Тринаест проблема

Trinaest problema je zbirka kratkih priča britanske spisateljice Agate Kristi koja je prvi put objavljena u Velikoj Britaniji od strane izdavačke kuće "Collins Crime Club" u junu 1932. i u SAD od strane izdavačke kuće "Dodd, Mead and Company" 1933. pod naslovom Ubistva kluba utorkom uveče. Izdanje u Velikoj Britaniji koštalo je sedam šilinga i šest penija, a izdanje u SAD 2 dolara. U trinaest priča pojavljuju se detektivka početnica gospođica Marpl, njen sestrić Rejmond Vest i njen prijatelj ser Henri Klitering. To su najranije priče koje je Kristijeva napisala o gospođici Marpl. Glavno okruženje za okvirnu priču je izmišljeno selo Sent Meri Mid.

Trinaest problema
Orig. naslov	The Thirteen Problems
Autor	Agata Kristi
Zemlja	Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	krimi
Izdavanje
Datum	jun 1932.
Broj stranica	256
Tip medija	tvrdi povez
Hronologija
Prethodnik	Opasnost u End Hausu
Naslednik	Lord Edžver umire

Radnja

Kao i u nekim od svojih drugih zbirki kratkih priča (npr. Ortaci u zločinu), Kristijeva koristi sveobuhvatno pripovedanje, čineći knjigu više kao epizodni roman. Postoje tri skupa pripovedanja, iako su oni sami međusobno povezani. Prvi niz od šest su priče koje priča "Klub utorkom uveče", nasumično okupljanje ljudi u kući gospođice Marpl. Svake nedelje skupina priča priče o zagonetkama koje uvek rešava detektivka početnica iz udobnosti svoje fotelje. Jedan od gostiju je ser Henri Klitering, bivši načelnik Skotland Jarda, i to omogućava Kristijevoj da razreši priču pri čemu on obično ističe da su zločinci uhvaćeni.

Ser Henri Klitering poziva gospođicu Marpl na večeru gde se priča sledeći niz od šest priča. Skupina gostiju koristi sličnu igru pogađanja i još jednom pobeđuje gospođica Marpl. Trinaesta priča, "Smrt u reci", odvija se neko vreme nakon večere kada je gospođica Marpl saznala da Klitering boravi u Sent Meri Midu i tražila od njega da pomogne u istrazi oko smrti mesne seljanke. Na početku priče gospođica Marpl tajno otkriva ko je ubica i njeno rešenje se pokazuje tačnim.

Priče

Klub Utorkom uveče

Skupina prijatelja se sastala u kući gospođice Marpl u Sent Meri Midu. Sem same starice, tu su njen sestrić – pisac Rejmond Vest – umetnica Džojs Lemprijer, ser Henri Klitering (bivši načelnik Skotland Jarda), sveštenik dr. Pender i gospodin Piterik, zastupnik. Razgovor se pretvorio u nerešene zagonetke. Rejmond, Džojs, Pender i Piterik tvrde da su njihova zanimanja prava za rešavanje zločina. Džojs predlaže da formiraju klub. Svakog utorka uveče jedan član skupine mora da ispriča pravu zagonetku, a ostali će pokušati da je reše. Ser Henri pristaje da učestvuje, a gospođica Marpl se dobrovoljno javlja da zaokruži skupinu.

Ser Henri priča prvu priču o troje ljudi koji su seli da večeraju nakon čega im je pozlilo, navodno od trovanja hranom, a jedan je od posledica toga umro. Troje ljudi bili su gospodin i gospođa Džons i ženina družbenica, gospođica Klark, a gospođa Džouns je umrla. Gospodin Džouns je bio trgovački putnik. Služavka u jednom od hotela u kojima je odseo videla je upijajući papir koji je koristio kada je napisao pismo čije fraze koje mogu da se dešifruju se odnose na njegovu zavisnost od novca svoje žene, njenu smrt i „stotine i hiljade“. Sobarica je pročitala o smrti u novinama i, poznavajući rođake u istom selu gde su živeli gospodin i gospođa Džouns, pisala im je. Ovo je pokrenulo lanac tračeva koji su doveli do iskopavanja tela i otkrića da je gospođa Džons otrovana arsenom. Bilo je dodatnih tračeva koji povezuju gospodina Džounsa sa lekarevom ćerkom, ali tu nije bilo ničeg suštinskog. Džounsova sobarica Gledis u suzama je potvrdila da su sve tri osobe dobile isti obrok od jastoga u konzervi, hleb i sir i voćnu salatu sa šlagom. Takođe je pripremila činiju kačamaka za gospođu Džouns da smiri stomak, ali gospođica Klark je ovo pojela, uprkos strogoj ishrani na kojoj je bila zbog svojih stalnih problema sa težinom. Džouns je takođe imao uverljivo objašnjenje za pismo koje je izbrisano u hotelskoj sobi.

Ljudi u prostoriji iznose svoje različite teorije o tome ko je ubica, ali zanemaruju da pitaju gospođicu Marpl sve dok ser Henri ljubazno nije ukazao na propust. Gospođica Marpl je razmišljala o jednom sličnom slučaju u vezi jedne mesne porodice (za koji Rejmond nije video nikakvu važnost) sve dok iznenada nije pitala ser Henrija da li je Gledis priznala i rekla da se nada da će gospodina Džounsa obesiti zbog onoga na šta je naterao jadnu devojku da uradi. Pismo u hotelskoj sobi bilo je od Gledis. Stotine i hiljade se odnosi na čokoladne mrcive posipane po desertu. Gospodin Džouns je sa njima pomešao arsen i dao ih Gledis da ih koristi za voćnu salatu sa šlagom. Gospođica Klark nije pojela poslasticu (zbog svoje stroge ishrane), a gospodin Džons je sastrugao otrovane mrvice. Ser Henri potvrđuje da je gospođica Marpl u pravu. Gospodin Džouns je napravio dete Gledis i iskoristio je obećanje braka nakon smrti svoje žene da navede devojku da počini ubistvo. Zatim se oženio drugom. Dete je umrlo ubrzo po rođenju, a Gledis je priznala na samrti.

Svetilište Astarte

Skupina se sastala sledeće nedelje i red je bio na dr. Pendera ispriča svoju priču. Njegova priča je bila priča u kojoj je čoveka udarila „nikakva ljudska akcija“. Desilo se u kući na ivici Dartmura pod nazivom "Tihi gaj" koju je nedavno kupio ser Ričard Hejdon, stari lekarev prijatelj sa fakulteta. Dr. Pender je tamo bio pozvan na prijem gde im se pridružilo još sedam ljudi, među kojima i upečatljiva lepotica iz društva Dajana Ešli. Ser Ričarda je veoma privlačila, kao i većinu drugih muškaraca na prijemu, a ona ih je sve redom opčinila. Na livadi ispred kuće nalazilo se nekoliko relikvija iz kamenog doba, a u krugu kuće nalazio se gaj drveća za koji je ser Ričard mislio da je verodostojni gaj Astarte u čijem središtu je bio sagradio grub hram u vidu kamenog letnjikovca. Dajana Ešli je bila dovoljno oduševljena šumarkom i strukturom u njoj da divlje ukazuje orgiju obasjanu mesečinom boginji Meseca, predlog na koji su dr. Pender i neki drugi uložili zabranu, a deo njihovog prigovora je bio osećaj zla koje je okruženje izazvalo u njihovoj mašti.

Ublaženi na otmenom prijemu, ostali su prihvatili Dajanin predlog da se obred održi te večeri i pripreme su protekle srećno. Dajanina bezoblična haljina, nazvana 'nepoznato', razočarala je skupinu zbog nedostatka mašte, a tokom obreda je nestala, a poslednji put je viđena kako ide ka šumarku. Ostali su je pratili i našli je u njenom pravom kostimu, veličanstveno ukrašenu na mesečini kao sveštenicu Astarte. Upozorila je ostale da se ne približavaju, ali ser Ričard se približio i odmah se srušio na zemlju. Kada su ga pregledali njegov brat od strica Eliot, a potom i dr. Sajmonds, ustanovili su da je mrtav, ubijen ubodom u srce, ali niko nije viđen da mu je prilazio niti je pronađeno oružje na travi. Telo su odneli u kuću i pozvana je policija. Nezadovoljan, Eliot se vratio sam u gaj da dalje istraži, a kasnije su ga ostali našli ubodenog na istom mestu sa ranom od noža na ramenu i nožem u ruci. Njegova priča je bila priča o tome da je video privid boginje, a zatim i samog sebe. Nož je prepoznat kao nož iskopan iz tumulusa u ritu koji se čuvao u ser Ričardovoj kući. Policija je sumnjala na Dajanu, ali nije imala dokaze ni objašnjenje kako je mogla da počini zločin.

Članovi kluba "Utorkom uveče" raspravljali su o mogućim rešenjima između sebe, ali gospođica Marpl je pogodila pravo rešenje: iako ne zna šta je navelo ser Ričarda da se spotakne – verovatno se sapleo o koren drveta – njegov brat od strica Eliot ga je brzo uboo nožem dok se pravio kako gleda šta mu je. Nož je bio sakriven u njegovom elegantnom kostimu. Dr. Pender potvrđuje da mu je pet godina kasnije Eliot pisao uoči ekspedicije na Južnom polu i priznao zločin i muke koje je od tada pretrpeo. Njegova pobuda bila je ljubav prema Dajani Ešli, a ubistvom svog brata od strica uklonio je protivnika i nasledio bogatstvo. Nadao se da će iskupiti za svoj zločin i ublažiti svoju krivicu časnom smrću što je sveštenik potvrdio da je i učinio. Iako je dr. Pender prikrio imena, ser Henri je prepoznao slučaj i osobe umešane u njega.

Zlatne poluge

Rejmond Vest dolazi na red u pričanju priče. Desilo se dve godine ranije kada je Rejmond proveo Vitsun u Kornvolu sa nedavnim poznanikom Džonom Njumenom. Bio je neka vrsta autoriteta u Španskoj Armadi i kupio je prava na spasavanje olupine broda od Armade koja se nasukala uz obalu i izmicala mnogim pokušajima oporavka tokom godina. Putujući vozom do Njumenove kuće u selu Polperan, Rejmond je delio kočiju sa policijskim inspektorom Bedžvortom koji je znao za špansko blago, ali ga je posebno zanimala skorija olupina broda zvanog RMS Otranto. Ovaj poslednji je potonuo šest meseci ranije i njegove poluge ili su uklonjeni iz brodske ostave pošto je trup pocepan na stenama Zmijine tačke ili ukradene neko vreme pre toga. Inspektor je istraživao stvar.

Stigavši u Kornvol, Rejmond se nastanio u Njumenovoj kući i sledećeg dana otišao sa njim u mesno kafanu Tri sidra gde je odmah osetio sumnju prema stanodavcu gospodinu Kelvinu koji je dao smislene opaske o policiji i drugim „strancima“ koji se bave mesnim pitanjima. Sledećeg dana, u nedelju, videla se oluja koja se spremala nad područjem, a to se poklopilo sa Rejmondom koji je imao osećaj slutnje. Ovaj osećaj je bio opravdan kada je Njumen te noći izašao u šetnju i nije se vratio iako je njegov nestanak primećen tek sledećeg dana. Pokrenuta je potraga i nestali muškarac je pronađen vezan i zapušenih usta u mesnom jarku. Njegova priča je bila da je primetio neke muškarce kako čamcem donose nešto na plažu na mestu koje je prikladno nazvano „Uvala krijumčara“, a zatim stavljaju teret u mesnu pećinu. Ljudi su ga napali, vezali i kamionom odvezli do jarka. Bedžvort je pronašao dokaze da je pećina korišćena za skladištenje nečega, ali, što je još važnije, tragovi guma na putu kojim je Njumen odveden poklapaju se sa gumama na kamionu u vlasništvu gospodina Kelvina. Noćna bolničarka komšinice je svedočila da kamion nikada nije iznet iz garaže te noći. Kelvin je izbegao hapšenje, a Rejmond nije znao rešenje zagonetke.

Opet je gospođica Marpl ta koja je pronašla rešenje kada je opomenula svog sestrića na njegov izbor prijatelja, a ser Henri je potvrdio da on zna nešto o slučaju i da je stara dama u pravu. Njumen nije čovekovo pravo prezime i on je sada u zatvoru u Kraljeljvićgradu zbog krađe zlata iz londonskog trezora. Iskoristio je priču o olupini i švercu da prikrije svoje tragove, a Kelvin je postavljen kao žrtveno jagnje. Kamion gazde nikada nije korišćen, ali je tokom noći skinuta guma i stavljena na drugi kamion da bi se obezbedio „dokaz”. Njumenov saučesnik je verovatno bio njegov vrtlar koga je Rejmond video kako radi na gredici od ružinog drveća u ponedeljak ujutru kada su shvatili da je Njumen „nestao“ – kako je gospođica Marpl navela, pravi vrtlari nikada ne rade na Duhovski ponedeljak.

Pločnik umrljan krvlju

Priča Džojs Lemprijer se takođe dešava u Kornvolu u živopisnom selu Rathol. Jednog jutra, slikala je sliku Polgarvitskih ruku kada su se dvoja kolla zaustavila u razmaku od nekoliko minuta. U prvima se nalazio par, a u drugima skerletno odevena žena. Muškarac iz para „Denis“ prepoznao je usamljenu ženu kao staru prijateljicu „Kerol“ i upoznao je sa svojom pomalo običnom ženom „Mardžeri“. Dok je Džojs radila na svom platnu, čula je razgovor troje ljudi i Denisov predlog da se unajmi čamac sa veslima da idu oko obale do mesne pećine. Kerol je, iako ne voli čamce, pristala da prošeta do mesta i tamo se sastane sa parom. Tog popodneva Džojs se vratila na svoje platno ispred kafane, primetila dva kupaća kostima kako se suše na suncu sa balkona kafane i pretpostavila da su se tri osobe vratile. Jedan meštanin ju je upustio u pomalo neželjen razgovor i odvratio je od posla. Pre nego što je shvatila šta je uradila, činilo se da je oslikala mrlje od krvi na pločniku ispred kafane i bila je zaprepašćena kada je otkrila da je uhvatila stvarnost – činilo se da je na pločniku bilo mrlja od krvi kojih malo pre toga nije bilo. Pre nego što je uspela da preduzme bilo šta, Denis je izašao iz kafane i pitao Džojs i meštanina da li su videli Kerol da li se Kerol vratila. Njih troje su se sreli u pećini po dogovoru, a Kerol se navodno vratila do Rathola, ali nije stigla iako su njena kola još uvek bila tamo. Denis i Mardžeri su se odvezli, a Džojs je pregledala trotoar i otkrila da su mrlje od krvi nestale. Dva dana kasnije pročitala je u novinama da je Mardžeri nestala dok se kupala u moru, a nedelju dana kasnije njeno telo je pronađeno isprano od udarca u glavu, navodno nanetog kada je zaronila u vodu na nekom kamenju.

Muškarci u klubu "Utorkom uveče" smatraju da u priči nema mnogo toga da se nastavi, ali gospođica Marpl ističe da oni ne cene poentu o odeći kao ona i Džojs. Krvave mrlje su bile na trotoaru jer su kapale sa jednog kupaćeg kostima koji je bio grimizne boje. Zločinci to nisu shvatili kada su ih okačili da se osuše. Džojs potvrđuje svoju tezu i završava priču: godinu dana kasnije, u odmaralištu na istočnoj obali, ponovo je videla isti susret sa Denisom Kerol i još jednom ženom, navodno Denisovom novom ženom. Iako nije znala šta se tačno dešava, Džojs je otišla u policijsku ispostavu i prijavila sumnjivu aktivnost. Inspektor Skotland Jarda je već bio tamo i istraživao Denisa koji je pod nekoliko imena ženio žene, osiguravao im živote na velike svote, a zatim ih ubijao u zaveri sa Kerol – svojom pravom ženom. Žena koju je Džojs videla u Ratholu u to vreme kada su mrlje krvi bile na pločniku nije bila Mardžeri već prerušena Kerol.

Pobuda protiv prilike

Gospodin Piterik priča svoju priču koja ima pravnu pozadinu. Njegova stranka, koju on naziva „Sajmon Klod“, bio je bogat čovek koji je imao jednog sina koji je poginuo u Prvom svetskom ratu i ostavio siroče unuku koja je umrla kad je bila mala, a starac je ostao usamljen i utučen. Njegov brat je takođe nedavno umro i njegovo troje dece, Grejs, Meri i Džordž – svi su odrasli u vreme priče – došli su da žive sa Sajmonom. Oporukom je ostavio imanje njima troma u jednakim udelima. Grejs se udala, ali je živela u blizini sa svojim mužem Filipom. Džordž je našao posao u banci, dok je Meri ostala da brine o Sajmonu. Starac je još uvek čeznuo za svojom unukom i našao se pod uticajem američke spiritualistkinje gospođe Juridis Sprag i njenog muža Absaloma. Gospođa Sprag je vodila mnoge seanse na kojima je „Sajmon Klod“ „zvao“ svoju unuku, a Spragovi su takoreći živeli u kući.

Uznemiren ovim, gospodin Piterik je posetio svoju stranku i onda predložio Grejsinom mužu Filipu da se u kuću pozove poznati profesor na temu spiritualizma da prisustvuje seansama. To se dogodilo pa je profesor izjavio da su Spragovi prevaranti. Čuvši ovo, „Sajmon Klod” je u naletu besa izbacio Filipa iz kuće. Starac se tada razboleo i bio na ivici smrti. Naložio je Piteriku da prisustvuje sastavljanju nove oporuke kojom ostavlja po pet hiljada funti svom bratancu i bratnicama, a veći deo Spragovima. Dok je starac ležao u svom krevetu, Piterik je pokušao da odvrati Kloda protiv uslova nove oporuke, ali bezuspešno. Dve sluge su pozvane i upućene da donesu olovku i budu svedoci nove oporuke koju je Klod sam napisao i dao Piteriku na čuvanje.

Pošto je ovaj deo posla bio zaključen, Piterik je sišao dole na čaj i da pomogne Džordžu Klodu oko nekih stvari u vezi sa imanjem. Tokom ovog razdoblja, Peterik je ostavio svoj kaput gde je samo gospođa Sprag mogla da dobije pristup koverti sa oporukom. Piterik ga je odneo u svoju oslovnicu gde ga je ubrzo posetio gospodin Sprag koji je na nekoliko trenutaka ostao sam sa oporukom. Dva meseca kasnije, Klod je umro. Kada je oporuka otvorena, list je bio prazan. Piterikov problem je bio što je gospođa Sprag imala priliku da promeni oporuku, ali je oporuka već bila u njenu korist tako da je imala priliku, ali ne i pobudu. Džordž je imao pobudu, ali nije imao priliku jer kada je imao pristup oporuci, gospodin Piterik je bio prisutan.

Gospođica Marpl ponovo pogađa rešenje – olovka kojom je napisana oporuka sadržala je rastvor skroba u vodi sa nekoliko kapi joda (tj. nevidljivo mastilo). Piterik potvrđuje da je Filip priznao isto toliko u opreznom razgovoru koji su vodili mesec dana kasnije. Slugama u kući je rečeno koju olovku da donesu Sajmonu Klodu da bi izgledalo da će potpisati pravni formular i oni su se povinovali. Troje dece steklo je pravo nasledstva.

Otisak palca Svetog Petra

Konačna priča koja će se ispričati na redovnom sastanku Kluba Utorkom uveče dolazi od same gospođice Marpl. Radi se o njenoj sestričini Mejbel koja se tvrdoglavo udala za Džefrija Denmana kada je imala dvadeset dve godine uprkos tome što je Denman imao nasilnu narav i povest ludila u svojoj porodici. Deset godina kasnije on je umro, a gospođica Marpl je pisala da joj ponudi da neko vreme ostane kod svoje sestričine, ali je dobila odgovor koji je ljubazno odbio ponudu. Tri meseca kasnije njenoj tetki je poslato drugo pismo u kojem je histerično preklinjana da dođe. Stigavši u kuću svoje sestričine, koju je Mejbel delila sa dvoje slugu – njenom i dadiljom svog psihijatrijski bolesnog svekra – gospođica Marpl je saznala da je udovica bila predmet ogovaranja u smislu da je ubila svog muža i niko u okolini sada ne bi razgovarao s njom. Džefriju je pozlilo u toku noći i umro je ubrzo po dolasku lekara, ali stari lokum nije podigao uzbunu zbog načina smrti. Smatralo se da je umro nakon što je pojeo otrovne pečurke. Dvojica slugu rekli su gospođici Marpl da Denman nije mogao da guta i da je lutao pre nego što je umro zbog ribe. Izdat je nalog za iskopavanje nakon čega je usledila obdukcija koja se pokazala potpuno neuverljivom. Gospođica Marpl je počela da se pita da li je Džefri izvršio samoubistvo i da li je za to iskoristio znanje medicine stečeno u prethodnom razdoblju svog života. Potpuno zapanjena problemom, bila je na glavnoj ulici i u nečemu kao tihoj molitvi za vođstvo kada je otvorila oči i ugledala svežu vahnju na izlogu prodavnice riba sa karakterističnim crnim tačkama poznatim kao „otisak palca Svetog Petra„. Shvatila je da rešenje leži u tajanstvenim rečima koje je Džefri izgovorio dok je ležao na samrti.

Ispitujući dalje sluge, oni su izjavili da se te reči odnose na "gomila" ili "gomila" neke ribe čije je ime verovatno počelo sa "c". Proveravajući spisak otrova, gospođica Marpl je pronašla jedan koji se zove pilokarpin i pročitala da je to i protivotrov za trovanje atropinom. Na osnovu sopstvenih kapi za oči koje sadrže atropin sulfat, suočila se sa starijim gospodinom Denmanom i optužila ga da je ubio svog sina. Ludi čovek je kroz smeh priznao zločin počinjen jer je čuo da njegov sin planira da ga strpa u ludnicu. Ispraznio je rastvor za oči u čašu vode svog sina uz krevet znajući da će je Džefri piti tokom noći. Gospodin Denman je ipak poslat u ludnicu, a klub je čestitao gospođici Marpl na uspehu iako je Rejmond istakao da postoji jedna stvar koju ona ne zna. Tetka ga je ispravila – zna da je zaprosio Džojs ranije te večeri.

Plavi Zdravac

Prošlo je godinu dana i ser Henri Klitering je ponovo u Sent Meri Midu i boravio je kao gost pukovnika Artura Bentrija i njegove supruge Doli. Upitan za predloge o šestoj osobi za večeru pa on imenuje gospođicu Marpl i u neverici priča Doli o njenom uspehu u rešavanju prošlogodišnjih zagonetki. Doli se pita da li bi stara dama mogla da reši Arturovu zagonetku duhova. Gospođica Marpl uredno stiže u dom Bantrijevih zajedno sa ser Henrijem, glumicom Džejn Helijer i dr Lojdom. Artur Bantri priča o prijatelju Džordžu Pričardu čija je pokojna žena bila teška i svadljiva i poluinvalid o kojoj je brinuo niz medicinskih sestara. Redovno su se menjale, nesposobne da izađu na kraj sa svojom bolesnicom, a medicinska sestra Kopling bila je izuzetak jer je na neki način upravljala besom i pritužbama bolje od drugih iz svog poziva.

Gospođa Pričard je imala sklonost prema gatarama i jednog dana je jedna Zarida došla u kuću kada su Džordž i sestra Kopling bili van kuće zbog svog posla. Vraćajući se kući, gospođa Pričard je rekla Džordžu da je Zarida proglasila kuću „zlom“ i da izbegava plavo cveće. Dva dana kasnije stiglo je pismo od gatare u kojem je pisalo: „Čuvajte se punog meseca. Plava jagorčevina znači upozorenje, plava borovnica znači opasnost, plavi zdravac znači smrt." Četiri dana kasnije, jedan od zdravaca na tapetama u sobi gospođe Pričard promenio je boju u plavu usred noći kada je bio pun mesec. Prošao je mesec dana dok je gospođa Pričard odbrojavala dane do sledećeg punog meseca. Naravno, isto se desilo, sa boksom na tapetu koji je promenio boju, iako su vrata bila zaključana.

Prošao je još jedan mesec, dok su sestra Kopling i Pričard postajali sve živčaniji dok je gospođa Pričard izgledala rezignirano. Jutro nakon sledećeg punog meseca, gospođa Pričard je pronađena mrtva u svom krevetu, a njene mirisne soli pored nje, slab miris plina u sobi i zdravac na tapetama koji je postao plavi. Bilo je tračeva nakon smrti i iskopavanja tela, ali bez jasnog rezultata. Štaviše, Zarida je nestala i niko nije mogao da uđe u trag kako je gospođa Pričard čula za nju.

Još jednom gospođica Marpl ima rešenje. Pošto je jednom videla vrtlara kako meša kalijum cijanid sa vodom da ubije ose, bila je zapanjena koliko je rastvor veoma sličan mirisnim solima. Da je takvo rešenje zamenilo bocu koju je gospođa Pričard uvek držala, cijanid bi je ubio, ali bi gas prekrio kratkotrajni miris badema. Cveće na zidu bilo je crveni lakmus papir koji je amonijak – kao alkaloid – u pravim mirisnim solima postao plav. Medicinska sestra Kopling je bila prerušena Zarida i ubica u nadi (što se nije dogodilo) da će se udati za udovca Pričarda. Ser Henri je potvrdio da je medicinska sestra Kopling nedavno uhapšena zbog sličnog ubistva.

Družbenica

Dr. Lojd je pozvan da ispriča svoju priču, a ona počinje u Las Palmasu na ostrvu Velika Kanarija. Lekar je tu živeo radi svog zdravlja i jedne noći u glavnom gradskom hotelu ugledao je dve sredovečne dame, jednu malo punačku, jednu pomalo šugavu, čija je imena saznao uvidom u knjigu gostiju hotela. Zvale su se gospođica Meri Barton i gospođica Ejmi Darant, a bile su turistkinje iz Engleske. Već sledećeg dana, dr. Lojd je otputovao na drugu stranu ostrva sa prijateljima na piknik i stigavši do zaliva Las Nivs, skupina je došla na kraj tragedije: gospođica Durant je plivala i upala u nevolje, a gospođica Barton je isplivala da joj pomogne, ali bezuspešno. Druga žena se udavila. U okviru istrage koja je usledila, gospođica Barton je otkrila da je gospođica Darant bila njena družbenica nekih pet meseci. Dr. Lojd je bio zbunjen tvrdnjom jednog od svedoka koji se zakleo da je videla gospođicu Barton kako drži glavu gospođici Darant pod vodom, ne pomažući joj, ali je tvrdnja odbačena jer niko od ostalih svedoka nije podržao priču. Dr. Lojd je pomogao gospođici Barton da uđe u trag najbližoj rodbini, ali bezuspešno, a pomogao je i u organizaciji sahrane koja je održana na ostrvu. Pre nego što je napustila Velikoj Kanariji deset dana kasnije, gospođica Barton je postavila dr. Lojdu nekoliko čudnih pitanja u vezi sa opravdanošću uzimanja zakona u svoje ruke. Gospođicu Marpl zanima da li se gospođica Barton iznenada ugojila tokom ovog razdoblja i lekar potvrđuje da jeste.

Nešto kasnije, dr. Lojd je pročitao u novinama da se gospođica Barton udavila u Kornvolu, iako telo nikada nije pronađeno. Ostavila je samoubilačku poruku u kojoj se činilo da je priznala neki zločin, a istraga je zaključila da je privremeno luda. Gospođica Marpl, upoređujući priču sa pričom mesne prevarantkinje gospođe Traut koja je tražila starosne penzije nekoliko mrtvih, navodi da je „gospođica Barton“ bila pametna zločinka koja je udavila drugu ženu, a zatim preuzela njen identitet – otuda razlog zašto je izgledala debelo – jednostavno je nosila odeću druge osobe. Zaista značajna činjenica je da telo u Kornvolu nikada nije pronađeno - ovo je bio još jedan deo obmane.

Dr. Lojd potvrđuje da je ponovo slučajno sreo damu u Melburnu u Australiji. Gospođica Barton je bila, u stvari, gospođica Darant. Dvojica turista nikome ne bi bila poznata, a niko nije znao ko je poslodavac, a ko družbenica na Velikoj Kanariji. Dve žene su bile rođake. Gospođica Darant je bila najstarija od devetoro dece u očajnom stanju, a neki od njih su bili lošeg zdravlja. Pisali su svojoj rodbini u Engleskoj za pomoć, ali je ona odbila zbog porodične svađe od ranije. Gospođica Darant je otputovala u Englesku pod ovim lažnim imenom i našla zaposlenje kod gospođice Barton koju je potom ubila i čiji je izgled usvojila na Velikoj Kanariji. Lažirajući svoju smrt u Kornvolu, ona i njena braća i sestre nasledili su njen novac kao najbliža rodbina. Dr. Lojd se sastao sa porodicom Darant i shvatio kakvu štetu će im naneti prijavljivanjem njihove starije sestre policiji za zločin za koji nije imao malo dokaza. Šest meseci kasnije, gospođica Darant je umrla.

Četvoro osumnjičenih

Ser Henri Klitering priča svoju priču koja je za njega još uvek zagonetka. Četvoro ljudi su osumnjičeni od kojih su troje, dakle, žrtve koliko i prava žrtva u tome što su pod stalnom sumnjom. Reč je o nemačkom tajnom društvu Ruka Švarca koje je pokrenuto posle rata sa metodama i ciljevima sličnim onima u Kamori. Dr. Rozen, istaknut u radu tajne službe, prodro je u organizaciju i uspeo da dovede do njenog pada. Uprkos ovom uspehu, bio je obeležen čovek i došao je u Englesku gde je živeo u vikendici u Somersetu, očekujući da bi mogao biti ubijen. Njegovo domaćinstvo činila je njegova bratanica Greta, stara služavka Gertruda, mesni vrtlar Dobs i tajnik dr. Rozena Čarls Templton za koga Klitering otkriva da je bio jedan od njegovih ljudi postavljen je u kuću da pazi na stvari (ali verovatno ne potpuno iznad sumnje).

Tragedija se dogodila kada je dr. Rozen pronađen na dnu stepenica, verovatno pao ili gurnut. Četiri osobe u zaključanoj kući su u to vreme bile napolju, ali niko ne može da da pokriće za vreme smrti. Osim toga, nepoznati ljudi nisu viđeni u blizini da bi se lako izdvojili i primetili pa mora da je kriv neko od ovih četvoro. Jedna zagonetka je kako je ubica primio uputstva. Jedini ljudi koji su tog dana došli u kuću bili su mesar, pomoćnik u piljaru i poštar. Potonji je doneo nekoliko pisama za različite članove kuće i katalog za vrtlara i pismo za Čarlsa Templtona koje je, izgleda, poslao neki rođak iz Nemačke. Templeton ga je pocepao i bacio. Od pisama koje je policija mogla da pregleda najčudnije je bilo ono upućeno samom dr. Rozenu koje je bilo od nekoga po imenu „Džordžin“ i pominje nekoliko ljudi za koje Rozen nikada nije čuo. Ser Henri pokazuje skupini pismo, a gospođica Marpl se pita zašto je reč „Iskrenost“ koja se pojavljuje u sredini rečenice napisana velikim slovom.

Tri meseca nakon smrti svog strica, Greta Rozen se vratila u Nemačku, ali se prvo videla sa ser Henrijem i zatražila od njega da potvrdi da je Čarls bio iznad sumnje. Ser Henri to nije mogao da uradi. Gospođica Marpl i gospođa Bantri ističu da su tri osobe u pismu i jedno ime mesta kao i reč „Iskrenost“ vrste dalije i da, izmenjeni, znače "Smrt". Ovo je bilo uputstvo da se ubije dr. Rozen, a poslato je pravoj žrtvi koja je trebalo da bude ubijena da bi se odvratila sumnja od atentatora. Primivši pismo od nekoga koga nije poznavao, prirodno bi ga dao ostalim ljudima za stolom na doručku da ga pročitaju, a jedan je bio Čarls, tajnik i osumnjičeni, ali je drugi bila njegova bratanica, ubica. Njena poseta ser Henriju da pokuša da skine ljagu sa Čarlsovog imena imala je suprotan učinak. Gospođica Marpl se takođe setila iz svog detinjstva sa nemačkom guvernantom da je „Georgina“ na nemačkom „Dalija“ i da su dalije obeležje „Izdajstva i lažnog predstavljanja“. Gospođica Marpl predviđa da će Greta biti povezana sa zločincima jednog dana. Gospođica Marpl takođe preporučuje ser Henriju da napiše pismo Gertrudi u kome objašnjava da je oslobođena sumnje za ubistvo.

Božićna tragedija

Dame su naterane da ispričaju priču, a gospođica Marpl da ispriča priču iz vremena kada je boravila u Keston Spa Hidru neposredno pre Božića. Osećajući da se osećanja i predosećaj starijih i iskusnijih ljudi prečesto lako odbacuju kada su takva osećanja zasnovana na činjenicama i iskustvu, ona priča kako je kada je videla par Džek i Gledis Sanders zajedno jednostavno znala da je muž nameravao da ubije svoju ženu. Pobuda je bila novac; živeli su od njenih prihoda, ali nisu mogli da dotaknu kapital tokom njenog života, ali je mogla oporukom novac da ostavi suprugu pa je to i učinila. Osećanja gospođice Marpl su potvrđena kada se vozila tramvajem sa parom i videla kako se Sanders "saplitao" na stepenicama o svoju ženu koja je potom pala, ali ju je na sreću spasao kondukter.

Atmosfera nadolazeće tragedije bila je pojačana kada je portir preminuo od upale pluća, a ubrzo potom i jedna od spremačica u hidroelektrani koja je umrla od trovanja krvi. Gospođica Marpl datira tragediju kada je gospodin Sanders čuo da ona i dve druge dame pričaju o ovoj poslednjoj smrti. Njegova žena je igrala bridž sa prijateljima, a rano uveče gospodin Sanders se vratio sa putovanja sa dvojicom svojih prijatelja i pitao gospođicu Marpl i druge dame za mišljenje o večernjoj torbi koju je kupio svojoj ženi na poklon za Božić. Popeli su se u njegovu sobu i videli telo gospođe Sanders na podu oboreno vrećom peska. Odmah sumnjiva, gospođica Marpl je odbila da dozvoli mužu da dodirne telo i navaljivala je da se vrata zaključaju i da pozove policiju. Gospođica Marpl je primetila da šešir žene leži pored tela iako ga je ona ranije nosila. Podstaknuta policijom, takođe je primetila da mrtva žena više ne nosi minđuše kao kada je telo prvi put otkriveno. Nestao je drugi nakit gospođe Sanders, a policija je sigurna da se lopov vratio pošto ju je ubio pa ponovo pobegao požarnim stepenicama.

Gospođa Sanders je bila pozvana da se vrati na hidro sa bridža tajanstvenim telefonskim pozivom, ali njen muž je imao savršeno pokriće za to vreme odnosno nakon što je napustila bridž, ali pre otkrića tela. Gospođici Marpl je trebalo dva dana da otkrije istinu. Zatim je zamolila policiju da isproba odbačeni šešir na glavi mrtve žene – nije pristajao. Shvatila je da telo koje su videli i brzo je zaključala u prostoriju kada su prvi put otkrili da nije telo gospođe Sanders već mrtve kućne pomoćnice koju su pogrebnici čekali da preuzmu. Sanders je stavio telo tamo dok je njegova supruga igrala bridž, a onda je posle „otkrića“ ujurio u teren navodno shrvan tugom. Tamo je sreo svoju ženu koja se vraćala sa partije, a koju je pozvao telefonom koristeći pseudonim nekako ju je uveo u njihovu sobu pomoću požarnih stepenica, ubio je, a zatim zamenio odeću i vratio mrtvu kućnu pomoćnicu u njenu sobu. Jedina stvar koju nije mogao da uradi je da vrati šešir na glavu svoje žene jer je njena kosa sa šindrom značila da mu ne pristaje. Jeftin šešir koji su pronašli bio je vlasništvo kućne pomoćnice jer je ormar za šešire gospođe Sanders bio zaključan kada je njen muž stavljao mrtvu devojku u svoju sobu, a šešir je bio potreban da pokrije lice. Sanders je obešen zbog ubistva svoje žene.

Travka smrti

Iako je oklevala, gospođa Bantri je bila primorana da dođe na red. Ona priča kako su ona i njen muž bili gosti ser Ambroza Bersija u njegovoj kući na Kolderamskom trgu. Listovi žalfije su te večeri brani iz vrta za večeru, ali je, nažalost, među žalfijom rasla i lisičarka koja je ubačena i u nadev za jelo od patke. Svim ljudima na večeri je pozlilo, a jedna od njih – ser Ambrozova štićenica, Silvija Kin – je umrla. Istraga je otkrila da je smrt nastala usled trovanja digitalisom.

Među skupinom je bio i mladić Džeri Lorimer koji je bio veren sa Silvijom protivno ser Ambrozu, ali, nakon godinu dana veridbe, ser Ambroz je popustio. Tu je bila i Mod Vaj, navodno Džerijeva prijateljica, ali gospođa Bentri je videla Džerija kako je ljubi jedne večeri. Šest meseci nakon Silvijine smrti, njih dvoje su se venčali. Dr. Lojd je zbunjen jer je smrtonosno trovanje upotrebom listova lisičarke – ako je bilo slučajno – teško postići. Alkaloid mora da se uzme sa velikom pažnjom i ser Henri se bavi glavnim problemom slučaja. Naime, kako obezbediti da samo vaša žrtva umre ako otrujete sve, pai i sebe (pod pretpostavkom da je ubica neko sa prijema)?

Silvija je sama ubrala listove lisičarke, a dr. Lojd se pita da li je prava žrtva trebalo da bude ser Ambroz kome su prepisani lekovi za njegovo srce. Gospođica Marpl se uhvatila za ovaj trag i pronašla rešenje – lek ser Ambroza je bio digitalin. Davno ranije je zasadio seme lisičarke među žalfijom, a na večeri je usledilo blago trovanje, ali je nekako istovremeno dao svojoj štićenici dodatnu količinu sopstvenog leka i tako je ubio, ali da izgleda kao nesrećan slučaj. Pobuda je bila ljubomora – bio je zaljubljen u svoju štićenicu i odlučio da se ona neće udati za Lorimera. Gospođa Bantri potvrđuje da je nakon njegove smrti primila pismo od ser Ambroza koje joj je trebalo poslati u slučaju njegove smrti u kojem je priznao zločin.

Afera u bungalovu

Džejn Helijer, lepa, ali pomalo prazna glumica, poslednja priča priču. Iako je pokušala da prikrije tu činjenicu lažnim imenom, ostali su brzo shvatili da je priča o njoj samoj i, nekoliko puta izmičući, ona ubrzo odustaje od pretvaranja i nastavlja. Bila je na turneji u jednom provincijskom gradu kada je pozvana u policijsku ispostavu. Došlo je do provale u jednom bungalovu i mladić Lesli Fokener je uhapšen. Njegova priča je bila da je bio neuspešan dramski pisac i da je u jednom od svojih napora poslao Džejn da čita. Pisala mu je da joj se dopada i pozvala ga da siđe u bungalov da razgovara o tome. Otišao je, uvela ga je sobarica, upoznao Džejn i popio koktel. Sledeće što je znao je da se probudio pored puta. Zateturao se i policija ga je brzo pokupila.

Bungalov je pripadao ser Hermanu Koenu, bogatom gradskom gospodinu, i u njemu je smestio svoju ljubavnicu. Bila je glumica po imenu Meri Ker, žena drugog glumca po imenu Klod Lison (iako je Džejn priznala da ovo nisu prava imena ljudi). Osoba koja se zove gospođica Ker pozvala je policiju, rekla im da je bungalov opljačkan i opisala Leslija Fokenera da ju je posetila tamo ranije tog dana, ali je ona odbila da ga primi. Kasnije ga je jedna sobarica videla kako ulazi kroz prozor da bi ukrao nakit gospođice Ker. Policija je zaista pronašla bungalov izrešetan, a velika količina nakita je nestala. Gospođica Ker se ubrzo vratila, ali je poricala bilo kakvo saznanje o aferi ili čak da je zvala policiju. I ona i sobarica su pozvane da odu na dan pod različitim lažnim izgovorima i nikada nisu bile u bungalovu kada ga je gospodin Fokener bio tamo (bilo na poziv ili ne). Kada se Džejn našla licem u lice sa Fokenerom u policijskoj ispostavi, on je izjavio da to nije žena koju je sreo u bungalovu, a dokazano je da poruka nije bila Džejnin rukopis. Fokener je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Ser Herman je pokušao da zataška stvar, ali nije uspeo, a njegova supruga je pokrenula brakorazvodnu parnicu kada je saznala za preljubu sa glumicom.

Gosti Bantrijevih pokušali su da pogode rešenje, ali nisu uspeli i iživcirali su se kada je Džejn rekla da ni sama ne zna pravo rešenje. Skupina se razišla preko noći, ispričano je njihovih šest priča, a gospođica Marpl je nešto šapnula Džejn na u uvo što je izazvalo da glumica zaplače od potresa. Kasnije je priznala gospođi Bantri da se priča koju je ispričala nikada nije dogodila, ali Džejn je razmišljala da izvede takvu šemu protiv glumice koja je odvukla jednog od svojih prethodnih muževa od nje. Džejn i njen pomoćnik su smislili nameštaljku. Upozorenje gospođice Marpl je bilo da se Džejn ne stavlja na milost i nemilost pomoćniku koji bi se u budućnosti mogao pokazati nepoverljivim. Džejn odlučuje da ne nastavi sa planom - možda će je neka druga gospođica Marpl otkriti.

Smrt u reci

Prošlo je izvesno vreme od kada se šestoro ljudi sastalo u domu Bentrijevih, a ser Henri je ponovo tamo bio gost kada je jednog jutra u kuću stigla vest da je jedna devojka Rouz Emot pronađena udavljena u reci blizu vodenice. Mesni abrovi su bili da je ostala trudna sa mladićem Reksom Sendfordom koji je arhitekta iz Londona, a mesni osećaj je da se ubila, nesposobna da se suoči sa ocem sa istinom.

Kasnije ujutru, ser Henrija posetila je uznemirena gospođica Marpl koja mu je rekkla da je Rouz ubijena, a ona nije želela da se pogrešan čovek obesi zbog zločina. Ona mu je rekla da, iako veruje da zna ko je ubica, nema nikakvih dokaza. Ona ga traži da istraži za nju, samo da vidi šta može da uradi od toga i da pokuša da otkrije da li je osoba za koju sumnja umešana ili ne. Ona je zapisala ime osumnjičenog na komad papira i dala ga ser Henriju koji je pročitao i pokrenuo u istragu.

Uz izvesno oklevanje, ser Henri se sastao sa Melčetom i inspektorom Druitom koji istražuje slučaj. Policija je do sada saznala da devojka nije izvršila samoubistvo jer su joj na nadlaktici pronađene modrice od držanja pre nego što je bačena u reku, a dečko koji je prethodne večeri šetao obližnjom šumom čuo je njen plač i pronašao njeno telo. Ser Henri se pridružio dvojici policajaca dok se nastavljali istragu. Upoznali su Rouzinog oca koji drždi seosku kafanu. On definitivno misli da je Sendford ubica. Pozvali su arhitektu koji je priznao da je otac nerođenog deteta i da je napisao poruku Rouz u kojoj je predložio sastanak na reci kada je ona navaljivala da razgovara sa njim. Prošetao je šumom blizu reke, ali nije uspeo da stigne na vreme. Rečeno mu je da je on glavni osumnjičeni u tom slučaju i da ne izlazi iz kuće.

Na kraju su trojica muškaraca posetili kolibu udovice gospođe Bartlet koja ima mladog stanara Džoa Elisa koji boravi sa njom. Ovaj mladić je bio opsednut Rouz i naveo je da bi se oženio Rouz i podizao dete kao svoje. U vreme ubistva, on je postavljao neke police u kuhinji gospođe Bartlet i ona mu je pružila pokriće. Na navaljiaanje ser Henrija, razgovarali su sa momkom koji je čuo plač od Rouz pre nego što je ušla u vodu. Video je Sendforda u šumi i misli da je takođe čuo Džoa Elisa kako zviždi. Definitivno je video dva čoveka sa nečim nalik na kolica u sve većem sumraku. Ser Henri, poražen u pokušaju da skine ljagu sa Sendfordovog imena, posećuje gospođicu Marpl koja mu je rekla da gospođa Bartlet nije mogla da bude kući u petak – te noći. Pranje uzima kao dodatnu zaradu, a petkom ga obilazi u starim kolicima.

Ser Henri se vratio kod gospođe Bartlet gde Džo priznaje da je bio u šumi, ali poriče da je povredio Rouz. Zatim se suočava sa gospođom Bartlet da je i ona bila u šumi blizu reke. „Količica“ koja su viđena bila su kolica sa vešom, a gospođa Bartlet je bacila Rouz u vodu pošto je i sama bila zaljubljena u Džoa. Ne želeći da vidi mladića obešenog, priznala je, ali je bila zbunjena kako je ser Henri saznao. Setila se poruke koju mu je dala gospođica Marpl, navodeći gospođu Bartlet kao ubicu.

Nedoslednost

U priči "Klub utorkom uveče", buduća supruga Rejmonda Vesta se zove Džojs Lemprijer, ali u kasnijim delima koji uključuju gospođicu Marpl, Džojs je prekrštena kao Džoan. Slično tome, gost u domu Bantrijevih dr. Lojd, je lekar opšte prakse u Sent Meri Midu, a kasnije je to dr. Hejdok. Promena imena je neobjašnjiva, ali možda je Lojd kasnije kasnije otišao u penziju (ali u priči "Smrt u reci", obducent se preziva Hejdok).

Džejn Helijer se vratila u kratkoj priči "Neobična doskočica". Ova priča je prvi put objavljena u časopisu "Ovonedeljni časopis" u SAD u novembru 1941. i u Velikoj Britaniji u časopisu "Strand" u julu 1944. pod naslovom Slučaj zakopanog blaga. Priča počinje tako što Džejn Helijer upoznaje gospođicu Marpl sa dve svoje prijateljice kojima su potrebne veštine rešavanja problema gospođice Marpl: 'A ovo', rekla je Džejn Helijer, završavajući svoje upoznavanje, 'je gospođica Marpl!' Priča je objavljena posthumno pod nazivom "Neobična doskočica" u zbirci kratkih priča pod nzivom Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče.

Književni značaj i prijem

Časopis Književni dodatak (8. septembar 1932) navodi: „Lako je izmisliti neverovatnog detektiva, poput ove starije usedelice koja je provela ceo svoj život u jednom selu, ali nikako nije tako lako učiniti da njena otkrića budu verodostojna. Ponekad gospođica Marpl opasno se približava onim detektivima sa izuzetnom i skoro nadljudskom intuicijom koji rešavaju svaku zagonetku kao da unapred znaju odgovor, ali to nije često i gospođa Kristi pokazuje veliku veštinu prilagođavanja svojih problema tako da može da pronađe analogije u okruženju gospođice Marpl." Recenzija je zaključila da su „uopšteno govoreći, sve ovo problemi da se okuša intelekt, a ne živci čitalaca“.

Ajzak Anderson iz časopisa Njujorški pregled knjige (5. marta 1933.) napisao je: „Priče su blage građe, ali predstavljaju neke veoma lepe probleme i upoznaju nas sa nekim zaista zanimljivim ljudima. Gospođica Marpl... je na času Ona sebe ne naziva detektivkom, ali bi mogla da da skoro bilo kome od redovnih tragača karte i pik i pobedi ga u njegovoj igri."

Časopis Škot 6. juna 1932. piše: „Priče su slične moći pronalaska gospođe Kristi i serije 'Klub zločina' u kojoj su objavljene."

Časopis Dnevno ogledalo 13. juna 1932. piše: „Zapleti su toliko dobri da se čovek čudi rasipnosti koja je prikazana jer bi većina njih napravila celovečernji triler.

Robert Barnard: "Rane priče o Marplovoj u kojima rešava slučajeve koje opisuju drugi početnici i profesionalni ljubitelji ubistava okupljenih u klubu. Neke zanimljive priče, ali sedentarni format (uporedi priče Orcinog Starca u uglu) postaje monoton preko dužine knjige. Sadrži jedan od retkih Kristinih izleta u radničkom staležu, Smrt u reci."

Pominjanja i aludiranja

Pominjanje drugih dela

U pričama Božićna tragedija i Travka smrti, ser Henri Klajtering naziva gospođu Bantri „Šeherezadom“, legendarnom pripovedačicom iz knjige Hiljadu i jedna noć.

Pominjanje pravih povesnih, zemljopisnih i tadašnjih nauka

• Zmijina stena o kojoj se govori u priči Zlatne poluge nesumnjivo je zasnovana na Gušteru. Selo Polperan bi moglo biti bilo koje od mesnih priobalnih sela kao što je Portleven, pošto ovo područje ima dugu povest krijumčarenja i brodoloma iako je Kristino ime igra reči na ime Polpero koje je dalje istočno od obale od Guštera.
• Druga priča iz zbirke Pločnik umrljan krvlju ima mnogo prepoznatljiviji lokalitet u selu Mišja rupa, komično preimenovanom u „Pacovska rupa“ u Kristinom pripovedanju (izmišljeno selo se takođe pominje u priči Zlatne poluge). Kafana "Polarvitske ruke" iz priče u stvarnosti je "Kigvinove ruke", koja je kao i njen izmišljeni pandan preživela uništenje od strane Španaca 1595. godine.

Ekranizacija

Pet od ovih kratkih priča je prilagođeno za televiziju. Priča Plavi zdravac je dva puta ekranizovana.

Delovi priče Otisak palca Svetog Petra kombinovani su sa pričom Grinšoova ludost u šestoj sezoni serije Marpl sa Džulijom Makenzi u glavnoj ulozi koja je premijerno emitovana 20. juna 2013. godine.

Priča Plavi zdravac je ekranizovana kao epizoda pete sezone serije Marpl sa Džulijom Makenzi u naslovnoj ulozi i premijerno je emitovana 27. juna 2010. godine. Ekranizacija je znatno proširila priču, ali je zadržala osnovne linije priče.

Delovi priče Travka smrti su utkani u ekranizaciju romana Tajna zamka Čimniz koja je rađena kao epizoda serije Marpl sa Džulijom Makenzi i prvi put je emitovana 20. juna 2010. godine. Tajna zamka Čimniz je u stvari roman o nadzorniku Betlu kao detektivu. Gospođica Marpl nije bila lik u romanu.

Anime ekranizacije su rađene za tri od ovih kratkih priča (Zlatne poluge, Plavi zdravac i Pobuda protiv prilike) kao epizode ​​japanske animirane televizijske serije Veliki detektivi Poaroa i Marplova i emitovane su 2004. i 2005. godine.