Википедија

Ferdinand I Napuljski

Ferdinand I Napuljski (ital. Ferdinando I, šp. Fernando I, kat. Ferran I, lat. Ferdinandus I; Valensija, 2. jun 1423-Đenova, 25. januar 1494), poznat i kao Ferante (Ferrante), bio je kralj Napulja (1458-1494).[1] Bio je sin aragonskog kralja Alfonsa V Trastamare i njegove ljubavnice Điraldone Karlino.

Ferdinand I Napuljski
Bista Ferdinanda I Napuljskog iz XV veka, Luvr.
Lični podaci
Puno imeFerdinand I Trastamara
Datum rođenja(1423-06-02)2. jun 1423.
Mesto rođenjaValensija, Kruna Aragona
Datum smrti25. januar 1494.(1494-01-25) (70 god.)
Mesto smrtiĐenova, Republika Đenova
Porodica
SupružnikIzabela od Tarenta, Huana od Aragona i Napulja
PotomstvoJovana od Napulja, Alfonso II Napuljski, Eleonora Napuljska, vojvotkinja od Ferare, Federiko IV Napuljski, Beatris Napuljska, Fernando od Aragona i Gvardatoa, Frančesko Napuljski, vojvoda od Sant Anđela, Đovani od Aragona, Alfonso od Aragona, Đovana od Aragona
RoditeljiAlfonso V od Aragona
Điraldona Karlino
DinastijaTrastamara
Kralj Napulja
Period1458-1494
PrethodnikAlfonso V od Aragona
NaslednikAlfonso II Napuljski

Pošto je bio vanbračno dete, njegova legitimnost je bila osporavana, što je bio razlog mnogih uzurpacija sa kojima se borio tokom godina vladavine. Pored toga, Ferdinand se morao boriti protiv ojačalog plemstva, kao i protiv sve moćnijih Turaka, koji su, nakratko, od 1480. do 1481. godine držali Otranto na Apuliji.

Uprkos stalnoj opasnosti iznutra i spolja, u Napuljskoj kraljevini je tokom Ferdinandove vladavine cvetala umetnost i nauka, a Napulj je bio pravi centar renesanse.

Poreklo i mladost uredi

 
Portret Alfonsa V od Aragona, ulje na platnu Huana de Huanesa iz 1557. godine.

Ferdinand je rođen 2. juna 1423. godine u Valensiji kao sin Alfonsa V Trastamare, kralja Aragona, i njegove ljubavnice Điraldone Karlino. Iako nezakonito dete, sticajem okolnosti bio je jedini muški potomak kralja, pa s tim i potencijalni naslednik.

Prvu značajniju ulogu Ferdinand je imao 1442. godine tokom očeve opsade Napulja, kojim je vladao Rene Anžujski. Naime, Ferdinand je od dva zarobljenika dobio obaveštenje da se u grad može ući kroz odvod, pa je 1. juna iste godine grad i osvojen na taj način.

Godine 1444. otac ga je oženio Izabelom od Tarenta i tako ga povezao sa feudalnim porodicama iz kraljevine Napulja.

Kralj Napulja uredi

Dana 27. juna 1458. godine Alfonso V je umro i na vlasti u Aragonu ga je nasledio brat Huan II, kralj Navare. U Napulju je vlast ugrabio Ferdinand i ubrzo su se pojavili veliki problemi. Naime, papa Kalist III nije želeo da prizna kopile za novog kralja, dok je samo plemstvo bilo duboko podeljeno. Jedni su bili za novog aragonskog kralja Huana, drugi za njegovog sina Karlosa od Vijane, treći za sina Renea od Anžua, dok ni Ferdinand nije bio bez pristalica.

Najmoćniji od njih, kralj Huan, nije bio spreman da podrži Karlosa od Vijane, koga nije naročito voleo, niti je bio naklonjen Žanu, sinu Renea Anžujskog, dok su pristalice njega samog bile premale i preslabe. Stoga je pružio podršku Ferdinandu, nakon čega je situacija počela da se menja u njegovu korist. Te godine umro je papa Kalist, a novi papa Pije II je priznao sve njegove titule, uprkos protivljenju Žana Anžujskog, koji je nastavio da polaže pravo na napuljski tron sve do 1463. godine, kada je definitivno poražen i vratio se u Provansu.

Sukobi sa Anžujcima uredi

Godine 1459. u Napulju je izbila opasna feudalna pobuna protiv Ferdinandove vlasti, kojoj su se priključili Đovani Antonio Del Balco Orsini, vojvoda Tarenta, i Sigismondo Pandolfo Malatesta, a predvodio ju je Žan Anžujski. Sledeće godine, obezbedivši pomoć republike Đenove, Žan se lično iskrcao blizu Napulja i 7. jula naneo težak poraz Ferdinandu u bici na reci Sarno. Iz ove bitke je napuljski kralj jedva spasao živu glavu, a na vlasti su uspele da ga održe samo pomoći stranih zemalja, poput Papske države, Urbina, Milanskog vojvodstva i Skenderbegove Albanije.

 
Trijumf Ferdinanda od Aragona, delo majstora Hamiltona Ksenofona, koje prikazuje pobedu Ferdinanda Napuljskog nad neprijateljima. Danas se nalazi u Berlinu.

Njegovom ostajanju na vlasti posebno je doprinela pomoć ove poslednje. Naime, u septembru 1460. godine Đurađ Kastriot Skenderbeg je kralju Ferdinandu poslao 500 konjanika predvođenih svojim rođakom Ivanom Strezom Balšićem. Malatesta je za ovaj potez zapretio da će sklopiti savez sa Osmanlijama, ali Skenderbeg je bio brži. Dana 17. aprila 1461. godine, on je sklopio mir sa Turcima i krajem avgusta se lično iskrcao u Apuliji sa 3.000 ljudi da podrži kralja. Tom prilikom odneo je dve veličanstvene pobede kod Barleta i Tranija, obezbedivši Ferdinandov tron, posle čega je usledilo i povlačenje Žana Anžujskog 1463. godine. Međutim, uprkos ovim velikim pobedama, Ferdinandove neprilike sa plemićima tu nisu bile gotove.

Balkanska politika uredi

U drugoj polovini 1463. godine Mlečani su nastojali da Ferdinanda uvuku u poduhvat koji su zajedno sa Ugarima sporovodili protiv Osmanlija. Međutim, Ferdinand je tada još uvek imao domaćih problema i nije se mogao upuštati u vojne akcije u susedstvu.[2] Uslovi za to stvorili su se tek 1466. godine, kada je napuljski dvor ponudio Ugarima saradnju u borbi protiv Turaka, interesujući se za sudbinu Hercegovine. Da napuljsko učešće nije bilo mnogo moralno vidimo iz toga što je Ferdinandov poslanik javljao vladarima Hercegovine kako sultan napuljskom kralju, kao budućem srodniku, ustupa Bosnu i da oni stoga unapred treba da mu predaju Novi, želeći da dobije uporište na primorju. Međutim, u tome nije imao uspeha.[3]

Ferdinand je tek 1474. godine pokazao veću aktivnost u balkanskoj politici, kada je svoju rođaku Margaritu udao za Vlatka, vladara Hercegovine, ponovo nastojeći da dobije čvršće uporište u Primorju na koje je odavno polagao. Vlatko je pristao na taj brak da bi uhvatio veze sa uglednim italijanskom porodicama i našao zaštite na papskoj kuriji, sa ciljem da zapadni svet zainteresuje za sudbinu svoje zemlje.[4][2]

 
Ferdinand Napuljski u odori viteza zlatnog runa. Gore levo nalazi se njegov grb. Slika iz knjige nastale u južnoj Holandiji 1473. godine.

Dana 15. septembra 1476. godine, Ferdinand je svoju kćerku Beatris udao za ugarskog kralja Matiju Korvina, da bi ušao u bliže veze sa najvećom hrišćanskom silom Balkana.[5]

Otrantska kriza uredi

Dana 14. avgusta 1480. godine velika turska vojska od 20.000 ljudi se iskrcala na Apuliji i, na zaprepašćenje hrišćanskog sveta, osvojila Otranto.[6][7][2] U celoj Italiji je tom prilikom zavladala zebnja i veliki strah.[2] Ferdinand i svi ostali tamošnji vladari sada su uprli oči u Ugarsku, očekujući spas od nje. Matija Korvin je u jesen, doista, preduzeo jedan poveći pohod u Bosnu u kom je osvojio Sarajevo. Iako ovaj pohod nije imao većeg značaja, bilo kakve dobre vesti su se sa čežnjom čekale u ugroženoj Napuljskoj kraljevini.[6][8][2]

Zajedno sa papom Sikstom IV, Ferdinand je početkom 1481. godine u pismom pozvao Matiju da mu pomogne da povrati Otranto. Ugarski kralj je primio pisma obojice 9. marta u Zagrebu i već sutradan je poslao vojsku od 400 pešaka, 200 husara [a] i 100 oklopljenih konjanika predvođenu Blažom Mađarom u Senj, odakle je isplovila za Italiju.[6] Dana 3. maja 1481. umro je sultan Mehmed II i u Osmanskom carstvu su nastupili sukobi oko prestola, koji su onemogućili snabdevanje vojske u Otrantu.[6][9][8] U međuvremenu, Nikola Dukađin je počeo akciju protiv Turaka u Albaniji, očigledno Ferdinandovim poticajem, pošto je kralj želeo da odbije turski interes od južne Italije.[2] Dukađin nije imao uspeha, ali udružene hrišćanske snage uspele su da osvoje Otranto u avgustu.[6][9][8]

Ohrabren turskim porazom u Otrantu, Vlatko Hercegović je pokušao da odbaci vlast Osmanlija, ali je njegova akcija završena katastrofalno početkom 1482. godine, padom Novog, kome nije uspela pomoći napuljska flota. Padom Novog propala je i Hercegovina.[6][10][8]

Ferarski rat uredi

Otkolinvši neposrednu opasnost od Turaka, Ferdinand se umešao u italijanska pitanja. Godine 1482. Mletačka republika i papa su sklopili savez protiv njegovog zeta Erkola I od Este, vojvode Ferare, dok je Ferdinand stao na njegovu stranu. 21. avgusta iste godine, Napuljske trupe predvođene Alfonsom od Kalabrije, Ferdinandovim prestolonaslednikom, napale su Papsku državu i 21. avgusta pretrpele strahovit poraz kod Kampomorta od kondotjera Roberta Malateste, gospodara Riminija. Međutim, ovaj veliki vojskovođa je umro 10. septembra, pa je 28. novembra nastupilo primirje, a već 12. decembra bio sklopljen mir.

Nakon toga, papa je promenio stranu i stao u zaštitu Ferare, dozvolivši napuljskim trupama da prođu preko njegove teritorije do Ferare, koja je bila u opsadi. Čak je im je i poslao u pomoć svog kondotjera Virdžinija Orsinija. U međuvremenu, mletačka flota je teško uništavala napuljsku onemogućivši svako njeno dalje delovanje. Porazi na moru učinili su da Ferdinand postaje skloniji za mir, koji je sklopljen 7. avgusta 1484. u Banjolu uz minimalna proširenja mletačke teritorije na štetu Ferare.[b]

Poslednje godine, smrt i nasledstvo uredi

 
Italija u trenutku Ferdinandove smrti.

Godine 1485. poticajem novog pape Inoćentija VIII, izbila je nova pobuna plemstva, na koju je Ferdinand odgovorio jako represivnim merama, pobivši njihove kolovođe. Na ovakav kraljev postupak papa je ekskomunicirao njega i celu njegovu porodicu. Ferdinandu nije bio potreban ovaj sukob sa papom u času kad se spremala velika francuska ofanziva na teritoriju Italije. Znajući šta se sprema, napuljski kralj je pokušao upozoriti vladare na poluostrvu, ali je naišao na hladan prijem, posebno kod najmoćnijih, pape Aleksandra VI i milanskog vojvode Ludovika Sforce.

Dana 25. januara 1494. godine, Ferdinand je umro u Đenovi od raka debelog creva. Na prestolu ga je nasledio već dugogodišnji prestolonaslednik Alfonso, koga će već sledeće godine zbaciti francuski kralj Šarl VIII Valoa.

Ferdinand je, kao i Alfonso V, bio pokrovitelj nauke i umetnosti. Tokom njegove vladavine Napulj je postao pravi renesansni centar.

Brakovi i deca uredi

U prvom braku sa Izabelom od Tarenta, Ferdinand je imao šestoro dece:

Posle Izabeline smrti 1465. godine, Ferdinand se 14. septembra 1476. godine oženio svojom rođakom Huanom od Aragona. Sa njom je imao dvoje dece:

Pored zakonite, Ferdinand je imao i veliki broj nezakonite dece sa svojim brojnim konkubinama.

Sa svojom najpoznatijom ljubavnicom Dijanom Gvardato imao je troje dece:

Sa Eulalijom Ravinjano, Ferdinand je imao samo jednu kćer Mariju, udatu za Đan Đordana Orsinija.

Sa Đovanom Karačolo, Ferdinand je imao šestoro dece:

  • Ferdinanda, vojvodu od Arsene;
  • Ariga, markiza od Đerače;
  • Čezarea, markiza od Santa Agate;
  • Eleonoru od Aragona;
  • Alfonsa (1460—1510), zvanog Kopile od Aragona, koji je oženio Šarlu Lizinjan, kćerku Žaka II od Kipra.
  • Lukreciju,[v] udatu za Onorata III, vojvodu od Altamure.

Galerija uredi

  •  
    Kralj Ferdinand na prestolu, minijatura iz manuskripta Praznik hrišćanske vere (lat. Fasti christianae religionis), Lodovika Lacarelija sa kraja XV veka, posvećenog kralju i njegovom sinu vojvodi od Kalabrije.
  •  
    Kralj Ferdinand sa muzom Lodovika Lacarelija, minijatura iz manuskripta Lodovika Lacarelija.
  •  
    Koronato, novac kralja Ferdinanda iz 1462. godine. Na aversu se nalazi krst Jerusalimskog kraljevstva.[g] Na reversu prikazano kraljevo krunisanje.
  •  
    Koronato kralja Ferdinanda. Na aversu se nalazi lik kralja, a na reversu jerusalimski krst.
  •  
    Koronato kralja Ferdinanda iz 1488. god. Na Aversu se nalazi lik kralja, a na reversu Sv. arhangel Mihail, koji kopljem ubija zmaja.
  •  
    Armelino, srebrnjak kralja Ferdinanda, iz 1488. godine. Na aversu se nalazi kraljev grb, na reversu hermelin, a iznad njega zastava.
  •  
    Kavalo, još jedan novčić kralja Ferdinanda iz 1472. godine. Na aversu se nalazi njegov lik, a na reversu konj.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Enrike II od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
8. Huan I od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Huana Manuel od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
4. Fernando I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Pere IV od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
9. Eleonora Aragonska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eleonora od Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
2. Alfonso V od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Alfonso XI od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
10. Sančo Alfonso, 1. grof od Alburkerka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Eleonora de Guzman
 
 
 
 
 
 
 
5. Eleonora od Albukerka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Pedro I Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
11. Beatris od Portugala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Ines od Kastra
 
 
 
 
 
 
 
1. Ferdinand I Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Điraldona Karlino
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ Laka konjica
  2. ^ Mletačka republika je mirom dobila Rovigo.
  3. ^ Ne zna se sa sigurnošću da li Lukrecija Đovanina ili Eulalijina kćerka.
  4. ^ Kralj Ferdinand je bio titularni jerusalimski kralj.

Reference uredi

  1. ^ Pejnter 1997, str. 558.
  2. ^ a b v g d đ Ćorović 1989.
  3. ^ Ćorović 1933, str. 276.
  4. ^ Ćorović 1933, str. 278.
  5. ^ Horvat 1924, str. 295.
  6. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 298.
  7. ^ Ćorović 1933, str. 280.
  8. ^ a b v g Ćorović 1933, str. 281.
  9. ^ a b Ćorović 1989, str. 350-351.
  10. ^ Ćorović 1989, str. 351.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фердинанд_I_Напуљски&oldid=27034974”