Fabrika lima u Zemunu
Fabrika gvozdenog i pocinkovanog lima u Zemunu osnovana je od strane Prometne banke 10. jula 1936. godine.[1] Svečano polaganje i osvećenje temelja izvršio je lično inženjer Miloš Savčić, kada je u temelje uzidana u ulju konzervisana povelja. Miloš Savčić je lično projektovao zgradu fabrike lima i vodio računa o svim propratnim detaljima. Valjaonica je uspešno počela sa radom u novembru 1938. godine.[1] I ova fabrika, kao i svi projekti Prometne banke, imala je za cilj emancipaciju domaće industrije od upliva inostrane. Lim je svakako jedna od najvažnijih artikala u građevinarstvu i potreba za njim bila je velika.
Proces proizvodnje
uredi
Sam proces valjanja obavljao se u glavnoj zgradi - valjaonici, koja je bila smeštena centralno, dok su se ostale zgrade nalazile oko nje. Sirovina se dobavljala u obliku pljosnatog gvožđa, dimenzioniranog težinom po dužnom metru. Fabrikacija se vršila na sledeći način, prvobitno se neprerađeno gvožđe seklo specijalnim makazama u komade, koji su po dužini bili jednaki širini budućih limenih ploča. Ovako isečeni komadi su se stavljali u peć na temperaturi od 1200 do 1300 °C. Iz peći dolaze u tzv. predvaljke, gde se valjaju hladnim valjcima po nekoliko puta do definitivnih dimenzija. Kod izrade ploča tanjih od jednog milimetra koristila se mašina dopler, a zatim se ponovo zagrevao u peći od 500 do 600 stepeni, posle čega se konačno valjao u potrebnu dimenziju.[1]
Sve ovo je predstavljalo polovinu posla do konačnog proizvoda, nakon koga je dolazilo hlađenje, sečenje posebnim makazama za lim. Posle ovoga sledilo je slaganje u posebne sanduke od livenog čelika i zagrevanje u peći. Za ovu manipulaciju upotrebljava se kran od čelika, koji je teške sanduke sa limenim pločama do 15 tona težine izvlačio vertikalno do čeličnog mosta koji se kreće na točkovima, a zatim horizontalno dovozi do peći, u koju se lim radi žarenja uvlači na jednom postolju. Najzad ista dizalica, odnosno kran, spušta sa postolja užarene sanduke sa limom radi hlađenja. Sa svih ovih ovih poslova, naravno, isključena je ljudska ruka i ceo se posao vrši mehaničkim sredstvima.[1] Nakon žarenja se lim hladio, a potom ohlađeni lim se sortirao i po potrebi pakovao u svežnjeve, koji su se deponovali u magacin crnog lima, ili se posle sortiranja prenosili u odeljenje za cinkovanje. U fabrici se nalazila i mašina za glačanje valjaka, pošto se valjci u toku rada habaju i troše.
U valjaonici je bilo ugrađeno zasebno odeljenje za cinkovanje lima. Lim dolazi najpre u odeljenje za dekapiranje, odnosno čišćenje u razrađenoj sumpornoj kiselini.[1] Kiselina se zagrevala na temperaturi od 80 stepeni celzijusovih. Lim se tu ispirao u specijalnim korpama od antikornog čelika, koji su se dizali i prenosili pomoću posebne dizalice pokretane jednim elektromotorom. Trajanje ispiranja zavisi od lima i gustine kiseline. Lim se dalje ispirao u čistoj vodi i blagom rastvoru hlorovodonične kiseline. Pošto se ponovo ispere u čistoj vodi lim prolazi kroz cink hlorid, a zatim pomoću jede duge trake prolazi kroz peć za sušenje. U toj peći se tabla lima sasuši i na površini obavije skramom cink hlorida. Ovo se radi zbog toga da lim ne bi zarđao u dodiru sa vazduhom. Ovako spremljene table ulaze u tečnost rastopljenog cinka sa temperaturom od oko 420 i 430 stepeni. Na taj način lim prolazi polako kroz ovaj rastvor, te se pomoću automatskih klešta vadi. Posle ovog procesa lim se pregledao i ravnao u posebnoj mašini.[1]
Valjaonica je imala moderan električni pogon, sve su mašine bile direktno vezane za svoje elektromotore. Fabrika se snabdevala strujom od Električne centrale u Zemunu.[1] Fabrika je bila snabdevena zasebnim vodovodnim postrojenjima, imala je svoje poluarterske bunare, duboke 75 metara.[1] Fabrika je bila priključena posebnim kolosekom za prugu Jugoslovenskih državnih železnica. U ovoj fabrici je radilo ukupno 8 činovnika i oko 200 radnika, koji rade u tri smene. Kapacitet fabrike je bio 25 do 35 tona lima za 24 časa, što je zavisilo od debljine lima. Maksimalno izrađivana debljina lima bila je 5 mm, a minimalna 0,24 mm, što je značilo da je fabrika mogla da proizvede sve vrste lima, koje su bile u tom trenutku potrebne.[1] Ova fabrika bila je od izuzetne koristi državi, kao i mnogim radnicima, koji su u njoj našli zaposlenje.[1]
Vidi još
urediReference
urediLiteratura
uredi- Grupa autora, 50 godina rada inženjera Miloša Savića: 1889-1939, Beograd 1939.