Uticaj Aprilskog rata na operaciju Barbarosa

Dana 10. aprila 1941, petog dana napada na Kraljevine Jugoslaviju i Grčku koji je još uvek bio u toku, u nemačkoj Vrhovnoj komandi Oružanih snaga, u Vrhovnoj komandi Kopnene vojske, u štabovima armija i divizija počinje organizovanje izvlačenja svih raspoloživih jedinica iz borbe. Rat protiv Kraljevine Jugoslavije je bio dobijen a snage još ranije planirane za napad na Kraljevinu Grčku operacijom „Marita“ više nego dovoljne. Moglo se pristupiti njihovom transportovanju nazad, na koncentracijske položaje sa kojih su došle ili ka kojima su bile upućene pa skrenute daleko na Istoku, ka granicama Sovjetskog Saveza.

Prvo je bio zaustavljen transport trupa i materijala iz Austrije ka bojištima u Jugoslaviji. Sledeća dva-tri dana, neke jedinice iz rezerve 2. armije bile su upućene nazad, odakle su došle. O svemu tome svedoči čitav niz podataka u ratnim dnevnicima Vrhovne komande Oružanih snaga i načelnika štaba Glavne komande Kopnene vojske, genarl-pukovnika Franca Haldera. Adolf Hitler je svakodnevno urgirao kod general-pukovnika Haldera da se što brže i preciznije organizuje povlačenje pojedinih delova Vermahta. Halder je činio sve što je bilo u njegovoj moći ali mu se, po sopstvenoj izjavi činilo, da je bilo lakše doći na Balkan nego se sa njega izvući.

Svi napori najvišeg nemačkog komandnog osoblja i svih štapskih službi, naročito transporta, nesu lako uspevali da savladaju sve prepreke. A njih na Balaknu ima zaista mnogo – mala protočnost železničke mreže, malobrojne komunikacije, loša putna mreža i njihova teška prohodnost. Neophodno je bilo da se osveže i ljudi, a pre svega posade tenkova kao i ratna sredstva, i da se stari i pohabani motori u tenkovima zamene novim.

U štabovima se danonoćno radilo na praćenju kretanja kolona i železničkih kompozicija. Iznalazila su se veoma neobična rešenja: usled slabe mreže puteva i pruga, iz Grčke će jedan deo jedinica biti prebacivan brodovoma u Italiju, u Taranto, po odatle železnicom kroz Italiju, preko prevoja Brener, u Austriju, na remont i generalno osvežavanje i popunu ostale ratne opreme. Uz sve to, do početka napada na SSSR sve nemačke jedinice iz Grčke i Jugosalvije neće uspeti da stignu na vreme na budući Istočni front. I to ne samo u prvi ili drugi ešalon, nego čak ni u rezervu.

Kraljevinu Jugoslaviju je sa severa napala 2. armija pod komandom general-pukovnika Maksimilijana fon Vajksa sa devet divizija. Ona je razradom plana „Barbarosa“ bila predviđena kao glavna operativna rezerva Grupe armija „Centar“ u napadu na SSSR, koja je trebalo da nadire prema Moskvi i da se potpuno angažuje u brzom slamanju otpora Crvene armije.

Zbog učešća u napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, 2. armija nije mogla na vreme da zauzme svoj raspored u napadu na SSSR. Umesto planiranog pokreta ka Varšavi, bila je upućena na severnu granicu Jugoslavije. Sastavljena od pešadijskih jedinica, ta armija zaista nije mogla na vreme da stigne na sovjetski front. Kada je napad na SSSR počeo, ona je još bila u Poljskoj; 3. jula je prešla sovjetsku granicu, a tek oko sredine jula stigla je na front prema Moskvi, smanjenih sposobnosti za akciju zbog dugog trasnporta i usiljenih marševa.

Prethodnice 2. armije pod komandom general-pukovnika fon Vajksa, u stvari stigle su tek 10. jula na reku Berezinu. Što će reći posle već završenih teških bitaka kod Bjalistoka i Minska.

Dok je tempo operacija plana „Barbarosa“ dobijao na zamahu u Jugoslaviji su se još uvek ukrcavani poslednji veliki transporti ka Sovjetskom Savezu. Kada su krenule 73. pešadijska divizija, i iz rejona Beograda 46. i 294. pešadijska divizija – u Srbiji je već bilo očiglednih predznaka i ustaničkog pokreta KPJ pored već, od 10. maja, aktivnog pokreta JVUO pukovnika Dragoljub Mihilovića.

Treći rajh napadom na Kraljevinu Jugoslaviju 1941. nije izgubio ni ljudstvo ni materijal koliko je izgubio dragoceno vreme. A to jeste ono što je bilo nenadoknadivo. Prema doktoru Herbertu Mihaelsu, profesoru istorije na Berlinskom univerzitetu, nemački gubici u ratu sa Kraljevinom Jugoslavijom bili su izuzetno mali: 151 poginuo, 393 ranjena i 15 nestalih oficira, podoficira i vojnika. Gubici Vermahta i Vafen SS-a u Jugoslaviji u odnosu na gubitke u celokupnom ratu na Balkanu 1941. u procentima iznose: poginulih oko 8%, ranjenih oko 12% i nestalih oko 5%. Iz toga proističe da je od ukupnih gubitaka u ratu na Balkanu, u Kraljevini Jugoslaviji nije bilo ni 1/10. 90% Nemaca poginulo je u borbama protiv Grka i Britanaca.

Erih Vinhold je u svom zapisu „Prema Beogradu i Atini“ rekao: „ U ratnom pohodu na Jugoslaviju najmanje je krvi proliveno u celom Drugom svetskom ratu. Bilo je nekih jedinica koje su od Graca do grčke granice promarširale ne ispalivši pritom skoro ni jedan jedini metak.“

Nemačka je Aprilskim ratom pretrpela gubitak u jednom od tri osnovna elementa – snaga, prostor i vreme – najpresudnija za vođenje bilo kog rata. Vreme je u vojnom smislu „interval trajanja potreban za pripremu i izvođenje pojedinih ili ukupnih borbenih dejstava“ – tj. rata.

Ako se Aprilski rat 1941. ocenjuje s gledišta izgubljenog vremena za Nemačku, onda se dobija potpuno nova dimenzija.

Na „Savetovanju o situaciji u Jugoslaviji“ 27. marta, Hitler je, donoseći odluku o napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, saopštio svojim najvišim oficirima da se operacija „Barbarosa“ mora odložiti za četiri sedmice. Do tada je 15. maj 1941. bio specijalnim naređenjem označen kao dan do koga moraju biti završene sve pripreme za napad na SSSR. Operacija „Barbarosa“ će otpočeti tek 22. juna, što znači 37 dana kasnije, ili pet sedmica, a ne kako je po Hitlerovom naređenjeu bilo planirano četiri. I ne svim snagama koje su bile planirane za napad na SSSR. Neke elitne i veoma bitne ofanzivne jedinice – pre svih oklopne – zbog učestvovanja u napadu na Kraljevinu Jugosalviju i Kraljevinu Grčku zakasniće veoma mnogo sa stupanjem u borbeni poredak na budućem Istočnom frontu. Napad na Grčku – operacija „Marita“ kasnio je zbog prikupljanja snaga za napad na Jugoslaviju bezmalo nedelju dana. Umesto 1. otpočeo je 6. aprila. Te jedinice su zbog zamora ljudstva, a pre svega zbog habanja ratne tehnike i potrebe remonta i preoružavanja zakasnile da se uključe u raspored na koncentracijskom prostoru. Reč je o zakašnjenju nemačkih jedinica koje su morale da stignu u sastav ofanzivnih ili rezervnih ešalona i to nakon odlaganja plana „Barbarosa“ za 22. juni. Time je silina udara nemačkih snaga na pojedinim sektorima bila osetno smanjena a taj sekundarni faktor je bio posledica kratkotrajnog Aprilskog rata. O svemu ovome postoje mnogobrojni dokazi, podaci i svedočenja.

Adolf Hitler, (Bunker Rajhskancelarije u Berlinu, februara 1945, neutvrđenog dana):

„Protiv naše volje bili smo prisiljeni da se s oružjem umešamo u događaje na Balkanu, zbog čega je neminovno proisteklo zakašnjenje početka napada na Rusiju“.

Vilhelm Kajtel, feldmrašal, načelnik štaba Vrhovne komande Oružanih snaga (Nirnberški proces):

„Želeo bih još jednom da istaknem kako je odluka da se napadne Jugoslavija unela potpunu pometnju u sve vojne pripreme i postupke preduzete do tog časa. Nove snage morale su biti dovedene sa severa, preko Mađarske. Da nije bilo te naše intervencije na Balkanu, napad na Rusiju započeo bi mnogo ranije. Iz te intervencije proistekle su za nas mnoge neprijatnosti.“

Helmut Grajner, general-major, hroničar „Ratnog dnevnika“ Vrhovne komande Oružanih snaga:

„Napad na SSSR trebalo je da usledi sredinom maja 1941. Odlaganje napada do 22. juna posledica je odluke da se napadne Jugoslavija. I pri najpovoljnijim okolnostima, uz najbrže okončanje pohoda na Jugoslaviju i Grčku, bilo je potrebno odložiti poduhvat „Barbarosa“ otprilike za pet sedmica, dakle do druge polovine juna.“

Valter Varlimont, general-potpukovnik, pomoćnik načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande Oružanih snaga (izjava – svedočenje na Nirnberškom procesu):

„ ... Kada je reč o uticaju balkanskog pohoda na rat na Istoku, onda treba u tom pohodu razlučiti „Poduhvat 25“, napad na Jugoslaviju, od operacije „Marita“, napada na Grčku. Zašto? Zato što rat protiv Grčke uopšte nije imao uticaj na rat protiv sovjetske Rusije. Naprotiv, da bi mogao napasti Rusiju, Hitleru je bio uslov da proširi taj rat prethodnim napadom na Grčku, gde su bile britanske trupe i njihovi aerodromi. Cilj tog preventivnog napada, na Grčku, pre svega je bio zaštita naftonosnih izvora bez kojih se više ne bi mogao voditi nikakav rat, i obezbeđenje boka za napad na SSSR. Prema tome, „Marita“ je bila planirana uvertira za „Barbarosu“. Za „Maritu“ su snage bile pravovremeno koncentrisane u Bugarskoj. Napad na Grčku, vreme trajanja tog rata, uključujući i povratak trupa sa bojišta, sve je to trebalo da bude okončano do 15. maja. Od tog datuma, na koncentracijskom prostoru, nemačke Oružane snage mogle su da očekuju Firer-befel za „Barbarosu“ B-dan (dan napada).

Međutim, tada je bio izvršen prevrat u Beogradu. To sve menja iz osnova. Iskrsava „Poduhvat 25“, napad na Jugosalviju. Moj šef Jodl se energično suprotstavio ratu protiv Jugosalvije. U krugu Operativnog odeljenje šef je tvrdio da će ta kampanja dovesti do nenadoknadivog gubitka vremena. Predložio je Hitleru da prinudi Jugoslaviju na pokornost drugim sredstvima. Hitler nije hteo da ga sluša. Podviknuo mu je da umukne.

Mi u Operativnom odeljenju bili smo svesni činjenice koliko je naše komandovanje skupo stajalo pohod na Jugosalviju. Prvo, u izgubljenom vremenu do zime. Zatim, usledile su i mnoge druge implikacije. Jednostavno, to su teme o kojima smo izbegavali da govorimo.“

Evald fon Klajt, feldmaršal, tokom napada na Kraljevinu Jugoslaviju u činu general-pukovnika i komandant Prve Oklopne grupe u Bugarskoj (posleratana izjava):

„Tačno je da snage koje smo angažovali u ratu na Balkanu u poređenju sa našim sveukupnim snagama nisu bile zamašne, ali je u njihovom sastavu bio srazmerno veliki broj tenkova. Grupa tenkova koja je trebalo da nadire prema ruskom frontu u južnoj Poljskoj, učestvovala je u balkanskom pohodu. S velikim brojem tenkova trebalo je izvršiti prodor do Peloponeza, na jug, a zatim ceo isti taj put prevaliti natrag. Pre novih operacija oni su morali ići na remont, a posada na osveženje.“

Gerd fon Rundštet, feldmaršal, komandant Grupe armija „Jug“ u napadu na SSSR (posleratna izjava):

„Pripreme moja Grupe armija bile su zaustavljene zbog usporenog pristizanja oklopnih divizija sa Balkana. To je, u sprezi sa vremenskim prilikama, bio odlučujući faktor za odlaganja napada na sovjetsku Rusiju.“

Fon Rundštetova izjava se, po svemu sudeći, odnosi na petu sedmicu odlaganja napada na SSSR. Jer Hitler je taj napad već 27. marta odložio svojim naređenjem za četiri sedmice. Usporeno pristizanje divizija sa Balkana uticalo je, prema tome, samo na to da se rok koji je Hitler odredio prekorači.

Ginter Blumentrit, general-major, načelnik štaba 4. armije tokom operacije „Barbarosa“ (izjava u zarobljeništvu):

„Da li je puč u Beogradu bio podržan sa Zapada ili je to učinio SSSR, nije na nama, vojnicima, da prosuđujemo. Ali, u svakom slučaju, najmanje je bio potreban Hitleru i sigurno je da ga je on najmanje inscenirao. Taj puč, naprotiv, bio je takvo neprijatno iznenađenje da je gotovo ceo tadašnji plan operacija 12. armije u Bugarskoj okrenuo naopačke. Primera radi: fon Klajstove oklopne divizije iz Bugarske morale su – umesto na jug jednim delom da krenu na severozapad, pravcem ka Beogradu. Dalja improvizacija bile su operacije 2. armije. Te jedinice su iz marša razvijane u napad na Jugoslaviju. Ove komplikacije prinudile su našu Vrhovnu komandu na promenu datuma kampanje na Istoku sa meseca maja za – juni.“

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske (zapisnik o Hitleru):

„Kampanja u Jugoslaviji i, takođe, potreba da se prošire ciljevi u vezi sa Grčkom, prisilile su Firera da odloži napad na sovjetsku Rusiju za nekih osam sedmica.“

Na neposredno pitanje u pismu upućenom Halderu šta bi, osim odlaganja na Istoku – zbog kampanje u Jugoslaviji i potrebe da se prošire ciljevi u vezi sa Grčkom (* prvobitni nemački cilj bio da se ograniči na zauzimanje većeg dela, ali ne i cele Kraljevine Grčke. Docnije, tek uz napad na Kraljevinu Jugosalviju, postavljeni cilj proširen je do zauzimanja ostrva Krit *) – mogao još o tom odlaganju da kaže, odnosno koju bi činjenicu, po njemu trebalo istaći za bolje razumevanje daljeg razvoja događaja, bivši načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, takođe u pismu, odgovorio je da više ne bi ništa imao dodati onome čim je već dopunio svoj izveštaj Hitleru, podnet mu u sredu 30. aprila. Tekst tog izveštaja lično je sam Halder uneo u „Ratni dnevnik“. Dopunu je predao posle rata pismeno Hans-Adolfu Jakobzenu, koji je sredio i publikovao njegov „Ratni dnevnik“. Jakobzen je to dopunsko objašnjenje uneo u „Ratni dnevnik“ pod istim datumom – 30. april, ali kao fusnotu pod brojem 6.

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, („Ratni dnevnik“, 30. april 1941):

„15:00 časova, izveštaj Fireru:

1. Vremenski rok priprema za „Barbarosu“

Treći ešalon: mirnodopski tok prevoza od 8. aprila do 20. maja – 17 divizija iz domovine i sa Zapada. Četvrti A-ešalon, forsirani tok prevoza trupa, od 3. juna do 23. juna – devet divizija i jedinica sa Zapada. Četvrti B-ešalon, tok prevoza trupa, od 3. juna do 23. juna – 12 oklopnih i 12 motorizovanih divizija iz Rajha, sa zapada i Jugoistoka. Ubrzavanje transporta nemoguće zbog neophodnog odmora. Neće stići pravovremeno dve oklopne divizije – 2. i 5. i jedna motorizovana – 60.“

Dopuna izveštaja – obajšnjenje istoričara Jakobzena:

„Halder ponovo ukazuje na to da ratni pohod na Istok nije otpočet sa dovoljno raspoloživih snaga, kako je prethodno planirano, uglavnom zato što su brojne jedinice morale biti zadržane na Balkanu, odnosno angažovane u Severnoj Africi.“

Maksimilajan fon Vajks, feldmrašal, tokom napada na Kraljevinu Jugosalviju u činu general-pukovnik komandant 2. armije (Nirnberški proces):

„ ... Kakvog je sve uticaja „balkanska kampanja“ imala – a sigurno je imala – na tok rata, to je stvar stručne analize i spada u sferu vojnonaučnih istraživanja. Međutim, sa komandantskog stanovišta, ja mogu da kažem da je rat na Balkanu 1941. bio potporučnički rat.“

Hajnc Guderijan, general-pukovnik, komandant oklopne grupe u napadu na SSSR (memoarsko svedočenje):

„Prikivanje jakih nemačkih snaga u Africi, kao i u Bugarskoj, zatim u Grčkoj i Srbiji, posledica su italijanske samovolje i grešaka na Balkanu, a to je naše snage oslabilo na odlučujućem ratnom poprištu.

Već 27. marta izvršen je državni udar u Beogradu koji je silama Osovine pokvario račune. Sovjetski Savez i Jugosalvija zaključile su 5. aprila pakt o prijateljstvu, a 6. aprila otpočeo je balkanski ratni pohod u kome nisam imao nikakvog učešća. Jedinice koje su se borile u tom ratu istakle su se i doprinele njegovom brzom završetku. Beograd je pao 12. aprila, 17. aprila kapitulirala je jugoslovenska vojska, a 23. aprila isto je to učinila i grčka vojska uprkos britanskoj pomoći.

Mada sa rat na Balkanu brzo završio i trupe koje su u njemu učestvovale a bile određene za rat protiv Sovjetskog Saveza brzo nazad prevezene, ipak je zbog svega toga znatno odložen početak našeg napada na Sovjetski Savez.“

Burkhart-Miler Hildebrant, general-major, u napadu na Kraljevinu Jugosalviju u čini majora ađutant načelnika Glavnog štaba Kopnene vojske (vojna studija):

„Pohod na Jugoslaviju, koji je do sada postao neophodan, krio je u sebi opasnost da se početak „Barbarose“ toliko odloži da ozbiljno naškodi njegovom sprovođenju. Zbog neplaniranog rata protiv Jugoslavije odložen je završetak koncentracije snaga za „Barbarosu“ otprilike za šest sedmica – od 15. maja za 23. juni. Treba, međutim, reći da bi početak operacije „Barbarosa“ morao biti odložen i zbog kasnog proleća. Sredinom juna bilo je još dosta poplava u dolinama reka na poljsko-ruskom području. Zbog toga se može reći da je rat protiv Rusije, da nije bilo rata protiv Jugoslavije mogao početi jednu do dve sedmice ranije, ali ne više.“

(VAŽNA NAPOMENA: Hildebrant u nastavku svoje studije detaljnije je ocenio ovaj problem u celini).

Alferd Jodl, general-pukovnik (suđenje u Nirnbergu):

„Branilac, profesor dr Eksner: - Da li su jugoslovenski događaji imali uticaja na Firerove odluke? Jodl (u svojstvu svedoka): - Oni su bili presudan činilac. Dotad je kod Hitlera još uvek bilo dvoumljenja. Tek 1. aprila, ne ranije, 1. aprila doneo je neopozivu odluku da povede rat protiv Rusije i 1. aprila je taj napad predvideo za 22. jun. Što se tiče naredbe za napad, konačne odluke o toj kampanji izdate su 17. juna, što je uostalom dokumentima utvrđeno.“

Erih Reder, grosadmiral, Vrhovni komandant nemačke Ratne mornarice – Krigsmarine, („Ratni dnevnik Krigsmarine“, 3. april 1941):

„Zakašnjenje operacije zbog Balkana: „Barbarosa“ se odlaže za pet sedmica.“

Kurt Asman, viceadmiral, načelnik Istorisjkog odeljenja Vrhovne komande Oružanih snaga (vojna studija):

„Određeno je da se sve pripreme za kampanju s konspirativnim nazivom „Barbarosa“ okončaju sredinom maja. Ovaj datum početkam operacija ostao je nepromenjen tokom zime 1940/1941, u vreme kada je planirana kampanja „Marita“. „Marita“ je u početku bila ograničena na plan okupacije severne Grčke, s ciljem da se pomogne italijanska ofanziva u Albaniji koja je bila zastala, a u skladu s direktivama Adolfa Hitlera izdatim 17. marta. Snage predviđene za ovaj poduhvat nisu uzimane u obzir pri koncentraciji snaga protiv Rusije. Štaviše, datum početka „Barbarose“ nije bio odložen ni onda kada je po Hitlerovom naređenju od 22. marta balkanska kampanja proširena kao posledica britanskog iskrcavanja u Grčkoj, tako da je obuhvatala celu Grčku sa Peloponezom. Veoma prihvaćeno verovanje da je britanska intervencija u Grčkoj izazvala odlaganje datuma početka izvođenja „Barbarose“ – nije tačno. Naprotiv, izvođenje tog plana odložili su događaji u Jugosalviji.

Jugoslovenska vlada, koja je 25. marta pristupila Trojnom paktu, oborena je državnim udarom u Beogradu. Hitler je odmah doneo odluku da se povede kampanja protiv Jugoslavije. Sada je trebalo znatno povećati snage. Devet divizija od onih predviđenih za „Barbarosu“ prebačeno je na taj zadatak. 3. aprila, tri dana pre početka kampanje na Balkanu. Vrhovna komanda zaključuje: ’Dan početka operacije „Barbarosa“ odlaže se za najmanje četiri sedmice zbog operacija na Balkanu. ’ Dalje odlaganje od nekih deset dana usledilo je zbog neobično jakih kiša u maju.

Nema sumnje da je gubitak od gotovo šest dragocenih letnjih sedmica odlučno i nepovoljno uticao na ishod operacija na Istoku.“

Lotar Rendulic (Rendulić), general-pukovnik (izjava – svedočenje):

„Kao vojni pisac mogu da kažem da ima veoma malo litereture o ratu Nemačaka – Jugoslavija u aprilu 1941. Ne znam da li je igde razmatran aspekt ovog ratnog sukoba ...

Govorio sam vam, dakle, o tome da je Hitler, po mom mišljenju, precenjivao otpor koje se mogao očekivati u Jugoslaviji. Precenjujući, dakle, taj otpor, kao Vrhovni komandant nemačkog Vermahta poverovao je da je neočekivano brzi slom usledio kao isključiva posledica snage, moći i sposobnosti Nemačke, a ne i slabosti, nemoći i nesposobnosti protivnika. Zbog tog precenjivanja Hitler je pao u euforiju trijumfa.

Posle lake i jeftine pobede nad Jugoslavijom i Grčkom, nadao se da će isto tako lako pobediti i na Istoku. Mislim da je balkanska kampanja zavarala Adolfa Hitlera. Ona ga je učinila do apsurda samouverenim i svemoćnim vojskovođom. Mislim, dakle, da i ta komponenta rata protiv Jugoslavije uopšte nije izučena, a ipak je od izvesnog značaja.

U vreme napada na Jugoslaviju 1941. nalazio sam se kao komandant 52. divizije u Francuskoj (tada u činu general-potupukovnik – pr. a.) Za početak rata sa SSSR-om saznao sam 22. juna iz zvaničnog saopštenja preko radija.

Posle šestomesečnih danonoćnih borbi na teritoriji Sovjetskog Saveza, sa svojom divizijom našao sam se u oblasti Juhnova. Snage moje divizije, koja je stigla kompletna na rusko bojište (oko 15.000 vojnika – pr. a.), tada su se već toliko istopile da su spale ispod polovine. Tih dana naše prognoze u ishod rata nisu više bile tako optimističke. Tragali smo za najkrupnijom greškom. Mi, divizijski komandanti, saglasni smo da je napad na Rusiju zakasnio. Zašto tek 22. juna, istog dana kada je i Napoleon pre 169 godina pošao u napad?

Da smo napali, kako je to bilo predviđeno, oko 15. maja, i da smo prodirali istim tempom kao što smo prodirali posle 22. juna, onda naša operacija „Tajfun“ ne bi otpočela 2. oktobra, nego četiri-pet sedmica ranije, dakle krajem avgusta. Šta bi to značilo lako je proceniti.

Baveći se vojnim studijama posle rata, čuo sam razne ocene zakašnjenja napada na sovjetsku Rusiju. Većina, među koje spadam i ja, smatra da je krivac za to napad na Jugoslaviju. Za koliko je sedmica taj napad odložio plan „Barbarosa“, to je veoma teško reći. Kao komandant, međutim, ne smatram da su prolećen vremenske prilike toliko nepovoljan faktor za napadača. Isto tako su nepovoljne i za odbranu. Mogu biti, čak, povoljnije za napad nego za odbranu, kako kad i kako gde ...“

Karl Riter, izvanredni poslanik i delegat Ministarstva Spoljnih poslova pri nemačkoj Vrhovnoj komandi Oružanih snaga:

„Ovo odlaganje prisililo je Nemce na zimsku bitku pred Moskvom, i tu je izgubljen rat.“

Kako se zakašnjenje nemačkih jedinica na operaciju „Barbarosa“ u potpunosti manifestovalo do sada nije bilo podrobnije istraživano. Načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, general-pukovnik Franc Halder, npr. žali se u svom „Ratnom dnevniku “ da 1. SS oklopna divizija, elitna SS motorizovana divizija, koja je trebalo da bude u sastavu 14. motorizovanog korpusa 1. oklopne grupe, neće biti na vreme spremna (nem. rechtzeitig). A polovina te motorizovane i elitne jedinice učestvovala je pod komandom 12. armije u balkanskom pohodu. Primer 2. oklopne divizije pokazuje kakvu je svojevrsnu „odiseju“ doživela od pohoda na Jugoslaviju i Grčku do dolaska na Istočni front.

2. oklopna divizija bila je formirana u gradu Vircburgu, u Nemačkoj 15. oktobra 1935. Učestvovala je i u „Anšlusu“ Austrije i okupaciji Čehoslovačke. U ratu protiv Poljske, pod novim komandantom, general-potpukovnik Rudolfom Vajelom učestvovala je u opkoljavanju poljskih trupa kod Brest-Litovska i napredovala je do nemačko-sovjetske demarkacione linije. U ratu na zapadu 1940. ponovo se istakla – prva je stigla do Lamanša kod Abevila, a u drugoj etapi, do švajcarske granice. Dva puta je bila pohvaljivana u vanrednom saopštenju nemačke Vrhovne komande – „Zondermeldungu“, kao jedna od najuspešnijih oklopnih jedinica. Njen komandant, general-potpukovnik Vajel bio je odlikovan sa dva Gvozdena krsta i jednim tzv. Viteškim krstom.

U pripremi za balkansku kampanju 2. oklopna divizija je već sredinom marta bila stacionirana u Rumuniji. Nakon toga je krenula preko Dunava u Bugarsku i stigla u Ćustendil, na samu granicu ka Kraljevini Jugoslaviji. Ti je bila stacionirana od 21. marta 1941. do puča u Jugoslaviji 27. marta kada je premeštena na tromeđu Jugosalvija-Bugarska-Grčka, u okolinu bugarskog grada Petrič. Aprilski rat je otpočela napadom na Kraljevinu Jugoslaviju u zoru 6. aprila.

Istoga dana zauzela je Strumicu i nastavila u pravcu Radovišta i Valandovo. 7. aprila nastavila je nastupanje pravcima Strumica – Valandovo i Radovište – Štip i do mraka njena prethodnica je izbila na Vardar, dok je glavnina 2. oklopna divizije gotovo neometano nastupala ka jugu, u pravcu Dorjansko jezero|Dorjanskog jezera, gde su stigle oko 23:00 časova. Nakon što je ostavila slabije snage u oblasti Strumica – Radovište – Valandovo, 8. aprila ujutru, 2. oklopna divizija je prodrla u Grčku i zauzela Kukuš tj. Kiklis.

U Grčkoj, uz snažan otpor, 2. oklopna divizija nastavlja dalji prodor ka jugu Balkanskog poluostrva – 9. aprila zauzima Solun, probija odbranu kod Tremopila i napadajući dalje, uz povremene jednodnevne odmore, stiže u Atinu 27. aprila. Tu će 3. maja 1941. učestvovati u u svečanoj paradi pred feldmaršalom Vilhelmom Listom.

Nakon parade u Atina|Atini, 2. oklopna divizija se radi što lakšeg prebacivanja i koncentracije na području predviđenom planom „Barbarosa“ deli na dve dela. Deo divizije „na točkovima“ – motorna vozila, kamioni, laka borbena i izviđačak vozila – bio je upućen kopnenim putem kroz Grčku, preko Florine, Velesa, Prizrena, Peći ka Kotoru i Dubrovniku uz more do Splita i Šibenika. Tu su vozila, oprema i ljudstvo bili ukrcani na vozove, da bi šinama stigli do Trsta, a odatle preko prevoja Brener u Nemačku, do Augsburga, koji je bio određen za remont vozila.

Drugi deo 2. oklopne divizije „na gusenicama“ bio je u Korintskom zalivu, u luci Patras ukrcan u brodove „Kibfels“ i „Marburg“. Ovi brodovi ukrcavali su tenkove, oklopna kola na gusenicama, oklopne transportere i vučne vozove na gusenicama, tzv. tegljače, i prevezli ih preko Jonskog mora u italijansku luku Taranto. Tu je taj transport bio utovaren ne železničke vagone i prevezen preko Italije u Nemačku, takođe na remont. Trebalo je sada tu operaciju ponoviti još jednom. Kada su bila ukrcana i preostala vozila u Patrasu i čim su brodovi „Kibfels“ i „Marburg“ isplovili iz Patrasa i malo se udaljili od ostrva Kefalonija u Jonskom moru držeći kurs ka Tarantu, spazila ih je britanska podmornica. Sa dva torpeda oba broda su pogođena i pod teškim teretom veoma brzo potonula. Time je polovina glavnog dela – „na gusenicama“ otišla na dno Jonskog mora a ne ka budućem Istočnom frontu.

2. oklopna divizija je nakon remonta, osveženja i popune krenula ka Istočnim frontu i to ponovo u dva dela. Deo divizije „na točkovima“ bio je iskrcan u rejonu Grodna – grada u Sovjetskom Savezu, na zapadnoj granici sa Poljskom, a deo „na gusenicama“, mnogo istočnije, na zauzetoj sovjetskoj teritoriji, kod Smolenska. I to, tek krajem septembra. Čak ni tog meseca. 2. oklopna divizija nije bila stupila u borbeni poredak, već je prvi borbeni zadatak primila početkom oktobra.

„Ratni dnevnik“ 2. oklopne divizije (izvod):

2. oktobar 1941. „Zauzet položaj na reci Desni radi onemogućavanja neprijateljskog proboja iz okruženja ...“

Tada su uveliko besnele bitke kod Vjazme i Brjanska. Nemačka Vrhovna komanda sve dotle nije mogla da računa na jednu od svojih nijelitnijih oklopnih divizija. Zasigurno je da jedna ili dve divizije u velikom pohodu protiv Sovjetskog Saveza nisu mogle da rešavaju njegov ishod. Ali, s obzirom na činjenicu da je vreme izgubljeno i da je datum napad bio odložen, taj faktor dobija na težini i moraće kad-tad da bude svestranije analiziran.

Nemačka Vrhovna komanda striktno je morala da vodi računa o eventualnom odsustvu svake divizije iz operacije „Barbarosa“ a naročiti oklopne. Zbog toga je bila uporna u odluci da se jednom odloženi datum napad na Sovjetski Savez više ne vraća na neki prethodni datum. Hitler je prvo odložio taj datum za četiri sedmice, a zatim je taj rok, takođe njegovom odlukom bio odložen za još nedelju dana – na 22. juni. Mada je nemački Generalštab, uzimajući u obzir sve eventualne mogućnosti u obzir, predlagao da se datum napad pomeri za 25. jun, Hitler je bio drugačijeg mišljenja.

Helmut Grajner, general-major, hroničar „Ratnog dnevnika“ Vrhovne komande Oružanih snaga:

„Posle kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila i grčke epirske armije 21. aprila Glavna komanda Kopnene vojske javila je sledećeg dana da se prebacivanja snaga sa Balkana na Istočni front može predvideti za 22. juni, tako da istočna kampanja može otpočeti 25. juna. S obzirom da je, izgledalo moguće da se ipak za još nekoliko dana skrati rok transporta, Hitler je, posle izveštaja načelnika štaba Vrhovne komande Kopnene vojske o takozvanom ’B’ danu, odlučio 30. aprila 1941. da napad počne 22. juna.“

general-major Grajner u istom tekstu indirektno navodi da Hitler više nije hteo ni da čuje za neko novo odlaganje datuma napada. To potvrđuje direktno i general-pukovnik Franc Halder, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske.

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske („Ratni dnevnik“.):

„22. maja 1941. : verovatna nužnost – odlaganje termina za „Barbarosa“. 27. maja 1941. : Vrhovna komanda Oružanih snaga zahteva održanje termina za „Barbarosu“. 30. maja 1941. : FIREROVA ODLUKA (podvučeno u originalu) termin 22. juni mora se čvrsto održati.“

Erih Vinhold (u „Drugom svetskom ratu“):

„Brilijantna, munjevita pobeda na Balkanu ojačala je i inače duboko ukorenjeno ubeđenje o nemačkoj nepobedivosti, pa je tim više i Hitler sada bio apsolutno uveren da će moći i Sovjetski Savez da potuče jednim takvim ’munjevitim ratom’. A to je bila fatalno pogrešna procena.“

Odlaganje početka napada na SSSR bila je prvostepeni faktor — činjenica od primarnog značaja za dalji tok Drugog svetskog rata, Međutim, sa čisto vojnog stanovišta valja razlučiti faktor „vreme“ na dva uzajamno prožeta dela:

a) za stranu koja napada: U OVOM SLUČAJU odlaganje početka agresije predstavnja gubitak vremena zbog skraćivanja perioda koji ostaje od početka izvođenja napada do početka zime (koja onemogućava ili otežava dalje prodiranje). Taj gubitak bio je izražen u kraćem vremenskom periodu predviđenom za agresivne operacije.

b) za stranu koja prima napad: pomeranje datuma napada predstavlja dobitak vremena, naravno, pod uslovom da se interval od prvog do drugog termina – u ovom slučaju od 15. maja do 22. juna 1941. iskoristi za pripremu i pojačavanje odbrane.

Pored pogoršavanja odnosa sa Nemačkom koji naglo zahladnjuju od novembra 1940. kao i nemačkog prodora na Balkansko poluostrvo Sovjetskom Savezu je moralo biti jasno da mu preti sve veća neposredna opasnost od Trećeg rajha. Najvišem sovjetskom rukovodstvu stizali su poverljivi izveštaji sa svih strana o predstojećem napadu. I to još prilično dosta pre napada na Kraljevine Jugoslaviju i Grčku, a naročito kada su se dve armije sa Balkana neskriveno zaputile ka granicama Sovjetskog Saveza. Vrhovna komanda Crvene armje imala je tada potpuno jasnu sliku o nemačkim vojnim pokretima, o prebacivanju velikih vojnih snaga i koncetracijama trupa. Krajem aprila 1941. niko u Generalšatabu Sovjetskog Saveza nije sumnjao u perdstojeći nemački napad. Niko osim samog Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina.

Po jednom, među istoričarima već decenijama veoma rasprostranjenom mišljenju, jedini je Staljin odbijao da prihvati verodostojnost izveštaja koji su mu bili podnošeni veoma čvrsto verujući da Hitler neće pogaziti nemačko-sovjetski sporazum o prijateljastvu. Naročitu skepsu je izražavao u one izveštaje koji su stizali sa „kapitalističkog Zapada“, a pre svega iz Ujedinjenog Kraljevstva. Britanska vlada je dva puta u toku aprila 1941. obavestila Staljina o velikim pokretima nemačkih trupa i njihovoj koncentraciji na sovjetskoj granici. Staljin je otvoreno sumnjao da su to smicalice Vinstona Čerčila i ostalih „prljavih kapitalista“ koji hoće da isprovociraju sovjetsko-nemački sukob da bi iz njega izvukli „imperijalističke interese“ za sebe, Ujedinjeno Kraljevstvo i ceo „kapitalistički Zapad“.

Čak ni izveštaji o sve učestalijim preletanjima nemačkih izviđačkih aviona sovjetske teritorije, kao ni pouzdani izvori iz Tokija i Brisela koji su obaveštavali da je napad neminovan i čak precizirali datum — uz razliku od manje ili više sedam dana — samo su još više uveravali Staljina da su to podmetnute informacije kako bi se pogoršali odnosi Sovjetskog Saveza i Nemačke.

Međutim, pod velikim pritiskom Generalštaba morao je pristane na određene veoma prikrivene i ograničene odbrambene zahvate u graničnom pojasu i neposrednoj dubini sovjetske teritorije prema Finskoj, Nemačkoj, Mađarskoj i Rumuniji plašeći se da bi i time mogao da eventualno bespotrebno isprovocira nemački napad. Mnogi sovjetski viši komandanti zbog toga su samoinicijativno, na sopstvenu odgovornost i rizikujući živote, izvodili intenzivnije odbrambene pripreme u graničnim područjima sa Nemačkom.

Dana 6. maja Staljin je, pod pritiskom članova Politbiroa preuzeo predsedništvo Sovjeta narodnih komesara, čime je pojačao svoj neposredan uticaj na moguće događaje, a 21. juna STVAKA – operativno odeljenje Vrhovne komande Crvene armije – je naredila ojačanje borbene gotovosti sovjetskih trupa u graničnim oblastima.

Po drugom istorijskom mišljenju, koje počinje poslednjih godina postepeno da preovlađuje, Staljin je planirao da nakon velikih čistki krajem tridesetih godina, modernizuje, preoruža i pojača Crvenu armiju do 1942—1943. i da ona tada bude spremna da napadne Nemačku. To je sve bilo u skladu sa sovjetskim ofanzivnim doktrinama da će se budući rat voditi na neprijteljevoj teritoriji i da će se „svetska revolucija“ i komunizam proširiti Evropom. Ovo mišljenje je veoma lepo izložio Džon Erikson, penzionisani profesor studija Odbrane na Univerzitetu u Edinburgu u svojoj raspravi „Barbarosa, jun 1941: Ko je koga napao?“

Kurt fon Tipelskirh, general-potpukovnik, nakon rata vojni istoričar (u „Istoriji Drugog svetskog rata“):

„Sigurno da sovjetskom izviđanju nije promaklo da je nemačko vojno težište znatno pomereno na Istok. Rusko vođstvo preduzelo je protivmere. 10. aprila 1941. odlučio je Ruski ratni savet, pod predsedništvom Timošenka, da uvede stanje pripravnosti na zapadnoj granici, uz povećanje vojnih mera na celom svom zapadnom frontu. Već 1. maja usledile su dalje hitne ratne pripreme i protivmere za odbranu zapadne granice. Pre svega bilo naređeno da se upute novi vojni obveznici u granične jedinice.“

Valter Varlimont, general-potpukovnik, pomoćnik načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande Oružanih snaga (izjava – svedočenje):

„Od marta do aprila, ne mogu da preciziram, ali to ćete naći u dokumentima, Rusi počinju da ubrzavaju svoje ratne pripreme. Prema izveštajima naše službe osmatranja, to su bile odbrambene mere i preoružavanje vojske. Usledilo je i jačanje Crvene armije novom mobilizacijom, mislim u mesecu maju. Znam da je nakon tih izveštaja moj šef Jodl tvrdio da je Hitler u pravu kada kaže da su to ruske pripremne akcije za napad na nas. Pa, da kada su oni već spremaju onda bolje da mi to prvi učinimo. Davao je Hitleru za pravo što ćemo izvršiti napad. Ukratko, Rusi sve do početka tog napad intenzivno izgrađuju utvrđenu liniju između Dnjestra i Pejpuskog jezera, nazvanu „Staljinovu linija“.

Postojanje te „Staljinove linije“ sovjetska istoriografija jednostavno ne priznaje: ’Nju je nemačko komandovanje izmislilo, verovatno iz vojno-propagndnih razloga’“.

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, („Ratni dnevnik“, 29. mart, pukovnik Eberhard Kincel iz Finske) – (pukovnik Kincel je od 1939. bio je načelnik vojno-obaveštajnog (I-c) odeljenja „Strane vojske Istok“u Vrhovnoj komandi Kopnene vojske. To je bilo specijalno obaveštajno-analitičko odeljenje koje je prikupljalo podatke od svih obaveštajnih instanci i organa o Sovjetskom Savezu. Prema Halderu, iz Finske i Turske bile su tokom rata dobijane najpouzdanije informacije o Sovjetskom Savezu, a naročito u periodu priprema operacije „Barbarosa“.)

„a) u evropskom delu Rusije – 15 divizija više nego što je dosada utvrđeno;

b) ruski oklopni korpus „Pskov“ od dve oklopne divizije: po dva puka tenkova i jedan puk protivtenkovskih topova;

v) padobranske trupe: deset brigada po tri bataljona.“

Eberhard Kincel Vrhovnoj komandi Kopnene vojske, 4. april 1941.

„ ... Izveštaj o situaciji u Rusiji: Jačinu ruske vojske u evropskoj Rusiji treba smatrati snažnijom nego ranije. Finci i Japanci to oduvek tvrde. Ukupan broj se procenjuje na 171 diviziju, 36 konjičkih divizija i 40 motorizovanih brigada. Novoformirani oklopni korpus od tri divizije razmešten je, kako izgleda, oko Lenjingrada.“

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, („Ratni dnevnik“, 26. april, pukovnik Kincel, Rusija):

„Povećano mirnodposko stanje vojske (oko 170 divizija) može se smatrati ostvarenom ratnom jačinom. Da su formirane i jedinice za snabdevanje, u to se može sumnjati. Radi snabdevanja materijalom neprestano se kreću kompozicije (npr, 250 prema oblasti Vilnusa), verovatno za popunu do ratne jačine, pogotovu što dosad nisu bile potpuno opremljene brojne divizije, pre svega u artiljeriji. Krebs javlja (iz Moskve) da mnogi delovi trupa nisu snabdeveni materijalom. Osoblje (sovjetsko) žali se na manjak u komandnom kadru. Pukovim akomanduju mladi majori, divizijama – pukovnici. Zgušnjavanje na zapadu izvršeno dovođenjem novih (deset) divizija, pre svega iz Bjalistoka i Lavova. Iza čvrsto zatvorenog fronta prema zapadu stoje četiri oklopne grupe različite jačine.“

22. maj 1941.

„Major Vestberg (Foto-odeljenje Vrhovne komande Vazduhoplovstva): – Na osnovu vazdušnih snimaka eskadrile Rovel u ruskoj pograničnoj oblasti, jasno se zapažaju beskrajni odbrambeni radovi (naročito kopanje protivtenkovskih rovova) duž granice. Snimci potvrđuju naše mišljenje o odlučnosti Rusa da se drže na granici. Major Šildkneht (Strane vojske Istok): Referat o pregrupisavanju ruske vojske na nemačkim granicama: jačina, kako što je već zaključeno. Odbrambeni raspored u tri velike grupe:

Baltik – jedna grupacija sastava dve armije, pozadi jedna grupa operativne rezerve, jedna grupa strategisjke rezerve.

Centar – jedna grupacija sastavljena od tri armije, pozadi jedna armija operativne rezerve, jedna grupa strategijske rezerve (?).

Jug – jedna grupacija, tri armije, jedna grupa operativne rezerve.

Samostalni Prut-front: jedna grupacija.“

6. juni 1941.

„ ... Porast pokreta ruskih vazduhoplovnih snaga...“

7. juni 1941.

„ ... Na granici kod Lenjingrada marširaju četiri divizije...“

Nemački generali tvrde da je SSSR dobro koristio vreme odlaganje operacije „Barbarosa“ za pet sedmica. A šta je o tome, zapravo, govorila nekadašnja sovjetska strana:

Aleksadnar M. Vasiljevski, maršal Sovjetskog Saveza (memoarsko svedočenje):

„U februaru 1941. Nemačka je počela da prebacuje svoje trupe na sovjetsku granicu. Podaci koji su pristizali u Generalštab, Narodni komesarijat odbrane i Narodni komesarijat Inostranih poslova, u sve većoj meri su potvrđivali neposrednu opasnost od agresije. U takvim okolnostima su Generalštab u celini i naša operativna uprava, unosili korekture u plan koncentracije i borbenog rasporeda oružanih snaga Sovjetskog Saveza radi odbijanja napada neprijatelja sa zapada, koji je bio razrađen tokom jeseni i zime 1940. godine. S obzirom na sve veću opasnost od nemačko-fašističke agresije, Narodni komesarijat odbrane i Generalštab ne samo što su unosili korekture u već izrađeni operativni i mobilizacioni plan za odbijanje neizbežnog napad na našu zemlju, već na osnovu direktiva Centralnog komiteta Partije i sovjetske vlade preduzimali čitav niz vrlo važnih mera predviđenih u tim planovima, koje su imale za cilj jačanje odbrambenih sposobnosti naše zapadne granice. Npr. sredinom maja 1941. na osnovu direktiva Generalštaba započeto je prebacivanje nekoliko armija (ukupno 28 divizija) iz unutrašnjosti u pogranične vojne okruge, čime je započeta realizacija plana koncentrisanja i raspoređivanja sovjetskih trupa na zapadnim granicama. Početkom juna 1941. pozvano je na vežbu oko 800.000 rezervista, koji su upućeni kao popuna u trupe oko pograničnih vojnih okruga i njihove utvrđene vojne rejone. U maju i junu 1941. železnicom su prebačene na liniju između reka Zapadna Dvina – Dnjepar trupe 19, 21. i 22. armije iz severnokavkaskog, srivolškog i uralskog vojnog okruga, 25. streljački korpus iz harkovskog vojnog okruga, a takođe 16. armija iz zabajkalskog vojnog okruga u Ukrajinu, u sastav kijevskog posebnog vojnog okruga. Generalštab je naredio 27. maja pograničnim vojnim okruzima da hitno izgrade poljska komandna mesta frontova, a 19. juna da se na njih prebace komande Pribaltičkog, Zapadnog i Kijevskog vojnog okruga. Komandi odeskog vojnog okruga je na sopstvenu molbu to ranije bilo dozvoljeno. Između 12. i 15. juna tim okruzima je bilo naređeno da svoje divizije, dislocirane u dubinu okruga, prebace bliže državnoj granici. Ti isti okruzi su 19. juna dobili naređenja da maskiraju aerodrome, vojne jedinice, vozni park, skladišta i baze, i da razrede avione na aerodromima.“

Konstantin G. Rokosovski, maršal Sovjetskog Saveza (memoarsko svedočenje):

„U maju 1941. komandant Kijevskog vojnog okruga Mihail P. Kirponos preduzeo je s poverenim mu jedinicama ratne manevre, na kojima je učestvovao i naš motorizovani korpus sadejstvujući sa 5. opštevojskovanom armijom na pravcu Rovno-Luck-Kovelj. Za vreme ratnih manevara upoznao sam teren u pograničnoj zoni na pravcu verovatnih operacija korpusa, a i na drugim sektorima. Izgradnja utvrđenog rejona tek je počela da dobija na zamahu.“

Ivan H. Bagramjan, maršal Sovjetskog Saveza (memoarsko svedočenje):

„Uskoro je Generalštab izdao direktivu da se u plan zaštite državnih granica unese niz suštinskih izmena. To je usledilo odmah posle okupacije Jugoslavije od strane fašističkih trupa. Komnadi okruga bilo je naređeno da znatno poveća sastav trupa koje su bile izdvojene za neposrednu odbranu državne granice. U drugoj polovini aprila rukovodstvo Crvene armije primetno je počelo da forsira sprovođenje u život mera za ojačanje pograničnih okruga. Sećam se 26. aprila stiglo je u naš okrug naređenje iz Moskve da se do 1. juna formira pet okretnih artiljerisjko-protivtenkovskih brigada i jedan vazduhoplovno desantni korpus. Četiri naše streljačke divizije reorganizovane su u planinsko-streljačke. Komanda okruga obaveštena je da će do 25. maja u sastav njenih trupa stići sa Dalekog istoka komanda 31. streljačkog korpusa.“

G. K. Žukov, maršal Sovjetskog Saveza – 1941. načelnik sovjetskog Genralštaba (memoarsko svedočenje):

„Evo šta se kod nas dešavalo. U toku celog marta i aprila 1941. Generalštab je užurbano radio na preciziranju plana zaštite zapadnih granica i na mobilizacijskom planu u slučaju rata. Doterujući i precizirajući plan zaštite zapadnih granica obaveštavali smo J. V. Staljina da postojeće trupe pribaltičkog, zapadnog, kijevskog i odeskog vojnog okruga neće, prema našim proračunima, biti dovoljno snažne da odbiju udar nemačkih trupa. Po našem mišljenju, neophodno je bilo hitno mobilisati nekoliko armija na račun trupa unutrašnjih okruga i, za svaki slučaj, trebalo ih je pomeriti na teritoriju Pribaltika, Belorusije i Ukrajine, početkom maja. Ovaj predlog Staljin nije prihvatio. Dozvolio je samo polovične mere. Odlučeno je da se pod vidom pokretnih logorskih manevara u Ukrajini i Belorusiji prebace po dve armije smanjenog brojnog stanja. Bili smo upozoreni na neophodnost u pogledu mera operativne bezbednosti. Na dan 13. maja Generalštab je izdao direktivu unutrašnjim vojnim okruzima da upućuju trupe na zapad. Sa Urala je prebacivana u Velikije Luki 22. armija; iz privolškog vojnog okruga prebacivan je u rejon Gomelja 21. armija; iz severno-kavkaskog vojnog okruga prebacivanje na liniju duž Zapadne Dvine 25. streljački korpus, a iz Zabajkala u Ukrajinu, u rejon Šepetovke, 16. armija. U toku maja prebacili smo iz unutrašnjih vojnih okruga bliže zapadnim granicama ukupno 28 streljačkih divizija i četiri armijske uprave. Krajem maja Generalštab je dao direktivu komandantima pograničnih vojnih okruga da hitno pristupe pripremanju komandnih mesta, a sredinom juna izdato je naređenje da se na njih prebace frontovske uprave. Najbliže potencijalnom protivniku nalazilo se 47 kopnenih i šest pograničnih odreda, devet samostalnih pograničnih komandatura, 11 pukova iz sastava operativnih trupa NKVD-a, a takođe borbeni redovi streljačkih divizija iz prvih ešalona armija određenih za zaštitu granica. Istina je, te streljačke divizije nisu bile razvijene za borbu.

Ponekad me pitaju zašto na početku rata sa fašističkom Nemačkom nismo u punoj meri bili pripremljeni za rukovođenje ratom i komandovanje armijama na frontovima. Pre svega, mislim, ispravno bi bilor eći da su mnogi tadašnji rukovodioci Narodnog komesarijata odbrane i Generalštaba previše kaknonizovali iskustva iz Prvog svetskog rata. Veći deo komandnog kadra Operativno-strategijskog odeljenja, uključujući i rukovodstvo Genaralštaba, teorijski je shvatio promene nastale u karakteru i metodama vođenja Drugog svetskog rata. Međutim, oni su se, zapravo, pripremali da vode rat po staroj šemi, pogrešno smatrajući da će veliki rat otpočeti, kao i pre, od pograničnih bitaka, a glavne snage protivnika će se uključiti tek kasnije. Ali, suprotno očekivanjima, rat je počeo odmah s ofanzivom svih kopnenih i vazdušnih snaga hitlerovske Nemačke. Treba takođe priznati da određeni deo odgovornosti za greške u pripremi oružanih snaga u početku ratnih sukoba snose narodni komesar odbrane, kao i odgovorni funkcioneri Narodnog komesarijata odbrane. Kao bivši načelnik Generalšataba i najbliži saradnik narodnog komesara ne mogu da odbacim i svoju krivicu za te greške. Na kraju, važnu ulogu imalo je i to što je J. V. Staljin do poslednjeg trenutak – do početka hitlerovskog napada na Sovjetski Savez – nije napuštala nada da se početak rata može odložiti. To je donekle sputavalo i narodnog komesara odbrane, koji se nije mogao odlučiti da pođe ka Staljinu s projektom formiranja STAVKE Vrhovne komande sve do proleća 1941.

Mnogi posebno insistiraju, pogotovu u masovnim i javnim publkacijama, na činjenicama-upozorenjima, da se priprema napad na Sovjetski Savez, da se vrše koncentracije trupa na našim granicama itd. Međutim, kao što pokazuju dokumenti otkriveni posle poraza fašističke Nemačke, na Staljinov sto dospelo je mnogo izveštaja sasvim druge vrste. Evo jednog primera.

Po nalogu Hitlera izdatog na savetovanju 3. februara 1941, načelnik nemačke Vrhovne komande feldmaršal Kajtel izdao je 15. februara 1941. godine specijalnu „Direktivu za dezinformisanje protivnika“. Da bi pripreme za operaciju „Barbarosa“ ostale u potpunoj tajnosti, obaveštajna i kontraobaveptajna služba nemačkog Generalštaba razradile su i preduzele mnogobrojen akcije na širenju lažnih glasina i informacija. Prebacivanje trupa u pravcu Istoka objašnjavano je tvrdnjom da je reč o najvećem dezinformacionom manevru u istoriji, kako bi se odvratila pažnja od poslednjih priprema za iskrcavanje u Englesku. Masovno su bile štampane topografske karte britanskih teritorija. Trupama su bili dodeljivani prevodioci-stručnjaci za engleski jezik. Pripremana je blokada nekih rejona na obali Lamanša u oklini Pa de Kalea i na norveškoj obali. Širene su informacije o tobožnjem vazdušno-desantnom korpusu. Na obalama su postavljene lažne raketne baterije. Među sopstvenim trupama širene su vesti u dve varijante. Prema prvoj varijanti, trupe Vermahata će biti puštene preko sovjetske teritorije da krenu u napad na Indiju. Da bi se pojačala verzija o iskrcavanju na englesku teritoriju, razrađene su specijalne operacije pod šifrovanim nazivima „Seehund“ i „Harpun“. Celokupna propaganda se obrušila na Englesku, obustavivši objavljivanje svojih uobičajenih ispada protiv Sovjetskog Saveza. U taj rad uključile su se diplomate itd.

Podaci i informacije slične vrste uslovljavali su, uporedo sa postojećim nedostacima u pogledu opšte borbene gotovosti naših oružanih snaga, onu preteranu opreznost koju je J. V. Staljin pokazivao kada se radilo o sprovođenju osnovnih mera predviđenih operativno-mobilizacijskim planovima u vezi sa pripremama za odbijanje moguće agresije.

Želeći da sačuva mir, odlučujući uslov izgradnje socijalizma u Sovjetskom Savezu, J. V. Staljin je video da vlade Engleske i Sjedinjenih Američkih Država čine sve da bi Hitlera gurnule u rat protiv Sovjetskog Saveza, a da su Engleska i druge zapadne države, našavši se u teškoj vojnoj situaciji i želeći da se spasu onog najgoreg, krajnje zainteresovane za to da Nemačka napadne ovjetski Savez. Eto zbog čega je J. V. Staljin tako nepoverljivo primao informacije vlada o pripremama Nemačke za napad na SSSR ... “

P. A. Žilin, general, (memoarsko svedočenje – „Velikaja Otečestvennaja vojna“):

„Valja imati u vidu da naše trupe nisu bile dovedene u stanje borbene gotovosti i nisu završile strategijski razvoj, već su bile razmeštene na širokom frontu od Barcenovog do Crnog mora i u dubinu od preko 400 km. Rat je zatekao u fazi formiranja, preformiranja i reorganizacije znatan deo jedinica koje su se uz to premeštale iz jedne tačke u drugu u vezi sa prebacivanjem na zapad ...“

Prema memoarskim svedočenjima četvorice sovjetskih maršala i jednog generala vreme u periodu odlaganja napada na SSSR bilo je prilično korišćeno i iskorišćeno. Taj period je, shodno tim svedočenjima, bio čist dobitak u vremenu za sovjetsku državu.

Zaključak

Veoma često, slobodno se može izraziti, potcenjivan, još češće minimiziran, Aprilski rat 1941. godine se u svetskoj istorijografiji svodi na skoro beznačajnu epizodu do sada najvećeg svetskog sukoba, a njegov efekat na 12 dana trajanja. Kao da se pritom zaboravlja da su se u to doba svi ratovi u Evropi i odbrojavali danima. Ili, gubi se iz vida protivrečna mišljenja, među kojima je i ono da je „jugoslovenski Aprilski rat zaustavio i praktično ’prikovao’ stotine nemačkih divizija na granici SSSR – Nemačka svih 35 dana, što nije mogla 1941. ni Crvena armija sve do Moskve ...“

Kada su se osamdestih godina XX veka iz japanskih arhiva pojavili dokumenti o planovima i odluka Carskog imperijalnog Genaralšatab na Dalekom istoku palo je potpuno drugačije svetlo na operaciju „Barbarosa“. U tim dokumentima se veoma jasno ukazuje da su odbrana odnosno eventualni očekivani pad Moskve imali krupnu i rešavajuću odluku u japanskim planovima:

„U slučaju pada Moskve do avgusta 1941... japanski Genaralštab izradio je blagovremeni plan da odmah posle toga stupi u rat na strani Nemačke protiv Sovjetskog Saveza.“ (Džon Toland: Uspon i pad japanskog imperija, CIP – Zagreb, 1982, str. XIII i dalje)

Poznato je da je desetog dana nakon nemačkog napada na SSSR, na dan 2. jula 1941., u Tokiju zasedalo najviše državno i političko telo Japana, pod predsedništvom cara Hirohita – Carska imperijalna konferencija. Tada su bile donesene sudbonosne odluke o japanskom učešću u ratu:

„Prva odluka: Trojni pakt neće biti primenjen na SSSR – tj. Japan se uzdržava od učešća u ratu;

Druga odluka: Pakt o neutralnosti sa SSSR-om ostaje u važnosti;

Treća odluka: Ako u međuvremenu Nemcima uspe da zauzmu Moskvu, Japan će revidirati svoj stav i ući u rat ... Japan će držati svoje snage u pripravnosti.“

(Robert Guillain: L’espion qui sauva Moscou, Seuli, Paris. (1981). str. 124i dr)

Prema ovim dokumentima uopšte nije isključeno da bi u slučaju pada Moskve SSSR morao da ratuje na dva fronta, a da li bi pad Moskve izazvao i kolaps Sovjetskog Saveza vrlo je verovatno.

Literatura

• Mihailo Marić, „Uništiti Jugoslaviju“ — Hitler i nemački generali u Aprilskom ratu 1941, Vuk Karadžić, Beograd, 1984.
• Branko Kitanović, Bitka za Moskvu, ALFA, Zagreb, 1978.