Википедија

Francuska revolucionarna armija

француска војна снага која се борила у Француским револуционарним ратовима од 1792. до 1802. годин

Francuska revolucionarna armija (franc. Armée révolutionnaire française) bila je francuska vojna snaga koja se borila u Francuskim revolucionarnim ratovima od 1792. do 1802. godine. Ove vojske odlikovao je revolucionarni žar, loša oprema i veliki broj. Iako su prvobitno doživeli užasne poraze, uspeli su da izbace strane snage sa francuskog tla, pregaze susedne države i formiraju klijentske države. Glavni generali bili su Žurdan, Bonaparta, Masena i Moro.

Francuska revolucionarna armija
Francuska revolucionarna armija
Postojanje1792–1804
Zemlja France
PripadnostPrva francuska republika
MotoHonneur et Patrie
Boje
Angažovanje
Komandanti
Značajni
komandanti		Napoleon Bonaparta
Žan Viktor Moro
Andre Masena
Lazar Oš
Žan-Batist Žurdan
Tomas-Aleksandar Dima

Iako nose isti naziv (armées révolutionnaires), ne bi ih trebalo mešati sa parvojnim formacijama formirani tokom Terora (Jakobinske diktature) .[1]

Stvaranje uredi

 
Francuski grenadir tokom revolucije

Kako je Stari režim ustupao mesto ustavnoj monarhiji, a zatim republici, 1789-92, celokupna struktura Francuske je transformisana da se uskladi sa revolucionarnim principima "slobode, jednakosti i bratstva”. Evropa se žestoko protivila, pogotovo nakon što je francuski kralj pogubljen. Potpisivanje Plinicke deklaracije između Leopolda II, cara Svetog rimskog carstva, i kralja Fridriha Vilhelma II od Pruske, a zatim i francuska objava rata, značilo je da je, od njenog osnivanja, Republika Francuska bila u ratu, i da je potrebna moćna vojna sila da osigura njen opstanak. Kao rezultat toga, jedan od prvih i glavnih elemenata rekonstruisane francuske države bila je vojska.

Gotovo sva oficirska klasa pripadnika Starog režima bila je izvučena iz aristokratije. U periodu koji je prethodio konačnom rušenju francuske monarhije, veliki broj oficira je napustio svoje pukove i emigrirao. Samo između 15. septembra i 1. decembra 1791. godine, 2.160 oficira kraljevske vojske je pobeglo iz Francuske [2] i na kraju se pridružilo emigrantskoj vojsci (émigré) Luja-Žozefa, princa Kondea. Oni koji su ostali, ili su bili zatvoreni ili ubijeni tokom Jakobinske diktature. Mali, preostali kadar oficira je brzo napredovao u službi, što je značilo da je većina oficira revolucionarne armije bila mnogo mlađa od svojih monarhističkih kolega. Oni visoko rangirani, aristokratski oficiri koji su ostali, među njima i Markiz de Lafajet, grof de Rošambu i grof Nikolas Lekner, ubrzo su bili optuženi da gaje simpatije prema monarhistima i bili pogubljeni ili oterani u egzil.

Revolucionarni žar, zajedno sa pozivima da se spasi novi režim, rezultirao je velikim prilivom oduševljenih, ali neobučenih i nedisciplinovanih dobrovoljaca (prvih sankilota, tako nazvanih zato što su nosili seljačke pantalone, a ne one koje su koristile druge vojske tog vremena). Očajnička situacija u kojoj su se nalazili, značila je da su ovi ljudi brzo primani u vojsku. Jedan od razloga za uspeh Francuske revolucionarne armije je "amalgamacija" (amalgame), koju je organizovao vojni strateg Lazar Karno, koji je kasnije postao Napoleonov ministar rata, koji je u istom puku, ali u različitim bataljonima, okupio mlade, entuzijastične volontere, pune želje da umru za slobodu, i stare veterane kraljevske vojske.[3][4]

Transformacija vojske se najbolje vidi u oficirskom korpusu. Pre revolucije 90% korpusa činile su aristokrate, a 1794. godine, taj procenat je spao na samo 3%. Revolucionarni zanos bio je visok i pažljivo nadgledan od strane Odbora za javnu bezbednost, koji je postavljao predstavnike na misiju kako bi pratili generale. Zaista, neki generali su dezertirali, drugi su uklonjeni ili pogubljeni. Vlada je zahtevala da vojnici budu lojalni vladi u Parizu, a ne njihovim generalima.[5]

Regulatura iz 1791. godine uredi

Zvanično, Revolucionarne armije su delovale u skladu sa smernicama stvorenim u godinama pred revoluciju, a utvrđenim 1791. godine (1791 Reglement). Regulatura iz 1791. g. je odredila nekoliko složenih taktičkih manevara, koji su zahtevali da dobro obučeni vojnici, oficiri i podoficiri rade pravilno. Revolucionarna armija je bila manjkava u sva tri područja, i, kao rezultat toga, rani napori da se uskladi s Regulatorom iz 1791. g. bili su katastrofalni. Neobučene trupe nisu mogle izvoditi složene manevre, izgubila se kohezija jedinica i poraz je bio neminovan.

Shvativši da vojska nije u stanju da se uskladi sa Regulatorom iz 1791. g, komandanti su počeli da eksperimentišu sa formacijama koje su zahtevale manje obuke za izvođenje. Mnogi eminentni francuski vojni mislioci su uvideli potrebu za promenama decenijama ranije. U periodu nakon ponižavajućeg nastupa francuske vojske tokom Sedmogodišnjeg rata, počeli su da eksperimentišu sa novim idejama. Giber je napisao svoje epsko delo, Opšte taktičke probe (Essai général de Tactique), Burse se fokusirao na kadrovske procedure i planinsko ratovanje, a Menil-Duran je provodio vreme zagovarajući taktiku dubokog reda (l'ordre profond), koja je podrazumevala ratovanje i manevrisanje u formacijama teške kolone, koje su stavljale naglasak na udar hladnog čelika (bajoneta) pre nego vatrenu moć.

U sedamdesetim godinama osamnaestog veka, neki komandanti, među njima i briljantni vojvoda od Brolija, izvodili su vežbe testiranja ove taktike. Konačno je odlučeno da se pokrene seriju eksperimenata da se isproba nova taktika i da se uporedi sa standardnom Fridrihovom linearnom formacijom, poznatom i kao l'ordre mince, koja je bila univerzalno popularna širom Evrope . Vojvoda od Brolija je zaključio da je će duboki red dati najbolje rezultate ako je podržan artiljerijom i velikim brojem čarkaša. Uprkos svim vežbama, linearna formacija je imala jake i snažne pristalice u Francuskoj kraljevskoj armiji, i upravo ona je ušla u Regulaturu iz 1791. kao standard.

Početak Francuske revolucije uredi

 
Bitka kod Valmija (1792)

Francuzi su prvi napali, izvršivši invaziju na austrijsku Holandiju koju je predložio ministar spoljnih poslova Šarl Fransoa Dimurje. Ova akcija se ubrzo pretvorila u pravi debakl kada je ustanovljeno da su na brzinu obučene revolucionarne snage bile izuzetno neposlušne: jednom prilikom su vojnici ubili svog generala kako bi izbegli bitku; u drugoj su trupe insistirale na stavljanju naredbi njihovog komandanta na glasanje. Kao posledica toga, revolucionarne snage su se u neredu povukle iz austrijske Holandije.

Avgusta 1792, velika austrijsko-pruska vojska pod komandom vojvode od Brunsvika prešla je granicu i započela marš na Pariz sa namerom da obnovi punu moć Luja XVI. Nekoliko revolucionarnih vojski je s lakoćom poraženo od strane profesionalnih austrijskih, hesijanskih, Brunsvikovih i pruskih trupa. Neposredna posledica toga bio je ustanak od 10. avgusta 1792, zauzimanje palate Tuileri i pad monarhije. Uzastopne revolucionarne snage nisu uspevale da zaustave Brunsvikov napredak i već sredinom septembra se činilo da će Pariz pasti pod monarhistima. Nacionalni konvent je naredio da se preostale vojne snage spoje pod komandom Dimurjea i Fransoe Kelermana. U bici kod Valmija, 20. septembra 1792. godine, Revolucionarna armija je porazila Brunsvikovu avangardu, uzrokujući povlačenj ofanzivne vojske do granice. Veliki deo zasluge za pobedu mora ići francuskoj artiljeriji, koja je naširoko smatrana najboljom u Evropi, zahvaljujući tehničkim poboljšanjima Žan-Batista Gribovala.

Bitka kod Valmija je osigurala poštovanje neprijatelja. Narednih deset godina, Revolucionarna armija ne samo da je branila mladu Prvu francusku republiku, već je, pod komandom generala kao što su Moro, Žurdan, Kleber, Deze i Bonaparta, proširila njene granice.

Lazar Karno uredi

Iako je bitka kod Valmija spasila Republiku od uništenja i naterala neprijatelje da naprave pauzu u ratovanju, slanje Luja XVI na giljotinu u januaru 1793. i proglas Nacionalnog konventa da će podići revoluciju, pojačao je odlučnost francuskih neprijatelja da unište Republiku i vrate monarhiju.

Početkom 1793. godine formirana je Prva koalicija, koju su, pored Pruske i Austrije, činile i Sardinija, Napulj, Nizozemska, Španija i Engleska. Republika je bila napadnuta na nekoliko frontova, a u izuzetno katoličkoj regiji, Vendeji, izbila je oružana pobuna . Revolucionarna vojska je bila preopterećena i činilo se da je pad Republike neminovan.

Početkom 1793. godine, Lazar Karno, istaknuti matematičar, fizičar i delegat Nacionalnog konventa, unapređen je u Komitet javnog spasa . Prikazujući izuzetan talenat za organizaciju i sprovođenje discipline, Karno je krenuo u reorganizaciju razbarušenih Revolucionarnih armija. Shvativši da nikakva reforma i disciplina neće nadoknaditi masovnu brojčanu nadmoć koju uživaju francuski neprijatelji, Karno je naredio, dekretom Nacionalnog konventa od 24. februara 1793, da svaki departman obezbedi kvotu novih regruta, broj od oko 300 000. Do sredine 1793. godine, Revolucionarna vojska povećala je broj na oko 645.000 ljudi.

Levée en masse uredi

Dana 23. avgusta 1793. godine, na Karnoovo insistiranje, Nacionalni konvent je doneo proglas kojim se nalaže masovna regrutacija (levée en masse).

Od ovog trenutka, pa sve dok neprijatelji ne budu proterani iz zemlje, svi Francuzi su u stalnoj vojnoj obavezi. Mladići će se boriti; oženjeni muškarci će kovati oružje i transportovati životne namirnice; žene će praviti šatore i odeću i služiti u bolnicama; deca će pretvarati platno u vlakna; starci će na trgovima budti hrabrost ratnika i propovedati mržnju prema kraljevima i jedinstvo Republike.[6]

Svi neoženjeni, vojno sposobni muškarci starosti između 18 i 25 godina su se odmah morali prijaviti za vojnu službu. Oni koji su oženjeni, kao i preostali muškarci, žene i deca, trebalo je da usmere svoje napore na naoružavanje i snabdevanje vojske.

Ovo je dramatično povećalo veličinu Revolucionarne armije, obezbeđujući vojske na terenu ljudstvom da zadrži neprijateljske napade. Karna je vlada pozdravila kao organizatora pobede. Do septembra 1794. godine, Revolucionarna vojska imala je 1.500.000 ljudi pod oružjem. Karnova masovna regrutacija je pružila toliko ljudstva da nije bilo potrebe ponavljati je do 1797. godine.

Taktike i jedinice uredi

 
Francuski revolucionarni general, oficir lake pešadije i vojnik linijske polu-brigade

Videvši neuspeh Regulature iz 1791, nekoliko ranih revolucionarnih komandanata pratilo je de Brolijev primer i eksperimentisali su sa pred-revolucionarnim idejama, postepeno ih prilagođavajući dok nisu otkrili sistem koji je funkcionisao. Konačni standard koji su koristile rane revolucionarne armije sastojao se od sledećeg:

  • Vojnici sa izuzetnim moralom ili veštinom postajali su čarkaši i bili su raspoređeni ispred vojske. Njihova glavna borbena taktika bila je gerilski rat. Bilo na konjima ili kao pešaci, veliki broj čarkaša bi se skrivao od neprijatelja, koliko je to bilo moguće, zasipao njihove redove vatrom i pravio zasede. U nemogućnosti da se osvete rasutim čarkašima, moral i jedinstvo jedinice bolje obučenih i opremljenih emigrantskih i monarhističkih vojski postepeno se istrošio. Neprestana uznemiravajuća vatra je obično rezultirala padom dela neprijateljske linije, a zatim su u napad kretale regularne formacije armije.
  • Trupe sa manje veštine i sumnjivog kvaliteta, koje su činile „regularni“ deo vojske, formirale su bataljonske kolone.. One su zahtevale malo obuke da bi se usavršile, a komandanti su imali mogućnost pravljenja formacija poput "udarnog ovna" kojima bi napadali neprijateljske linije nakon što su čarkaši obavili svoj posao. Čarke su, takođe, pružale zaštitu tim vojnicima.

Pešadija uredi

 
Francuski republikanski vojnici

Nakon raspada Starog režima, sistem imenovanih pukova je napušten. Umesto toga, nova vojska je formirana u niz numerisanih polu-brigada. Sastojeći se od dva ili tri bataljona, ove formacije su bile označene kao polu-brigade u pokušaju da se izbegne feudalna konotacija termina puk. Sredinom 1793. godine, Revolucionarna armija je zvanično bila sastavljena od 196 pešadijskih polu-brigada.

Nakon početnog, sumornog učinka fedeartskih (Fédéré), volonterskih bataljona, Karno je naredio da se svaka polu-brigada sastoji od jednog redovnog (iz bivše Kraljevske armije) i dva federatska bataljona. Ove nove formacije, namenjene da kombinuje disciplinu i obuku stare vojske sa entuzijazmom novih volontera,[7] pokazale su se uspešnim u bici kod Valmija, septembra 1792. Već 1794. novi sistem polu-brigada je univerzalno usvojen.

 
Francuski vojnici iz vremena Napoleonove invazije na Egipat i Siriju, 1798–1801. (sleva nadesno, u smeru kazaljke na satu): oficir pešadije, linijski pešak, linijski bubnjar, laki pešak

Revolucionarna vojska je formirana iz gomile različitih jedinica i kao takva nije imala jedinstven izgled. Veterani su nosili svoje bele uniformame i tarleton kacige iz perioda Starog režima; nacionalni stražari plave jakne s belim postavama, prošaranim crvenim; a federati civilnu odeću sa samo crvenom frigijskom kapom i trobojnom kokardom, kako bi ih prepoznali kao vojnike. Manjak zaliha značio je da su izlizane uniforme zamenjivane civilnom odećom, tako da Revolucionarna vojska nije imala nikakav uniformisani izgled, osim trobojne kokarde koju su nosili svi vojnici. Kako je rat napredovao, nekoliko polu-brigada je dobilo posebne uniformisane jakne, a revolucionarna Orijentalna armija (Armée d'Orient), koja je stigla u Egipat 1798, bila je uniformisana u ljubičaste, ružičaste, zelene, crvene, narandžaste i plave jakne.

Uz problem uniformi, mnogi ljudi u armiji nisu imali oružje ni municiju. Bilo kakvo oružje oteto od neprijatelja, odmah je apsorbovano u redove. Nakon bitke na Montenotu, 1796. godine, 1.000 francuskih vojnika koji su poslati u borbu nenaoružani su nakon toga opremljeni zarobljenim austrijskim musketama. Rezultat toga bila je neujednačenost oružja u vojsci.

Pored redovnih polu-brigada, postojale su i lake pešadijske polu-brigade. Ove formacije sastavljane su od vojnika koji su pokazali veštinu u streljanju i korišćeni su za čarkanje pre glavnog napada. Kao što je bio slučaj sa linijskim, i lakim polu-brigadama nedostajala je jednoobraznost u oružju i opremi.

Artiljerija uredi

Podrška čarkašima bila je artiljerija. Ona je najmanje patila od egzodusa aristokratskih oficira u prvim danima revolucije, zato što su njome komandovali uglavnom muškarci iz srednje klase. Čovek koji je oblikovao ovo doba, Napoleon Bonaparta, i sam je bio artiljerac. Različita tehnička poboljšanja generala Žan-Batista Gribovala u godinama koje su prethodile revoluciji, kao i kasniji napori barona du Tela i njegovog brata, viteza Žana du Tela, značili su da je francuska artiljerija bila najbolja u Evropi. Revolucionarna artiljerija je bila odgovorna za nekoliko ranih pobeda u Republici; na primer kod Valmija, u Vendemjerskom metežu i kod Lodija. Revolucionarni top je igrao ključnu ulogu u njihovom uspehu. Topovi su i dalje imali dominantnu ulogu na bojnom polju tokom Napoleonovih ratova.

 
Husar, linijski konjanik i linijski pešak, 1795–96.

Konjica uredi

Konjica je bila ozbiljno pogođena revolucijom. Većina oficira je rođena u aristokratskim porodicama i pobegla je iz Francuske tokom poslednje faze monarhije ili da bi izbegla kasniji teror. Mnogi francuski konjanici pridružili su se emigrantskoj vojsci princa de Konda. Dva čitava puka, Saksonski Husari (Hussards du Saxe) i 15. nemački kraljevski odred konjice (15éme Cavalerie (Royal Allemande)) prišla su u Austrijancima.

U nedostatku ne samo obučenih oficira, već i naoružanja i opreme, Revolucionarna konjica je postala najgore opremljeni deo revolucionarne vojske. Sredinom 1793. godine organizacija revolucionarne vojske uključivala je 26 pukova teške konjice, 2 puka karabinijera, 20 dragunskih pukova, 18 pukova lovaca i 10 husarskih. U stvarnosti, teško da je bilo koji od ovih pukova dostigao čak i polovinu snage. Međutim, za razliku od pešadije, gde su se svi bataljoni stare kraljevske vojske spajani sa novim volonterima u polu-brigade, konjica je zadržala identitet puka tokom revolucionarnog i napoleonskog perioda. Kao primer, puk lovaca iz Alzasa (Regiment de Chasseurs d'Alsace, podignut 1651) preimenovan je u Prvi puk lovaca (1er Regiment de Chasseurs) 1791, ali je inače ostala nepromenjena sve dok nije konačno raspuštena nakon Vaterloa.[8]

Aerostatični korpusi uredi

Francuski aerostatični korpus (compagnie d'aérostiers) bio je prvi francuski vazduhoplovni odred,[9] formiran 1794. godine sa namenom da koriste balone, prvenstveno za izviđanje. Prva vojna upotreba balona dogodila se 2. juna 1794. godine, kada je korišćena za izviđanje tokom neprijateljskog bombardovanja.[10] 22. juna, korpus je primio naređenje da se balon pomeri na ravnicu kod Flerija, ispred austrijskih trupa u Šarlrou .[11]

Značajni generali i komandanti uredi

Aktivne armije 1792–1804. uredi

Armije 1792. uredi

  • Severna armija (Armée du Nord)
  • Rajnska armija (Armée du Rhin)
  • Alpska armija (Armée des Alpes)
  • Pirinejska armija (Armée des Pyrénées)
  • Kopnena armija (Armée des côtes)
  • Centralna armija (Armée du Centre)
  • Rezervna armija (Armée de réserve)
  • Varska armija (Armée du Var)

Armije nakon reforme 1793. uredi

  • Severna armija (armée du Nord)
  • Ardenska armija (armée des Ardennes)
  • Mozelska armija (armée de la Moselle)
  • Rajnska armija (armée du Rhin)
  • Alpska armija (armée des Alpes)
  • Italijanska armija (armée d'Italie)
  • Armija obala Bresta (armée des côtes de Brest)
  • Armija obala Šerbura (armée des côtes de Cherbourg)
  • Armija obala La Rošela (armée des côtes de La Rochelle) - 1. oktobra preimenovana u Zapadnu armiju (armée de l'Ouest)
  • Armija zapadnih Pirineja (armée des Pyrénées occidentales)
  • Armija istočnih Pirineja (armée des Pyrénées Orientales)

Armije formirane za posebne zadatke uredi

  • Armija Sambre i Meza (Armée de Sambre-et-Meuse)
  • Rajnska i mozelska armija (Armée de Rhin-et-Moselle)
  • Rimska armija (Armée de Rome)- formirana iz Italijanske armije za okupaciju Rima
  • Engleska armija (Armée d'Angleterre)- prvobitno formirana da se bori sa Britancima 1797. godine, ali je preimenovana u Orijentalnu armiju i podeljena na:
    • Sirijsku armiju (Armée de Syrie)
    • Egipatsku armiju (Armée d'Égypte)
    • ekspediciju na San-Domingo (Saint-Domingue expedition)
  • Rezervna armija (Armée de Réserve) - Napoleon ju je tajno formirao i lično vodio tokom italijanske kampanje 1800, kulminirala je u bici kod Marenga
  • Nemačka armija (Armée d'Allemagne)
  • Dunavska armija (Armée du Danube)
  • Holandska armija (Armée de Hollande)
  • Graubindenska armija (Armée des Grisons)
  • Armija obala okeana (Armée des côtes de l'Océan) - formirana za invaziju na Englesku, a 1805. postaje Velika armija (La Grande Armée)

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Cobb, Richard (1987). The People's Armies. New Haven: Yale UP. ISBN 978-0-300-04042-5. 
  2. ^ Munro Price, "The Fall of the French Monarchy". Price, Munro (2003). The Fall of the French Monarchy: Louis XVI, Marie Antoinette and the Baron de Breteuil. ISBN 978-0-330-48827-3. 
  3. ^ „Lazare Carnot : Organiser of Victory : French revolution : Napoleonic personalities”. www.napoleonguide.com. Pristupljeno 24. 4. 2019. 
  4. ^ „Napoleon: Man of Peace”. www.napoleon-series.org. Arhivirano iz originala 11. 01. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2019. 
  5. ^ Robert Dougti i Ira Gruber, Rat u zapadnom svetu: knjiga prva: Vojne operacije od 1600. do 1871. (1996), p. 187.
  6. ^ Hazen, C. D. - Francuska revolucija, knjiga II, p. 666
  7. ^ Crowdy, Terry (2004). French Revolutionary Infantry 1789–1802. Bloomsbury USA. str. 18—19. ISBN 978-1-84176-660-7. 
  8. ^ Bukhari, Emir (1977). Napoleon's Line Chasseurs. Bloomsbury USA. str. 15. ISBN 978-0-85045-269-3. 
  9. ^ Džeremi Bidl i Ijan Harison, Prvi, poslednji i jedini: vojska, p. 42.
  10. ^ F. Stansburi Hajdon, Vojni balon tokom ranog građanskog rata, str.5-15
  11. ^ Čarls Kolston Gilispi, Nauka i politika u Francuskoj: revolucionarne i napoleonske godine, p. 372-373.


Dodatna literatura uredi

  • Bertaud, Žan-Pol. Vojska francuske revolucije: od građanina-vojnika do instrumenta moći (Princeton Universiti Press, 1988)
  • Čendler, David G, Napoleonove kampanje, 1216 strana. 1973.[1] - pokriva svaku bitku
  • Elting, Džon Robert. Mačevi na tronu: Napoleonova Velika armija, 784 stranice. 1997.[2]
  • Forest, Alan. Vojnici francuske revolucije (1989)
  • Forrest, Alan I. (1989). Conscripts and Deserters: The Army and French Society During the Revolution and Empire. Oxford University Press. ISBN 0195059379. 
  • Griffith, Paddy (1998). The Art of War of Revolutionary France, 1789-1802. Greenhill Books. ISBN 1853673358. 
  • Hazen, Čarls Dauner - Francuska revolucija (2 knj. 1932) 948 str.
  • Haythornthwaite, Philip J. (21. 10. 1995). Napoleon's Military Machine. Da Capo Press. ISBN 1885119186. 
  • Lin, Džon A. Bajoneti Republike: motivacija i taktika u vojsci revolucionarne Francuske, 1791–94, (1984) 356 strana[3]
  • Rothenberg, Gunther E. (1980). The Art of Warfare in the Age of Napoleon. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-31076-7. 
  • Scott, Samuel F. (1970). „The Regeneration of the Line Army during the French Revolution”. The Journal of Modern History. 42 (3): 308—330. JSTOR 1905867. S2CID 73647149. doi:10.1086/243992. 
  • Skot, Samuel F. Od Jorktauna do Valmija: Transformacija francuske vojske u doba revolucije (1998) - online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. april 2016)
  • Skokpol, Teda. Socijalne revolucije i masovna vojna mobilizacija. World Politics (1988) . 40 (2): 147—168.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Primarni izvori uredi

  1. ^ Chandler, David G. (1966). The campaigns of Napoleon. New York: Macmillan. ISBN 978-0-02-523660-8. OCLC 401930. 
  2. ^ Elting, John Robert. (1997). Swords around a throne : Napoleon's Grande Armée (1. Da Capo Press izd.). New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80757-2. OCLC 35627756. 
  3. ^ Lynn, John A. (John Albert), 1943- (1996). The bayonets of the Republic : motivation and tactics in the army of revolutionary France, 1791-94. Boulder, Colo.: Westview Press. ISBN 978-0-8133-2945-1. OCLC 35084502. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Француска_револуционарна_армија&oldid=27037793”