Википедија

Утина

врста птице

Mala ušara ili utina[2][a] (lat. Asio otus) vrsta je ptice koja pripada redu sova (Strigiformes) i porodici pravih sova (Strigidae). Spada u sove srednje veličine i dužina tela se kreće između 31 i 40 centimetara, a raspon krila od 85 do 100 cm, dok je prosečna jedinka teška manje od 350 grama. Glava utine je okrugla i prepoznatljiva po tome što na vrhu ima „uške“ — uzdignuto perje koje podseća na uši, a po tome je ova sova i dobila naziv. Obojenost perja na prednjim delovima tela predstavlja mešavinu crne, braon, sive, krem i bele boje, dok je zadnji deo tela beličasto-sive i boje kože sa tamnim braon prugama.

Utina
Oglašavanje
Oglašavanje mladunca
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Strigiformes
Porodica: Strigidae
Rod: Asio
Vrsta:
A. otus
Binomno ime
Asio otus
Rasprostranjenost Male ušare
  leti (u toku sezone gnežđenja)
  u toku cele godine
  zimi
Sinonimi
  • Asio wilsonianus (Lesson, 1830)
  • Otus wilsonianus Lesson, 1830
  • Strix otus Linnaeus, 1758

Utina živi na prostoru Evrope, Azije, Severne Amerike i Afrike. Populacije ove vrste se u severnim i hladnijim krajevima delimično sele zbog nedostatka hrane, dok se u toplijim krajevima redovno skupljaju u zimska jata. Zimska jata se često nalaze u naseljenim mestima, a broj jedinki u njima se kreće od nekoliko do više stotina ptica. Uglavnom živi u otvorenim šumama i gustoj vegetaciji u blizini travnjaka ili grmlja.

Mala ušara je grabljivica koja plen lovi noću, dok preko dana sedi sakrivena u kruni drveća. Voluharice dominiraju u ishrani male ušare u mnogim oblastima Severne Amerike, ali i u pojedinim delovima Evrope, a pored njih, hrani se i miševima, pacovima, gušterima, malom lasicom, slepim miševima, rovčicama i krticama. Može se hraniti i pticama, koje uglavnom konzumira tokom zime, kada su glodari nedostupniji zbog snežnog pokrivača, a od ptica najčešće konzumira vrapca pokućara, ptice pevačice i ogrličastu leštarku.

Mladunci se oglašavaju pištanjem koje podseća na zvuk škripe vratima, dok odrasle jedinke tokom sezone gnežđenja imaju kompleksan vokalni repertoar, ali su tokom ostatka godine uglavnom tihe. Mužjak se najčešće oglašava tihim hukanjem, dok ženka ima malo kmečaviji glas i oglašava se mekim, nazalnim „šuu-uuh”. Mužjakovo oglašavanje se najčešće može čuti u periodu januar—mart, kada dolazi do formiranja parova i kada se mužjak udvara ženki. Nakon parenja, ženka polaže 3—5 jaja, iz kojih se posle 24—28 dana izležu slepi i bespomoćni mladunci. Mladunce u početku hrani isključivo ženka, i to hranom koju donosi mužjak, a nakon par nedelja ženka počinje da polako napušta gnezdo i sama lovi. Kada navrše osam nedelja, mladunci već počinju polako da lete, a ubrzo potom i da love, uglavnom manje životinje.

Opis uredi

Mala ušara spada u sove srednje veličine.[3] Dužina tela kod ove vrste se kreće između 31 i 40 centimetara, s tim da je, kao i kod većine drugih sova, mužjak manji od ženke, pa je njegova prosečna dužina 35—37,5 cm, dok je ženka u proseku velika 37–40 cm. Raspon krila male ušare kreće se od 85 do 100 cm[4] i uglavnom nije teža od 350 grama[5] — mužjak teži 220—305 grama, dok je ženka u proseku teška 260—435 grama.[6][7] Težina varira u zavisnosti od godišnjeg doba, tako da je ženka najteža neposredno pre i tokom polaganja jaja, a masu ravnomerno gubi leti, tokom perioda mitarenja.[8] Promene u težini mužjaka nisu toliko izražene — on je neznatno teži tokom inkubacije, a pomalo gubi na težini za vreme brige o mladuncima.[8] Oba pola postižu stabilne težine pred zimu, uglavnom tokom oktobra.[9]

Glava utine je okrugla i prepoznatljiva po tome što na vrhu ima „uške“ — uzdignuto perje koje podseća na uši, a po tome je ova sova i dobila naziv.[5] Facijalni disk joj je okrugao, krem boje sa belim „obrvama” i belom šarom ispod kljuna. Oči su im narandžasto-crvenkaste boje, u Severnoj Americi su zlatnožute, dok su u Evroaziji narandžaste boje.[9] Oči su velike i izražene, položene napred što uveliko pomaže u proceni razdaljine. Vidokrug takvih očiju se, kao i kod čoveka, delimično preklapa, stvarajući binokularnu sliku. Takav vid omogućava vrlo dobru procenu udaljenosti plena, što je od velike važnosti prilikom lova. Međutim, utina, kao ni ostale sove, zbog ovakve građe ne može da pokreće oči unutar očnih duplji, već umesto toga ima pokretljiv vrat koji može da rotira za 270°.[10][11] Kljun je prosečno 16,2 milimetra dug kod ženke, 15,7 milimetara kod mužjaka i crne je boje, kao i perje između očiju i gornjeg dela kljuna.[12]

Noge i prsti su joj prekriveni gustim perjem. Krila su joj duga i imaju deset primarnih i trinaest sekundarnih pera.[13] Obojenost perja na prednjim delovima tela predstavlja mešavinu crne, braon, sive, krem i bele boje. Zadnji deo tela je beličasto-sive i boje kože sa tamnim braon prugama. Mužjak je uglavnom svetlije obojen od ženke, posebno njegov facijalni disk, stopala i donji delovi tela, dok perje ženke generalno više ima braon i krem boju.

Slične vrste uredi

Kongenerička i simpatrička ritska sova (Asio flammeus) dosta je slična utini, ali je svetlija od nje, sa šarama koncentrisanim na gornji deo grudi, a nema šare na leđima.[14][15] Takođe, ušni pramenovi ritske sove su znatno manje izraženi nego kod utine. Pored ritske sove, američka buljina (Bubo virginianus) slično je obojena utini, ali je mnogo veća od nje, ušni pramenovi su joj razmaknutiji i okrenuti ka spolja, dok su kod utine bliži jedan drugom i uspravniji. Ljudi često mešaju utinu sa šumskom sovom (Strix aluco), međutim, utina ima izduženije lice od šumske sove i oblija i duža krila, a i hukanje utine je razvučenije i turobnije od hukanja šumske sove.[16][17]

  •  
    Mala ušara sa karakterističnim šarama na prednjem delu tela
  •  
    Glava male ušare sa podignutim ušnim pramenovima
  •  
    Oči male ušare
  •  
    Krilo male ušare
  •  
    Juvenilna mala ušara u odbrambenom položaju, naduvena i sa raširenim krilima

Sistematika uredi

Geografske varijacije uredi

Evroaziju nastanjuje nominalna podvrsta uniformnog izgleda, dok u Severnoj Americi postoji razlika između jedinki koje žive na zapadu i onih koje žive na istoku — zapadne jedinke su svetlije obojene. U veličini tela ili jaja ne postoje očigledne razlike.[18] S obzirom na nomadsku sklonost utine, trenutna podela na podvrste u Severnoj Americi je upitna i neophodno je dalje istraživanje.[9]

Podvrste uredi

Danas postoji šest zvanično priznatih podvrsta male ušare:[6][19]

  • A. otus otus — nastanjuje Evropu, severozapadnu Afriku i Aziju
  • A. otus abyssinicus — stanovnik planinskih krajeva Etiopije
  • A. otus canariensis — gnezdi se na Kanarskim ostrvima
  • A. otus graueri — naseljava DR Kongo, Ugandu i Keniju
  • A. otus wilsonianus – može se sresti u istočnim delovima Severne Amerike
  • A. otus tuftsi — prisutna u zapadnim delovima Severne Amerike

Neki naučnici spajaju podvrste A. o. graueri i A. o. abyssinicus u jednu, zasebnu vrstu koju nazivaju abisinska sova (Asio abyssinicus).[20] Iako neki madagaskarsku sovu navode kao podvrstu utine, većina naučnika je tretira zasebnom vrstom, smatrajući ove dve vrste alopatričnim.[21] Kada je reč o srodnosti sa ritskom sovom, nalazi iz proteinske elektroforeze ukazuju na to da je, za kongenerične vrste, genetička distanca između ove dve vrste „neobično velika” i nije poznato da dolazi do hibridizacije ove dve vrste sova.[22]

Rasprostranjenost i stanište uredi

Mala ušara živi u centralnom delu Severne Amerike, severnoj Africi, većem delu Evrope i Azije.[5] Populacije ove vrste se u severnim i hladnijim krajevima delimično sele zbog nedostatka hrane, dok se u toplijim krajevima redovno skupljaju u zimska jata. Zimska jata se često nalaze u naseljenim mestima, a broj jedinki u njima se kreće od nekoliko do više stotina ptica. Najveće zimsko jato je zabeleženo u Kikindi, gde je broj sova dostizao i 400 jedinki, a na ovom lokalitetu je više puta obaran svetski rekord.[23]

Ova sova najčešće nastanjuje otvorene terene uz ivice šuma, drvorede, parkove, voćnjake i manje grupe drveća.[5] Najčešće se gnezdi na četinarima, posebno onima sa gustom krunom.

Amerika uredi

Mala ušara nastanjuje prostore od jugoistočnog Jukona, severoistočne Britanske Kolumbije i severne Alberte, preko centralne Kanade do Primorskih provincija i južno do severne Donje Kalifornije, južne Arizone, južnog Novog Meksika, istočno do Pensilvanije, Njujorka i severne Nove Engleske.[9] Takođe naseljava prostore Apalačkih planina do Virdžinije.[24]

Zimu može da provodi širom areala gnežđenja, ali se jedinke koje žive u severnijim delovima areala uglavnom sele tokom zime, tako da mala ušara zimu uglavnom provodi od južne Kanade i severne Nove Engleske južno do država Meksičkog zaliva, Haliska, Mičoakana, Gerera i Oahake u unutrašnjosti Meksika.[24][25][26] Tokom zime je takođe zabeležena na Bermudima i Kubi.[24]

Svet uredi

Široko je rasprostranjena kroz celu Evropu, počevši od Ujedinjenog Kraljevstva, Španije i Portugala na zapadu do Mandžurije, Koreje, Tajvana i Japana na istoku. Migrira južno do država Persijskog zaliva, Pakistana, i Egipta. Nemigratorne populacije žive u Maroku, Alžiru, Tunisu, DR Kongu, Ugandi, Keniji, Etiopiji, kao i na Azorskim i Kanarskim ostrvima.[27][6]

Srbija je jedna od zemalja sa najvećim brojem parova u Evropi, s obzirom da utina naseljava celu Srbiju — u centralnoj Srbiji procenjena gnezdeća populacija broji između 5.000 i 7.000 parova, dok u Vojvodini ovaj broj iznosi 3.000—4.000 parova.[28] Ukupna brojnost za celu Srbiju procenjuje se na 11.000 parova, što su potvrdila i istraživanja, kada je, tokom kampanje proučavanja i zaštite utina u Srbiji, posećeno preko 600 lokacija i pobrojano oko 21.000 jedinki u 408 jata, a potom utvrđeno da postoji još oko 40 jata. Na prostoru Vojvodine zabeleženo je više od 19.000 jedinki u 370 jata, koje uglavnom žive u drvoredima i na poljoprivrednim zemljištima u naseljenim mestima.[29] U novijoj literaturi se mogu naći još veći brojevi, pa tako procene iz 2015. godine navode 19.000—28.000 parova u Srbiji, zajedno sa Kosovom.[30]

U Hrvatskoj je takođe jedna od najčešćih sova, gde se tokom zime okuplja u manjim jatima, najčešće u naseljima, gde za provođenje dana bira grane smrče, tuje, breze i platane.[31] Hrvatska populacija je brojna i procenjuje se na 10.000—15.000 gnezdećih parova.[32] Uglavnom se gnezdi u unutrašnjosti Hrvatske i Gorskoj Hrvatskoj, a u Dalmaciji je retka, dok zimu provodi u jatima u Primorju i Dalmaciji.[33] U Crnoj Gori je tokom 2017. pobrojano pedesetak mladunaca male ušare u jedinoj crnogorskoj stepi — Ćemovskom polju. Ovaj broj ukazuje na veliku prisutnost sove u Crnoj Gori, a predstavlja i jednu od najgušćih populacija u regionu.[34]

Migracija uredi

Iako je u severnoj Evropi dobro dokumentovan nomadizam utine kao odgovor na fluktuiranje brojnosti plena,[35][36][37][38] u Severnoj Americi nije zabeležena ovakva pojava, a prolećne i jesenje migracije u odgovarajućim pravcima na različitim lokacijama širom Sjedinjenih Država ukazuju na postojanje regularne migracije.[39][40][41][42][43] Utina je po svoj prilici i regularna selica u severnoj Kanadi, ali, sa druge strane, brojne populacije širom Sjedinjenih Država i južne Kanade redovno provode zimu u okviru svog areala gnežđenja.

U južnoj Evropi je u velikoj meri stanarica,[6] a zimu može da provodi do 64° severne geografske širine u Finskoj, i to kada je hrane u tim područjima u izobilju,[27] a inače su jedinke koje žive severno od 50 °CGŠ u Rusiji i Fenoskandiji migratorne.[6] Pored toga, redovna seoba je zabeležena i kod jedinki koje naseljavaju rusku obalu Baltičkog mora.[44] Evropske jedinke koje migriraju uglavnom zimu provode u južnoj Evropi, najdalje do severnih delova Afrike, do Egipta.[27] Afričke, kao i ostrvske populacije, poput onih na Kanarima, nisu migratorne.[6]

U Severnoj Americi, jedinke se sele na jug u periodu od kraja septembra do kraja novembra,[43] s tim da svoje areale gnežđenja prvo napuštaju juvenilne jedinke, dok se odrasle jedinke sele kasnije. Postoji i neznatna razlika u vremenu seobe u odnosu na pol, pa tako ženke područje gnežđenja napuštaju nešto ranije od mužjaka.[9] U oblasti gnežđenja vraćaju se tokom marta i aprila,[41] s tim da se neke jedinke mogu zadržati duže, ukoliko je u oblastima gde su provodile zimu i dalje plena u izobilju.

Stanište uredi

Utina živi u otvorenim šumama i gustoj vegetaciji u blizini travnjaka ili grmlja. Ova ptica je oportunistička i gnezdi se na raznim mestima, nastanjujući napuštena gnezda drugih ptica, tako da lokacija gnezda zavisi uglavnom od oblasti u kojoj jedinka živi i prisutnosti vrsta čija gnezda može naseliti, pa se tako u Ajdahu gnezdo može naći na granama vrbe, topole i kleke,[45][46][47][48] u Kaliforniji,[49] Arizoni,[50] Oregonu, Vašingtonu,[51] Nevadi,[52] Juti,[53] Koloradu,[54] Vajomingu,[55] Montani i Južnoj Dakoti u gustom grmlju otvorenih područja,[56] dok u Mičigenu i Oregonu uglavnom bira četinarsko drveće na obodu šuma, blizu otvorenih polja koja koristi za lov.[57][58] U Evropi nastanjuje šumarke i gustiše svih vrsta, takođe mahom na ivici šuma.[27] Pored toga, preferira šipražje i gajeve okružene tresetištem, pašnjacima, močvarama i obradivim zemljištem.[59] U Srbiji i na Balkanu mahom bira četinare, najčešće tuju, smrču, jelu, crni bor i čempres.[60] Tokom zime mahom koristi slično stanište, a zajednička jata se formiraju uglavnom na četinarima, iz prostog razloga što im četinari omogućavaju bolju zaštitu od nepovoljnih vremenskih prilika u odnosu na golo listopadno drveće.[61][62][63][64][65][66][67][68]

Ishrana uredi

Mala ušara je grabljivica koja plen lovi noću, mada može loviti i pre zore, pogotovo u periodu kad odgaja mladunce,[69] dok u Finskoj leti lovi tokom čitavog dana.[27] Najčešće lovi plen u niskom letu — 0,5 do 2 metra iznad zemlje, na rubovima šuma ili uz živice, a ponekad lebdi i na većim visinama, skenirajući okolinu u potrazi za plenom.[70] Prilikom lova, pokreti krilima su joj brzi, ispresecani kratkim manevrima i periodima u kojima jedri, oslanjajući se na strujanje vazduha. Ređe lovi sa osmatračnice, i to uglavnom kada je vreme vetrovito.[71][72] Nije poznato da goni svoj plen, niti da lovi plen u vazduhu.

Vremenske prilike utiču na malu ušaru i njen način lova, kao i na samu uspešnost istog, tako da je u periodima sa kišom i vetrom znatno manje uspešna, kada u proseku hvata jedan plen nakon 6—8 pokušaja.[6] U severnoj Italiji je zabeleženo da je u periodima velikih snežnih padavina prešla sa glodara, svoje primarne hrane, na ptice, koje su joj u takvim situacijama dostupnije.[73]

Male sisare ubija tako što im kljunom probija zadnji deo lobanje.[6] Plen obično guta ceo, mada se dešava i da pojedine glodare raspori i izbaci iznutrice, pa da ih nakon toga pojede cele. Kada je reč o malim pticama, uglavnom otkida krila i rep i odbacuje ih, a nakon toga jede iznutrice, potom i grudi, koje kida na komade.[15][74]

Utina se prilikom lova oslanja na čulo sluha, što potvrđuje njena zabeležena sposobnost da uhvati miša u potpunom mraku.[75] Spoljni ušni otvori su veliki i asimetrični, omogućavajući utini precizno lociranje plena.[76] Pored ovoga, i sam njen let je adaptiran za nečujan lov, uključujući rese na spoljnim ivicama primarnih krila, meke rese nalik kosi na obodima letnog perja i paperjastu površinu dorzalne strane letnog perja.[77][78] Sve ovo, zajedno sa malim otporom krila (0,19 g/cm²) pomaže utini da svoj let učini nečujnim i lako se približi plenu.[79] Čulo vida male ušare je takođe dobro razvijeno, ako ne bolje, onda podjednako dobro kao i kod ostalih severnoameričkih sova.[75][80]

Plen uredi

Hrani se širokim spektrom malih sisara teških između 10 i 100 grama; prosečna težina plena varira od 25 do 45 grama, a većina plena je lakša od 65 grama.[81][82] Voluharice, posebno čivavska (Microtus pennsylvanicus), prerijska (Microtus ochrogaster) i brdska voluharica (Microtus montanus) dominiraju u ishrani male ušare u mnogim oblastima Severne Amerike.[83][84][85][86][87][88][89] U Velikim ravnicama i zapadnim delovima Sjedinjenih Država brojno dominantni u ishrani su glodari iz roda Peromyscus (Peromyscus leucopus i Peromyscus maniculatus),[75][90][91] dok u sušnim oblastima značajan deo ishrane čine jedinke iz rodova Perognathus i Dipodomys.[92][93][47][62][94][95][96] Pored ovih, utina se hrani i vrstom džepnog gofera — Thomomys talpoides,[97] kućnim mišem (Mus musculus),[98] rovčicama (Blarina, Cryptotis, Sorex), zečevima i kunićima, miševima skakavcima (Onychomys leucogaster), žitnim miševima (Reithrodontomys megalotis) i mladim pacovima. Uz glodare, redovno jede i guštere (Sceloporus graciosus, Phrynosoma douglassi, Cnemidophorus tigris),[62][93] zmije (Storeria dekayi, Arizona elegans),[62][90] krtice (Condylura cristata),[99] slepe miševe (Nycticeius humeralis, Lasiurus cinereus, Myotis lucifugus, Antrozous pallidus),[90][75] dugorepu lasicu[100] i veverice (Spermophilus townsendii, Tamias minimus, Sciurus vulgaris).[96][101] U Evropi je ishrana dosta slična, tako da se u Švedskoj takođe hrani voluharicama, prvenstveno močvarnom livadskom voluharicom (Microtus agrestis), koja tokom zime čini preko 80% ishrane male ušare i vodenom voluharicom (Arvicola amphibius), koju konzumira tokom leta, kao i šumskom voluharicom (Myodes glareolus). Tokom cele godine se hrani šumskim mišem (Apodemus sylvaticus) i žutogrlim mišem (Apodemus flavicollis). U Srbiji se najčešće hrani sitnim sisarima kao što su poljski miševi i voluharice, veoma retko ostalim glodarima, sitnijim pticama, insektima i žabama.[5] U Evropi se takođe hrani malom lasicom, slepim miševima, pacovima, rovčicama i krticama.[102]

Ptice, prvenstveno vrabac pokućar, čine preko 50% ishrane male ušare tokom zime u Iraku,[103] a pored toga, hrani se i raznim vrstama ptica pevačica i ogrličastom leštarkom.[104] U severnoj Evropi, na meniju male ušare često se mogu naći zebe, a zabeleženo je da se hranila malim drozdom (Turdus iliacus), velikom senicom (Parus major), brezovim zviždakom (Phylloscopus trochilus) i strnadicom žutovoljkom (Emberiza citrinella).[105]

  •  
    Mala ušara u zoo vrtu u Belorusiji
  •  
    Kandže male ušare kojima hvata plen

Vokalizacija uredi

Tokom sezone gnežđenja, utina ima kompleksan vokalni repertoar, ali je tokom ostatka godine uglavnom tiha. Do sada je zabeleženo preko 10 različitih oglašavanja, a neka od njih se javljaju retko i u specifičnim situacijama, dok je svega nekoliko njih često i mogu se redovno čuti.[6]

Mladunci se oglašavaju kratkim, mekim „zii” ili glasnijim, piskavim „pziii”. Prilikom traženja hrane ispuštaju meko pištanje koje podseća na zvuk škripe vratima ili krckanje grana drveća na vetru.[6] Neki naučnici ovo dozivanje opisuju kao veoma prodoran glas koji podseća na škripu ljuljaške i koji se može čuti i na udaljenosti od preko 2 km.[5][106] Kada su u blizini ljudi, mladunci se oglašavaju kreštavim krikom, koji verovatno predstavlja oglašavanje u slučaju opasnosti. Nije poznato kada mladunci razvijaju oglašavanje koje koriste odrasli, ali, s obzirom na to da su istraživanja pokazala da on nepevačica jedino papagaji i kolibriji uče pevanje od roditelja,[107] veruje se da je razvoj vokalnih sposobnosti kod utine, i kod drugih sova, urođen.[9]

Mužjak se oglašava tihim hukanjem, dok ženka ima malo kmečaviji glas. Tipično oglašavanje mužjaka, njegova reklamna pesma, predstavlja seriju od 10 do preko 200 hukova koje ravnomerno ponavlja na svake 2—4 sekunde, a koji se mogu čuti na udaljenosti do jednog kilometra.[6] Sa druge strane, ženka se oglašava mekim, nazalnim „šuu-uuh” koje je više u odnosu na mužjakovo hukanje i ne završava se iznenadno.[27] Njeno oglašavanje je harmonično i ponavlja se na svakih dve do osam sekundi, ali je jedva čujno na udaljenosti od 60 m.[6] U poređenju sa mužjakovim oglašavanjem, oglašavanje ženke više podseća na duvanje u češalj ili na blejanje jagnjeta.[108][109]

Alarmne dozive ispuštaju oba pola, a najčešće je lajavo „uuak uuak uuak”. Slično kao i kod ostalih dozivanja, i ovo dozivanje je kod ženke više nego kod mužjaka,[84] upravo zbog toga što mužjak ima manju siringu od ženke.[110] Odrasle jedinke takođe ispuštaju razvučeno, vriskavo „jauu” i osorno, mačkoliko „uuauu”.

Reklamna pesma mužjaka se najčešće može čuti u periodu februar—maj, sa vrhuncem u martu,[84][97] a povremeno traje i do kraja perioda ležanja ženke na jajima — do juna.[9] Ovu pesmu mužjak ispušta uglavnom sa svog odmarališta,[111] a povremeno i u letu, kao i sa zemlje.[27] Ženka svoje kmečanje ispušta iz gnezda ili obližnjeg odmarališta,[6] a sa istim počinje tokom februara, pre nego da položi jaja i nastavlja da se tako oglašava tokom inkubacije.[27] Alarmni pozivi se, sa druge strane, mogu čuti kasnije, kada su već jaja pred izleganjem pa sve dok mladunci ne napuste gnezdo. Za razliku od ostalih dozivanja, koja se uglavnom ispuštaju noću, počevši od zalaska sunca pa nadalje, alarmni dozivi se mogu čuti u bilo koje doba dana i noći, a sve u zavisnosti od toga kada se pojavi pretnja.

Kada je reč o nevokalnim oglašavanjima, kako mladunci, tako i odrasle jedinke, kada se nađu u blizini ljudi, počinju da klepeću kljunom, stvarajući tako glasan prasak, a odrasla utina se ovako oglašava i kada brani gnezdo od predatora.[9] Zvuk nalik udarcu biča utina proizvodi pljeskanjem krilima i može se čuti na udaljenosti većoj od sto metara.[6] Uglavnom ga proizvodi mužjak, i to tokom udvaranja, kada 6—20 puta pljeska krilima, što predstavlja deo njegovog specifičnog leta kojim osvaja ženku.[111]

Ponašanje uredi

Kretanje uredi

Bespomoćni mladunci se obično kreću s grane na granu skakutanjem i cupkanjem, a oni manji, koji još uvek ne mogu da hodaju, kreću se tako što se nogama odguruju, a potpomažu se krilima i kljunom.[9] Odrasle jedinke provode izuzetno malo vremena krećući se po zemlji, već većinu vremena provode u gnezdu, na odmaralištu ili u letu. Kada je reč o letu, on se prilikom lova sastoji od dugih perioda jedrenja, ispresecanih dubokim zamasima krila. Kada lovi, često se izdiže iznad zemlje i lebdi na visini, da bi lakše osmatrala oblast i uočila plen. Utina je veoma okretna u letu i često se obrće i zavrće da bi lakše prošla kroz gustu vegetaciju.[9]

Briga o sebi uredi

Mala ušara je mahom noćna ptica i najaktivnija je nakon zalaska sunca, provodeći obično 1—5 sati u letu tokom noći.[8] Ženka tokom inkubacije dan provodi u gnezdu, dok se mužjak u tom periodu nalazi uglavnom na granama obližnjeg drveća. Mužjak je uglavnom tokom sezone gnežđenja usamljen, mada može i da provodi dan zajedno sa mužjacima iz okolnih gnezdilišta,[9] pa je tako u jugoistočnom Ajdahu zabeleženo i do 40 ptica na odmaralištu.[96] Van sezone gnežđenja je zajedničko provođenje vremena uobičajeno, kada utine stoje na odmaralištima međusobno udaljene manje od jednog metra, a na visini od 0,5 do 5 m iznad zemlje. Ovakva legla se formiraju od juna do oktobra, a ptice se razilaze u februaru ili martu, kada počinje proces spajanja parova i razmnožavanja. Tipično leglo se sastoji od 2—20 ptica, ali su bila zabeležena i ona sa preko 100 jedinki.[6]

Teritorijalnost uredi

Utina je generalno konspecifijski tolerantna, tako da dosad nisu zabeleženi slučajevi napada na druge jedinke svoje vrste. Sa druge strane, obično napada ljude koji se približe gnezdu, kao i druge potencijalne predatore. Kao odgovor na pretnju, utina se šćućuri i spusti glavu, oklembesi krila i razbaruši perje. Sve ovo je praćeno oglašavanjem, a ponekad se ljulja levo-desno i širi krila, postavljajući ih iza leđa.[9]

S obzirom na to da često vreme provodi zajedno sa drugim jedinkama svoje vrste, utina često ne brani prostor neposredno oko svog gnezda, a odrasle jedinke iz različitih gnezda često love na istim poljima. Može se čak i gnezditi u širokim kolonijama, sa najbližim gnezdom na svega petnaestak metara udaljenosti.[112][113]

Spajanje parova uredi

Spajanje parova počinje verovatno krajem zime, pre nego što se raspuste zajednička gnezdilišta,[8] a započinje udvaranjem mužjaka koje se sastoji od oglašavanja i karakterističnog letenja — cik-cak let oko gnezda praćen dubokim zamasima krila, ispresecan jedrenjem i klepetanjem krilima.[114] Nakon toga, mužjak staje na obližnje odmaralište i počinje da leprša krilima, a ženka na to odgovara tako što se šćućuri na svom odmaralištu ili na zemlji, spuštajući krila dole. Mužjak potom doleće do ženke (ili obrnuto) i počinje parenje, a kopulacija traje oko tri sekunde. Neposredno pre i nakon kopulacije može doći i do međusobnog trebljenja i udešavanja, kada jedna jedinka drugu kljunom čisti od parazita i uređuje joj perje, a ovaj proces se dešava i tokom odgajanja mladunaca, često i tokom cele sezone gnežđenja.[115] Nakon što odgoje mladunce, mužjak i ženka se razilaze i u većini slučajeva ne dolazi do ponovnog spajanja.[116][117]

Predacija uredi

Među evropskim sovama, mala ušara je ubedljivo najčešća žrtva predatora, a u većini slučajeva je napadaju jastreb (Accipiter gentilis), buljina (Bubo bubo), mišar (Buteo buteo) i sivi soko (Falco peregrinus), a ponekad i crna lunja (Milvus migrans), dugorepa (Strix uralensis) i šumska sova (Strix aluco). U Severnoj Americi, mala ušara je plen američke buljine (Bubo virginianus),[118][97] prugaste sove (Strix varia),[119] surog orla (Aquila chrysaetos), crvenorepog mišara (Buteo jamaicensis)[120] i crvenoplećeg jastreba (Buteo lineatus).[120][121]

Kada je reč o predatorima jaja i mladunaca, obično su to rakuni (Procyon lotor) i američko bodljikavo prase (Erethizon dorsatum),[112] a od ptica kuperov jastreb (Accipiter cooperii), crvenorepi mišar i crvenopleći jastreb.[120][97] Pored toga, zabeleženo je i da borova zmija (Pituophis melanoleucus), američki gavran (Corvus brachyrhynchos) i američka svraka (Pica hudsonia) napadaju gnezdo i jedu mladunce.[9][122]

Kao odgovor na ljudske pretnje, utina se može ponašati na različite načine, zavisno od jedinke, ali i od perioda inkubacije i starosti mladunaca. S obzirom da je dobro kamuflirana, ženka često dozvoljava predatorima da se približe blizu, retko reagujući i izlazeći iz gnezda ako je pretnja udaljenija od dva metra, a zabeleženo je čak i da je ženka ostala u gnezdu na jajima čak i kada je bila dodirnuta od strane čoveka. Odbrana gnezda je svakako najslabija tokom inkubacije, a najjača u periodu kada su mladunci stari 2—6 nedelja.[123] Tokom ležanja ženke na jajima, mužjak uglavnom kruži oko gnezda i klepeće kljunom i ispušta različite dozive kada uoči pretnju. Pored toga, ponekad se pretvara da je povređen i širi krila na svom odmaralištu ili na zemlji, kako bi odvratio pažnju predatoru s gnezda. Nekada se dešava i da odrasle jedinke iz susednih gnezda pomažu roditeljima da odbrane gnezdo, ukoliko je predator relativno blizu i može da ugrozi i njihovo gnezdo.[124]

  •  
    Parlament utina odmara na drvetu, Mužlja (Srbija)
  •  
    Utina na odmaralištu
  •  
    Mala ušara na grani
  •  
    Mala ušara u letu
  •  
    Pelet male ušare

Razmnožavanje uredi

Utina ne gradi gnezdo, već od drugih ptica preotima već napravljena gnezda.[5] Najčešće se gnezdi na četinarima, posebno onima sa gustom krunom. Ženka u proseku polaže 3—5 jaja u razmacima od po 2 dana. Ženka polaže jaja od polovine marta do kraja aprila. Mladi se izležu iz jaja posle 28 dana, a iz gnezda izlaze 25 dana nakon izleganja. Kada napune 7 nedelja, potpuno su sposobni da lete, međutim, sa roditeljima ostaju još oko dva meseca, a potom se potpuno osamostale.[5]

Formiranje parova i odabir gnezda uredi

Formiranje parova odvija se u periodu januar—mart, pre raspuštanja zajedničkih gnezdilišta, ili neposredno nakon što se gnezdilišta raspuste, a u nekim slučajevima mužjak pronalazi i zauzima gnezdo i do osam dana pre nego da ženka dođe.[6] Obično tokom godine postoji jedno leglo koje se formira od sredine marta do sredine maja,[112] nekada čak i tokom februara.[125] Međutim, u godinama kada hrane ima u izobilju,[8] ova sova na svet donosi veći broj mladunaca ili se gnezdi 2 puta,[5][126] a ovo se dešava i kada prvo leglo izgubi, uglavnom tako što je ljudi poremete ili joj predatori pojedu jaja.[112]

Tipična lokacija za gnezdo je zapravo gnezdo neke druge ptice u gustom granju drveća pošto ni utina, kao ni većina sova, ne gradi gnezdo, već samo koristi već postojeća gnezda,[112][127] i to uglavnom gnezda američke svrake (Pica hudsonia), američkog gavrana (Corvus brachyrhynchos), ili su to prirodne šupljine u drveću.[46] Ponekad koristi i gnezda običnog gavrana (Corvus corax), kuperovog jastreba (Accipiter cooperii) ili nekog mišara (Buteo).[119][92][47][120] Pored toga, gnezdi se u patuljastim imelama (Arceuthobium), metlicama četinara, prirodnim platformama u saguaro kaktusu (Cereus giganteus), ili gnezdu sive veverice (Sciurus carolinensis).[97][127][128]

Gnezdo se obično nalazi na nešto više od tri metra iznad zemlje, duboko u krošnji drveta.[46] Utina izbegava usamljeno drveće i jednoredne drvorede, već uglavnom bira šumarke šire od deset metara ili veće šume.[112] Gnezdo joj je u proseku duboko oko 65 milimetara, a 220 milimetara u prečniku.[112] Gnezdo može ponovo biti iskorišćeno, ali verovatnije od strane nekog drugog para utina. U slučajevima kada se dva puta gnezdi tokom sezone, najčešće koristi isto gnezdo.[9]

Polaganje jaja i inkubacija uredi

 
Jaje male ušare, kolekcija Muzeja Vizbaden

Nakon parenja, ženka polaže 3—5 eliptičnih, belih, blago sjajnih i glatkih jaja, obično u razmacima od po dva dana.[27][6] Jaja su u proseku 37—44 milimetara duga i 30—35 milimetara široka, a prosečna težina jednog jajeta iznosi 24,5 grama.[8][9] Inkubaciju vrši isključivo ženka, koju započinje odmah nakon polaganja prvog jajeta. Inkubacija obično traje 26—28 dana, a za to vreme mužjak donosi ženki hranu i brani gnezdo od neprijatelja.[6] Ženka gotovo nikada ne napušta jaja, osim u kratkim periodima tokom noći, kada izlazi da izbaci izmet i pelet.[84][96] Obično čvrsto sedi na jajima, koja okreće 5—12 puta tokom noći, a pomera se isključivo kada se pretnja približi na dva metra od gnezda, i u tom slučaju uznemireno maše krilima kako bi istu oterala.[9]

Izleganje i briga o mladuncima uredi

Slabo pijukanje od strane mladunaca može se čuti još dok su u jajetu, kratko pre izleganja.[9] Nakon izleganja, mladunci su slepi, u proseku 17,5 grama teški polučučavci koji u potpunosti zavise od roditelja.[8] Oči počinju da im se otvaraju sa pet dana starosti, a perje počinje da se pojavljuje nakon dve nedelje i u potpunosti zamenjuje meko paperje oko tri nedelje nakon izleganja. U tom periodu se formira i juvenilno letno perje, a u petoj i šestoj nedelji života se razvija i konturno perje. Sa osam nedelja starosti, mladunci su dosta razvijeni i paperje se može videti još jedino pomalo na glavi i nogama.[8]

Mužjak neposredno pre izleganja mladunaca ženki donosi više hrane, tako da par u gnezdu pravi zalihe kako bi obezbedio dovoljno hrane za mladunce. Ptiće u prve dve nedelje hrani isključivo ženka, i to hranom koju donosi mužjak. U ovom periodu ženka ne napušta gnezdo, tako da se u gnezdu redovno može naći pelet koji ženka izbacuje. Kada mladunci navrše tri nedelje, teški su nešto više od 200 grama i počinju da polako napuštaju gnezdo i vreme provode na obližnjim granama,[8] kada ih ženka još uvek hrani, ali tada ne provodi ceo dan u gnezdu, već povremeno napušta isto kako bi i ona lovila.[96][129] Dok su manji, mladunce hrani tako što im kida hranu na komade, a kad malo porastu postaju sposobni da gutaju ceo plen.[6] Sa osam nedelja starosti, mladunce više ne hrani ženka, već ih ona napušta, tako da o njima nastavlja da se brine mužjak, koji ih hrani naredne 2—3 nedelje. U tom periodu mladunci već počinju polako da lete, a ubrzo potom i da love, uglavnom manje životinje.[130][9]

  •  
    Mladunče utine
  •  
    Mladunče sa raširenim krilima
  •  
    Glava mlade ptice
  •  
    Glava ptića utine sa podignutim ušnim pramenovima
  •  
    Mladunci utine (fotografija iz 1895. godine)
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Demografija i populacije uredi

Utina stiče polnu zrelost sa oko godinu dana starosti, kada počinje njen reproduktivni život.[124] Tokom sezone gnežđenja jedan par se najčešće gnezdi jednom, mada su zabeleženi slučajevi kada je tokom jedne sezone par imao dva legla, i to u situacijama kada je hrane u izobilju ili kada im predatori unište gnezdo u ranoj fazi inkubacije. Prosečna veličina legla u Severnoj Americi iznosi 4,5, krećući se od 2 do 10 i blago se povećavajući od juga ka severu i od istoka ka zapadu.[131] U Ajdahu, legla uglavnom sadrže 5—6 jaja, maksimalno 7.[45][46] U Evropi je situacija slična, tako da leglo u proseku sadrži 4,9 jaja, a broj se takođe blago povećava od juga ka severu.[27]

Uspešnost gnežđenja male ušare zavisi od oblasti u kojoj se gnezdi, kao i od trenutne godine i prisustva plena. Tako se u Severnoj Americi kreće od 34% do 54% u Ajdahu,[112] oko 80% u Arizoni i Kaliforniji,[92][120] dok u Evropi ovaj prosek iznosi nešto više od 40%.[127] U Americi obično 3—4,5 mladunaca doživi odraslu dob,[45][47][112][97] dok je u Evropi ovaj broj nešto manji i kreće se između 2,8 i 3,2.[132][133]

Životni vek i smrtnost uredi

Prosečan životni vek utine utvrđen na osnovu stotinak uzoraka iznosi 9 godina,[134] mada naučnici pretpostavljaju da je to loša procena, s obzirom na mali broj uzoraka.[9] U Evropi je najstarija zabeležena jedinka živela čak 27 godina i 9 meseci,[6] što ukazuje na to da je prosečan životni vek ove sove svakako veći od 9 godina.[9]

Glavni uzroci smrtnosti male ušare jesu glad i predatori.[112] Pored toga, ona često strada i na putevima u sudarima sa vozilima.[23] Pošto se nalazi u neposrednoj blizini ljudi, ova sova se često uznemirava, a neretko se dešava se da je ljudi progone, pa čak i ubijaju zbog predrasuda i sujeverja.[9][135]

Populacioni status uredi

Utina je relativno česta sova u Severnoj Americi, ali njena brojnost varira iz godine u godinu. Ne postoje precizni podaci o brojnosti na teritoriji Severne Amerike, a kada je reč o Evropi, najbrojnija je u Srbiji (8.000—11.000), Hrvatskoj (10.000—15.000), Ujedinjenom Kraljevstvu (3.000—10.000 parova), Holandiji (5.000—7.000), Francuskoj (1.000—10.000) i Švedskoj (10.000).[9] Srbija je jedna od država u Evropi sa najvećim brojem utina — u centralnoj Srbiji se broj gnezdećih parova procenjuje na 5.000—7.000, dok u Vojvodini ovaj broj iznosi 3.000—4.000 parova.[28] Ukupna brojnost za celu Srbiju procenjuje se na 11.000 parova, dok novije procene iz 2015. godine navode 19.000—28.000 parova u Srbiji, zajedno sa Kosovom.[30]

Brojnost utine je teško utvrditi, s obzirom na njene nomadske navike i često lutanje u potrazi za hranom. Evropska populacija procenjuje se na 304.000—776.000 parova, odnosno 609.000—1.550.000 odraslih jedinki. Kako evropska populacija čini oko 28% ukupne svetske populacije, celokupan broj malih ušara u svetu grubo se procenjuje na 2.180.000—5.540.000 odraslih jedinki, ali su potrebna dodatna istraživanja koja bi potvrdila ove procene.[136] Trenutni podaci ukazuju na blago smanjenje brojnosti u nekim delovima Sjedinjenih Država, među kojima su Kalifornija, Nju Džerzi, Merilend, Pensilvanija, Indijana i Južna Dakota, gde se kao glavni razlog za manji broj sova navodi uništavanje njenog staništa,[120] a pored toga je uočen i stalni pad broja jedinki koje iz južne Kanade migriraju u Sjedinjene Države.[9] Pored toga, u velikom delu Evrope brojnost ove sove je u stalnom padu,[23] gde je veliki problem narušavanje njenih prirodnih staništa i nestajanje mesta gde se može gnezditi, kao i mesta gde lovi.[23]

Zaštita uredi

Mala ušara ima veliki značaj za ljude, pošto prirodno kontroliše brojnost glodara. Istraživanja su pokazala da jedna porodica utina za godinu dana pojede i do 10.000 glodara,[106] pa time ona smanjuje potrebu za korišćenjem otrova i time ljudima ušteđuje znatna materijalna sredstva.[23] Primena ovih otrova u poljoprivredi narušava zdravlje ljudi i životinja pošto zagađuje hranu i životnu sredinu,[23] tako da mala ušara, a i sove generalno, posredno utiču i na zdravlje ljudi.

S obzirom na primećeno opadanje broja jedinki, mala ušara je u mnogim delovima sveta zaštićena zakonom. Na nivou Sjedinjenih Država, ona se i dalje nalazi u kategoriji „poslednja briga”, ali je u Ilinoisu i Ajovi obeležena kao ugrožena, dok je u Kaliforniji, Montani, Severnoj Dakoti, Viskonsinu, Mičigenu i Misuriju označena kao vrsta od posebne brige.[137][138][139] U Evropi se takođe radi na njenom očuvanju, pa je tako u Srbiji zaštićena kao prirodna retkost i zabranjeno je njeno hvatanje, ubijanje i uznemiravanje u toku cele godine.[5] Nalazi se u Crvenom popisu ptica Hrvatske i strogo je zaštićena Zakonom o zaštiti prirode i Pravilnikom o proglašenju divljih svojti zaštićenim i strogo zaštićenim.[10] U Velikoj Britaniji je takođe sve manje jedinki male ušare, a pad u brojnosti primetan je još od 1930-ih,[140] tako da se danas širom Velike Britanije postavljaju veštačke korpe i gnezda u kojima se mala ušara gnezdi, čime se pokušava ublažavanje uništenja mesta na kojima se ona prirodno gnezdi.[127][141] U Danskoj je sađenje velikog broja novih četinara takođe pospešilo normalizaciju brojnosti jedinki male ušare.[142]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ U srpskom jeziku mala ušara ima preko sto različitih imena, a spisak njih može se videti ovde.

Reference uredi

  1. ^ BirdLife International (2021). „Asio otus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 13. 6. 2022. 
  2. ^ „Strogo zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  3. ^ Mikkola, M. (1983). The owls of Europe. Vermillion, SD: Buteo Books. 
  4. ^ Cramp, S. (1985). Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa. 4, terns to woodpeckers. New York: Oxford University Press. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i Publikacija Naučno-istraživačkog društva Josif Pančić - „Otvorimo oči, zaštitimo sove“
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r Cramp 1985. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFCramp1985 (help)
  7. ^ Mala ušara na www.owlpages.com, Pristupljeno 12. 4. 2013.
  8. ^ a b v g d đ e ž z Wijnandts 1984.
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć Marks, J. S.; Evans, D. L.; Holt, D. W. (1994). Poole, A. F.; Gill, F. B., ur. „Long-eared Owl (Asio otus)”. The Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. doi:10.2173/bna.133. 
  10. ^ a b Jovanovac 2016.
  11. ^ Rogers, K. (2008). Birds. Britannica Illustrated Science Library, Encyclopædia Britannica. str. 101. 
  12. ^ Snyder, N. F. R.; Wiley, J. W. (1976). „Sexual size dimorphism in hawks and owls of North America”. Ornithol. Monogr. 20. 
  13. ^ Wijnandts, H. (1984). „Ecological energetics of the Long-eared Owl (Asio otus)”. Ardea. 72: 1—92. 
  14. ^ Davis, A. H.; Prytherch, R. (1976). „Field identification of Long-eared and Short-eared owls”. Br. Birds. 69: 281—287. 
  15. ^ a b Holt, D. W.; Leasure, S. M. (1993). Poole, A.; Gill, F., ur. „Short-eared Owl (Asio flammeus)”. The birds of North America. Philadelphia, PA: Am. Ornithol. Union. 62. 
  16. ^ Jovanovac, Višnja (2016). [ttps://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:181:526441 „Ishrana sove male ušare (Asio otus L. 1758) tijekom zime 2014/2015. godine na području županjske Posavine”]. Osijek: Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u Osijeku. Pristupljeno 15. 9. 2018. 
  17. ^ Heinzel, H.; Parslow, J.; Fitter, R. (1999). Collinsov džepni vodič – ptice Hrvatske i Europe. Zagreb: Hrvatsko ornitološko društvo. str. 384. 
  18. ^ Godfrey, W. E. (1947). „A new Long-eared Owl”. Can. Field-Nat. 61: 196—197. 
  19. ^ Voous, K. H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. Cambridge, MA: MIT Press. 
  20. ^ Sibley, C. G.; Monroe, B. L, Jr. (1990). Distribution and taxonomy of birds of the world. New Haven: Yale University Press. 
  21. ^ Amadon, D.; Bull, J. (1988). „Hawks and owls of the world: a distributional and taxonomic list”. Proc. West. Found. Vert. Zool. 3: 294—357. 
  22. ^ Randi, E.; Fusco, G.; Lorenzini, R.; Spina, F. (1991). „Allozyme divergence and phylogenetic relationships within the Strigiformes”. Condor. 93: 295—301. 
  23. ^ a b v g d đ Završni rezultati projekta brojanja malih ušara u Srbiji na www.josifpancic.com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. avgust 2008), Pristupljeno 12. 4. 2013.
  24. ^ a b v American Ornithologists' Union (1983). Check-list of North American Birds (6 izd.). Washington, DC: Am. Ornithol. Union. 
  25. ^ Houston, C. S. (1966). „Saskatchewan Long-eared Owl recovered in Mexico”. Blue Jay. 24: 64. 
  26. ^ Enríquez-Rocha, P.; Rangel-Salazar, J. L.; Holt, D. W. (1993). „Presence and distribution of Mexican owls: A review”. Journal of Raptor Research. 27 (3): 154—160. 
  27. ^ a b v g d đ e ž z i Mikkola 1983. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMikkola1983 (help)
  28. ^ a b „Utina - Asio otus”. sove.org.rs. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  29. ^ „Sove - Čuvari polja”. zvrk.rs. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  30. ^ a b Puzović, S.; Radišić, D.; Ružić, M.; Rajković, D.; Radaković, M.; Pantović, U.; Janković, M.; Stojnić, N.; Šćiban, M.; Tucakov, M.; Gergelj, J.; Sekulić, G.; Agošton, A.; Raković, M. (2015). Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica 2008-2013. Novi Sad: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu. 
  31. ^ „Poziv na prebrojavanje zimujuće populacije male ušare”. ptice.net. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  32. ^ Kralj, J.; Barišić, S.; Tutiš, V.; Ćirković, D. (2013). Atlas selidbe ptica Hrvatske. Zagreb: HAZU, Razred prirodne znanosti, Zavod za ornitologiju. str. 250. 
  33. ^ Kralj, J. (1997). „Ornitofauna Hrvatske tijekom posljednjih dvjesto godina”. Larus. 46: 40—42. 
  34. ^ „Mala ušara bogatstvo Ćemovskog polja”. rtcg.me. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  35. ^ Hagen, Y. (1965). „The food, population fluctuations and ecology of the Long-eared Owl (Asio otus [L.]) in Norway”. Vollebekk: Nor. State Game Res. Pap. Vollebekk. 23 (2). 
  36. ^ Lundberg, A. (1979). „Residency, migration and a compromise: adaptations to nest-site scarcity and food specialization in three Fennoscandian owl species”. Oecologia. 41: 273—281. 
  37. ^ Village, A. (1981). „The diet and breeding of Long-eared Owls in relation to vole numbers”. Bird Study. 28: 215—224. 
  38. ^ Korpimaki, E.; Norrdahl, K. (1991). „Numerical and functional responses of Kestrels, Short-eared Owls, and Long-eared Owls to vole densities”. Ecology. 72: 814—826. 
  39. ^ Carpenter, T. W. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „The role of the Whitefish Point Bird Observatory in studying spring movements of northern forest owls”. Biology and conservation of northern forest owls. Ft. Collins, CO: U.S. For. Serv. Gen. Tech. Rep.: 71—74. 
  40. ^ Evans, D. L.; Rosenfield, R. N. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Remigial molt in fall migrant Long-eared and Northern Saw-whet owls”. Biology and conservation of northern forest owls. Ft. Collins, CO: U.S. For. Serv. Gen. Tech. Rep.: 209—214. 
  41. ^ a b Slack, R. S.; Slack, C. B.; Roberts, R. N.; Emord, D. E. (1987). „Spring migration of Long-eared Owls and Northern Saw-whet Owls at Nine Mile Point, New York”. Wilson Bull. 99: 480—485. 
  42. ^ Russell, R. W.; Dunne, P.; Sutton, C.; Kerlinger, P. (1991). „A visual study of migrating owls at Cape May Point, New Jersey USA”. Condor. 93: 55—61. 
  43. ^ a b Duffy, K.; Kerlinger, P. (1992). „Autumn owl migration at Cape May Point, New Jersey”. Wilson Bull. 104: 312—320. 
  44. ^ Belopolski, L. (1975). „Migration peculiarities of some species of owls (Strigiformes) on the basis of trapping and ringing data obtained on the Courland Spit in 1957-1968.”. Commun. Baltic Comm. Study Bird Migr. 8: 51—71. 
  45. ^ a b v Craig, T. H.; Trost, C. H. (1979). „The biology and nesting density of breeding American Kestrels and Long-eared Owls on the Big Lost River, southeastern Idaho”. Wilson Bull. 91: 50—61. 
  46. ^ a b v g Marks, J. S.; Yensen, E. (1980). „Nest sites and food habits of Long-eared Owls in southwestern Idaho”. Murrelet. 61: 86—91. 
  47. ^ a b v g Thurow, T. L.; White, C. M. (1984). „Nesting success and prey selection of Long-eared Owls along a juniper/sagebrush ecotone in southcentral Idaho”. Murrelet. 65: 10—14. 
  48. ^ Marks, J. S. (1986). „Nest-site characteristics and reproductive success of Long-eared Owls in southwestern Idaho”. Wilson Bull. 98: 547—560. 
  49. ^ Bloom, P. H. (1994). „The biology and current status of the Long-eared Owl in coastal southern California”. Bull. S. Ca. Acad. Sci. 93: 1—12. 
  50. ^ Stophlet, J. J. (1959). „Nesting concentration of Long-eared Owls in Cochise County, Arizona”. Wilson Bull. 71: 97—99. 
  51. ^ Knight, R. L.; Erickson, A. W. (1977). „Ecological notes on Long-eared and Great Horned owls along the Columbia River”. Murrelet. 58: 2—6. 
  52. ^ Johnson, N. K. (1954). „Food of the Long-eared Owl in southern Washoe County, Nevada”. Condor. 56: 52. 
  53. ^ Delong, T. R. (1982). „Effect of ambient conditions on nocturnal nest behavior in Long-eared Owls”. Provo, UT: igham Young University. 
  54. ^ Marti, C. D. (1974). „Feeding ecology of four sympatric owls”. Condor. 76: 45—61. 
  55. ^ Craighead, J. J.; Craighead, F. C. (1956). Hawks, owls and wildlife. Harrisburg, PA: Stackpole Co. 
  56. ^ Paulson, D. D.; Sieg, C. H. (1984). „Long-eared Owls nesting in Badlands National Park”. S. Dakota Bird Notes. 36: 72—75. 
  57. ^ Armstrong, W. H. (1958). „Nesting and food habits of the Long-eared Owl in Michigan”. Mich. State University Mus. Publ. 1: 61—96. 
  58. ^ Reynolds, R. T. (1970). „Nest observations of the Long-eared Owl (Asio otus) in Benton County, Oregon, with notes on their food habits”. Murrelet. 51: 8—9. 
  59. ^ Glue, D. E. (1977). „Breeding biology of Long-eared Owls”. Br. Birds. 70: 318—331. 
  60. ^ „Mala sova ušara potražila pomoć”. sloboda-za-zivotinje.org. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  61. ^ Hilliard, B. L.; Smith, J. C.; Smith, M. J.; Powers, L. R. (1982). „Nocturnal activity of Long-eared Owls in southwest Idaho”. J. Idaho Acad. Sci. 18: 29—35. 
  62. ^ a b v g Marti, C. D.; Marks, J. S.; Craig, T. H.; Craig, E. H. (1986). „Long-eared Owl diet in northwestern New Mexico”. Southwest. Nat. 31: 416—419. 
  63. ^ Barrows, C. W. (1989). „Diets of five species of desert owls”. West. Birds. 20: 1—10. 
  64. ^ Bent, A. C. (1938). „Life histories of North American Birds of Prey”. Bull. U.S. Nat. Mus. 2, Orders Falconiformes and Strigiformes. 8 (170): 482. 
  65. ^ Wilson, K. A. (1938). „Owl studies at Ann Arbor, Michigan”. Auk. 55: 187—197. 
  66. ^ Birkenholz, D. (1958). „Notes on a wintering flock of Long-eared Owls Ill.”. Acad. Sci. Trans. 51: 83—85. 
  67. ^ Bosakowski, T. (1984). „Roost selection and behavior of the Long-eared Owl (Asio otus) wintering in New Jersey”. Raptor Res. 18: 137—142. 
  68. ^ Smith, D. G.; Devine, A. (1993). „Winter ecology of the Long-eared Owl in Connecticut”. Conn. Warbler. 13: 44—53. 
  69. ^ Bayldon, J. M. (1978). „Daylight hunting by Long-eared Owls”. Br. Birds. 71: 88. 
  70. ^ Glue, D. E.; Hammond, G. J. (1974). „Feeding ecology of the Long-eared Owl in Britain and Ireland”. Br. Birds. 67: 361—369. 
  71. ^ Armitage, J. S. (1968). „A study of a Long-eared Owl roost”. Naturalist. 905: 37—46. 
  72. ^ Glutz Von Blotzheim, U. N.; Bauer, K. M. (1980). Handbuch der vogel Mitteleuropas (Columbiformes-Piciformes). 9. Wiesbaden: Akademische Verlagsgesellschaft. 
  73. ^ Canova, L. (1989). „Influence of snow cover on prey selection by Long-eared Owls Asio otus”. Ethol. Ecol. and Evol. 1: 367—372. 
  74. ^ Ticehurst, C. B. (1939). „On the food and feeding-habits of the Long-eared Owl (Asio otus otus)”. Ibis. 1939: 512—520. 
  75. ^ a b v g Marti 1974.
  76. ^ Norberg, R. A. (1977). „Occurrence and independent evolution of bilateral ear asymmetry in owls and implications on owl taxonomy”. Philos. Trans. R. Soc. Lond. B. Biol. Sci. 280: 375—408. 
  77. ^ Graham, R. N. (1934). „The silent flight of owls”. J. Royal Aero. Soc. 38: 837—843. 
  78. ^ Norberg, R. A. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Evolution, structure, and ecology of northern forest owls”. Biology and conservation of northern forest owls: 9—43. 
  79. ^ Poole, E. L. (1938). „Weights and wing areas in North American birds”. Auk. 55 (3): 511—517. 
  80. ^ Dice, L. R. (1945). „Minimum intensities of illumination under which owls can find dead prey by sight”. Am. Nat. 79: 385—416. 
  81. ^ Marti, C. D. (1976). „A review of prey selection by the Long-eared Owl”. Condor. 78: 331—336. 
  82. ^ Marks, J. S. (1984). „Feeding ecology of breeding Long-eared Owls in southwestern Idaho”. Can. J. Zool. 62: 1528—1533. 
  83. ^ Wilson 1938.
  84. ^ a b v g Armstrong 1958.
  85. ^ Errington, P. L. (1932). „Food habits of southern Wisconsin raptors”. Condor. 34: 176—186. 
  86. ^ Randle, W.; Austing, R. (1952). „Ecological notes on Long-eared and Saw-whet owls in southwestern Ohio”. Ecology. 33: 422—426. 
  87. ^ Weller, M. W.; Fredrickson, L. H.; Kent, F. W. (1963). „Small mammal prey of some owls wintering in Iowa”. Iowa State J. Sci. 38: 151—160. 
  88. ^ Klippel, W. E.; Parmalee, P. W. (1982). „Prey of a wintering Long-eared Owl in the Nashville Basin, Tennessee”. J. Field Ornithol. 53: 418—420. 
  89. ^ Holt, D. W.; Childs, N. N. (1991). „Non-breeding season diet of Long-eared Owls in Massachusetts”. J. Raptor Res. 25: 23—24. 
  90. ^ a b v Cahn, A. R.; Kemp, J. T. (1930). „On the food of certain owls in east-central Illinois”. Auk. 47: 323—328. 
  91. ^ Voight, J.; Glenn-Lewin, D. C. (1978). „Prey availability and prey taken by Long-eared Owls in Iowa”. Am. Midl. Nat. 99: 162—171. 
  92. ^ a b v Stophlet 1959.
  93. ^ a b Marks 1984.
  94. ^ Barrows 1989.
  95. ^ Maser, C. E.; Hammer, E. W.; Anderson, S. H. (1970). „Comparative food habits of three owl species in central Oregon”. Murrelet. 51: 29—33. 
  96. ^ a b v g d Craig, T. H.; Craig, E. H.; Powers, L. R. (1985). „Food habits of Long-eared Owls (Asio otus) at a communal roost site during the nesting season”. Auk. 102: 193—195. 
  97. ^ a b v g d đ Bull, E. L.; Wright, A. L.; Henjum, M. G. (1989). „Nesting and diet of Long-eared Owls in conifer forests, Oregon”. Condor. 91: 908—912. 
  98. ^ Bosakowski, T. (1982). „Food habits of wintering Asio owls in the Hackensack Meadowlands”. Rec. N.J. Birds. 8: 40—42. 
  99. ^ Choate, J. R. (1971). „Notes on geographic distribution and habitats of mammals eaten by owls in southern New England”. Trans. Kans. Acad. Sci. 74: 212—216. 
  100. ^ Stelter, L. S.; Nagy, J. G. (1979). „Raptor food habits in the oil shale region of northwestern Colorado”. Colo. Field Ornithol. J. 13: 7—12. 
  101. ^ Hooper, T. D.; Nyhof, M. (1986). „Food habits of the Long-eared Owl in south-central British Columbia”. Murrelet. 67: 28—30. 
  102. ^ Nilsson, Ingvar N. (1981). „Seasonal Changes in Food of the Long-Eared Owl in Southern Sweden”. Ornis Scandinavica (Scandinavian Journal of Ornithology). 12 (3): 216—223. doi:10.2307/3676081. 
  103. ^ Hartley, P. H. T. (1947). „The food of the Long-eared Owl in Iraq”. Ibis. 89: 566—569. 
  104. ^ Sutton, G. M. (1926). „Long-eared Owl capturing Ruffed Grouse”. Auk. 43: 236—237. 
  105. ^ Korpimäki, E. (1992). „Diet composition, prey choice, and breeding success of Long-eared Owls: effects of multiannual fluctuations in food abundance”. Can. J. Zool. 70 (70): 2373—2381. 
  106. ^ a b „Mala ušara najurbanija sova”. politika.rs. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  107. ^ Gaunt, S. L. L.; Baptista, L. F.; Sánchez, J. E.; Hernandez, D. (1994). „Song learning as evidenced from song sharing in two hummingbird species (Colibri coruscans and C. thalassinus)”. Auk. 111: 87—103. 
  108. ^ Hosking 1941.
  109. ^ Hawley, R. G. (1966). „Observations on the Long-eared Owl”. Sorby Rec. 2: 95—114. 
  110. ^ Miller, A. H. (1934). „The vocal apparatus of some North American owls”. Condor. 36: 204—213. 
  111. ^ a b Hawley 1966.
  112. ^ a b v g d đ e ž z i Marks 1986.
  113. ^ Marks, J. S. (1985). „Yearling male Long-eared Owls breed near natal nest”. J. Field Ornithol. 56: 181—182. 
  114. ^ Hosking, E. J. (1941). „Some notes on the Long-eared Owl”. Br. Birds. 35: 2—8. 
  115. ^ Scott, D. (1980). „Owls allopreening in the wild”. Br. Birds. 73: 436—439. 
  116. ^ Bijlsma, R. (1977). „Worthwhile information on reproduction in the Long-eared Owl (Asio otus L.)”. Levende Nat. 80: 163—170. 
  117. ^ Fritz, R.; Sander, J.; Sander, A.; Norgall, A.; Norgall, T. (1977). „Zur Kopulation der Waldohreule”. Charadrius. 13: 105—110. 
  118. ^ Errington 1932.
  119. ^ a b Bent 1938.
  120. ^ a b v g d đ Bloom 1994.
  121. ^ Mikkola, H. (1976). „Owls killing and killed by other owls and raptors in Europe”. Br. Birds. 69: 144—154. 
  122. ^ Amstrup, S. C.; McEneaney, T. P. (1980). „Bull snake kills and attempts to eat Long-eared Owl nestlings”. Wilson Bull. 92: 402. 
  123. ^ Ulmschneider, H. (1990). „Post-nesting ecology of the Long-eared Owl (Asio otus) in southwestern Idaho”. Boise, ID: Boise State University. 
  124. ^ a b Marks 1985.
  125. ^ Kebbe, C. E. (1954). „Early nesting record of the Long-eared Owl”. Murrelet. 35: 31. 
  126. ^ „Sova utina - Asio otus”. zanimljiv.org. Pristupljeno 14. 9. 2018. 
  127. ^ a b v g Glue 1977.
  128. ^ Millsap, B. A. (1998). Glinski, R. L., ur. „Long-eared Owl (Asio otus)”. The raptors of Arizona. Tucson: University Arizona Press. 
  129. ^ Delong 1982.
  130. ^ Ulmschneider 1990.
  131. ^ Murray, G. A. (1976). „Geographic variation in the clutch size of seven owl species”. Auk. 93: 602—613. 
  132. ^ Village 1981.
  133. ^ Nilsson, I. N. (1984). „Prey weight, food overlap, and reproductive output of potentially competing Long-eared and Tawny owls”. Ornis Scand. 15: 176—182. 
  134. ^ Klimkiewicz, M. K.; Futcher, A. G. (1983). „Longevity records of North American birds: Columbidae through Paridae”. J. Field Ornithol. 54: 123—137. 
  135. ^ „Otvori oči“ - NID SB Josif Pančić Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2008), Pristupljeno 12. 4. 2013.
  136. ^ „Asio otus”. iucnredlist.org. Pristupljeno 15. 9. 2018. 
  137. ^ Marti, C. D.; Marks, J. S. (1989). Pendleton, B. G., ur. „Medium-sized owls”. Proceedings of the Western Raptor Management Symposium and Workshop. Washington, D.C: Natl. Wildl. Fed. Sci. Tech.: 124—133. 
  138. ^ Melvin, S. M.; Smith, D. G.; Holt, D. W.; Tate, G. R. (1989). „Small owls”. Proceedings of the northeast raptor management symposium and workshop. Washington, D.C: Natl. Wildl. Fed. Sci. Tech.: 88—96. 
  139. ^ Petersen, L. R. (1991). Pendleton, B. G.; Krahe, D. L., ur. „Mixed woodland owls”. Proceedings of the Midwest Raptor Management Symposium and Workshop. Washington, D.C: Natl. Wildl. Fed. Sci. Tech.: 85—95. 
  140. ^ Wardhaugh, A. A. (1983). Owls of Britain and Europe. New York: Blandford Press. 
  141. ^ Garner, D. J. (1982). „Nest-site provision experiment for Long-eared Owls”. Br. Birds. 75: 376—377. 
  142. ^ Wardhaugh 1983.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Утина&oldid=27740013”