Википедија

Fiat G.18

Fiat G.18 Italijanski putnički avion iz 1936. godine, dvomotorni monoplan za 18 putnika.

Fiat G.18

Avion Fiat G.18 na Varšavskom aerodromu 1939.
Avion Fiat G.18 na Varšavskom aerodromu 1939.

Opšti podaci
Namena Putničko-transportni avion
Posada 3
Broj putnika 18
Poreklo  Italija
Proizvođač Fiat Aviazione (Fiat Aviacione)
Probni let 3.09.1935.
Uveden u upotrebu 1936.
Povučen iz upotrebe 1945.
Status neaktivan
Prvi operater  Italija
Broj primeraka 9
Dimenzije
Dužina 18,81 m
Visina 5,01 m
Raspon krila 25,00 m
Površina krila 88,30 m²
Masa
Prazan 7.200 kg
Normalna poletna 10.800 kg
Pogon
Broj motora 2
Fizičke osobine
Klipnoelisni motor 2 h Fiat A.80 RC.41
Snaga KEM-a 2 x 758 kW
Snaga KEM-a u ks 2 x 1030 ks
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 400 km/h
Ekonomska brzina 308 km/h
Dolet 1.675 km
Plafon leta 8.700 m
Brzina penjanja 288 m/min
 Portal Vazduhoplovstvo

Projektovanje i razvoj uredi

 
ing.Giuseppe Gabrielli konstruktor aviona Fijat G.18
 
Crtež aviona Fiat G.18 u tri projekcije
 
Kabina pilota aviona Fiat G.18
 
Putnička kabina aviona Fiat G.18
 
Sletanje aviona Fiat G.18
 
Avion Fiat G.18 na aerodromu

Avion Fiat G.18 je projektovao Đuzepe Gabrijeli (Giuseppe Gabrielli) za potrebe Avio Linee Italiane, Fiatove avio-kompanije. Na idejna rešelja za ovaj avion inž. Gabrijeli je došao za vreme svog studijskog putovanja po Sjedinjenim Državama i bio je Gabrielov odgovor na pojavu aviona DC-1 i DC-2. G.18 je napravio svoj prvi let 18. marta 1935. godine. Bila je to moderna konstrukcija, potpuno metalni konzolni niskokrilni avion sa nizom novotarija. Glavni stajni trap se uvlačio u gondole motora, ostavljajući točkove koji su delimično virili izvan svojih kontura, a pogonske jedinice su bile dva radijalna motora Fiat A.59R snage po 700 KS. Vith. (522 kW). Posadu su sačinjavale - tri osobe: dva pilota i jedan radista, kapacitet putnika - 18 ljudi.

Testovi su pokazali da avion nije ispunio projektantova očekivanja, a nakon što su tri G.18 isporučena ALI (Avio Linee Italiane) početkom 1936. godine, praktično je utvrđeno da motori nemaju dovoljno snage za ovaj avion. Operater je zahtevao razvoj verzije sa snažnijim motorima, tako da je 1. marta 1937. poleteo G.18V, opremljen motorima Fiat A.80 RC.41 i sa izmenjenim vertikalnim repom i gornjim grebenom. skoro celom dužinom trupa. Izgrađeno je šest G.18V, koji su ispunili očekivanja i svi su isporučeni ALI[1].

Tehnički opis uredi

Trup: aviona je bio pravougaonog poprečnog preseka sa zaobljenim gornjim ivicama. Noseća konstrukcija aviona je bila monokok, set ramova napravljenih od duraluminijuma međusobno su povezani uzdužnim ukrućenjima a aluminijumska obloga je bila zakivcima pričvršćena za uzdužna ukrućenja i poprečne ramove[2]. Nosači motora su bili napravljeni od čeličnih zavarenih cevi. Trup je izveden kao centroplan (trup izjedna sa srednjim delom krila i gondolama za smeštaj krilnih motora). Avion je bio opremljen kiseoničkom opremom, stacionarnim protivpožarnim sistemom sa CO2 i radiostanicom. Piloti su sedeli jedan pored drugog u zatvorenom kokpitu na kljunu aviona. Udvojene komande za upravljanje avionom su bile kombinacija polužnih sistema i čeličnih užadi sa užetnjačama. Za evakuaciju pilota u slučaju opasnosti služi otvor na krovu kabine. Iza pilotske kabine nalazila se takođe zatvorena kabina radio-operatera i prednji prtljažni prostor. U nastavku se nalazila putnička kabina sa dve kolone sedišta pored prozora i prolazom kroz sredinu kabine. Ukupno je bilo 9 redova sedišta. U repu aviona se nalazio toalet i prostor za prtljag. Sa leve strane trupa su se nalazila vrata za ulazak posade i putnika u avion a na desnoj strani su se nalazila dvoja vrata za napuštanje aviona u slučaju opasnosti. Sa obe strane trupa aviona bilo je po 9 velikih pravougaonih prozora. Putnička kabina je imala zvučnu izolaciju zidova i tavanice kao sistem za grejanje i provetravanje kabine.

Pogonska grupa: Ovaj avion je bio opremljen sa dva 9-to cilindrična vazduhom hlađena, radijalna motora, Fiat A.59 RC snage 515 kW (700 KS). Na vratilu motora su bile trokrake Fiat-Hamilton metalne elise sa automatskim regulatorom koraka. Motori su bili postavljeni na čelične nosače i obloženi aluminijumskim limom. Na prednjem delu kapotaže motora nalazio se otvor za ulazak hladnog vazduha za hlađenje motora. Pored ovde pomenutog motora, u ovaj avion je ugrađivan i snažniji 18-to cilindrični motor Fiat A.80 RC.41 snage 1.030 KS (758 kW)[2].

Krila: Polu krila aviona su bila metalne konstrukcije (od duraluminijuma), srednje debelog profila, imalo je dve ramenjače i rebara takođe od durala i oblogu od aluminijumskog lima. Krila su imala oblik trapeza sa zaobljenim krajem, a nastavljala su se na centroplan iza gondola sa motorima. Prednja ivica krila bila je skoro normalna na trup aviona. Krilca su bila napravljena od metala prekrivena platnom[2]. Zakrilca su bila potpuno metalna, upravljana hidraulikom. Na krilima su se nalazila proširenja (gondole) na kojima su bili pričvršćeni krilni motori. U gondolama, iza motora sa donje strane je bio prostor za smeštaj točkova i hidrauličnog sistema za uvlačenje točkova. Na delovima krila između motora i trupa aviona je bilo dosta prostora za smeštaj rezervoara za gorivo. Kroz krila su provučene sve mehaničke, hidraulične i električne instalacije neophodne za upravljanje i kontrolu aviona.

Repne površine: Rep aviona se sastoji od jednog vertikalnog stabilizatora i kormila pravca i dva horizontalna stabilizatora sa kormilima dubine. Noseće konstrukcije repa su metalne a obloga od aluminijumskog lima pričvršćena zakivcima. Upravljačke površine kormilo pravca i kormila dubine su metalne konstrukcije obložene platnom[2].

Stajni trap je bio klasičan sa dve glavne noge koje su se nalazile ispod gondola krilnih motora. Na nogama su bile niskopritisne gume sa kojima se kompletno uvlačile u toku leta u zadnji deo gondola motora. Stajni trap se uvlačio u gondole motora pomoću hidrauličnog uređaja. U slučaju kvara, mogao se uvući ili izbaciti mehaničkim putem. pomoću sajle i poluge. Treći stabilizacioni mali točak se nalazio u repu aviona imao je ogibljenje ali se u toku leta nije uvlačio u trup aviona[2].

Verzije uredi

  • G.18 - originalna verzija sa motorom Fiat A.59 (napravljeno 3 komada)
  • G.18V - pojačana verzija sa motorom Fiat A.80 (napravljeno 6 komada)

Operativno korišćenje uredi

Avio Linee Italiane je sa G.18 i G.18V letela na redovnim rutama koje povezuju Rim, Torino, Milano i Veneciju sa devet evropskih zemalja.

Nakon ulaska Italije u Drugi svetski rat juna 1940. godine, avio-kompanija je došla pod kontrolu vojske, a njeni zaposleni su postali vojno osoblje. Kompanija je preimenovana u "Nukleo Komunikacioni Avio Linee" i redovno je koristila svoje avione G.18 i G.18V za vojsku. Tako su, na primer, prevezli trupe i opremu u Albaniju novembra 1940. godine – u okviru pohoda italijanske vojske na Grčku[3].

Posle kapitulacije Italije u septembru 1943. godine, jedan avion je završio u rukama anglo-američkih jedinica italijanskog ratnog vazduhoplovstva, a tri aviona su zarobili Nemci u nacistički okupiranom delu Italije i prebačeni su Luftvafe. Jedna letelica je ušla u sastav Ratnog vazduhoplovstva italijanske fašističke republike – letelica je poslednji let izvršila 29. aprila 1944. godine. Sledećeg dana, pripremajući se za let, eksplodirao je avion napunjen municijom i uništila ga. Rat nije preživeo ni jedan avion Fiat G.18.

Zemlje koje su koristile avion uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ http://aviadejavu.ru/Site/Crafts/Craft26579.htm
  2. ^ a b v g d „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 07. 10. 2022. g. Pristupljeno 07. 10. 2022. 
  3. ^ https://airpages.ru/eng/ot/g18.shtml

Literatura uredi

  • Taylor, Michael J. H. Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. (1989). p. 389.
  • John Stroud: European Transport Aircraft since 1910. Putnam & Company, London 1966.

Spoljašnje veze uredi

 
Fiat G.18 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фиат_G.18&oldid=27813501”