Fransisko Ernandes de Kordoba
Fransisko Ernandes de Kordoba (šp. Francisco Hernández de Córdoba, umro 1517), španski kolonizator i istraživač. Njegova ekspedicija u proleće 1517. prva je istražila istočnu obalu Jukatana i uspostavila prvi evropski kontakt sa civilizacijom Maja.[1][2]
Fransisko Ernandes de Kordoba | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1475 |
| Mesto rođenja | Kordoba |
| Datum smrti | 1518 |
| Mesto smrti | Sankti Spiritus |
Ekspedicija uredi
Pripreme uredi
| Sponzor | Dijego Velaskez |
|---|---|
| Država |  Španija |
| Vođa | Fransisko Ernandez de Kordoba † |
| Početak | Havana, Kuba 8. februar 1517. |
| Završetak | Havana, Kuba april 1517. |
| Cilj | Lov na robove ili kolonizacija Jukatana. |
| Brodovi | dve karavele i jedna barka |
| Posada | 110 ljudi |
| Gubici | 55 mrtvih, dva zarobljena |
| Postignuća | Prvi evropski kontakt sa civilizacijom Maja. |
Posle španskog osvajanja i kolonizacije Kube (1511-1514), Kordoba se nastanio na Kubi kao imućan zemljoposednik - bilo mu je dodeljeno čitavo jedno indijansko selo, sa zemljom koju su obrađivali indijanski kmetovi. Ovaj oblik zemljoposeda, sa dodeljenim indijanskim radnicima, bio je sličan feudu (šp. encomienda), i dodeljivan je prvim španskim doseljenicima, kao i ljudima koji su učestvovali u osvajanju i osnivanju kolonije. Međutim, priliv siromašnih doseljenika iz Španije je već do 1517. iscrpeo sve raspoložive izvore zemlje i indijanske radne snage na Kubi, i grupa Španaca-bezemljaša (među kojima je bio i kasniji hroničar Bernal Dijaz del Kastiljo) opremila je o svom trošku novu ekspediciju sa ciljem da zauzme nove kolonije na američkom kopnu. Za vođu ekspedicije izabran je Kordoba, koji je snosio najveći deo troškova i kao ugledna ličnost na Kubi dobio dozvolu za istraživanje od guvernera Dijega Velaskeza. Sa velikom mukom (pošto je većina učesnika bila siromašna) su opremljena tri broda (dve karavele i jedan manji brigantin, kupljen na kredit od guvernera) sa 110 ljudi, 15 samostrela i 10 arkebuza, sa zalihama hleba od manioke i nekoliko svinja,[a] uz veću količinu staklenih perli i robe male vrednosti namenjene razmeni sa Indijancima. Za glavnog navigatora unajmljen je bivši Kolumbov navigator Anton de Alaminos. Guverner Velaskez pomogao je ekspediciju zalihama hrane, tražeći da ga za uzvrat snabdeju indijanskim robovima sa zemlje koju će osvojiti.[3]
Putovanje uredi
Ekspedicija je krenula iz Havane na severnoj obali Kube 8. februara 1517. prema zapadu, ploveći 12 dana uz obalu ostrva, a zatim još 9 dana na zapad preko otvorenog mora, posle čega su ugledali do tada nepoznatu zemlju. Sa brodova su ugledali prvi veći grad u Novom Svetu, oko 2 sata hoda udaljen od obale, koji su nazvali Veliki Kairo. 4. marta pokušali su da priđu obali i nađu pristanište, ali je iz pravca grada doplovilo desetak ogromnih čamaca (piroga), načinjenih od izdubljenih stabala i pokretanih na jedra i vesla, svaki sa po četrdesetak indijanskih ratnika. Pošto su Španci znacima pokazali da dolaze u miru, tridesetak indijanskih ratnika sa svojim poglavicom (kacik-om) se neustrašivo popelo na najveći brod, gde su im Španci pokonili po nisku staklenih perli u znak dobre volje. Indijanski ratnici bili su obučeni u uske pamučne tunike, pamučne košulje i postavljene jakne, i bili su prvi odeveni domoroci koje su Španci do tada videli, što je uverilo Špance da se ovaj narod nalazi na višen stupnju civilizacije od golih Indijanaca sa Kube.[3]
Bitka kod rta Katoče uredi
Sutradan ujutro, isti poglavica se vratio sa dvanaest čamaca, i znacima i rečima Kones katoče (Dođite u moju kuću, na jeziku Maja) pozvao Špance da se iskrcaju i posete njegov grad. Po prvim indijanskim rečima koje su zapamtili, Španci su prozvali novootkrivenu zemlju Rt Katoče, što je i danas najsevernija tačka na Jukatanu. Ubeđeni miroljubivim i prijateljskim ponašanjem Indijanaca, kojih se mnogo okupilo na obali, Španci su se iskrcali i u pratnji Indijanaca krenuli putem prema gradu, ponevši za svaki slučaj svoje oružje. Kada je povorka Španaca zaašla između dva brežuljka obrasla grmljem, poglavica je povikao i na Špance je sa svih strana napalo nekoliko odreda indijanskih ratnika, koji su čekali u zasedi. Indijanski ratnici bili su naoružani kopljima, lukovima i praćkama, a zaštićeni štitovima i oklopom od pamuka koji je sezao do kolena. Za tren oka, strelama i kamenicama bilo je ranjeno 15 Španaca, ali su u borbi prsa u prsa španski mačevi i oklopi odneli prevagu, a arkebuze i samostreli naterali su Indijance u bekstvo posle kratke borbe u kojoj su ostavili 15 mrtvih. Dvojica Španaca su nekoliko dana kasnije podlegla ranama.[3]
Nedaleko od mesta bitke, Španci su otkrili tri građevine od kamena, u kojima su našli statue idola napravljene od gline, kao i nekoliko idola, ogrlica, dijadema i ukrasa od zlata i (većim delom) bakra, koje su poneli sa sobom. Ovo su bile prve zidane građevine koje su Španci videli u Novom Svetu.[3]
Dolazak u Kampeče uredi
Posle bitke Španci su se vratili na brodove, povevši sa sobom dvojicu zarobljenih Indijanaca, koji su odmah pokršteni, dobivši hrišćanska imena Julijan i Melhior. Nastavili su putovanje na zapad uz obalu Jukatana, putujući samo danju zbog nepoznate obale, a bacajući sidro preko noći. Idući tako 15 dana, ugledali su na obali jednog zaliva veliki grad, i odlučili da pristanu kako bi nasuli vode, očekujući da se u blizini mora nalaziti reka ili izvor pitke vode.[b] Na indijanskom jeziku grad se zvao Kampeče, ali su ga Španci prozvali Sveti Lazar, pošto su ga otkrili na njegov dan (17. marta). Pošto je voda bila veoma plitka uz obalu, Španci su mogli da se iskrcaju samo u čamcima, ostavivši brodove na pučini, gotovo dva sata hoda od obale. Pošto su se iskrcali pod punim naoružanjem i natočili vode iz malog jezera, iz grada je došlo oko 50 nenaoružanih Indijanaca dostojanstvenog držanja u dugim pamučnim ogrtačima i znacima ih pozvalo u grad, pokazujući prema izlasku sunca i ponavljajući reč Kastiljanac. Posle dogovora šta da preduzmu, Španci su u zbijenoj formaciji ušli u grad, gde su im Indijanci pokazali velike građevine od kamena, vešto načinjene, hramove svojih bogova. Unutra, Španci su videli šareno oslikane zidove, sa slikama zmija i idola, kao i oltar prekriven usirenom krvlju, koji je izgledao kao da su upravo bile prinešene sveže žrtve. Pored mase žena i siromašno odevenih Indijanaca koju su veselo i radoznalo razgledali Špance, bilo je postrojeno nekoliko odreda strelaca u pamučnim oklopima, naoružanih kopljem i štitom, a desetak sveštenika u belim tunikama dugim do zemlje, sa dugom kosom ulepljenom od usirene krvi, prišli su Špancima i počeli da ih kade mirisnim dimom iz glinenih kadionica, dajući im znake da odmah napuste grad. Kada su se sveštenici povukli, ratnici su počeli da duvaju u pištaljke i udaraju u bubnjeve. Uplašeni, Španci su se u zbijenom poretku povukli na obalu i ukrcali na brodove.[3]
Bitka kod Čampotona uredi
Napuštajući Kampeče, ekspedicija je plovila na jug niz obalu Jukatana još 10 dana i stigla do Čampotona, gde su videli njive zasejane kukuruzom i kamene kuće na obali. Pošto njihove bačve za vodu „nisu bile vodonepropusne, već su im daske zjapile“, ponovo bile prinuđeni da pristanu u potrazi za vodom. Pošto su se ovoga puta iskrcali opreznije, Španci su još jednom sreli Indijance koji su im prilazili vičući čudne reči koje su čuli u Kampečeu. Preduzimajući odgovarajuće mere predostrožnosti, ekspedicija je ostala na kopnu preko noći sa namerom da ujutru ponovo natoči vodu. Međutim, kako je svanulo, Španci su se našli opkoljeni znatno brojčano nadmoćnijim Indijancima i napadnuti. Bernal Dijaz u svojim memoarima navodi da je bilo bar 200 Indijanaca na jednog Španca, što bi iznosilo oko 20.000 ratnika, broj koji je nemoguće proveriti. U jednosatnoj bici, Španci su imali „dva njihova vojnika odvedena živa, njihovog kapetana sa deset rana od strela, skoro sve ostale ljude sa dve ili tri rane od strela, i više od pedeset mrtvih“. Preživeli su jedva spasili živote i pobegli na brodove, a još petorica ljudi su podlegla ranama narednih dana, dok je Kordoba bio smrtno ranjen. Ovom bitkom, Kordobina ekspedicija bila je praktično završena i vratila se na Kubu preko Floride.[3][4]
Posledice uredi
Iako je Kordobina ekspedicija izgubila više od polovine ljudi, a sam Kordoba je umro od rana nekoliko dana po povratku na Kubu, mala količina zlata koje su doneli i vesti o velikim gradovima i civilizovanim Indijancima ohrabrile su guvernera Dijega Velaskeza da već sledećeg proleća pošalje novu ekspediciju na Jukatan, pod komandom Huana de Grihalva.[4]
Napomene uredi
- ^ U to vreme još nije bilo žita, goveda ni ovaca na Kubi, pošto je ostrvo bilo tek kolonizovano.
- ^ Zalihe vode bile su stalni problem ove ekspedicije, pošto, po rečima Bernala Dijasa, siromašni ljudi koji su opremili ekspediciju nisu imali novca za kvalitetnu burad, već su kupili lošu, koja je stalno propuštala vodu.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Djurant, Vil (2000). REFORMACIJA: istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina 1300-1564. Beograd: Narodna knjiga - Alfa. str. 817.
- ^ Fajfrić, Dr Željko (2008). KORTES I CARSTVO ASTEKA. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 40. ISBN 978-86-85269-26-4.
- ^ a b v g d đ Díaz del Castillo, Bernal (1908). The true history of the conquest of New Spain. Prevod: Maudslay, Alfred P. London. str. 11-33.
- ^ a b Díaz del Castillo, Bernal; Burke, Janet; Humphrey, Ted (2012). The true history of the conquest of New Spain. Indianapolis, Indiana: Hackett Pub. Co. str. 4-5. ISBN 978-1-60384-290-7.