Википедија

Убиства у Улици Морг

приповетка Едгара Алана Поа

„Ubistva u Ulici Morg” (engl. The Murders in the Rue Morgue) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena u aprilu 1841. u časopisu Graham's Magazine. Opisana je kao prva moderna detektivska priča;[1][2] Po ju je opisao kao jednu od svojih „priča o racioniranju”.[1]

Ubistva u Ulici Morg
Originalni rukopis
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Murders in the Rue Morgue
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta deladetektivska fikcija
Izdavanje
Datumapril 1841.

Kao prvi fiktivni detektiv, S. Ogist Dipen pokazuje mnoge osobine koje su postale književne konvencije u kasnijim detektivskim fikcijama, uključujući Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa. Mnogi kasniji likovi, na primer, prate Poov model briljantnog detektiva, njegovog ličnog prijatelja koji služi kao pripovedač, a konačno razrešenje slučaja se predstavlja pre njegovog obrazloženja. Sam Dipen se ponovo pojavljuje u pričama „Slučaj Mari Rože” i „Ukradeno pismo”.

Radnja uredi

Neimenovani pripovedač počinje priču opširnim komentarom o prirodi i praksi analitičkog zaključivanja, zatim opisuje okolnosti pod kojima je prvi put sreo S. Ogista Dipena tokom produžene posete Parizu. Njih dvojica dele smeštaj u trošnoj staroj vili i ne dozvoljavaju posetioce, pošto su prekinuli svaki kontakt sa ranijim poznanicima, a izlaze napolje samo noću. Jedne večeri, Dipen demonstrira svoje analitičko umeće tako što zaključi šta pripovedač misli o određenom scenskom glumcu, na osnovu tragova prikupljenih iz njegovih prethodnih reči i postupaka.

Ubrzo nakon toga, Dipen i pripovedač sa velikim interesovanjem čitaju novinske izveštaje o neobičnom dvostrukom ubistvu. Gospođa L'Espanej i njena ćerka Kamij pronađene su mrtve u svojoj kući u Ulici Morg. Majka je pronađena u dvorištu iza kuće, sa više polomljenih kostiju i grlom tako duboko posečenim da joj je glava otpala kada joj je telo pomereno. Kamij je pronađena zadavljena i nabijena naopačke u dimnjak tako čvrsto da je bila potrebna snaga nekoliko muškaraca da je oslobode. Ubistva su se dogodila u prostoriji na četvrtom spratu koja je bila zaključana iznutra; na podu je pronađena krvava britva, nekoliko krvavih čuperaka sede kose i dve vreće zlatnika. Nekoliko svedoka je izjavilo da su čuli dva glasa u vreme ubistva, jedan muški i francuski, ali se nisu složili oko jezika kojim je drugi govorio. Govor je bio nejasan, a svi svedoci su tvrdili da nisu prepoznavali jezik kojim je govorio drugi glas.

Bankarski službenik po imenu Adolf le Bon, koji je dan ranije isporučio zlatnike damama, uhapšen je iako nema drugih dokaza koji ga povezuju sa zločinom. Sećajući se usluge koju mu je le Bon jednom učinio, Dipen postaje zaintrigiran i nudi svoju pomoć „Ž—”, prefektu policije .

Pošto se nijedan od svedoka ne može složiti oko jezika kojim govori drugi glas, Dipen zaključuje da oni uopšte nisu čuli ljudski glas. On i pripovedač temeljno pregledaju kuću; sledećeg dana, Dipen odbacuje ideju i o le Bonovoj krivici i o motivu pljačke, navodeći činjenicu da zlato nije odneto iz sobe. On takođe ističe da je ubica morao da ima nadljudsku snagu da nabije Kamijino telo u dimnjak. On formuliše metod kojim je ubica mogao da uđe u prostoriju i ubije obe žene, uključujući okretno penjanje uz gromobran i skok do otvorenih prozorskih kapaka. Pokazujući neobičan čuperak kose nađen na licu mesta i demonstrirajući nemogućnost da Kamij bude zadavljena ljudskom rukom, Dipen zaključuje da je ubistva počinio orangutan. Potom daje oglas u lokalnim novinama sa pitanjem da li je neko nedavno izgubio takvu životinju, a uskoro stiže jedan mornar da je traži.

 
Ilustracija iz 1870.

Mornar nudi da isplati nagradu, ali Dipen je zainteresovan samo da sazna okolnosti iza dva ubistva. Mornar objašnjava da je orangutana uhvatio dok je bio na Borneu i doveo ga u Pariz, nameravajući da ga proda, ali je imao problema da ga drži pod kontrolom. Kada je ugledao orangutana kako pokušava da se obrije njegovim žiletom, imitirajući svog gospodara, pobegao je na ulicu i stigao do Ulice Morg, gde se popeo i ušao u kuću. Orangutan je uhvatio gospođu L'Espanej za kosu i mahao britvom, imitirajući berberina; kada je gospođa vrisnula od straha, orangutan je pobesneo, počupao joj kosu, prerezao joj vrat i zadavilo Kamij. Mornar se popeo na gromobran u pokušaju da uhvati životinju, a dva glasa koja su čuli svedoci pripadala su njemu i životinji. Plašeći se kazne svog gospodara, orangutan je bacio telo gospođe L'Espanej kroz prozor i strpao Kamij u dimnjak pre nego što je pobegao.

Mornar prodaje orangutana, le Bon je pušten iz pritvora, a posramljeni Ž— sarkastično primećuje da ljudi treba da gledaju svoja posla kada mu Dipen ispriča priču. Dipen komentariše pripovedaču da je Ž— „pomalo previše lukav da bi bio dubokouman”, ali se divi njegovoj sposobnosti da: „de nier ce qui est, et d'expliquer ce qui n'est pas” („porekne ono što postoji, a objasni ono što ne postoji”; citat iz romana Nova Eloiza Žana Žaka Rusoa).

Inspiracija uredi

Reč detektiv nije postojala u vreme kada je Po pisao „Ubistva u Ulici Morg”,[3] iako su postojale i druge priče koje su imale slične likove koji rešavaju probleme. Das Fräulein von Scuderi (1819), E. T. V. Hofmana, u kojoj gospođa de Skideri, neka vrsta gospođice Marpl iz 19. veka, utvrđuje nevinost omiljenog policajca osumnjičenog za ubistvo draguljara, ponekad se navodi kao prva detektivska priča.[4] Druge preteče uključuju Volterov Zadig (1748), sa glavnim likom koji izvodi slične podvige analize,[1] koji i sam pozajmljuje od Tri princa od Serendipa, italijanske verzije pesme „Osam nebesa” Amira Hosrova.[5]

Po je možda takođe proširio svoja prethodna analitička dela, uključujući esej o „Melcelovom šahisti” i komediji „Tri nedelje u sedmici”.[6] Što se tiče obrta u zapletu, Po je verovatno bio inspirisan reakcijom gomile na orangutana izloženog u Masonskoj dvorani u Filadelfiji u julu 1839. godine.[2] Po je možda pokupio neka od relevantnih bioloških saznanja iz saradnje sa Tomasom Vajatom,[7] kasnije povezujući „njegov narativ sa temom evolucije, posebno sa studijama koje je uradio Kivje”,[8] takođe pod uticajem studija koje je sproveo lord Monbodo,[9] iako se tvrdilo da su Poove informacije bile „više književne nego naučne”.[10]

Ime glavnog lika je možda inspirisano likom „Dipena” iz serije priča prvi put objavljenih 1828. godine pod nazivom „Neobjavljeni odlomci iz života Vidoka, francuskog ministra policije”.[11] Po je verovatno bio upoznat sa ovim delom, u kojem se pojavljuje analitičan čovek koji otkriva ubicu, iako ove dve priče nemaju mnogo sličnosti. Žrtvama ubistva u obe priče, međutim, vrat je toliko isečen da je glava skoro u potpunosti uklonjena sa tela.[12] Dipen zapravo pominje Vidoka po imenu, odbacujući ga kao „dobrog pogađača”.[13]

Teme i analiza uredi

 
Trenutak kada Dipen ispituje mornara o ubistvima. Ilustracija iz 1909. sa natpisom „Mornar se zajapurio kao da će se ugušiti. Ustao je i uhvatio batinu”.

U pismu prijatelju Džozefu Snodgrasu, Po je za „Ubistva u Ulici Morg” izjavio da je „tema bila genijalnost u otkrivanju ubice”.[14] Dipen nije profesionalni detektiv; on odlučuje da istraži ubistva u Ulici Morg radi lične zabave. Takođe ima želju za istinom i da dokaže da je lažno optuženi čovek nevin. Njegovi interesi nisu finansijski, a odbija čak i novčanu nagradu od vlasnika orangutana.[15] Otkrivanje stvarnog ubice uklanja zločin, jer ni orangutan ni njegov vlasnik ne mogu biti smatrani odgovornim.[16] Artur Hobson Kvin, proučavalac Poa, spekuliše da bi kasnije detektivske priče u svojstvu crvene haringe navele da se gospodin le Bon, privedeni osumnjičeni, ponašao krivo, iako je Po odlučio da to ne učini.[17]

Po je napisao „Ubistva u Ulici Morg” u vreme kada je zločin bio na prvom mestu u glavama ljudi, zbog urbanog razvoja. London je nedavno uspostavio svoju prvu profesionalnu policiju i američki gradovi su počeli da se fokusiraju na naučni rad policije dok su novine izveštavale o ubistvima i krivičnim suđenjima.[1] „Ubistva u Ulici Morg” nastavljaju urbanu temu koja je korišćena nekoliko puta u Poovoj fikciji, posebno u „Čoveku iz gomile”, verovatno inspirisanu periodom života koji je Po proveo u Filadelfiji.[18]

Priča ima osnovnu metaforu za bitku uma protiv mišića. Fizička snaga, prikazana u vidu orangutana kao i njegovog vlasnika, predstavljaju nasilje: orangutan je ubica, dok njegov vlasnik priznaje da je životinju zlostavljao bičem. Snaga analitičara prevazilazi njihovo nasilje.[19] Priča takođe sadrži Poovu često korišćenu temu smrti lepe žene, koju je nazvao „najpoetičnijom temom na svetu”.[3][20]

Dipenov metod uredi

Po definiše Dipenov metod, racionalizaciju, koristeći primer kartariša: „Obim dobijene informacije; ne leži toliko u validnosti zaključka koliko u kvalitetu posmatranja.”[21][22] Po zatim daje narativni primer gde Dipen objašnjava kako je znao da pripovedač razmišlja o glumcu Šantiliju.[23][24] Dipen zatim primenjuje svoj metod na rešavanje zločina.

Dipenov metod naglašava važnost čitanja i pisane reči. Novinski izveštaji izazivaju njegovu radoznalost; on saznaje o orangutanima iz pisanog izveštaja „Kivjea” − verovatno Žorža Kivjea, francuskog zoologa. Ovaj metod takođe angažuje čitaoca, koji ga prati sam čitajući tragove.[25] Po takođe naglašava snagu izgovorene reči. Kada Dipen zatraži od mornara podatke o ubistvima, on sam odglumi delimičnu smrt: „Mornar se zajapurio kao da će se ugušiti... u sledećem trenutku se srušio nazad na sedište, silno drhteći, bled kao smrt”.[26]

Istorija objavljivanja uredi

 
Prozne romanse Edgara A. Poa, prvi broj, Vilijam H. Grejam, Filadelfija, 1843.

Po je prvobitno naslovio priču „Ubistva u Ulici Trianon”, ali ju je preimenovao da bi se bolje povezala sa smrću.[a][27] „Ubistva u Ulici Morg” su se prvi put pojavila u časopisu Graham's Magazine u aprilu 1841. dok je Po radio kao urednik. Za priču mu je plaćeno dodatnih 56 dolara — što je bila neobično visoka cifra; za pesmu „Gavran” je plaćen samo 9 dolara.[28] Godine 1843. Po je dobio ideju da štampa seriju pamfleta sa svojim pričama pod naslovom Prozne romanse Edgara A. Poa. Odštampao je samo jedan, gde su „Ubistva u ulici Morg” neobično udružena sa satiričnim „Istrošenim čovekom”. Prodavan je za 12 i po centi.[29] Ova verzija je uključivala 52 izmene u odnosu na originalni tekst, uključujući i novu rečenicu: „Prefekt je bio pomalo previše lukav da bi bio dubokouman”, promenjenu u odnosu na „... previše lukav da bi bio oštrouman”.[30] Priča je takođe ponovo štampana u zbirci Poovih priča jednostavno nazvanoj Priče. Po nije učestvovao u odabiru priča koje će biti sakupljene za ovo izdanje.[31]

Poov nastavak „Ubistava u Ulici Morg” bio je „Slučaj Mari Rože”, prvi put objavljen u decembru 1842. i januaru 1843. godine. Iako je sadržala podnaslov „Nastavak 'Ubistava u ulici Morg'”, ova priča je delila veoma malo zajedničkih elemenata sa „Ubistvima u Ulici Morg” osim uključivanja S. Ogista Dipena i pariskog okruženja.[32] Dipen se ponovo pojavio u „Ukradenom pismu”, koje je Po nazvao „možda najboljom od mojih priča o racioniranju” u jednom pismu Džejmsu Raselu Louelu iz jula 1844. godine.[33]

Originalni rukopis „Ubistava u Ulici Morg”, koji je korišćen za prvo izdanje, bačen je u korpu za otpatke. Pripravnik u kancelariji, Dž. M. Džonston, uzeo ga je i ostavio svom ocu na čuvanje. Ostavljen je u muzičkoj knjizi, gde je preživeo tri požara u kući pre nego što ga je kupio izdavač Džordž Vilijam Čajlds. Godine 1891. Čajlds je predao rukopis, zajedno sa pismom u kome je objašnjena njegova istorija, Univerzitetu Dreksel.[34] Čajlds je 1875. takođe donirao 650 dolara za završetak novog nadgrobnog spomenika Edgaru Alanu Pou u Baltimoru.[35]

„Ubistva u Ulici Morg” su jedno od najranijih Poovih dela koje je prevedeno na francuski. Između 11. i 13. juna 1846. godine, priča je objavljena u pariskim novinama La Quotidienne. Poovo ime nije potpisano i mnogi detalji, uključujući imena Ulice Morg i glavnih likova („Dipen” je postao „Bernije”), su promenjeni.[36] Dana 12. oktobra 1846. u listu Le Commerce je objavljen još jedan nepotpisan prevod priče. Urednik ovog lista je optužen da je plagirao priču iz novina La Quotidienne. Optužba je otišla na suđenje, a javna rasprava je francuskoj javnosti skrenula pažnju na Poovo ime.[36]

Književni značaj i prijem uredi

 
Ilustracija Obrija Birdslija iz 1895.

Poov biograf Džefri Majers sažima značaj „Ubistava u Ulici Morg” govoreći da je priča: „Promenila istoriju svetske književnosti”.[2] Često je citirana kao prva detektivska priča, a lik Dipena postao je prototip za mnoge buduće izmišljene detektive, uključujući Šerloka Holmsa Artura Konana Dojla i Herkula Poaroa Agate Kristi. Žanr se razlikuje od opšte misteriozne priče po tome što je fokus na analizi.[37] Poova uloga u stvaranju detektivske priče ogleda se u nagradama Edgar, nazvanim po njemu, koje svake godine dodeljuje udruženje Pisci misterija Amerike.[38]

„Ubistva u Ulici Morg” su takođe uspostavila mnoge trope koji će postati uobičajeni elementi misteriozne fikcije: ekscentrični, ali briljantni detektiv, nespretna policija, naracija u prvom licu bliskog ličnog prijatelja. Po takođe prikazuje policiju na antagonizujući način kao svojevrsnog suparnika detektivu.[39] Po je takođe započeo vrstu pripovedanja gde detektiv prvo objavljuje svoje otkriće, a zatim objašnjava razloge koji su doveli do toga.[40] Ovo je takođe prva misterija zaključane sobe u detektivskoj fikciji.[6]

Po izlasku, priča i njen autor su pohvaljeni za stvaranje novog tipa priče.[3] Pensilvanijski list Inquirer je objavio da: „Priča dokazuje da je gospodin Po genijalan čovek... sa inventivnom moći i veštinom, kojoj ne možemo naći nikakve paralele”.[6] Po je, međutim, umanjio svoje dostignuće u pismu Filipu Pendltonu Kuku:[41]

Ove priče o racioniranju najvećim delom duguju svoju popularnost tome što su nešto novo. Ne želim da kažem da nisu genijalne – ali ljudi ih smatraju genijalnijima nego što jesu – zbog njihovog metoda i načina na koji deluje. U „Ubistvima u Ulici Morg”, na primer, gde je domišljatost u raspetljavanju mreže koju ste sami... ispleli u izričitu svrhu raspetljavanja?”[14]

Savremeni čitaoci su povremeno nezadovoljni Poovim kršenjem implicitne narativne konvencije: čitaoci bi trebalo da budu u stanju da pogode rešenje misterije dok čitaju. Iznenađenje na kraju je, međutim, znak Poove „obmane” jer čitaoci ne bi uključili orangutana na svoju listu potencijalnih ubica.[42]

Napomene uredi

  1. ^ engl. Morgue − mrtvačnica

Reference uredi

  1. ^ a b v g Silverman 1991, str. 171
  2. ^ a b v Meyers 1992, str. 123
  3. ^ a b v Silverman 1991, str. 173
  4. ^ Booker 2004, str. 507
  5. ^ Merton 2006, str. 16
  6. ^ a b v Silverman 1991, str. 174
  7. ^ Pérez Arranz 2018, str. 112–114
  8. ^ Autrey 1977, str. 193
  9. ^ Autrey 1977, str. 188
  10. ^ Laverty 1951, str. 221
  11. ^ Cornelius 2002, str. 31
  12. ^ Ousby 1972, str. 52
  13. ^ Quinn 1998, str. 311
  14. ^ a b Quinn 1998, str. 354
  15. ^ Whalen 2001, str. 86
  16. ^ Cleman 1991, str. 623
  17. ^ Quinn 1998, str. 312
  18. ^ Silverman 1991, str. 172
  19. ^ Rosenheim 1997, str. 75
  20. ^ Hoffman 1972, str. 110
  21. ^ Poe 1927, str. 79
  22. ^ Harrowitz 1984, str. 186–187
  23. ^ Poe 1927, str. 82–83
  24. ^ Harrowitz 1984, str. 187–192
  25. ^ Thoms 2002, str. 133–134
  26. ^ Kennedy 1987, str. 120
  27. ^ Sova 2001, str. 162
  28. ^ Ostram 1987, str. 39, 40
  29. ^ Ostram 1987, str. 40
  30. ^ Quinn 1998, str. 399
  31. ^ Quinn 1998, str. 465–466
  32. ^ Sova 2001, str. 165
  33. ^ Quinn 1998, str. 430
  34. ^ Boll 1943, str. 302
  35. ^ Miller 1974, str. 46–47
  36. ^ a b Quinn 1998, str. 517
  37. ^ Sova 2001, str. 162–163
  38. ^ Neimeyer 2002, str. 206
  39. ^ Van Leer 1993, str. 65
  40. ^ Cornelius 2002, str. 33
  41. ^ Kennedy 1987, str. 119
  42. ^ Rosenheim 1997, str. 68

Izvori uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Убиства_у_Улици_Морг&oldid=27543750”