-Jozeija.[19]

Ujedinjenje Japana uredi

Nakon što je pokorio provinciju Ki[20] i osvojio Šikoku od Čosokabe klana[21] preuzeo je kontrolu i nad provincijom Eču[22] osvojivši celo ostrvo Kjušu.[23] Godine 1587, Hidejoši je zabranio praktikovanje hrišćanstva kao nove religije donete od strane portugalskih misionara[24] ali pošto je trgovao sa Evropljanima, određeni hrićani su se ignorisali.

Sledeća odluka doneta 1588, bila je da se zabrani zemljoradnicima i nesamurajskoj klasi da poseduje oružje koje je prikupljeno, pretopljeno u upotrebljeno u stvaranju velike statue Bude (takozvani lov na mačeve).[25] Ovakva odluka uticala je na smanjenje pobuna seljaka i obezbedila stabilnost u regionima pod daimjoima.

Opsada Odavare uredi

Glavni članak: Opsada Odavare

Godine 1590. ostao je samo još jedan klan koji se nije potčinio Hidejošijevoj vladavini i to Hodžo klan koji je držao regiju Kanto.[26] Nakon opsade Odavare eliminisan je poslednji otpor i Hidejoši je zvanično sa tim ujedinio ceo Japan. Ova pobeda obeležava kraj Sengoku perioda, a posle pobede Hidejoši predaje devet provincija Hodžo klana Tokugavi Ijejasu u zameni za vernost što on to i prihvata.

Smrt Sen no Rikjua uredi

U februaru 1591, Hidejoši naređuje Sen no Rikjuu da izvrši samoubistvo.[27] Rikju je bio sluga i majstor čajne ceremonije sa velikim uticajem na Hidejošija i prethodno Nobunage. Pod pokroviteljstvom Hidejošija napravio je značajne promene u kulturi i spremanju čajne ceremonije da su se i nakon njegove smrti izgrađivali objekti po uzoru na Rikjueve predloge.

Nakon Rikjuove smrti Hidejoši je sa čajne ceremonije svoju pažnju preneo na pozorište No koje je proučavao otkako je postao carski regent. Tokom svog boravka u Nagoja zamku (današnja Saga prefektura na ostrvu Kjušu) Hidejoši je zapamtio sve glavne uloge od 10 predstava koje je zatim izvodio, primoravajući ostale daimjoe da ga prate kao druge uloge na predstavama. U jednom trenutku izvodio je i pred samim carem.[28]

Slabljenje klana uredi

Kada je Hidejošijevo tada jedino dete Curumasu, umro u septembru 1591. godine u svojoj trećoj godini, stabilnost Tojotomijevog klana nakon Hidejošijeve smrti je dovedena u pitanje. Kada je i njegov polubrat Hidenaga umro nedugo potom, Hidejoši je imenovao njegovog nećaka Hidecugua kao naslednika, usvojivši ga u januaru 1592. Odmah nakon toga Hidejoši se povlači sa pozicije kampakua i uzima titulu taiko (penzionisani regent) dok Hidecugu postaje novi regent.

 
Houkokubjo, mauzolejum Tojotomi Hidejošija, Kjoto

Hidejošijevo zdravlje počelo je naglo da opada ali ne i njegovi planovi. Nasledivši Nobunaginu želju da osvoji Kinu, organizovao je invaziju na dinastiju Ming ali putem Koreje (tada Čosona) koja se nalazi između dve zemlje.[29]

Hidejoši je bio u kontaktu sa Korejom još od 1587. tražeći da im ustupi miran prolaz do Kine ali budući da su oni bili saveznici Kine tako nešto nisu dozvolili. U početku su ignorisali zahteve a nakon toga su u aprilu i julu 1591. izričito zabranili prolazak kroz njihovu zemlju. Zabrinutost je prvenstveno ležala u tome da bi Kinezi i Japanci mogli da se suoče na korejskom tlu što bi poljuljalo bezbednost cele zemlje. Zbog toga je Hidejoši naredio pripreme za invaziju na Koreju.

Prva invazija na Koreju uredi

U prvoj kampanji Hidejoši imenuje Ukitu Hideiea za odlazak na Korejsko poluostrvo u aprilu 1592. godine, a već 10. maja Koniši Jukinaga okupira Seul koja je tada bila prestonica Čosona (staro ime Koreje). Nakon što je grad lako pao japanski zapovednici su u junu održali ratni savet i dogovorili se da podele kontrolu nad zemljom u osam delova kako bi lakše potčinili stanovništvo. Ovakva odluka nazvana je Hačidokunivari što bi u grubom prevodu značilo osam puteva. Za četiri meseca Hidejošijeve trupe su okupirale veći deo Koreje i imali otvoren put za Mandžuriju. Korejski kralj Seondžo pobegao je za Uidžu i zatražio vojnu pomoć od Kine. Godine 1593, car Vanli kao odgovor na zahtev šalje vojsku pod generalom Li Žusungom da blokira napredovanje Japanaca i povrati Korejsko poluostrvo od njih. Vojska Ming dinastije koja je brojala 43.000 ljudi započela je misiju napadom na Pjongjang da bi ga već od 7. januara 1593. osvojila i obezbedila predaju Seula. Kobajakava Takakage, Ukita Hideie, Tačibana Munešige i Kikava Hiroie uspeli su da izvoje pobedu i zadrže se u predgrađu Seula, ali ubrzo Japanci doživljavaju veliki poraz od strane korejskog admirala Ji Sun Sina koji svojim specijalno dizajniranim brodovima uništava japansku mornaricu i mogućnost da snabdeju svoje kopnene snage.

Spor oko naslednika uredi

 
Tojotomi Hidejori

Nakon rođenja Hidejošijevog drugog sina Hidejorija, 1593. godine, nastao je problem sa nasleđivanjem, budući da je već nešto ranije na to mesto postavio usvojenog sina Hidecugua. Kako bi izbegao budući konflikt Hidejoši šalje Hidecugua u izgnanstvo na planinu Koja, a zatim mu naređuje da izvrši samoubistvo u avgustu 1595. godine. Cela Hidecuguova porodica koja nije želela da izvrši samoubistvo ubijena je u Kjotu, uključujući 31 ženu i nekoliko dece.[30]

Dvadesetšest mučenika Japana uredi

Hidejoši je 5. februara 1597, pogubio 26 hrišćana kao primer Japancima koji su želeli da se preobrate u hrišćanstvo. Danas su oni u hrišćanskoj crkvi poznati kao 26 japanskih mučenika. Među njima bilo je petoro Evropljana, franjevačkih misionara, jedan meksički misionar, tri japanska isusovaca i 17 japanskih vernika, među njima i tri dečaka. Pogubljeni su javnim razapinjanjem u Nagasakiju.[31]

 
Hrišćanski mučenici iz Nagasakija, slika iz 16-17. veka

Druga invazija na Koreju uredi

Nakon nekoliko godina pregovora, Hidejoši je započeo Drugu invaziju na Koreju dodelivši Kobajakavi Hidejakiju odgovornost da predvodi novi napad na Koreju. Druga invazija je bila još neuspešnija od prve, pa Japanci od kineskih trupa nisu mogli dublje da prodru u zemlju. S druge strane Korejci su poput gerile stalno napadali Japansku vojsku i iako su Hidejošijeve snage izvojevale pobedu u Sučeonu i Sačeonu, vojska je pretrpela velike gubitke.[2]

Smrt uredi

Tojotomi Hidejoši umire 18. septembra 1598. godine. Njegova smrt je u početku čuvana kao tajna dogovorom veća pet regenata kako bi se održao moral. Zbog nemogućnosti da se prodre kroz Koreju i napadne Kina koja je bila glavni cilj vojne intervencije, ideja je napuštena, a izmorenoj vojsci je naređeno da se povuče u Japan. Ovaj izgubljeni rat uticao je na slabljenje klanova vernih dinastiji Tojotomi, što će kasnije uticati na dalji razvoj događaja. Kasnija vlada Tokugavine dinastije zabraniće sve vojne ekspedicije van Japana i zatvoriti Japan od stranih uticaja sve do kraja poslednjeg šogunata, a sledeći Kinesko-japanski rat vodiće se tokom kasnog 19. veka, koristeći maltene istu rutu koju je i Hidejoši koristio u svojoj kampanji.

Nakon Hidejošijeve smrti, drugi članovi veća regenata nisu uspeli da obuzdaju ambicije tada najjačeg daimjoa Tokugave Ijejasua. Dva najjača Hidejošijeva generala, Kato Kijomasa i Fukušima Masanori pri povratku iz Koreje zatekla su Išidu Micunarija na čelu Tojotomi vlasti što je izazvalo negodovanje i odluku da obojica pređu na stranu Tokugave. Išida Micunari se zalagao da vlast pređe na Hidejošijevog sina (tada još dete) Hidejorija kojem bi do punoletstva pomagalo u upravljanju veće od pet regenata. Tokugava se pak zalagao da vlast pređe u njegove ruke, koji je već imao odrasle sinove i osigurane naslednike za nastavak dinastije, a podela je kulminirala čuvenom bitkom kod Sekigahare 1600. godine, gde je Tokugava Ijejasu izvojevao pobedu, a Išida Micunari, kao poražena strana, pogubljen.

Kulturna zaostavština uredi

 
Današnji Osaka zamak je replika starog koji je uništen tokom Drugog svetskog rata.

Politika Tojotomija Hidejošija je promenila Japansko društvo na mnogo načina. Nametnuo je krutu strukturu klasa (iako je sam dolazio iz niže), ograničio je putovanja, ali ispitao zemljište i proučio proizvodnju.

Klasne reforme donele su znatne promene. Tokom Sengoku perioda bilo je uobičajno da seljak postane ratnik ili da ratnik/samuraj pređe u klasu seljaka što je moglo da utiče na ekonomiju.[32] Hidejoši je zbog toga oduzeo zemljoradnicima oružje, pretopio u velikog Budu, postarao se da ta klasa uvek obavlja svoj posao, a ratnička ostavi zemlju i stacionira se u gradovima gde će uvek po potrebi moći lako da se mobiliše.[33][34] Ovakav sistem preuzeće Tokugave i kao takav funkcionisaće u Japanu više od 200 sledećih godina.

Nakon toga Hidejoši je organizovao popis stanovništva, a kada je to odrađeno zahtevao je od svih stanovnika da ostanu u svojim hanovima (feudalnim oblastima) i po potrebi odlaska negde drugde zahteva dozvolu za putovanje. Na taj način osigurao je mir u periodu gde su banditi konstantno napadali putnike po putevima, a kojih je posle toga bilo znatno manje. Pošto je organizovao i popis zemljišta, bio je svestan koliko koji han vredi i u skladu sa tome određivao poreze.[35]

Godine 1590. Hidejoši je završio izgradnju Osaka zamka, tada najvećeg i najznačajnijeg zamka u Japanu kako bi čuvao zapadni prilaz ka Kjotu (carskom gradu) od mogućih napada. Iste godine Hidejoši zabranjuje upotrebu robova,[36] ali zadržava formu ugovora prinudnog rada kao kaznene metode u skladu sa krivičnim zakonima.[37]

Hidejoši je uticao i na samu nematerijalnu baštinu. Ulagao je vreme i novac na unapređivanje ceremonije čaja, ali i prikupljao umetnička dela, sponzorisao festivale i društvene događaje i bio pokrovitelj raznim umetnicima. Kako je pažnja prema čajnoj ceremoniji rasla tako sa njom i potražnja za finom keramikom, pa je tokom korejske okupacije odnet dobar deo korejske keramike sa majstorima keramike koji su silom preseljeni u Japan.[38][39] Inspirisan zlatnim paviljonom u Kjotu, konstruisao je posebnu sobu za čajnu ceremoniju presvučenu zlatnim listićima i crvenom lakom tkaninom.

Politički, uspostavio je sistem vlasti koji je kontrolisao najmoćnije japanske ratnike, osnivajući veće koji se sastojao od tadašnjih najmoćnijih daimjoa sa njim na čelu kao regentom koji je bio glavnokomandujući.

Pred smrt Hidejoši se nadao da će novoosnovani sistem biti dovoljno stabilan kako bi se održao dovoljno dugo dok njegov sin Hidejori ne odraste i počne da vodi zemlju kao novi vođa.[40] Stvoreno je veće od pet regenta od pet najmoćnijih daimjoa, ali posle smrti Maede Tošija, Tokugava Ijejasu počinje da pravi saveze koristeći se političkim brakovima (koje je Hidejoši iz istog razloga izričito zabranio). Sistem se vrlo brzo raspao pre nego što je Hidejori kao naslednih odrastao. Zemlja se podelila na Istočnu i Zapadnu stranku, pa je nakon bitke kod Sekigahare Tokugava konačno prigrabio celu vlast dobivši titulu šoguna dve godine kasnije.

Hidejoši je zaslužan za izgradnju nekoliko Tojokuni hramova po Japanu.

Pri preuzimanju vlasti Tokugava je nekoliko Hidejošijevih odluka prihvatio i ostavio na snazi što je osiguralo opstanak njegovog kulturnog nasleđa. U pismu svojoj ženi, Hidejoši je napisao:

Nameravam da učinim slavna dela i zbog toga sam spreman za duge opsade budući da imam namirnice, zlata i srebra u izobilju kako bi se pobedosno vratio i osigurao ime za sebe. Želeo bih to da razumeš i svima preneseš.[41]

Imena uredi

Zbog niskog roda Hidejoši nije imao prezime, a tokom života probijanjem do titule kampakua (carskog regenta), promenio je mnoga imena. Na rođenju dato mu je ime Hijoši 日吉丸 a kada je dostigao odraslo doba (genpuku) uzeo je ime Kinošita Tokičiro (木下 藤吉郎). Kasnije je dodao prezime Hašiba i titulu Čikuzen no Kami pa je bio oslovljavan punim imenom Hašiba Čikuzen no Kami Hidejoši (羽柴筑前守秀吉). Kasnije kad mu je car dozvolio osnivanje novog klana koji je nazvan Tojotomi.

Po katoličkim izvorima (koji su zbog misionarstva bili u kontaktu sa Japanom) oslovljavali su ga sa "Taiko-sama", od reči taiko, što znači penzionisani kampaku (regent), i nastavka -sama koji se dodaje pri oslovljavanju visokih zvaničnika/božanstva u Japanu.

Van toga Hidejoši je imao i nadimak Kozaru koji u prevodu znači mali majmun. Taj nadimak dao mu je Oda Nobunaga jer je po zapisima Hidejoši bio ružan čovek i Nobunagu je podsećao na majmuna (saru).

Porodica uredi

  • Otac: Kinošita Jaemon / Nakamura Janosuke (umro 1543.)
  • Majka: Omandokoro (1513–1592)
  • Očuh: Konoe Sakihisa
  • Braća i sestre:
    • Tojotomi Hidenaga
    • Tomo
    • Asahi no Kata

Žene i konkubine uredi

  • Nene, poznata i kao One, kasnije Kodai-in. Zvanična supruga.
  • Jodo-dono, poznata i kao Čača, kasnije Daikoin, ćerka Azai Naginase, majka Hijdejošijevog naslednika, Hidejorija.
  • Minami-dono, ćerka Jamane Tojokunija.
  • Minami no Cubone, ćerka Jamana Tojokunija.
  • Macu no Maru-dono ili Kjogoku Tacuko, ćerka Kjogoku Takajošija.
  • Kaga-dono ili Mahime, ćerka Maede Tošie.
  • Kaihime, čerka Narite Udžinage.
  • Sonomaru-dono, ćerka Ode Nobunage.
  • Sandžo-dono ili Tora, ćerka Gamo Katahide.
  • Džimedži-dono, ćerka Ode Nobukane.
  • Horozava no Cubone, kćer Kunimicu Kjošoa.
  • Ošima, ili Šimako, kasnije Gekein, čerka Ašikage Jorizumija.
  • Anrunkin ili Otane no Kata.
  • Ofruku, kasnije Enju-in, kćer Miure noto no kamija, majka Ukite Hideijea.

Deca uredi

  • Hašiba Hidekacu (Išimacumaru) (1570–1576)
  • Tojotomi Curumacu (1589–1591)
  • Tojotomi Hidejori

Usvojeni sinovi uredi

  • Hašiba Hidekacu (Osugimaru), četvrti sin Ode Nobunage.
  • Oda Nobutaka kasnije Tojotomi Takadžuro (1576–1602), sedmi sin Ode Nobunage.
  • Oda Nobujoši kasnije Tojotomi Musašimori (1573–1615), osmi sin Ode Nobunage.
  • Oda Nobujoši (umro 1609.), deseti sin Ode Nobunage.
  • Ukita Hideie, sin Ukite Naoijea.
  • Tojotomi Hidecugu, prvi sin Hidejošijeve sestre, Tomo sa Mijoši Kazumičijem.
  • Tojotomi Hidekacu (1569–1592), drugi sin Hidejošijeve sestre, Tomo sa Mijoši Kazumičijem.
  • Tojotomi Hidejasu (1579–1595), treći sin Hidejošijeve sestre, Tomo sa Mijoši Kazumičijem.
  • Juki Hidejasu, Tokugava Ijejasuov drugi sin.
  • Ikeda Nagajoši, treći sin Ikede Nobuterua.
  • Kobajakava Hideaki, Hidejošijev sestrić od njegove žene, Nene.
  • Princ Hačidžo Tošihiti, šesti sin princa Masahita.

Usvojene ćerke uredi

  • Gohime(1574–1634), ćerka Maede Tošija, udata za Ukitu Hideijea.
  • O-hime (1585–1591), ćerka Ode Nobukacua, udata za Tokugavu Hidetadu.
  • Oejo, ćerka Azai Nagamase, udata za Sadžija Kazunarija, Tojotomi Hidekacua, Tokugavu Hidetadu.
  • Konoe Sakiko, ćerka Konoe Sakihise, udata za cara Go-Jozeija.
  • Tojotomi Sadako (1592–1658), ćerka Tojotomija Hidekacua i Oejo, kasniej usvojenica Tokugave Hidetade, udata za Kudžo Jukijea.
  • Rijohime (umrla 1619.), ćerka Otani Jošicugua, udata za Sanada Jukimuru poznata kasnije kao Čikurin-in.
  • Daizen-in, ćerka Tojotomi Hidenage, udata za Mori Hidemotoa.
  • Kikuhime, ćerka Tojotomi Hidenage, udata za Tojotomi Hidejasua.
  • Maeda Kikuhime (1578–1584), ćerka Maede Tošija.

Unučad uredi

  • Tojotomi Kuninacu
  • Tenšuni (1609–1645)

Reference uredi

  1. ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Ōmi" in Japan Encyclopedia. str. 993–994 na sajtu Gugl knjige
  2. ^ a b Richard Holmes, The World Atlas of Warfare: Military Innovations that Changed the Course of History, Viking Press . 1988. str. 68.
  3. ^ Berry (1982). str. 8
  4. ^ Simić, N. Samuraji: Odjeci ratničkog sna. str. 73.
  5. ^ a b Turnbull 1977, str. 142.
  6. ^ a b Berry (1982). str. 38
  7. ^ Sansom 1961, str. 278
  8. ^ Turnbull 1987, str. 62
  9. ^ a b Turnbull 2000, str. 87, 223–224, 228
  10. ^ Berry (1982). str. 54
  11. ^ Turnbull 1977, str. 156–160
  12. ^ Berry (1982). str. 74
  13. ^ Berry (1982). str. 78
  14. ^ Berry (1982). str. 64
  15. ^ a b Berry (1982). str. 179
  16. ^ „Kondō” (na jeziku: Japanese). Hōryū-ji. Arhivirano iz originala 11. 01. 2010. g. Pristupljeno 2009-11-23. 
  17. ^ „Arhivirana kopija” 五重塔 (na jeziku: Japanese). Hōryū-ji. Arhivirano iz originala 11. 01. 2010. g. Pristupljeno 2009-11-23. 
  18. ^ Berry (1982). str. 168–181
  19. ^ Berry (1982). str. 184–186
  20. ^ Berry (1982). str. 85–86
  21. ^ Berry (1982). str. 83
  22. ^ Berry (1982). str. 84
  23. ^ Berry (1982). str. 87–93
  24. ^ Berry (1982). str. 91–93
  25. ^ Berry (1982). str. 102–106
  26. ^ Berry (1982). str. 93–96
  27. ^ Berry (1982). str. 223–225
  28. ^ Ichikawa, Danjūrō XII. Danjūrō no kabuki annai (團十郎の歌舞伎案内, "Danjūrō's Guide to Kabuki"). Tokyo: PHP Shinsho. (2008). str. 139–140.
  29. ^ Berry (1982). str. 208
  30. ^ Berry (1982). str. 217–223
  31. ^ „Martyrs List”. Twenty-Six Martyrs Museum. Arhivirano iz originala 14. 02. 2010. g. Pristupljeno 11. 1. 2010. 
  32. ^ Jansen 2000, str. 23.
  33. ^ Berry (1982). str. 106–107
  34. ^ Jansen 2000, str. 21–22
  35. ^ Berry (1982). str. 111–118
  36. ^ Lewis 2003, str. 31–32.
  37. ^ "Bateren-tsuiho-rei" (the Purge Directive Order to the Jesuits) Article 10
  38. ^ Takeuchi, Rizō. (1985). Nihonshi shōjiten. str. 274–275
  39. ^ Jansen 2000, str. 27.
  40. ^ „豊臣秀吉の遺言状”. Arhivirano iz originala 19. 09. 2008. g. Pristupljeno 09. 06. 2017. 
  41. ^ Sansom, George (1943). Japan. A Short Cultural History. str. 410. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Tojotomi Hidejoši na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тојотоми_Хидејоши&oldid=27757009”