Fransisko Zurbaran

Fransisko de Zurbaran
Fransisko de Zurbaran
	Statua Surbarana u Sevilji
Lični podaci
Datum rođenja	7. novembar 1598.
Mesto rođenja	Fuente de Kantos, Španija
Datum smrti	27. avgust 1664. (65 god.)
Mesto smrti	Madrid, Španija

Fransisko de Zurbaran (šp. Francisco de Zurbarán; Fuente de Kantos, 7. novembar 1598 — Madrid, 27. avgust 1664) bio je španski slikar poznat i pod nadimkom „španski Karavađo“. Uz Dijega Velaskeza bio je vodeći slikar španskog baroka.

Delo Fransiska de Zurbarana duboko je religiozno i pod znakom crkvenog patronata. Rodio se i odrastao u Ekstramaduri gde je steko prvo slikarsko obrazovanje.

Godine 1629. imenovan je službenim slikarem grada Sevilje. Godine 1634. dobio je zaduženje da naslika dve slike za salon posvećen pobedama španske monarhije u novoj kraljevskoj palati Buen Retiro (šp. Buen Retiro). Sačuvana je Odbrana Kadiza (šp. La Defensa se Cádiz) koja slavi pobedu nad Englezima. Zbog slave koju je postepeno stekao u Sevilji i Madridu dobio je brojne porudžbine iz kolonija - Meksika, Argentine, Perua. Od 1638. godine bio je dvorski slikar Filipa IV . Veliki broj religioznih slika, najčešće prikaza Bogorodice, Zurbaran je slikao i za prekomorsko tržište u Latinskoj Americi, i mnoga njegova dela se i danas nalaze po kolonijalnim crkvama širom američkog kontinenta.

Biografija uredi

Zurbaran je rođen u 1598. u Fuente de Kantosu, Ekstramadura. Kršten je 7. novembra iste godine. Otac mu se zvao Luis, a majka Isabela. Od 1615. godine nastavio je da uči i radi u Sevilji gde je upoznao čuvene slikare Fransiska Pačeka (šp. Francisco Pacheco) i Alonsa Kana (šp. Alonso Cano). U Sevilji je dobio prve važnije narudžbine od dominikanaca i pripadnika Reda naše milosrdne gospe, koji su ga učinili poznatim i priznatim seviljanskim majstorom. Njegov prvi brak 1617. godine bio je sa Marijom Paet koja je bila starija od njega čak devet godina i sa njom je imao troje dece. Međutim, nakon trećeg deteta Marija je umrla, pa se Fransisko opet oženio bogatom udovicom Beatris de Morales. Kada je dobio prvu ozbiljnu ponudu, preselio se u Sevilju sa ženom i decom. I njegova druga žena je umrla, tako da se 1644. oženio i treći put, i sada bogatom udovicom Leonor de Torder. Godine 1658. preselio se u Madrid u tražeći posao i obnovio je prijateljstvo sa Dijegom Velaskezom. Njegov stil se menjao pod uticajem Velaskeza, te je slikar postepeno napuštao karavađovski kjaroskuro i usvajao vedrije tonove. Nažalost, Zurbaran je umro u oskudici i siromaštvu u 65. godini života.

Stil uredi

Francisko de Zurbaran bio je španski barokni slikar, najpoznatiji zbog svojih slika članova sveštenstva, kao što su monasi i monahinje. Bio je toliko dobar slikar da su ga prozvali „španski Karavađo“. Kopirao je Karavađove slike i usvojio njegovo realističko korišćenje tenebrizma, ali Zurbaranov stil je više rezervisan i obuzdan nego Karavađov. Slikao je direktno iz prirode i napravio je veliku primenu u rasporedu figura u proučavanju draperija, u kojem je bio naročito vešt.

Imao je poseban dar za bele draperije. Slikar koji je možda imao najveći uticaj na njegove kompozicije je Huan Sančez Kotan (šp. Juan Sánchez Cotán). Mnogobrojne skulpture, koje su u vreme Zurbaranovog šegrtovanja dostigle nivo sofisticiranosti u Sevilji koji je iznenadio lokalne slikare, obezbedile su još jedan važan stilistički model za mladog umetnika, rad Huana Martineza Montanjesa (šp. Juan Martínez Montañés) je posebno blizak Zurbaranovom duhu.^[1]

Isus na krstu

Zaostavština uredi

Lista manastira i redova za koje je radio tokom života prilično je duga. Istaknuta dela su Poklonjenje pastira (šp. La Adoración de los pastores) i Poklonjenje mudraca (šp. La Adoración de los magos) oba za kartuzijanski manastir u mestu Heres de Frontera (šp. Heres de Frontera), kao i monumentalna kompozicija Trijumf svetog Tome Akvinskog (šp. El Triunfo de Santo Tomás Aquino) za dominikanski red u Sevilji, Javljanje svetoga Petra svetom Petru Nolasku (šp. La aparación de San Pedro a San Pedro Nolasco) za red Naše milosrdne gospe. U Surbaranovom opusu izuzetnom ljupkošću ističu se kompozicije Svete Margarite (šp. Santa Margarita), Svete Agate (šp. Santa Agueda) i u to vreme izuzetno popularne scene Bezgrašnog začeća (šp. La Inmaculada Concepción). Stradanje mlade device Agate predstavljeno je sa istom uzdržanošću kao i mučeništvo Svetoga Sarapija, bez krvi i naglašenog bola: ljupka mučenica stradanje za Hrista dokazuje držeći dostojanstveno poslužavnik sa svojim odsečenim dojkama. Iz perioda kada je živeo i radio u Sevilji ističu se kompozicije Hrist na krstu (šp. Cristo en la Cruz) i Sveti Serapije (šp. San Serapio) Prva, u stilu Karavađa, kontrastira boje napete muskulature raspetog Hristovog tela u agoniji i snežnobelog platna oko njegovih kukova. Naglašena dramatika Hristovih muka i jasan protivreformacijski duh ove kompozicije čine ga nedvosmisleno baroknim delom. Mučenik Serapije, naslikan u dugoj beloj odori sa ogrtačem, pokazuje umetnikovo majstorsko vladanje slikanjem draperija, naročito belih, što će ga učiniti posebno omiljenim slikarom Kartuzijanskog reda ^[2]. Scene mrtve prirode, kod Surbarana, razvijale su se ka samostalnom i originalnom izrazu. Detalji na većim kompozicijama poput Bogorodičinog pribora za šivenje, korpe sa limunovima ili kompozicije posuđa, Šolje i čaše (šp. Tazas y vasos), svedoče o slikarskoj veštini u temetici koja nije religiozna. Ipak, mnogi i od ovih prikaza nose dublju, alegorijsku poruku, poput platna Agnec Božiji (lat. Agnus Dei) na kome je realistički prikazano žrtveno jagnje vezanih nogu. Njegovi poznati učenici su Bernab de Ajala (šp. Bernabé de Ayala) ^[3] i braća Polanko (šp. Polanco).