Frakcija crvene armije
Frakcija Crvene armije (nem. Rote Armee Fraktion; RAF) takođe poznata i kao Bader-Majnhof grupa je bila jedna od najuticajnijih levičarskih, zapadno-nemačkih militantnih organizacija. Delovali su kao urbana gerila od 1970. do 1993. (zvanično 1998).
| Frakcija Crvene armije | |
|---|---|
| Rote Armee Fraktion (RAF) | |
 Simbol: crvena zvezda sa puškom MP5 | |
| Skraćenica | RAF |
| Datum osnivanja | 1970 |
| Datum gašenja | 1998 |
| Tip | Teroristička organizacija |
| Pravni status | Poslednje oružane akcije su sprovedene 1993, grupa se navodno ugasila 1998. |
| Namena |
|
| Metod delovanja | Napadi eksplozivnim napravama i atentati |
| Lokacija |  Zapadna Nemačka |
| Područje delovanja |
|
| Rukovodioci | |
Nastanak uredi
Sve je započelo na studentskim protestima kasnih 1960-ih kada je tokom nereda smrtno ranjen demonstrant koga je ubila tadašnja zapadnonemačka policija. Takođe i za vreme kasnijih demonstracija protiv rata u Vijetnamu nemačka policija je bila veoma brutalna. Vođa protesta je ubijen. Sve je to kulminiralo podmetanjem požara u nekoliko policijskih stanica za šta je odgovorna grupa: Torvald Prol, Horst Zenlajn, Gudrun Enslin i Andreas Bader koji su ubrzo uhapšeni. U Nemačkoj je 1960. došlo do ekstremne reakcije na nacističku prošlost. Mladi Nemci su se pitali zašto je generacija njihovih roditelja učestvovala u grozotama nacizma. Kada su shvatili da su mnogi bivši nacisti i dalje deo sistema i policije koja napada njihove demonstracije, ponekad i sa ubilačkom silom, mnogi su izgubili svaku veru u demokratski potencijal političkog poretka i okrenuli se oružanoj borbi da ga zbace.
Godine 1968. Andreas Bader i njegova devojka Gudrun Enslin su podmetnuli požar i do temelja spalili veliku robnu kuću u Frankfurtu. Na zidu obližnje zgrade su ostavili grafit: „Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima“. Brzo su ih pronašli i uhapsili. U zatvoru je ostao do maja 1970. kada je na spektakularan način pobegao uz pomoć poznate novinarke Ulrike Majnhof. Novinarka Ulrike Majnhof je u to vreme pisala u pozitivnom svetlu o studentskim protestima i kritičke članke o ponašanju policije, šireći bunt. Jednom je rekla: „Ako zapalite jedan automobil to je krivično delo, a ako zapalite na stotine automobila to je politički aktivizam“. Ili: „Policajci su svinje. Zapravo, oni su gori od svinja. Ubijanje policajaca je neophodno u cilju oslobođenja. Čovek postaje drugačiji kada navuče uniformu. Čim je u uniformi, čovek postaje legitimna meta revolucionara.“ Majnhofova je ubedila stražare da puste Badera u biblioteku da bi ga ona intervjuisala. Tamo su stražare dočekali naoružani levičari koji su oslobodili Badera. Ulrike Majnhof je postala jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napustila udobni javni život i prešla u ilegalu i oružanu borbu. Tako je nastao RAF.
Delovanje uredi
Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu. Ukradenim novcem su preko istočnog Berlina stigli do Jordanske pustinje gde su pohađali vojnu obuku u kampu Al-Fataha. Kupili su oružje za dalje akcije i počela je njihova dugoročna saradnja sa palestinskim borcima.
Tokom 1971. godine pljačkali su banke širom Nemačke, tj. vršili „eksproprijaciju kapitala“, kako su to oni nazivali. Ulrike Majnhof je napisala njihov zvanični manifest na kojem se prvi put pojavio njihov logo: crvena petokraka, preko nje kalašnjikov i natpis RAF. Kasnije je AK-47 zamenjen automatskim pištoljem heklerom, omiljenim alatom grupe. Mesto zločina napuštali su uvek u „BMV“ automobilima, a koristili su isključivo ova kola jer su bila laka za obijanje, lako su se palila „na žice“ i bila su veoma brza. Tih godina u Nemačkoj se govorilo da „BMV“ zapravo znači Bader-Majnhof Vagen.
Nemačkim vlastima je naročito teško padalo to što je mnogo mladih ljudi širom zemlje odobravalo ono što je RAF činio. Tadašnje novinarske ankete pokazale su da bi svaki treći omladinac u Nemačkoj pružio utočište RAF-ovcima u bekstvu. Akcije RAF-a inspirisali su pojavljivanje drugih oružanih formacija: „2. jun“ i „Revolucionarne ćelije“ počele su sa napadima na banke, policiju i vlasništvo kapitalista. „2. jun“ je u saradnji sa organizacijom IRA podmetnuo bombu u britanski jaht-klub. Celu Nemačku je tresla groznica crvenog nasilja. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hans-Ditrih Genšer je formirao specijalne sekcije policije koje su se bavile isključivo ovom pojavom.
Hapšenja uredi
Sredinom 1972. godine specijalna policija je saznala za potencijalno skrovište RAF-a u Frankfurtu. Izvršili su prepad u prostoriji, nisu pronašli ljude, ali su pronašli ogromne količine eksploziva. Policija je ispraznila kutije eksploziva i ozvučila ceo prostor ne odajući da zna za njega. Zatim su radnici Gradskog zelenila navodno sadili travu u okolini, a zapravo su postavljali vreće sa peskom, očekujući veliki oružani okršaj sa RAF-om. 1. juna, u ukradenom najnovijem modelu „Poršea“, stigli su Andreas Bader i Holger Majns. Pružili su otpor pucajući na policajce iz skrovišta. Snajper je ranio Badera u nogu. Majns je primoran da se skine do gole kože i izađe sa rukama na temenu. Obojica su uhapšeni. Sutradan je uhapšena i Gudrun Enslin, i to u jednom butiku u Hamburgu. Prodavac je pozvao policiju jer je u njenoj jakni, koju je ostavila dok je probala bluzu, primetio revolver. Dve nedelje kasnije uhapšena je i Ulrike Majnhof. Bio je to kraj delovanja tzv. prve generacije RAF-a.
Druga generacija uredi
Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je druga generacija koja je izvela mnoge terorističke akcije (napad na ambasadu u Stokholmu, otmice aviona, napadi na pravosudne organe) uglavnom u cilju oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. A postojale su i treća, četvrta pa i peta generacija RAF-ovaca.
Pripadnici RAF-a su bili posebno tretirani i izolovani u zatvoru da bi im tek posle javnih štrajkova glađu i protesta bili omogućeni prihvatljivi uslovi. 9. maja 1976. Ulrike Majnhof je pronađena mrtva u svojoj ćeliji. Izvršila je samoubistvo vešanjem, pod veoma sumnjivim okolnostima.
30. jula 1977. Jirgen Ponto, vlasnik Drezdner banke je ubijen na vratima kuće u pokušaju kidnapovanja.
5. septembar 1977. Hans Martin Šlejer, bivši oficir SS trupa i jedan najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj je kidnapovan. Njegov vozač je tog dana naglo zakočio kad su ispred njega izletela kolica sa bebom. Policijski auto koji je bio u pratnji nije se mogao zaustaviti i slupao se u Šlejerov automobil. Pet maskiranih napadača odmah su ubili policajce i kidnapovali Šlejera. U pismu sa zahtevima koje je poslato vladi je navedeno oslobađanje svih 11 pripadnika organizacije. U Bonu je organizovan krizni štab čiji je vođa bio kancelar Helmut Šmit. Njegov plan je bio da odugovlači dok se ne sazna pozicija talaca. Mesec dana se ništa nije događalo. Primljena je začuđujuća informacija - otet je avion koji je leteo ka Frakfurtu od strane četvorice muslimanskih otmičara koji su postavili iste zahteve kao i RAF plus 15 miliona američkih dolara i oslobađanje dva Palestinca. Avion je najpre preusmeren u Italiju, a zatim i prema Kipru, Bahreinu i Dubaiju, da bi na kraju sleteo u Mogadiš. Tamo su otmičari ubili pilota, da bi nakon toga riskantnom akcijom nemačke tajne službe tri otmičara ubijena, a niko od talaca nije povređen.
Pola sata kasnije pošto je na radiju objavljena vest o neuspehu otmice aviona u svojim ćelijama su nađeni mrtvi Bader i Enslin. Zvanično je objavljeno da se radi o samoubistvima mada je kod mnogih izazvao sumnju način na koji je Bader navodno izvršio samoubistvo. Naime on je ustreljen pištoljem u glavu iako je to bio strogo čuvan zatvor gde je pištolj skoro nemoguće bilo prokrijumčariti. Sledećeg dana je RAF objavio informaciju o egzekuciji Šlejera.
Raspuštanje uredi
RAF je nastavio sa delovanjem i kasnije ali zbog sloma komunizma njihov uticaj je postao zanemarljiv. Njihova poslednja velika akcija bila je podmetanje ogromne bombe i rušenje zidova ženskog zatvora u Vieterštadu 1993. Potpuno su se razišli tek 1998. kada je poslato i zvanično saopštenje „Rojtersu“.
RAF je ostala upamćena po velikoj podršci stanovništva (naročito omladine) iako je koristila nasilne metode da bi ostvarila svoje ciljeve.
Zanimljivosti uredi
- Dok su se u Jordanu obučavale kod terorista Al-Fataha, u trenucima predaha crveno-armejke su se malo razodenule i prilegle da se sunčaju na krovu hotela. Ljudi iz Al-Fataha, od kojih većina nikada nije ni videla golu ženu, naredili su im da se odmah obuku. Bader je izjavio da revolucija i emancipacija idu ruku pod ruku. „Jebanje i pucanje je jedno te isto!“, rekao je. Na to su mu odgovorili da će im odseći glave ako se ne obuku.
- Ulrike Majnhof je poštom poslala minobacač iz Berlina u Hamburg. Nije dobro napisala adresu na paketu pa je pošiljka završila u odeljenju izgubljeno-nađeno. Rafovci su morali da provaljuju u poštu da pokupe oružje.
- Andreas Bader je napisao i štampao pamflet „Kako ukrasti motocikl“, koji je delio po dvorištima srednjih škola u Nemačkoj. „Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživaš u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Otmi od bogatih!“ - pisalo je, između ostalog, u pamfletu.
Spoljašnje veze uredi
- Rafinfo.de (jezik: nemački)
- Baader-Meinhof.com (jezik: engleski)
- The Baader Meinhof Gang (jezik: engleski)
- History of the RAF -detalji (jezik: engleski)
- Razgovor sa kreatorom Baader-Meinhof.com
- Статьи активистов РАФ и о них на Sovetika.ru - сайте о Советской эпохе (jezik: ruski)