Ustav Srbije iz 1888.

Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine (poznat i kao Radikalski ustav) bio je četvrti po redu ustav Srbije koji je bio na snazi od 1889. do 1894. Usvojila ga je Velika narodna skupština, na zasedanju 2. januara 1889. (21. decembra 1888. po julijanskom kalendaru). U Timočkoj buni 1883. godine, sukob između demokratskih težnji narodnih masa i apsolutističkih težnji kralja Milana doživeo je vrhunac. Brojni spoljni i unutrašnji problemi koji su doveli u pitanje opstanak dinastije Obrenovića na prestolu, primorali su kralja da donese taj ustav.

Ustav Srbije iz 1888. ("Radikalski ustav")
Naslovna strana Ustava iz 1888.
Tip	Ustav
Potpisan	21. decembar 1888. (2. januar 1889. po julijanskom kalendaru)
Efekti	Srbija je postala građanska, ustavna, parlamentarna monarhija
Istek	9. maj 1894. (Kralj Aleksandar je izvršio drugi državni udar, i na snagu vratio Ustav iz 1869.)

Ustav od 1888. razradio je osnovne napredne ideje onovremenske evropske ustavnosti – narodno predstavništvo je ravnopravan učesnik u zakonodavstvu sa monarhom; parlament dobija u celosti budžetsko pravo, kao i pravo postavljanja pitanja, interpelacije u izbornim i u čisto administrativnim pitanjima¸vlada je politički odgovorna parlamentu; izbori su neposredni, a poslanički mandat se deli po načelu srazmernog predstavništva; građanska prava precizno su Ustavom uređena i njih jamči neposredno Ustav; sudstvo je nezavisno; uvedena je opštinska, sreska i okružna samouprava. Pri tom su samoupravom okruga, srezova i opštine posebno bile zadovoljne široke seljačke mase, koje su dale podršku radikalima jer su seljaci više bili ogorčeni na centralizam i državnu policiju, nego što su bili oduševljeni na parlamentarnost, koja je za njih bila još nova stvar. Senku na ove demokratske ustanove baca ustanova kvalifikovanih poslanika, naime, po dva lica posebnih svojstava koja se neposredno biraju za poslanike u svakom okrugu. Ta lica su, pored opštih uslova potrebnih za izbor poslanika, morala posedovati još i fakultetsku diplomu, ili svojstvo navedeno u Ustavu. To je bila cena koju su radikali imali da plate za protivljenje predlogu naprednjaka za uvođenje drugog doma u narodno predstavništvo, čija je svrha da ograničava vlast većine. Biračko pravo nije bilo opšte postojala je obaveza poreskog cenzusa i druga zakonska i ustavna ograničenja.

Pozadina

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 19. veka u Srbiji su formirane tri političke stranke — Narodna radikalna stranka, Liberalna stranka i Napredna stranka.

U Srbiji je posle ratova počelo formiranje političkih stranaka. Pod uticajem socijalističkih ideja Svetozara Markovića obrazovana je radikalna stranka, a konzervativni elementi, koji su težili za reformama u Srbiji u modernom duhu, obrazovali su, zajedno za nekim liberalnim disidentima, naprednu stranku.

Posle stupanja na snagu ustava iz 1869. godine, Liberalna stranka, koja je jedina mogla da stvori ozbiljnu opoziciju, postala je vladina stranka. Novostvorene stranke – naprednjaci i radikali – međutim, nezadovoljni postojećim stanjem, u prvi plan svog političkog programa stavljaju promenu ustava.

Naprednjaci su se u svom predlogu novog ustava između ostalog zalagali za to da se Skupštini da ona moć koju ima u zemljama parlamentarnog režima, ali sa dva doma – oba na osnovu visokog cenzusa.

Radikalna stranka, čije je prvobitno izvorište bio socijalistički pokret Svetozara Markovića, sedamdesetih godina je kritikovala birokratski sistem sa ekonomskog gledišta. Ali početkom osamdesetih, kada su se i formalno organizovali kao politička stranka, radikali su svoju pažnju usredsredili na odnos između Vlade i Skupštine, tražeći nov ustav koji će Skupštini dati vrhovnu vlast.

Liberalna stranka Jovana Ristića 19. 10. 1880. godine odlazi sa vlasti, a njeno mesto zauzima Napredna stranka, uz čiju podršku knez Milan sa Austrijom zaključuje tzv. Tajnu konvenciju. Po njoj Austrija garantuje Milanu i njegovim potomcima presto, kao i diplomatsku podršku u slučaju širenja Srbije prema jugu. Za uzvrat, knez Milan obećava da Srbija neće voditi nikakvu agitaciju u Bosni i Hercegovini (tada već pod austrijskom okupacijom) i da, bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom, neće zaključivati političke ugovore sa stranim državama.

Narodna radikalna stranka je sve više jačala i imala je podršku ogromne većine seljaštva koje je činilo blizu 90% stanovništva zemlje. Liberalna i Napredna stranka su imale podršku trgovaca, seoskih domaćina, bankara i industrijalaca. Već 1882. dolazi do sukoba Narodne radikalne i vladajuće Napredne stranke i do ozbiljne parlamentarne krize. Propast akcionarskog društva, Bontuove „Generalne unije“, koje je u trenutku bankrotstva dugovalo Srbiji više od 34 miliona dinara (budžet Srbije tada nije iznosio više od 26 miliona zadao je težak udarac naprednjačkoj vladi i doprineo rastu popularnosti radikalske opozicije. Mesecima se samo o tome pričalo. Vlada je razmišljala o ostavci, ali je knez Milan bio protiv toga. Vladi je bio potreban uspeh koji će zaseniti Bontuovo bankrotstvo, i zbog toga su ministri tražili da se proglasi kraljevina. Knez Milan se složio i kraljevina je proglašena 22. februara 1882. Ovo je dovelo do kratkotrajnog ushićenja u narodu, ali je već nakon nekoliko dana opozicija postavila ultimatum vladi da joj u roku od 24 sata odgovori na interpelaciju o Bontuovoj propasti. Kada je vlada to odbila, opozicija (radikali i liberali) je napustila skupštinu i tako je ostavila bez kvoruma (koji je tada iznosio 3/4 od ukupnog broja poslanika). Pokušaji da se upražnjena mesta popune na dopunskim izborima su propali, jer su radikalski poslanici dva puta ponovo birani u skupštinu. Međutim, naprednjačka vlast je posle drugih izbora poništila sve glasove koje su dobili isključeni poslanici, a u skupštinu su ušli oni koji su dobili najviše glasova iza njih. Neki od poslanika koji su po tom principu ušli u skupštinu nisu dobili više od dva glasa, zbog čega su prozvani „dvoglascima“, a čitava skupština „dvoglasačkom“.

Popularnost koju su u narodu stekli radikali bila je razlog oštrih napada i proganjanja od strane vladajuće Napredne stranke i kralja Milana, koji su protiv radikala koristili sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva. U atmosferi zaoštrenih stranačkih borbi i kraljeve izrazite netrepeljivosti prema radikalima, u jesen 1883, u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna, koju je Milan vešto iskoristio za obračun sa Radikalnom strankom i njenim najistaknutijim prvacima.

Ohrabren novonastalom situacijom i oslobođen straha od radikala, kralj na međunarodnom planu povlači još jedan riskantan potez. Novembra 1885, sa obrazloženjem da štiti ravnotežu snaga na Balkanu, objavljuje rat Bugarskoj, koja je malo pre toga, septembra iste godine, anektirala istočnu Rumeliju, dotle autonomnu provinciju Otomanskog carstva, sa hrišćanskim generalnim guvernerom. Nedovoljno naoružana, nepripremljena i u ratovima (1876—1878) iscrpljena, srpska vojska je pretrpela poraz kod Slivnice, a zatim i kod Pirota. Bukureškim mirom, uz posredovanje Austrije, uspostavljeno je teritorijalno stanje od pre rata. Poraz u ratu sa Bugarskom otežao je položaj kralja Milana i on je razmišljao o abdikaciji. Opozicija koja se posle Timočke bune primirila, ponovo je postala glasna. Za ponovno uspostavljanje autoriteta dinastije, narušenog nepopularnim ratom sa Bugarskom, Milanu je bila potrebna podrška radikala. Iz tih razloga je, na mesto dotadašnje naprednjačke, formirana koaliciona vlada liberala i radikala (juna 1887) a od septembra čisto radikalska.

Proklamacijom 14. 10. 1888, kralj Milan je naredio izbore za Veliku narodnu skupštinu radi promene ustava. Kralj je takođe dao na znanje da novi ustav mora biti zajedničko delo svih stranaka i da će odobriti samo ono u čemu se sve stranke budu složile. Novi ustav je potvrđen i objavljen 22. 12. 1888. godine.

Ustavotvorni odbor koji je imenovan 15. oktobra, dobio je zadatak da spremi nacrt novog ustava. Mesto predsednika Odbora kralj je zadržao za sebe, a za potpredsednika su određeni Jovan Ristić, Milutin Garašanin i Sava Grujić. Iz redova ovog Odbora, koji je brojao preko 80 ljudi, izabran je Uži odbor od 12 članova, koji je radio od 22. oktobra do 24. novembra. Novi Ustav koji je potvrđen i objavljen 22. 12. 1888. godine bazirao se uglavnom na nacrt koji je dao Uži odbor.

Radikali

Radikalna stranka prva je izvršila svoju organizaciju. U njenim statutima, koji su izgrađeni 1881, najvažnije je to, što su, pored jednog glavnog odbora koji je sedeo u Beogradu, predviđeni još i mesni odbori po celoj zemlji. Ovakve mesne odbore nije dotle imala nijedna stranka; međutim tek pomoću takvih odbora stranka je mogla stupiti u prisniju vezu sa narodom i uvući ga u svoju organizaciju.

Pošto su statuti radikalne stranke bili gotovi, njeni agitatori razišli su se po narodu da tumače program stranke i da daju prva uputstva za obrazovannje mesnih odbora. Tek nakon što je ovako pripremljen teren, prešlo se na upisivanje seljaka u radikalnu stranku. Isprva,  s upisivanjem nije išlo lako. To je bila nova stvar za seljaka. Za vreme policijske države ustavobranitelja i kneza Mihaila, seljaku je punjena glava da njegovo nije da vodi politiku i kritikuje radnju vlasti. Njegovo je da vlast sluša i poštuje.

Kada su radikali počeli zvati seljake da se upisuju u njihovu stranku,  seljaci su strahovali da ih policija ne uzme zbog toga na odgovor, i da ne završe u zatvoru zato što su hteli da se javno bave politikom.

Radikali su prvi izvršili stranačko vrbovanje seljaka u masi, prvi zašli sa stranačkim spiskovima iz mesta u mesto, prvi ustanovili mesne odbore koji će, kao neka vrsta stranačkog podoficirskog kadra, držati seljačku masu pod stalnim nadzorom i rukovodstvom.

Za stvaranje radikalne stranke u narodu najviše zasluga ima Pera Todorović. Jedan od najmilijih učenika Svetozara Markovića i glavni saradnik na njegovom  političkom listu „Javnosti“, Todorović je, mnogo više nego Pašić, važio za Markovićevog naslednika i za čuvara njegove doktrine.

Radikalnu stranku Teodorović nije zamišljao kao običnu stranku. Za njega, kao za ruske revolucionare, politika je bila stvar vere.

U svojim uspomenama, Todorović kazuje da je radikalizam pokazivao sve znake religioznog fanatizma, i da nije trebalo mnogo da postane „ moćna religiozna sekta“, koja bi prešla međe naše države i raširila se po celom Balkanu.

Sukob kralja Milana i radikala

U borbi koja se vodila između naprednjaka i radikala, naprednjaci si imali na svojoj strani kralja, a radikali narod. Kralj se „ponaprednjačio“, a seljak „poradikalio“. Borba između naprednjaka i radikala pretvorila se u borbu između kralja i naroda. Radikali su tražili vladu za sebe kao stranka koja ima većinu u narodu. Pošto im je narod dao poverenje, treba i kralj da im ga da. Kralj Milan je stajao na gledištu, da ona stranka koja traži vladu, mora, pored većine u narodu, imati i sposobnost za vođenje državnih poslova.

Sukob kralja Milana i Napredne stranke s jedne, i Narodne radikalne stranke s druge strane, sve se više zaoštravao. Kralj Milan je nameravao da iskoristi Ilkin atentat iz 1883. za obračun sa radikalima, međutim istraga nije utvrdila njihovu umešanost a Jelena Ilka Marković je ćutala i nije okrivila nikoga da joj je pomagao. Iste te godine, nedugo nakon pobede radikala na izborima od 7. septembra 1883, izbila je Timočka buna, koju je kralj iskoristio za obračun sa radikalima.

Mnogi radikali su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, uključujući i pojedine članove glavnog odbora stranke. Nekoliko ih je osuđeno na smrt, međutim nijedna smrtna kazna nije izvršena. Nikola Pašić je emigrirao u Bugarsku i tako izbegao izvršenje smrtne kazne, dok su ostali osuđenici na smrt iz redova radikala pomilovani. Slobodanka Stojičić navodi da je Timočka buna bila glavna prekretnica u događajima oko ustavne reforme. Prema njoj, Radikalna stranka, posle Timočke bune i kraljevog obračuna s njom, nije više bila isključiva i bila je spremnija na pregovore i kompromis sa dvorom (posebno beogradsko vodstvo stranke).

Donošenje Ustava

Potpisi na predlogu Ustava

Srbija je kao nezavisna kraljevina formalno donela tri ustava – 1888, 1901. i 1903. godine. S obzirom na to da je ustav iz 1903. godine bio u suštini ponovljen Ustav iz 1888. godine, faktički su u pitanju bila dva ustavna teksta.

Taj ustav je u decembru 1888. donela Velika narodna skupština.Ustav je Velika narodna skupština izglasala 21. decembra 1888, a kralj ga potvrdio 22. decembra na svečanoj sednici.

Rad na pripremi novog ustava započeo je u oktobru 1888. godine. Tada je kralj Milan obrazovao ustavotvorni odbor od oko 80 članova,u koji su ušli: predstavnici tri tadašnje stranke (Napredne, Liberalne i Radikalne) i stručnjaci. Polazeći od svog shvatanja da je ustav „dvostrani ugovor između kralja i naroda“, kralj Milan je zahtevao da tekst koji usvoji ustavotvorni odbor Velika narodna skupština mora usvojiti bez ikakvih izmena ili odbaciti.

Način donošenja i promene

Kralj Milan je ustav predstavio kao „dvostrani ugovor između Krune i naroda“, odakle je jasno proizašao njegov karater ustavnog pakta. Usvojila ga je Velika narodna skupština, i to „od korice do korice“ – bez mogućnosti da interveniše u predloženi tekst, zbog čega o predlogu nije raspravljala ni ceo jedan dan. Usvojeni tekst je potvrdio i proglasio kralj Milan.

Ustavom je bio predviđen postupak izmena i dopuna ustavnog teksta, prema veoma komplikovanoj proceduri. Radikalski ustav se menjao na sličan način kao Namesnički ustav – po sistemu ustavnog pakta. Predlog da se u Ustavu nešto izmeni, dopuni ili protumači mogao je načiniti kralj ili Narodna skupština. U takvom predlogu morale su se imenovati sve tačke Ustava koje bi se imale izmeniti, dopuniti ili protumačiti. Prvo je predložene promene trebalo da usvoje redovne Narodne skupštine proizašle iz dva uzastopna izbora, da bi potom bila zakazana Velika narodna skupština (dvostruko brojnija od redovne). Ukoliko bi i ona usvojila predložene izmene, na kraju bi morao da ih potvrdi kralj. Interesantno je da Ustavom iz 1888. godine nije bila uređena mogućnost donošenja potpuno novog ustava već su pomenute samo njegove izmene i dopune. Ustanova Velike narodne skupštine, koju je uveo knez Mihailo 1861. godine kritikovana je u teoriji kao nepotreban ustavni činilac. Jedan od ključnih argumenata protiv takve institucije bio je da nema značajniju komparativnu primenu jer su ga, osim Srbije, u Evropi poznavale još samo Bugarska i Grčka, a u Americi Paragvaj i Salvador. Smatralo se i da je zbog prevelikog broja članova Velika narodna skupština nesposobna za ustavotvorni posao.

Sadržina ustava

Državni oblik

Osnovna vrednost Ustava od 1888. je što je omogućio parlamentarni sistem, čija je suština u tome što se ministri na taj položaj ne postavljaju i na njemu ne ostaju po monarhovoj volji, nego po volji parlamentarne većine. Drugim rečima, taj ustav omogućio je prelazak iz ustavne u parlamentarnu monarhiju. Ustav nije postavio kao uslov da za ministre mogu biti birani samo narodni poslanici („vestminsterski“ model parlamenatarnog sistema), ali nije predvideo ni nespojivost ta dva svojstva, tj. da poslanik izabran za ministra gubi poslanički mandat.

Usvajanjem Ustava iz 1888. godine, Kraljevina Srbija se svrstala u red evropskih država sa liberalnodemokratskom ustavnošću. Ovim ustavom uveden je parlamentarni sistem (mada u svojoj lošijoj, dvojnoj ili orleanskoj varijanti), sa dobro uravnoteženom podelom vlasti i nezavisnim sudstvom. Narodna skupština je konačno postala istinska zakonodavna vlast, a uvedeni su proporcionalni sistem raspodele mandata i slobodni politički mandat.

Oblik vladavine, državna vera i državna oblast

Kraljevina Srbija je nasledna ustavna monarhija s Narodnim predstavništvom. Grb Kraljevine Srbije je dvoglavi beli orao na crvenom štitu s kraljevskom krunom. Narodne boje su: crvena, plava i bela.

Državna vera u Srbiji je istočno-pravoslavna. Srpska crkva je autokefalna. Ona ne zavisi ni od koje strane Crkve; ali održava jedinstvo u dogmama sa Istočnom Vaseljenskom Crkvom.

Državna oblast Kraljevine Srbije nije se mogla ni otuđiti ni razdvajati. Ona se nije mogla ni smanjiti ni razmeniti bez pristanka Velike narodne skupštine. Ali u slučajima ispravke nenaseljenih granica od manje važnosti bio je dovoljan i pristanak obične Narodne skupštine. Kraljevina Srbija delila se na 15 okruga. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine.

Organizacija vlasti

Posredno iz ustavnih odredaba proizilazi da je bilo uvedeno načelo podele vlasti. Centralne političke institucije prema Ustavu iz 1888. godine bile su Narodna skupština, kralj i vlada (Ministarski savet). Zakonodavnu vlast obavljali su zajednički kralj i Narodna skupština.

Pravo predlaganja zakona pripadalo je i jednom i drugom činiocu zakonodavne vlasti. Za svaki zakon bio je potreban pristanak oba činioca zakonodavne vlasti. Zakon nema povratne sile na štetu prava stečenih ranijim zakonima (zabrana retroaktivnosti).

Izvršnu je vršio kralj posredstvom ministara.

Sudstvo je bilo nezavisno, sudska rešenja i presude izricana su i izvršavana u ime kralja a na osnovu zakona.

Državni savet je zadržan u sistemu najviših državnih organa.

Kralj

Kralj je definisan kao „poglavar države“ koji „ima sva prava državne vlasti“. On je imao prerogative koje ima monarh u ustavnoj parlamenarnoj monarhiji, bio je nosilac izvršne vlasti, ali je imao i efektivnu ulogu u vršenju zakonodavne vlasti (pravo zakondavne inicijative) i ulogu nosioca državne vlasti. Kralj je potvrđivao i proglašavao zakone. Nikakav zakon nije mogao važiti dok ga kralj ne proglasi. Monarh je imao pravo da saziva, odgađa i raspušta Narodnu skupštinu, s tim što akt raspuštanja mora sadržati naredbu za nove izbore u najdaljem roku od dva meseca. Kralj je postavljao i razrešavao ministre, koji su za svoj rad bili odgovorni i njemu i Narodnoj skupštini. Imenovao je sve sudije u državi i polovinu članova Državnog saveta.

Kraljeva ličnost bila je neprikosnovena. Kralju se ništa nije moglo staviti u odgovornost, niti je kralj mogao biti tužen. Kralj i njegov Dom morali su biti istočno-pravoslavne vere. Kralj je bio zaštitnik svih priznatih veroispovesti u Srbiji. Naslednik Prestola i ostali članovi Kraljevskog Doma nisu mogli stupiti u brak bez kraljevog dopuštenja. Kralj je postavljao sve državne činovnike. U njegovo ime i pod njegovim vrhovnim nadzorom vršila su svoju vlast sva nadleštva u zemlji. Kralj je bio vrhovni zapovednik sve zemaljske sile, davao je vojne činove i zakonom ustanovljene ordene i druga odličja. Kralj je imao pravo kovanja novca prema zakonu. Kralj je imao pravo amnestije i takođe je imao pravo pomilovanja u krivičnim delima. On je mogao dosuđenu kaznu krivcu preobratiti u kaznu drugog blažeg stepena, ili mu je smanjiti, ili sasvim oprostiti.

Kralj je zastupao zemlju u svim odnosima sa državama u inostranstvu. On je proglašavao rat, zaključivao ugovore mira, saveza i druge, i saopštavao ih Narodnoj skupštini, ukoliko i kad interesi i sigurnost zemlje to dopuštaju.

Ali trgovački ugovori i ugovori za izvršenje kod kojih se tražilo kakvo plaćanje iz državne kase, ili izmena državnih zakona, ili kojima su se ograničavala javna ili privatna prava srpskih građana, važili su tek nakon što ih odobri Narodna skupština.

Kralj je stanovao u zemlji za stalno. Kad bi kralj po potrebi otišao za neko vreme iz zemlje, zastupao ga je po pravu u vršenju ustavne kraljevske vlasti naslednik Prestola ako je punoletan. Ako naslednik Prestola nije bio punoletan, ili ako je bio sprečen da zastupa kralja, vršio bi kraljevsku ustavnu vlast Ministarski savet po uputstvima koja mu je kralj davao u granicama Ustava.

Kralj je sazivao Narodnu skupštinu u redovan ili vanredan saziv. On je otvarao i zaključivao sednice Narodne skupštine lično, prestonom besedom, ili, preko Ministarskog saveta, poslanicom ili ukazom. I prestonu besedu, i poslanicu, i ukaz su premapotpisivali svi ministri. On je imao pravo da odlaže sednice Narodne skupštine, ali to odlaganje nije moglo biti duže od dva meseca, niti se moglo ponoviti u istom sazivu bez pristanka Narodne skupštine. On je imao pravo da raspusti Narodnu skupštinu, ali akt raspuštanja morao je sadržati naredbu za nove izbore u najdaljem roku od dva meseca i naredbu za saziv Narodne skupštine najdalje za tri meseca od dana raspuštanja. Ukaz o raspuštanju Skupštine premapotpisivali su svi ministri.

Kralj nije mogao biti u isto vreme poglavar neke druge države bez pristanka Velike narodne skupštine.

Nijedan kraljev akt, koji se odnosio na državne poslove, nije imao pravnu snagu niti se smeo izvršiti, ako ga nije premapotpisao nadležni ministar, koji je samim tim za njega bio odgovoran.

Kralj i naslednik Prestola smatrani su punoletnim kad navrše osamnaest godina. U slučaju kraljeve smrti naslednik Prestola, ako je punoletan, primao bi odmah vladu kao ustavni kralj. Svoje stupanje na Presto kralj je objavljivao narodu proklamacijom. On bi tada sazivao Narodnu skupštinu u roku od deset dana posle objave smrti preminulog kralja, da bi pred njom položio Ustavom propisanu zakletvu. Ako je Narodna skupština ranije raspuštena a nova nije još izabrana, sazivala bi se stara Narodna skupština da izvrši taj zadatak. Ove ustavne odredbe važile su i za slučaj kad kralj za života preda Presto svom nasledniku.

Primajući kraljevsku vlast u svoje ruke, kralj je polagao pred Narodnom skupštinom zakletvu koja je ovako glasila:

„ Ja (ime), stupajući na Presto Kraljevine Srbije i primajući Kraljevsku vlast, zaklinjem se svemogućim Bogom i svim što mi je najsvetije i najmilije na ovome svetu, da ću čuvati nezavisnost Srbije i celinu državne oblasti, da ću zemaljski Ustav nepovredan održati, da ću po njemu i zakonima vladati, i da ću u svima mojim težnjama i delima dobro naroda pred očima imati. Izričući svečano ovu moju zakletvu pred Bogom i narodom, prizivam za svedoka Gospoda Boga, kome ću odgovor davati na strašnome njegovom sudu. Tako mi Gospod Bog pomogao! Amin! ”

"

Ako u slučaju kraljeve smrti naslednik Prestola nije bio punoletan, kraljevsku ustavnu vlast vršilo bi do njegovog punoletstva kraljevsko Namesništvo, sastavljeno od tri lica. Namesnike Kraljevske birala je Narodna skupština, naročito sazvana radi toga, između šest lica koja je preminuli kralj u svom testamentu naznačio za kandidate namesničke. Taj testament je trebalo kralj svojeručno napisati i potpisati. Njega nisu premapotpisivali ministri. Na njegovoj poleđini su se potpisivali svi članovi Ministarskog saveta kao svedoci. Testament je napisan u tri primerka, od kojih je svaki pod kraljevim pečatom. Jedan od njih predavao se na čuvanje Državnom savetu, drugi Kasacionom sudu, a treći čuvaru državnog pečata. Ako kralj nije testamentom naznačio kandidate za namesnike, sazivala se Velika narodna skupština da izabere Kraljevsko Namesništvo. Velika narodna skupština sazivala se tada najkasnije za mesec dana po smrti preminulog kralja.

Namesnici su mogli biti samo oni srpski građani po rođenju, vere istočno-pravoslavne, koji uživaju sva građanska i politička prava, koji imaju 40 godina, i koji su ministri, ili državni savetnici, ili generali, ili poslanici akreditovani kod stranih dvorova, ili su to bili. Izbor namesnika vršio se uvek tajnim glasanjem.

Civilna lista (plata) kraljeva određivala se zakonom. Jednom određena civilna lista nije se mogla povisiti bez pristanka Narodne skupštine, ni smanjiti bez kraljevog pristanka. Bilo je određeno da će svaki namesnik primati za vreme vršenja svoje namesničke dužnosti po 60.000 dinara godišnje iz kraljeve civilne liste.

Pre nego što uzmu kraljevsku vlast u svoje ruke, namesnici su pred onom Skupštinom koja ih je izabrala polagali zakletvu: da će kralju biti verni i da će vladati po Ustavu i zakonima zemaljskim. Oni su zatim objavljivali narodu proklamacijom da su u ime kralja primili vlast kraljevsku u svoje ruke.

Za vreme kraljevog maloletstva nije se mogla načiniti nikakva promena u Ustavu.

Ako bi kralj bio sprečen da vrši kraljevsku vlast u njegovo ime bi vladao naslednik Prestola ako je punoletan. Ali ako je naslednik Prestola maloletan kralj je mogao imenovati privremene namesnike.

Ako bi kralj za vreme svog života preneo svoju vlast na svog maloletnog naslednika, on je imao prava da sam u isto vreme imenuje tri Kraljevska namesnika. Za tako imenovane namesnike vredele su sve odredbe ovog Ustava koje se odnose na namesnike koje bira Narodna skupština.

U slučaju da koji član namesništva umre ili tako oboli da po uverenju tri lekara, koje Državni savet odredi na poziv ona druga dva namesnika i u dogovoru sa njima, ne bi mogao više nikako svoju dužnost vršiti, ili najzad ako da ostavku, druga dva namesnika bi otpravljala državne poslove do prvog sastanka Narodne skupštine koja bira trećeg namesnika. Ako bi pak jedan od trojice namesnika imao preku potrebu da na neko vreme ode iz zemlje, dva druga namesnika mogla su za vreme njegovog odsustva punovažno obavljati državne poslove. Ali u tom slučaju ovaj je bio dužan da svojim drugovima ostavi pismenu izjavu, da unapred pristaje na sve što bi oni učinili u krugu Ustavom im propisane vlasti.

O vaspitanju maloletnog kralja starali bi se namesnici, ako je maloletni kralj nasledio preminulog kralja; ako li je pak on došao na presto po odstupanju kraljevom, o njegovom vaspitanju bi se starao kralj koji mu je predao vlast. O imanju maloletnog kralja brinuli su se staratelji koje preminuli kralj postavlja u svom testamentu, ili koje imenuju namesnici u dogovoru sa Državnim savetom, ako ih preminuli kralj nije postavio. Ako kralj ne bi po smrti svojoj ostavio muškog potomstva, ali bi kraljica u vreme njegove smrti bila trudna, vršili bi do njenog porođaja Kraljevsku vlast kao privremeni namesnici: predsednik Državnog saveta, predsednik Kasacionog suda i ministar Pravde.

U svim slučajevima u kojima je prema odredbama ovog Ustava trebalo da se izaberu kraljevski namesnici, Ministarski savet je privremeno vršio pod svojom odgovornošću kraljevsku ustavnu vlast. Ministarski savet je tada bio dužan da odmah objavi narodu proklamacijom da je i usled čega je prihvatio vladu. U slučaju kad bi Presto prema odredbama ovog Ustava ostao bez naslednika, Ministarski savet bi uzeo kraljevsku vlast u svoje ruke. On je tada bio dužan da, najkasnije za mesec dana od dana kraljeve smrti, sazove Veliku narodnu skupštinu koja će rešiti o Prestolu.

Narodna skupština

Narodna skupština je dobila središnje mesto u Ustavu jer joj je bilo posvećeno više od četvrtine njegovih članova. Prema odredbama ovog ustava, Narodna skupština je prvi put dobila pravo zakonodavne inicijative, odnosno pravo predlaganja zakona, kao i pravo da sama, tajnim glasanjem, bira svoje predstavništvo. Birala se na tri godine. Narodna skupština je redovno zasedala jednom godišnje sa početkom 1. novembra. Skupština je Ustavom iz 1888. godine konačno dobila pravo zakonodavne inicijative, imala je isključivo pravo da razrezuje poreze i potpuno budžetsko pravo (kralj je, doduše, imao pravo da produži budžet, ali za najiše četiri meseca).

Izbor narodnih predstavnika

Ustavna reforma je podrazumevala i slobodan izbor narodnih predstavnika. Uslov slobode izbora bili su tajnost i neposrednost glasanja, ali o tome nije postojala puna saglasnost u ustavnom odboru. Preovladao je stav da glasanje treba da bude tajno (vršeno je uz upotrebu kuglica) što je predstavljalo demokratsku tekovinu Ustava od 1888. Izbori su bili neposredni, i svi poslanici su birani. Ukinuti su vladini poslanici. Ustav je nastojao da izbor i sastav skupštine učini potpuno nezavisnim od uticaja izvršne vlasti.

Pravo glasa su dobili državljani koji su napunili 21 godinu i plaćali najmanje 15 dinara neposrednog poreza državi (poreski cenzus). Zadrugari imaju biračko pravo ma koliko plaćali neposrednog poreza. Oficiri i vojnici nisu imali aktivno i pasivno biračko pravo. Pravo da budu birani nisu imali ni policijski činovnici, dok su ostali činovnici, ako bi bili izabrani, morali napustiti državnu službu. U vezi sa raspodelom mandata su usvojena dva osnovna principa: 1) grupisanje svih birača po izbornim okruzima i glasanje za okružnu kandidatsku listu, a ne za ličnost i 2) podela poslaničkih mesta količnikom po srazmeri broja glasova svih lista u odnosnom izbornom okrugu, to jest obezbeđenje učešća manjine u narodnom predstavništvu. Ovaj princip srazmernog predstavništva, tzv D’Ontov sistem bio je nov u evropskoj ustavnoj praksi, predviđen u Danskom ustavu. Ustavom je potpuno zajemčeno imunitetno pravo narodnih poslanika.

Struktura narodnog predstavništva

U vezi sa strukturom narodnog predstavništva razvila se u Odboru opširna debata. Pristalice dvodomnog narodnog predstavništva su obrazlagali svoj stav potrebom da se obezbedi učešće inteligencije u zakonodavstvu, kako bi se podigla obrazovna struktura skupštine, radi njenog efikasnijeg rada. Međutim, liberali i naprednjaci su nastojali da omoguće predstavnicima građanskih slojeva, čiji su oni politički predstavnici bili, da uđu u skupštinu i da se tako načini ravnoteža prema radikalnim seljačkim poslanicima. Umesto gornjeg doma i vladinih poslanika Ustav od 1888. godine je uveo kvalifikovane poslanike. Pored poslanika sa opštim uslovima u svakom izbornom okrugu se biraju po dva poslanika za koje se traže posebni uslovi: da su završili fakultet ili višu stručnu školu u rangu fakulteta, u zemlji ili u inostranstvu. Na taj način je zadovoljen zahtev o učešću inteligencije u zakonodavstvu. Obrazloženje koje je obično davano uz ove predloge je bilo u tome potrebno podići.

Zakonodavstvo

Ustav je uveo ravnopravnost u zakonodavstvu između vladaoca i narodnog predstavništva. Zakonske predloge mogao je podnositi kralj skupštini i skupština kralju, tj. skupština je dobila pravo zakonodavne inicijative, koje nije imala po prethodnom ustavu. Bez pristanka Narodne skupštine ne može se nijedan zakon izdati, ukinuti, izmeniti ili protumačiti. Nisu bili mogući vanredni zakoni u slučaju nužde. Bez skupštine se nije ni privremeno ništa smelo menjati u zakonodavstvu.

Zakone koje je usvojila Narodna skupština, kralj može potvrditi ili odbiti. Utvrdivši ravnopravnost kralja i Narodne skupštine u zakonodavstvu Ustav je pretpostavljao da će kralj i skupština uvek biti saglasni, da bi zakonodavno telo moglo da funkcioniše pravilno. Svako neslaganje ova dva zakonodavna faktora vodilo bi apelu na narod. U tom slučaju odluka biračkog dela treba da uspostavi harmoniju između vladaoca i narodnog predstavništva.

Budžetsko pravo

Budžetsko pravo je jedno od najvažnijih prava koje ima jedan parlament. Ono je i primarno pravo parlamenta, pomoću kojeg je on tokom vremena uspeo da uvede političku odgovornost ministara i uspostavi parlamentarnu vladavinu. Ustavom od 1888. Skupštini je priznato puno budžetsko pravo. Narodna skupština svake godine odobrava budžet koji važi samo za godinu dana. Skupštini se budžet mora podneti na početku njenog rada, zajedno sa prošlogodišnjim završnim računom. Tako je ustanovljen nadzor Skupštine nad izvršenjem budžeta. Ako skupština ne reši budžet na vreme, može produžiti prošlogodišnji budžet privremeno, dok se novi budžet ne donese. Kralj može produžiti stari budžet samo u slučaju ako je Narodna skupština raspuštena ili odložena i to najviše za četiri meseca.

Politička odgovornost ministara

Novi ustav je proširio prava Narodne skupštine i u tom smislu što su poslanici dobili pravo da ministrima postavljaju pitanja i interpelacije. Ministri su dužni da na njih odgovore u istom sazivu. Narodna skupština ima pravo istrage u izbornim i čisto administrativnim pitanjima. Skupština ima pravo da ministrima dostavlja peticije, molbe i žalbe koje su njoj upućene, a ministri su dužni da daju sva potrebna obaveštenja o sadržini tih molbi, kad god bi skupština to zahtevala. Kroz pravo pitanja, interpelacije i istrage skupštini je obezbeđeno pravo kontrole nad vladom iz čega jasno proizilazi da je Narodna skupština mogla oboriti vladu čijim radom ne bi bila zadovoljna. To je značilo da je bio uveden sistem parlamentarne vladavine u Srbiji.

Velika narodna skupština

Pored obične skupštine postoji i Velika narodna skupština, koja je bila predviđena i prethodnim ustavom. Velika narodna skupština je bila dva puta veća od obične, i u nju nisu birani kvalifikovani poslanici. Ona rešava o prestolu, vrši izbor kraljevskih namesnika, odlučuje o izmenama u ustavu, o smanjivanju ili razmeni koga dela državne teritorije, i kad kralj nađe za potrebno da sasluša Veliku narodnu skupštinu.

Ministarski savet

Ministarski savet se nalazio „na vrhu državne službe“ i stajao je „neposredno pod kraljem“. Ministarski savet sačinjavali su ministri, ovlašćeni za pojedine struke uprave, i predsednik Ministarskog saveta, koji može biti bez posebno određenog resora. Sve ministre i predsednika Ministarskog saveta postavljao je kralj ukazom. Stupajući u dužnost ministri su polagali zakletvu da će biti verni kralju i da će se savesno pridržavati Ustava i zakona. Ministar je mogao biti samo Srbin po rođenju, ili prirođeni Srbin koji je pet godina nastanjen u Srbiji. Nijedan član Kraljevskog Doma nije mogao biti ministar.

Ministri su mogli da budu istovremeno i narodni poslanici (tzv. poslaničko-neposlanička ili mešovita vlada), što po Ustavu od 1869. godine nije bilo moguće. Oni više nisu bili smatrani za kraljeve činovnike, nego za političke ljude koji dolaze na vlast po skupštinskom poverenju. Poslanici u Narodnoj skupštini mogli su da postavljaju ministrima poslanička pitanja i interpelacije, a ministri su za svoja „službena dela“ bili odgovorni i kralju i Narodnoj skupštini. Dvostruka odgovornost ministara karakteristična je za tzv. dvojni ili orleanski model parlamentarnog sistema, kakav je postojao u francuskoj Ustavnoj povelji iz 1830. godine. Svaki kraljev akt je morao da premapotpiše nadležni ministar, čime su ministri preuzimali političku odgovornost za akte šefa države.

Osim političke, ministri su imali i krivičnu odgovornost, a po optužbi kralja ili Narodne skupštine sudio im je posebni Državni sud (sačinjen od članova Državnog saveta i Kasacionog suda). U pogledu krivične odgovornosti ministara uvedene su promene u odnosu na prethodni ustav. Kralj i Narodna skupština mogli su optužiti ministre za ista dela kao u prethodnom ustavu, ali je zastarelost za učinjena dela nastupala tek posle četiri godine od učinjenog dela. Predlog da se ministar optuži morao se učiniti napismeno, morao je sadržati tačke optuženja i biti potpisan najmanje od dvadeset poslanika, a odluku o optužbi je Skupština trebalo da donese dvotrećinskom većinom prisutnih poslanika. Kralj nije mogao osuđenom ministru ni oprostiti ni smanjiti kaznu bez pristanka Narodne skupštine.  

I kralj i Narodna skupština imali su pravo da optuže ministre: 1) za izdaju zemlje i vladaoca; 2) za povredu Ustava i ustavnih prava srpskih građana; 3) za primanje mita; 4) za oštećenje države iz koristoljublja, i 5) za povredu zakona u slučajevima, koje je odredio poseban zakon o ministarskoj odgovornosti.

Državni savet

Državni savet, koji je još Namesničkim ustavom lišen zakonodavne vlasti, zadržao je mesto među ustavnim organima, ali više nije bio državni organ najvišeg ranga. Od 16 njegovih članova, osam imenuje kralj, a osam bira Narodna skupština. Kralj predlaže skupštini listu od 16 kandidata između kojih ona bira osmoricu koje kralj postavlja za savetnike; Narodna skupština je sa svoje strane predlagala kralju listu od šesnaest kandidata od kojih kralj postavlja osmoricu za savetnike. Po ovom postupku popunjavaju se i upražnjena mesta u Državnom savetu. Nadležnosti tog organa bile su Ustavom precizno utvrđene.

Državni savetnici mogli su biti oni srpski građani, koji su navršili 35 godina, koji su svršili u Srbiji ili u inostranstvu kakav fakultet ili kakvu višu stručnu školu koja je bila u rangu fakulteta i koji su proveli 10 godina u državnoj službi.

Državni savetnici postavljani su doživotno. Oni ulaze u red ostalih državnih činovnika. Savetnici nisu mogli biti protivno svojoj volji uklonjeni sa svojih mesta ni prevedeni u druga zvanja državne službe. Oni se nisu mogli staviti ni u penziju protivno svojoj volji, osim ako su navršili 40 godina državne službe, ili 65 godina života, ili ako su tako oboleli da nisu mogli više vršiti svoju dužnost. Predsednika i potpredsednika Državnog saveta postavljao je kralj iz sredine Saveta na tri godine.

Ako državni savetnik postane ministar, njegovo se mesto u Savetu nije popunjavalo; a kad prestane biti ministar on se vraćao u Savet na svoje mesto. Samo u tom slučaju kad bi ostalo u Savetu manje članova od broja koji zakon o poslovnom redu u Državnom savetu zahteva za obavljanje poslova, popunjavalo se odmah toliko mesta koliko je potrebno da Savet može raditi.

Državni savet imao je sledeće dužnosti:

1)da na poziv Vlade izrađuje zakonske predloge i nacrte administrativnih naredaba od opšteg značaja, i da daje Vladi svoje mišljenje o predmetima koje bi mu ona podnela;

2) da proučava zakonske predloge, koje Vlada podnosi Skupštini, ili koji su potekli iz skupštinske inicijative, i da daje svoje mišljenje o njima. Ovo mišljenje savetodavnog karaktera nije bilo obavezno ni za Skupštinu ni za Vladu, ali se ipak moralo uvek u celini saopštiti Narodnoj skupštini pre nego što ona uzme dotični zakonski predlog u pretres. Skupština i Vlada mogle su odrediti svaka za svoje predloge rok u kojem Savet ima podneti svoje mišljenje; Savet je mogao tražiti da mu se taj rok produži. Ali ako i posle produženog roka Savet ne bi podneo svoj izveštaj i svoje mišljenje, Skupština bi bez njega prelazila na pretres i na rešavanje;

3) da sastavlja kandidacionu listu za upražnjena mesta u Glavnoj kontroli i u Kasacionom i Apelacionom sudu;

4)da donosi završna rešenja o žalbama koje se tiču izbora za okružne skupštine i odbore, i opštinskih izbora;

5) da kao disciplinarni sud sudi državnim činovnicima;

6) da razmatra i rešava žalbe protiv ministarskih rešenja u spornim administrativnim pitanjima. Ova rešenja Državnog saveta bila su obavezna za ministre;

7) da rešava sukobe između administrativnih vlasti;

8) da odobrava izuzetno stupanje u srpsko građanstvo;

9) da odobrava poravnjanja između države i pojedinih lica, koja bi se pokazala kao korisna po državne interese;

10) da rešava, da li po zakonu ima mesta zauzimanju nepokretnih dobara za opšte narodnu potrebu (eksproprijacija);

11) da vrši poslove, koji su mu određeni zakonima.

Sudska vlast

Ustav je sudskoj vlasti posvetio 11 članova. Bilo je propisano da su sudovi nezavisni i da sude samo po zakonu. Sudska vlast je bila trostepena, a sačinjavali su je prvostepeni i apelacioni sudovi i Kasacioni sud. Zabranjeno je da zakonodavna i upravna vlast vrše sudske poslove, kao i obratno. Zabranjuje se za svagda ustanovljavanje vanrednih ili prekih sudova ili komisija za suđenje. Sudije su uživale stalnost i nepokretnost, a predviđena su i druga važna načela sudske vlasti: učešće porote, zbornost i javnost suđenja, obavezno postojanje branioca u krivičnom i prekršajnom postupku i sl. Sve sudije postavljao je kralj.

Za celu Srbiju je samo jedan Kasacioni sud, koji ne sudi o delu nego samo o pravu. Ovaj Kasacioni sud rešava i o sukobima između sudske i administrativne vlasti. Predsednik Kasacionog suda imao je čin državnog savetnika.

Nijedan sud ne sme nikoga uzimati na odgovor niti suditi, ako po zakonu nije nadležan. Za izricanje pravde u sudovima su morale biti najmanje tri sudije. Samo za predmete manje važnosti, krivične i građanske, mogao se zakonom zavesti sud u kome će suditi jedan sudija. Pravda se izricala u ime kralja.

Suđenje je u sudovima javno, osim slučaja gde sud nađe da valja isključiti javnost radi reda ili morala. Sudije se savetuju i glasaju tajno, a presuda se iskazuje glasno i javno. U svakoj presudi i svakom rešenju moraju se navesti razlozi i zakonske odredbe na kojima su oni osnovani.

Nisu mogle biti sudije u isto vreme u jednom sudu, niti zajedno suditi, srodnici: po krvi u pravoj liniji u kome bilo stepenu, u pobočnoj do četvrtog stepena završno, a po tazbini do drugoga stepena završno.

Sudija je mogao biti samo onaj Srbin koji je, uz druge zakonske uslove za državnu službu, redovno svršio pravni fakultet u Srbiji ili u inostranstvu. U prvostepenom sudu mogao je biti sudija samo onaj koji je navršio 25 godina, a u višem sudu onaj koji je navršio 30 godina života.

Sudije su u svojim zvanjima stalne. Sudija ne može biti lišen svog zvanja, niti ma pod kojim izgovorom uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje, bez presude redovnih sudova ili disciplinarne presude Kasacionoga suda. Sudija ne može biti tužen za svoj sudski rad bez odobrenja Kasacionog suda.

Sudija može biti premešten samo novim postavljenjem po svom pismenom pristanku.

Sudija ne može biti stavljen u penziju protiv svoje volje, osim kad navrši 60 godina života, ili 40 godina državne službe, ili kad telesno ili duševno tako oboli da ne može da vrši dužnost. Ali u poslednjem slučaju ne može se sudija staviti u penziju bez rešenja Kasacionog suda.

Sudija ne može primiti vršenje neke druge državne službe, izuzev honorarne profesure na pravnom fakultetu.

Posebni zakon je određivao sastav, uređenje i nadležnost vojnih sudova, kao i uslove koje moraju imati njihovi članovi.

„ Iz čitavog dela Ustava posvećenog sudskoj vlasti vidljiv je napor da se sudstvo uredi po najvišim u Evropi već uvedenim standardima ” — Miodrag Jovičić

Glavna kontrola

Za pregled državnih računa postojala je Glavna kontrola kao posebno nadleštvo i računski sud. Glavna kontrola je imala predsednika i četiri člana. I predsednika i članove Glavne kontrole birala je Narodna skupština iz kandidacione liste koju bi sastavljao Državni savet, i na kojoj je predloženo dva puta onoliko kandidata koliko je praznih mesta. Članovi Glavne kontrole imali su čin sudija Kasacionoga suda, a njen predsednik čin državnog savetnika.

Članovi Glavne kontrole mogli su biti oni srpski građani, koji su završili pravni fakultet u Srbiji ili u inostranstvu i navršili uz to 10 godina državne službe; ili koji su bili ministri finansija; ili koji su služili 10 godina kao viši činovnici u finansijskoj struci. Ali predsednik Glavne kontrole i dva njena člana morala su biti pravnici.

Predsednik i članovi Glavne kontrole bili su nepokretni u svojim zvanjima. Oni se nisu mogli otpustiti iz državne službe bez presude redovnih sudova, niti premestiti u druga zvanja bez svog pismenog pristanka. U penziju su se oni mogli staviti samo ako su navršili 40 godina državne službe, ili 65 godina života, ili ako su tako oboleli da nisu mogli više vršiti svoju dužnost.

Glavna kontrola je pregledala, ispravljala i likvidirala račune opšte administracije i svih računopolagača prema državnoj kasi. Ona je motrila da se ne prekorači nijedan izdatak po budžetu i da se ne dogodi nikakvo premašanje suma iz jedne budžetske partije u drugu. Ona je završavala račune svih državnih uprava i bila je dužna prikupljati sve dokaze i sva potrebna obaveštenja. Opšti državni račun podnosio se Narodnoj skupštini sa primedbama Glavne kontrole, i to najkasnije za dve godine, računajući od završetka svake budžetske godine.

Zakonom se imalo bliže odrediti uređenje i krug rada Glavne kontrole, kao i način kojim će se postavljati njeno osoblje.

Vojska

Svaki Srbin je bio dužan da služi u vojsci. Rok vojne službe, način odsluživanja, i izuzeća od lične službe propisivani su zakonom. Zakon je, takođe, određivao: kakvih činova ima u vojsci, kako se ti činovi dobijaju i kako se gube. Ustrojstvo vojske propisivano je zakonom, a njenu formaciju je određivao kralj uredbom. Koliko će se vojske držati stalno pod zastavom određivano je svake godine zakonom o budžetu. Vojnicima pod zastavom sudili su za njihova krivična dela vojni sudovi, po odredbama vojno-sudskih zakona. Odredbe o vojnoj disciplini i disciplinskim kaznama propisivao je kralj uredbom. Niko nije mogao dobiti državnu službu, ako nije, po odredbama vojnih zakona, svoj rok u vojsci odslužio ili od vojne službe oslobođen. Strana vojska se nije mogla uzeti u državnu službu. Ugovor da strana vojska zauzme srpsko zemljište ili da pređe preko njega nije vredeo bez odobrenja Narodne skupštine, kao što se ni srpska vojska nije mogla staviti u službu koje druge države bez odobrenja Narodne skupštine.

Ljudska prava

Velika pažnja bila je posvećena ustavnim pravima srpskih građana. Tim ustavom su, kao i dotadašnjim, bila propisana klasična lična prava (da su svi Srbi jednaki, lična sloboda, nepovredivost stana, nepovredivost svojine, sloboda savesti i dr.). Tim ustavom se prvi put uvode politička prava (sloboda štampe, pravo okupljanja, pravo udruživanja, pravo na molbu i žalbu i druga), koja su bila, u pravilu, neposredno ustavom garantovana. Osim toga, proglašena ljudska i građanska prava su se ostvarivala neposredno na osnovu Ustava, što je najbolje jemstvo njihove nepovredivosti. Unete su brojne pojedinosti kojima su prava obezbeđivana ne samo od zloupotreba upravne vlasti nego i od restriktivnog tumačenja od zakonodavne vlasti, čime je „dopisan“ belgijski uzor.

Katalog prava građana:

„ Utvrđen je na način neprevaziđen u srpskoj ustavnoj istoriji ” — Miodrag Jovičić

U Ustavu od 1888. su odredbe o ustavnim pravima građana mnogo opširnije i detaljnije razrađene nego što je to bio slučaj u Namesničkom ustavu, gde nisu bile predviđene sankcije za njihovu povredu. Obezbeđena su prava građana kao ličnosti i zaštita njihove slobode od samovolje organa državne vlasti. Zabranjeno je progonstvo srpskih građana iz zemlje, a proterivanje iz mesta u mesto dozvoljeno je samo u zakonom predviđenim slučajevima. Zajemčena je nepovredivost prebivališta i propisan način kako se može vršiti pretres. Zajemčena su i druga lična prava i predviđene sankcije za povredu tih prava.

Nesaglasnosti u ustavotvornom odboru su se javile u vezi sa smrtnom kaznom za političke krivice, o čemu se razila vrlo duga rasprava. Za ukidanje smrtne kazne su se uglavnom zalagali radikali, ali i pripadnici drugih stranaka. Kralj Milan bio je odlučno za smrtnu kaznu za političke krivice, a zahtev da se ona ukine nazvao glorifikacijom Timočke bune. Odbor je predložio, a Velika narodna skupština je izglasala odredbu o ukidanju smrtne kazne za čisto političke krivice, osim za izvršenje ili pokušaj atentata na kralja i članove kraljevskog doma, ili u slučajevima gde je uz političku krivicu učinjeno još neko delo kažnjivo smrću, kao i za krivice koje se po vojnom kaznenom zakonu kažnjavaju smrću.

Za slobodu štampe su se zalagali predstavnici svih triju stranaka u ustavotvornom odboru. Ustav je u jednom opširnom članu sadržao sve garantije za slobodu štampe: štampa je slobodna, cenzura se ne može uvesti ni u kom slučaju, niti kakva druga mera kojom bi se mogao sprečiti izlazak, prodaje ili rasturanje spisa ili novina; za izdavanje novina nije bilo potrebno nikakvo prethodno odobrenje, niti se mogla tražiti kaucija od pisca, izdavača, urednika ili štampara. Zabrana novina bila je predviđena u tri slučaja: za uvredu kralja ili članova kraljevskog doma, za uvredu stranih vladara i njihovih domova i za poziv građana da ustaju na oružje. I u tim slučajevima vlast je dužna da u roku od 24 sata po izricanju zabrane sprovede delo sudu, a sud je dužan, takođe u roku od 24 sata da osnaži ili poništi zabranu. Štampa nije mogla biti podvrgnuta nikakvim administrativnim opomenama. Krivična odgovornost pisca predviđena je Ustavom. U nedostatku pisca odgovara urednik, štampar ili rasturač.

Postojanje slobode zbora i dogovora i slobode udruživanja su nužne pretpostavke za obezbeđenje i organizovanje javnog mišljenja kao jednog od uslova parlamentarnog režima. U prethodnom ustavu ove slobode uopšte nisu postojale.

Ustavna prava srpskih građana

Kako se dobijalo i gubilo srpsko građanstvo, kakva prava je ono davalo i kako su ta prava prestajala, određivalo se ovim Ustavom i zakonima. Svi su Srbi pred zakonom jednaki. Građanima Srbije nisu se mogle davati, a ni priznavati titule plemića.

Lična sloboda jemčila se ovim Ustavom. Niko nije mogao da odgovara, osim u slučajevima koje je zakon predvideo i načinom kako je zakon odredio. Niko nije mogao biti pritvoren, niti lišen slobode, bez pismenog i razlozima potkrepljenog rešenja istražnog sudije. Ovo rešenje moralo se saopštiti licu koje se pritvara, u samom času pritvaranja. Samo kad je krivac uhvaćen na delu mogao se odmah pritvoriti, ali mu se opet rešenje o pritvoru moralo saopštiti najkasnije u roku od 24 časa od kako je pritvoren.

Protiv rešenja o pritvoru postojalo je pravo na žalbu prvostepenom sudu. Ako pritvoreni ne bi izjavio ovu žalbu u roku od tri dana od kako mu je rešenje o pritvoru saopšteno, onda najkasnije u roku od 24 časa posle tog roka morao je istražni sudija poslati predmet sudu i bez žalbe. Sud je morao u roku od 24 časa od kako je predmet primio izdati svoje rešenje, kojim rešenje istražnog sudije o pritvoru potvrđuje ili poništava. Ovo sudsko rešenje je izvršno. Organi vlasti koji bi skrivili protiv ovih odredaba bili bi kažnjavani za nezakonito lišenje slobode.

Zakoni su određivali u kojim slučajima je sud dužan da pritvorenog pusti na slobodu bez jemstva, ili na jemstvo, lično ili novčano. Nikome nije mogao suditi nenadležni sud. Niko nije mogao biti osuđen, dok ne bude nadležno saslušan, ili zakonitim načinom pozvan da se brani. Kazna se mogla ustanoviti samo zakonom i primeniti jedino na dela za koja je zakon unapred rekao da će se tom kaznom kazniti.

Srpski građanin nije mogao biti prognan iz zemlje. On se nije mogao proterivati ni u zemlji iz jednoga mesta u drugo, izuzev slučajeva koje je zakon izrično predvideo.

Stan je nepovrediv. Vlast ne može preduzeti nikakvo pretresanje ni istraživanje u stanu srpskih građana, osim u slučajima koje je zakon predvideo i načinom kako je zakon propisao. Pre pretresa vlast je bila dužna predati licu, čiji se stan pretresa, pismeno rešenje istražnog sudije, na osnovu kojeg se preduzima pretres. Protiv ovog rešenja postojalo je pravo na žalbu prvostepenom sudu. Ali žalba nije sprečavala izvršenje pretresa. Pretres se vršio uvek u prisustvu dva srpska građanina. Odmah po svršenom pretresu vlast je bila dužna predati licu čiji je stan pretresan uverenje o ishodu pretresa i potpisani spisak stvari oduzetih radi dalje istrage. Ni u kom slučaju pretres se nije smeo izvršavati noću.

Svojina je nepovrediva, ma kakve prirode ona bila. Niko ne može biti prinuđen da svoje dobro ustupi na državne ili druge javne potrebe, niti se pravo privatne svojine može radi toga ograničiti, osim gde zakon to dopušta i uz naknadu po zakonu. Kazna oduzimanja imanja (konfiskacija) nije se mogla ustanoviti. Ali su se mogle oduzeti pojedine stvari, koje su ili proizvod kažnjivog dela, ili su kao oruđe za to poslužile, ili su bile namenjene da za to posluže.

Sloboda savesti je neograničena.

Sve priznate vere slobodne su i stoje pod zaštitom zakona, ukoliko vršenje njihovih obreda ne vređa javni red ili moral. Zabranjuje se svaka radnja usmerena protiv istočno-pravoslavne vere u Srbiji (prozelitizam). Srpski građani se nisu mogli osloboditi svojih građanskih i vojnih dužnosti pozivajući se na propise svoje vere.

Nastava je slobodna, ukoliko njeno vršenje ne bi vređalo javni red ili moral. Osnovno školovanje je obavezno. Ono je besplatno u javnim osnovnim školama.

Nepovrediva je tajna pisama i telegrafskih depeša, osim u slučaju krivične istrage i u slučaju rata. Zakon je određivao koji državni organi odgovaraju za povredu tajne pisama i telegrafskih depeša.

Srpski građani imaju pravo skupljati se mirno i bez oružja u zborove, upravljajući se pri tome po zakonu. Za držanje zbora u zatvorenom prostoru nije potrebna prijava vlasti. Za zborove pod vedrim nebom, koji podleže naročitim zakonima i uredbama, morala se prethodno izvestiti vlast. Srpski građani imali su pravo udruživati se u ciljevima koji nisu protivni zakonu. Ovo pravo nije se moglo potčiniti nikakvoj preventivnoj meri.

Svaki Srbin imao je pravo obraćati se u svoje ime vlastima molbom koju može potpisati jedan ili više njih. A kao celina mogli su podnositi molbe samo nadleštva i pravna lica.

Svaki Srbin ima pravo da se žali protiv nezakonitih postupaka vlasti. Ako viša vlast nađe da je žalba neosnovana, dužna je izvestiti žalioca u svom rešenju o razlozima sa kojih mu žalbu ne uvažava. Svaki Srbin imao je pravo da neposredno i bez ičijeg odobrenja tuži sudu državne činovnike i zvaničnike, kao i predsednike opština, kmetove i opštinske zvaničnike, ako su oni u svojem službenom radu povredili njegova prava.

Za ministre, sudije i vojnike pod zastavom važile su posebne odredbe.

Svakom srpski građanin je slobodan da istupi iz srpskog građanstva, pošto ispuni obaveze vojne službe i druge dužnosti koje bi imao spram države ili spram privatnih lica.

Stranci koji se nalaze na srpskom zemljištu uživaju zaštitu srpskih zakona što se tiče njihove ličnosti i njihovog imanja. Ali oni su dužni podnositi terete opštinske i državne, ukoliko se tome ne protive međunarodni ugovori.

Teritorijalna organizacija

Ustavom iz 1888. godine zadržana je tradicionalna teritorijalna podela zemlje na okruge, srezove i opštine. Njime je uvedena samouprava, kao jedna od najvažnijih demokratskih reformi. Samouprave je trebalo da ublaže centralizam i da izvestan deo poslova prenesu u nadležnost organa izabranih od naroda. Samouprava je uvedena okruzima i opštinama. Okruga je bilo petnaest i u njima su postojali, uz državne organe vlasti, okružne skupštine i stalni okružni odbori, kao samoupravni organi. Ustav nije sadržao definiciju srezova, koji su predstavljali srednji stepen lokalne samouprave, dok su opštine, kao najuže i osnovne jedinice lokalne samouprave u Kraljevini Srbiji, imale „svoju samoupravu“, a kao opštinski organi bili su predviđeni opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor, koji su bili zaduženi „za vršenje opštinskih poslova“. Zadatak okružnih odbora je staranje o unapređenju i čuvanju prosvetnih, privrednih, saobraćajnih, sanitetskih i finansijskih interesa u okrugu. U najkraćem ustavna rešenja teritorijalne organizacije stale su na pola puta između dekoncentracije i decentralizacije vlasti. U odnosu na period pre toga, nova rešenja su predstavljala krupan napredak.

Ustanove u državi

Crkva, Škola i Dobrotvorni Zavodi

Unutrašnja uprava istočno-pravoslavne Crkve pripadala je Arhijerejskom Saboru. Za druge veroispovesti unutrašnja uprava pripadala je njihovim duhovnim vlastima. Duhovne vlasti, kako istočno-pravoslavne Crkve tako i svih ostalih priznatih veroispovesti u Srbiji, stajale su pod nadzorom ministra crkvenih poslova. Uređenje crkvenih vlasti i bogoslovskih škola istočno-pravoslavne Crkve donosilo se zakonom po dogovoru ministra sa Arhijerejskim Saborom. Crkvene vlasti sudile su sveštenicima za krivice učinjene u svešteničkim dužnostima, izuzimajući one krivice, koje su kažnjivane krivičnim zakonom. Žalbe protiv zloupotreba crkvenih vlasti, ma koje veroispovesti u zemlji, podnosile su se ministru crkvenih poslova. Sveštena lica i crkvene ustanove, u pogledu građanskih odnosa i imanja, potčinjeni su zemaljskim zakonima. Prepiska duhovnih vlasti srpske istočno-pravoslavne Crkve sa stranim crkvenim vlastima, Saborima i Sinodima vršila se sa odobrenjem ministra crkvenih poslova. Službena prepiska drugih veroispovesti u Srbiji sa stranim crkvenim vlastima, Saborima i Sinodima, morala se takođe podnositi na uviđaj i odobrenje ministru crkvenih poslova. Službena pisma ili naredbe crkvenih vlasti, Sabora i Sinoda u inostranstvu nije mogla nijedna crkvena vlast u Srbiji obnarodovati ni izvršiti bez znanja i odobrenja ministra crkvenih poslova.

Sve javne i privatne škole i drugi zavodi za obrazovanje stajali su pod nadzorom državne vlasti.

Dobrotvorni zavodi ili zadužbine za prosvetu i druge slične institucije, koje za života ili na slučaj smrti osnuju ljudi svojim privatnim imanjem ili fondovima, mogle su opstati samo po odobrenju državne vlasti. Ali imanje ovih zavoda nije se moglo smatrati državnim imanjem i nije se moglo upotrebiti ni na šta drugo osim na ono za šta je namenjeno i kako je namenjeno. Samo ako se s vremenom, prema promenjenim društvenim i drugim prilikama, pokaže da to nije moguće, moglo se ovo imanje, po odobrenju zakonodavne vlasti a na predlog upravljača dotičnog imanja upotrebiti u druge slične svrhe. Zakonom je bliže određivan način kako će se to činiti, kao i prava i dužnosti upravljača, i državni nadzor nad dobrotvornim zadužbinama i fondovima.

Državne finansije, državna ekonomija i državna imovina

Svaki građanin Srbije plaćao je državi porez. Porez se plaćao po imućnosti. Niko se nije mogao osloboditi od plaćanja poreza, van slučaja koje je zakon predvideo. Kralj i naslednik prestola nisu plaćali državi porez. Nikakva penzija, nikakva milostinja ili nagrada nije se mogla dati iz državne kase, ako to nije propisano zakonom.

Svake godine Narodna skupština odobravala je državni budžet koji važi samo za godinu dana. Budžet se morao podnositi Narodnoj skupštini na samom početku njenog rada. U isto vreme podnosio se Narodnoj skupštini završni prošlogodišnji račun. Svi državni prihodi i rashodi morali su ući u budžet i u završni račun. Skupština je mogla predložene pojedine partije budžeta uvećati, ili smanjiti ili izostaviti. Ušteda jedne budžetske partije nije se smela potrošiti na podmirenje potreba druge partije bez odobrenja zakonodavne vlasti. Ako Narodna skupština nije mogla da utvrdi novi budžet pre početka računske godine, ona je mogla privremeno produžiti budžet istekle računske godine sve dok novi budžet ne bude utvrđen. Ako je Narodna skupština raspuštena ili odložena pre nego što reši budžet, kralj je mogao produžiti budžet istekle računske godine najviše za četiri meseca.

Pravo monopola pripadalo je državi. Država je mogla preneti to svoje pravo na drugoga, ali samo putem zakona i na određeno vreme. Povlastice (koncesije) davale su se samo putem zakona i to opet za određeno vreme.

Državno imanje obrazuju sva pokretna i nepokretna dobra i sva imovinska prava, koje država kao svoja pribavlja i drži. Rude su državna svojina.  Samo se zakonom moglo državno imanje otuđivati, ili ono i njegov prihod založiti ili inače opteretiti. Od državnog imanja razlikovalo se kraljevo privatno imanje, kojim kralj slobodno raspolaže za života i na slučaj smrti po odredbama građanskog zakonika. Troškove za održavanje onih državnih imanja koja su ustupana kralju na uživanje isplaćivao je kralj.

Državna služba

Svi srpski građani po rođenju imaju jednaka prava na sva zvanja u svim strukama državne službe, ako samo ispune one uslove koji se traže zakonom.  Prirođeni srpski građani imali su prava na državnu službu, samo ako su pet godina nastanjeni u Srbiji. Stranci, a takođe i oni prirođeni srpski građani koji još nisu nastanjeni pet godina u Srbiji, mogli su biti primljeni u državnu službu samo pod ugovorom i to u izvesnim slučajima koje je zakon izričito predviđao.

Pri postavljanju i unapređivanju činovnika pazilo se na odlično vladanje, sposobnost i stručnu spremu. Za dokazivanje stručne spreme zaveli su se državni ispiti u svima strukama državne službe.

Svaki činovnik je odgovoran za svoja službena dela. Činovnici su polagali pri stupanju u državnu službu zakletvu: da će kralju biti verni i poslušni i da će se savesno pridržavati Ustava i zakona.

Zvanja državne službe i plate činovničke po svim strukama utvrđivane su zakonom.

Zadržana je ustanova penzije za činovnike. Zakonom su određivani osnovi, po kojima činovnik može imati pravo na penziju, kao i po kojima činovnik može biti stavljen u penziju. Za penziju deci i udovici umrlog činovnika zadržavao se posebni fond osnovan ulozima od činovničkih plata i penzija.

Ustav u praksi

Uprkos tome što je tekst Ustava iz 1888. godine pripremio odbor u kojem su svoje predstavnike imale sve tri političke stranke nema sumnje da je taj ustav bio plod političkog kompromisa odlazećeg kralja Milana Obrenovića i najjače političke stranke u zemlji – Radikalne stranke. Zbog toga se taj ustav često, pomalo pežurativno naziva i „Radikalskim ustavom“, iako veliki deo rešenja iz ustavnog projekta te stranke nije u njemu našao svoje mesto. Kompromis je bio u tome da, s jedne strane dinastija Obrenovića zadrži presto, ali da, s druge strane, kralj Milan pristane na uvoćenje parlamentarnog sistema (Slobodan Jovanović period važenja tog ustava naziva „dobom parlamentarnosti“).

Počev od 1888. godine srpska ustavnost se približila modelima najliberalnijih ustavnih tendencija. Za Ustav iz 1888. godine „u našoj nauci i javnosti vlada opšteprihvaćena ocena da je to najbolji srpski ustav, razume se zajedno sa njegovim nešto malo ’dopunjenijim i popravljenim izdanjem’,  Ustavom od 1903“. Iako je taj ustav sadržao i pojedina rešenja koja se danas čine veoma retrogradnim (npr, država nije bila odvojena od crkve), on je u vreme kad je usvojen ali i dugo nakon toga bio veoma progresivan ustav. Stoga je Ustav iz 1888. godine izuzetno dobar ustavni tekst, uzimajući u obzir vreme i okolnosti u kojima je donet. Ali možda i najveća njegova slabost leži upravo u tome što je bio suviše moderan za tadašnje srpsko društvo, odnosno nije bio „ogledalo“ društvene stvarnosti u ondašnjoj Srbiji. Čak se i sam kralj Milan saglašavao sa takvom ocenom:

„ Svi su vikali i tražili što slobodniji ustav, zato sam ga dao, hoteći da dovedem to pitanje do apsurdnosti i da tako dokažem, da za Srbiju još nije takav ustav ” — Kralj Milan Obrenović

“.

Ubrzo se, nažalost, pokazalo da je kralj Milan bio u pravu. Od momenta kad je usvojen, Ustav iz 1888. je važio svega nešto duže od pet godina jer je kralj Aleksandar državnim udarom iz 1894. obustavio njegovu primenu i vratio na snagu Ustav iz 1869. godine. Svoju „drugu mladost“ Ustav iz 1888. godine doživeo je kad su se na presto vratili Karađorđevići, u nešto izmenjenom i dopunjenom tekstu, a formalno je primenjivan kao novi Ustav iz 1903. godine (iako je to suštinski bio ponovljeni Ustav iz 1888) sve do „utapanja“ Srbije u Kraljevinu SHS. I u prvom i u drugom periodu važenja tog ustavnog teksta, Srbija je bila ustavna parlamentarna monarhija, sledeći tada najsavremenije trendove evropske ustavnosti.

Iako je izgledalo da je njegovim donošenjem završena borba između vladaoca i naroda u korist naroda, pokazalo se da nije bilo tako. Ustav je i dalje omogućavao vladaocu veliku vlast. Ostao je nedirnut državni aparat. Vladalac je ostao vrhovni zapovednik stajaće vojske, što je bio snažan oslonac njegove vlasti. Konzervativne političke grupe, okupljene oko vladaoca nisu bile razbijene i nisu se mirile sa liberalnim ubeđenjem koje je Ustav od 1888. dao Srbiji, što se ubrzo pokazalo. Osim toga, njegove odrdbe su pretpostavljale razvijeniju društvenu građansku sredinu, nego što je bila srpska poslednjih decenija XIX veka.

Ustav iz 1888. godine zaslužio je visoke ocene koje su o njemu izrečene. Ustavne odredbe o organizaciji vlasti na demokratskim temeljima, pravnoj državi zasnovanoj na zakonu, slobodama i pravima građana pratile su u korak visoke standarde tadašnje evropske ustavnosti. Sprovođenje tih ustavnih odredaba u život, koje je zahtevalo dosta dobre volje, strpljenja i suptilnosti u postupanju, naišlo je na gotovo nepremostive prepreke. Na jednoj strani su bili protivnici demokratskog i parlamentarnog uređenja, koje su oličavali kralj Aleksandar i bivši kralj Milan Obrenović. Na drugoj strani, Narodna radikalna stranka, čijom zaslugom su navećim delom pomenute odredbe unete u Ustav, parlamentarnu vladu je shvatila kao vladu većine na jedan bukvalan način. Umesto da, kada su dobili većinu u Skupštini, postave svoje ministre i obrazuju Vladu, što je suština parlamentarne vlade, radikali su sva mesta u državnoj upravi i sudstvu smatrali političkim mestima, pa su ih počeli popunjavati svojim partijskim ljudima. Parlamentarni režim, bukvalno i apsolutno shvaćen, brzo se izvrgao u partijski režim ili režim partijske države.

Kvalitet teksta

Ustav iz 1888. godine ima 204 člana i 15 delova i posebna Prelazna naređenja. Ustav je napisan, pravnotehnički, na zavidnom nivou.

Nomotehnički posmatrano, ustavni tekst je bio gotovo besprekoran, lišen dvosmislenih odredaba i pravnih praznina. Ustav je pripreman ozbiljno, uz korišćenje bogatih komparativnih iskustava, uglavnom prema belgijskom obrascu ustavne parlamentarne monarhije: „Prilikom izrade Ustava od 1888, sa izuzetkom organizacije narodnog predstavništva i izbornog sistema, kao uzor služio je belgijski Ustav od 1831“.

Kraj vladavine ustava

Državni udar

Prvi od tri državna udara koji su karakterisali vladavinu Aleksandra Obrenovića, izvršen je po nagovoru njegovog oca, bivšeg kralja Milana, 1. 4. 1893. godine. Uz pomoć vojske Aleksandar se pre vremena proglasio punoletnim, zbacio Namesništvo i promenio Vladu. Ova promena je u početku odgovarala radikalima, koji su se vratili na vlast, ali ubrzo, januara sledeće godine, povratkom Milana u Srbiju, oni su prinuđeni na povlačenje. Politička igra Milana i Aleksandra nastavila se pogađanjima sa ostale dve stranke – liberalima i naprednjacima.

Oštri napadi opozicione štampe i strah od ponovnog dolaska radikala na vlast, posle izbora koji bi se po još važećem Ustavu iz 1888. morali raspisati, bili su razlozi zbog kojih se Aleksandar odlučuje na novi državni udar. Proklamacijom iz 9. 5. 1894. on obustavlja Ustav iz 1888. i vraća na snagu Namesnički ustav iz 1869. godine. Istom prilikom Aleksandar obećava da će se novi ustav doneti čim se situacija u zemlji smiri. Namesnički ustav, međutim, zadržan je još čitavih sedam godina.

O ovom periodu Slobodan Jovanović piše:

„ Kombinujući razne stranke jednu s drugom, on (Aleksandar) je mislio da ih drži jednu s drugom u ravnoteži – i da opet on bude gospodar situacije... S druge strane, imao je prirodnog dara za političke intrige i kombinacije – i uspeo je da naprednu i liberalnu stranku, koje je najvećma upotrebljavao za svoja neutralna ministarstva, gotovo sasvim rasturi, i da od njihovih elemenata sklopi jednu svoju „četvrtu stranku“, na koju je u svakoj prilici mogao računati. Zemljom je opet vladala jedna stranka samo to nije bila stranka narodna već dvorska.       ” — Slobodan Jovanović

     ”

Pritisak Rusije, kojoj se sve više okreće posle zahladnjenja odnosa sa Austrijom, pritisak radikala, koji posle Milanove smrti zauzimaju oštriji stav prema kralju, kao i želja da koliko-toliko stiša nezadovoljstvo zbog svoje ženidbe Dragom Mašin, bili su razlozi koji su Aleksadra naterali da se konačno 1901. godine odluči na promenu ustava. Ova promena je izvršena još jednim protivustavnim aktom – oktroisanjem (darovanjem) ustava.

"Druga mladost" - Ustav od 1903.

Razvoj trgovine, porast industrije i povećanje trgovačkog prometa sa inostranstvom, izmenili su ekonomske i društvene odnose u Srbiji krajem XIX veka. Nezadovoljstvo vladavinom Aleksandra Obrenovića čiji se lični režim odlikovao pravnom i društvenom nesigurnošću, kulminiralo je ubistvom kraljevskog para 25. 5. 1903. godine. Oficiri, koji su pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića Apisa i uz pomoć odreda beogradskog garnizona izvršili prevrat, proglasili su, istovremeno, za novog kralja Srbije Petra I Karađorđevića. Novi kralj i zvanično je izabran na zasedanju Skupštine i Senata pošto se prethodno zakleo na novi Ustav, 12. 6. 1903. godine.

Koliko su politički krugovi bili manje – više saglasni sa izborom novog kralja, toliko su se po pitanju ustava mišljenja razlikovala. Stariji radikali su se zalagali da se zadrži Ustav od 1901. godine, dok su mlađi, sastavljeni uglavnom od intelektualaca tražili da se vrati ustav od 1888, u čemu su, uz podršku drugih političkih partija, i uspeli.

Novi ustav obnarodovan je 5. 6. 1903. godine i mada su, u odnosu na Ustav od 1888. izvršene neke izmene, njegova osnovna sadržina ostala je ista. Ustavom od 1903. godine u još većoj meri je ograničena vlast kralja i pooštrena odgovornost činovnika, a pravo kralja da produži prošlogodišnji budžet na četiri meseca, ukoliko Skupština ne izglasa podneti budžet, ograničeno je pristankom Državnog saveta.

Posle donošenja Ustava, vraćeni su i neki zakoni kojima su se garantovala lična prava građana. To su bili zakoni  koje je, zajedno sa Ustavom od 1888, kralj Aleksandar ukinuo 1894. godine:

Zakon o izborima narodnih poslanika od 25. 3. 1890. ;

Zakon o poslovnom redu u Narodnoj Skupštini od 1. 11. 1889. ;

Zakon o ministarskoj odgovornosti od 30. 1. 1891. ;

Zakon o javnim zborovima i udruženjima od 31. 3. 1891. ;

Zakon o štampi od istog datuma.

Razloge političkih stranaka da se opredele za Ustav od 1888. godine Dragoslav Janković vidi u obezbeđivanju pune vlasti buržoazije umesto vladara i kaže:

„ Vlast Buržoazije obezbeđena je preko parlamenta (narodne skupštine), te je vladavina kralja Petra I Karađorđevića obeležena u našoj istorijografiji kao doba parlamentarizma ” — Dragoslav Janković

Da bismo opisali novonastalu situaciju u Srbiji posle donošenja ustava od 1903. godine, poslužićemo se još jednom rečima Slobodana Jovanovića:

„ U novom stanju kraljevska je vlast gotovo sasvim iščezla. U ustavnoj monarhiji mogućna su dva sistema: ili kralj vlada pod nadzorom Skupštine, ili Skupština vlada pod nadzorom kralja. U oba sistema kralj ima izvesnu ulogu: u prvom, on je taj koji uzima inicijativu i daje pravac; u drugom sistemu, on je taj koji se odupire vladi skupštinske većine i usmerava je. Prvi sistem bio je nemogućan po Ustavu od 1888, ali i taj ustav ostavljao je kralju toliko vlasti da je skupštinskoj većini mogao biti brana i ustava. Ali radikalna stranka smatrala je da kralj ne treba ni tu nadzornu ulogu da vrši, jer pravi ustavni vladalac mora biti pasivan. Posle ličnog režima Aleksandrovog, koji je trajao deset godina, i koji su oni samo po zlu zapamtili, radikali nisu hteli čuti ni za kakvu vrstu vladaočevog mešanja u državne poslove. U novom stanju, kraljevska je vlast prestala funkcionisati iako je formalno, po tekstu ustava, još uvek postojala. ” — Slobodan Jovanović

Značaj ustava

Ustav od 1888. godine je značio pobedu građanskih demokratskih načela za koja se narod u Srbiji borio još od prve vlade kneza Miloša. Srbija je izgrađivana kao monarhija, a od početka je u svom unutrašnjem uređenju trebalo da savlada osnovnu suprotnost: da sačuva demokratske tradicije narodnih samouprava i da istovremeno izgradi jaku državu. Borba oko toga je dobila vid borbe između vladaoca i naroda. Vladaoci su opravdavali lični režim potrebom da se izgradi jaka državna vlast, a narodne mase su zahtevale ustavnost i parlamentarizam i građanske slobode, demokratizaciju državne uprave i samoupravu. Kao što je Ustav od 1869. godine bio delo liberala, Ustav od 1888. je bio zasluga radikala. Ovim ustavom je Srbija postala građanska, ustavna i parlamentarna monarhija.

Ustav od 1888. je bio završna tačka borbe između radikala i kralja Milana. Ustav je bio izraz kompromisa među njima, jer su i radikali i kralj Milan doživeli poraze u svojoj politici, tako da su ustavna rešenja predstavljala ustupke obeju strana. Kralj je bio svestan da se ustavna promena ne može ostvariti bez Radikalne stranke, kao najjače stranke u zemlji. Radikalna stranka posle Timočke bune nije više bila isključivo seljačka stranka, ona sve više postaje stranka buržoazije, sklonija nagodbi i željna učešća u vlasti.

Kompromisni karakter Ustava od 1888. godine nije proizišao samo iz postignutog ugovora između stranaka, nego i kao proizvod realnih društvenih, ekonomskih i političkih prilika u Srbiji. S obzirom na to da Srbija u to vreme nije još bila buržoaska država sa izgrađenom građanskom klasom i odgovarajućim društvenim i privrednim institucijama, bilo je razumljivo da je u ustavu zadržana jaka monarhijska vlast i ostaci snažne upravne vlasti i birokratskog mehanizma. Međutim, nema sumnje da je ovaj ustav konstituisao politički sistem Srbije na načelima parlamentarizma i buržoaske demokratije, i da je on predstavljao jedan od najnaprednijih građanskih ustava u Evropi toga vremena.

Katalog prava građana utvrđen je na način neprevaziđen u srpskoj ustavnoj istoriji. Deo Ustava pod naslovom „Ustavna prava srpskih građana“ sadržao je sve bitne lične slobode i politička prava. Osim toga, proglašena ljudska i građanska prava su se ostvarivala neposredno na osnovu Ustava, što je najbolje jemstvo njihove nepovredivosti. Unete su brojne pojedinosti kojima su prava obezbeđivana ne samo od zloupotreba upravne vlasti nego i od restriktivnog tumačenja od zakonodavne vlasti, čime je „dopisan“ belgijski uzor.

Literatura

• Jevtić, Dragoš; Jovičić, Miodrag (1988). Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije (1835—1903). Beograd: Naučna knjiga. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Vlada Milana Obrenovića III. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon Prosveta. 
• Jovičić, Miodrag (1999). Leksikon srpske ustavnosti (1804—1918). Beograd: Filip Višnjić. 
• Krestić, Vasilije; Ljušić, Radoš (1992). Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine. Beograd. 
• Krkljuš, Ljubomirka (2007). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Marković, Ratko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Mrđenović, Dušan (1988). Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835—1941). Beograd: Nova knjiga. 
• Novaković, Stojan (1912). Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji (1883—1903). Beograd. 
• Orlović, Slobodan (2008). Načelo podele vlasti u ustavnom razvoju Srbije. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Petrov, Vladan; Stanković, Marko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Petrov, Vladan; Simović, Darko; Šurlan, Tijana; Krstić-Mistridželović, Ivana (2015). Ustav Kraljevine Srbije od 1888 - 125 godina od donošenja (zbornik radova sa naučnog skupa). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Popović, Milivoje (1939). Poreklo i postanak ustava od 1888. godine. Beograd. 

Spoljašnje veze

• Digitalna Narodna biblioteka Srbije: Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine
• Istorijska biblioteka: Narodna podrška ustavnim udarima
• Kako je postao ustav od 1888 godine