Википедија

Franc Verfel

аустријски писац

Franc Viktor Verfel (nem. Franz Viktor Werfel; Prag, 10. septembar 1890 – Beverli Hils, 26. avgust 1945) bio je austrijsko-češki romanopisac, dramaturg i pesnik koji je živeo i stvarao u prvoj polovini 20. veka. Njegova najpoznatija dela su Četrdeset dana Musa Daga (1933), roman zasnovan na događajima koji su se odigrali tokom genocida nad Jermenima 1915., i Pesma o Bernadeti (1941), roman o životu i vizijama francuske katoličke svetice Bernadete Subiru, po kome je snimljen istoimeni holivudski film.

Franc Verfel
Franc Verfel snimljen 1940. godine
Datum rođenja(1890-09-10)10. septembar 1890.
Mesto rođenjaPrag, Kraljevina Bohemija, Austrougarska
Datum smrti26. avgust 1945.(1945-08-26) (54 god.)
Mesto smrtiBeverli Hils, Kalifornija, SAD
Zanimanjepisac, dramaturg i pesnik
Potpis

Biografija uredi

Rođen u Pragu (tada deo Austrougarske imperije), Verfel je bio najstarije od troje dece bogatog proizvođača rukavica i kožne galanterije, Rudolfa Verfela. Njegova majka, Albina Kusi, bila je ćerka vlasnika mlina. Njegove dve sestre bile su Hana (rođena 1896) i Marijana Amalija (rođena 1899). Njegova porodica je bila jevrejskaog porekla. Kao dete, Verfela je odgajala njegova katolička guvernanta Čehinja Barbara Šimunkova, koja ga je često vodila na misu u glavnu katedralu u Pragu. Kao i deca drugih progresivnih praških Jevreja koji govore nemački, Verfel se školovao u katoličkoj školi koju su vodili pijaristi, red prosvetara koji su omogućavali rabinu da podučava jevrejske učenike za njihove bar micve.[1] Ovo je, zajedno sa uticajem njegove guvernante, dalo Verfelu rano interesovanje (i stručnost) za katolicizam, koji se ubrzo proširio na druge vere, uključujući teozofiju i islam, tako da njegova beletristika, kao i njegova publicistika, pružaju izvestan uvid u uporednu religiju.

Verfel je počeo da piše u ranom detinjstvu i do 1911. objavio je svoju prvu knjigu pesama Prijatelj sveta (nem. Der Weltfreund), koja se može prevesti kao „prijatelj sveta“, kao i filantrop, humanitarac i slično. U to vreme, Verfel se sprijateljio sa drugim nemačkim jevrejskim piscima koji su posećivali isti kafić u Pragu, glavni među njima bili su Maks Brod i Franc Kafka, a njegovu poeziju hvalili su kritičari kao što je Karl Kraus, koji je objavio Verfelove rane pesme u Krausovom časopisu Die Fakel (Baklja). Godine 1912, Verfel se preselio u Lajpcig, gde je postao urednik nove izdavačke firme Kurta Volfa. Dok je živeo u Nemačkoj, Verfelov milje je narastao i uključivao Else Lasker-Šuler, Martina Bubera, Rajnera Mariju Rilkea, kao i druge pisce, pesnike i intelektualce koji su pisali na nemačkom jeziku u prvim decenijama dvadesetog veka.

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Verfel je služio u austrougarskoj vojsci na ruskom frontu[2] kao telefonista. Njegove dužnosti su ga izložile strahotama totalnog rata, ali i pružile dovoljno utočišta da nastavi da piše ekspresionističke pesme, ambiciozne drame i pisma. Njegova eklektična mešavina humanizma, konfesionalizma, autobiografije, kao i mitologije i religioznosti se dalje razvijala tokom ovog vremena. Njegove pesme i drame su se kretale od scena iz drevnog Egipta (posebno monoteizma Ehnatona) do okultnih aluzija (Verfel je učestvovao na seansama sa svojim prijateljima Brodom i Kafkom) i uključuju parabolu iz Bahai vere u pesmi „Isus i put strvina“. Njegova pristrasnost prema hrišćanskim podanicima, kao i njegova antipatija prema cionizmu, na kraju su otuđili mnoge njegove jevrejske prijatelje i čitaoce, uključujući veličine poput Karla Krausa. Drugi su, međutim, stali uz njega, uključujući Martina Bubera, koji je objavio niz pesama iz Verfelovog ratnog rukopisa, Der Gerichtstag (Sudnji dan, nem. Der Gerichtstag, 1919) u svom mesečnom časopisu Jevrej (nem. Der Jude) i napisao o Verfelu u svojoj uvodnoj napomeni:

Otkako su me prvi put ganule njegove pesme, otvorio sam mu (znajući dobro, rekao bih da je to bio problem) kapije svog nevidljivog vrta [tj. imaginarijuma ], i sada on ne može za večnost da učini ništa što bi me navelo da ga iz njega proteram. Uporedite, ako hoćete, stvarnu osobu sa fiktivnom, novu knjigu sa starijom, onom koju vidite sami; ali pesniku ne pridajem vrednost, već samo priznajem da je on to – onako kako to jeste.[3]

U leto 1917. godine, Verfel je napustio liniju fronta i uputio se u Biro za vojnu štampu u Beču, gde se pridružio drugim istaknutim austrijskim piscima koji su služili kao propagandisti, među kojima su Robert Musil, Rilke, Hugo fon Hofmanstal i Franc Blaj. Preko Blaja, Verfel je upoznao i zaljubio se u Almu Maler, udovicu Gustava Malera, nekadašnju ljubavnicu slikara Oskara Kokoške i ženu arhitekte Valtera Gropijusa, koja je tada služila u carskoj nemačkoj vojsci na Zapadnom frontu. Alma, koja je takođe bila kompozitor, već je komponovala za jednu od Verfelovih pesama. Njihova ljubavna veza kulminirala je preranim rođenjem sina Martina u avgustu 1918. Martin, koji je dobio prezime Gropijus, umro je u maju sledeće godine. Uprkos pokušajima da spase svoj brak sa Almom, sa kojom je imao mladu ćerku Manon, Gropijus je nevoljno pristao na razvod 1920. Ironično, Alma je odbila da se uda za Verfela narednih devet godina.[1] Međutim, Alma se, više nego sa svoja prva dva muža i ljubavnika, posvetila razvoju Verfelove karijere i uticala na nju na takav način da je on postao vrsni dramaturg i romanopisac, ali i pesnik. Venčali su se 6. jula 1929.

 
Spomenik Verfelu u Beču. Na granitnom stubu stoji natpis: "In Dankbarkeit und Hochachtung – Das Armenische Volk" (U znak zahvalnosti i poštovanja, jermenski narod).

Aprila 1924. godine, Verdi – Roman opere (nem. Verdi – Roman der Oper) i stiče reputaciju romanopisca. 1926. godine, Verfel je dobio Grilparcerovu nagradu od strane Austrijske akademije nauka, a u Berlinu je Maks Rajnhard izveo dramu Huarez i Maksimilijan (oslikavajući borbu u Meksiku 1860-ih između republikanskog vođe Benita Huareza i Cara Maksimilijana koga je podržavala Francuska).

Verfelovo putovanje (sa suprugom Almom) 1930. u Palestinu pod britanskom vlašću i njegov susret sa jermenskom izbegličkom zajednicom u Jerusalimu, inspirisali su njegov roman Četrdeset dana Musa Daga kojim je skrenuo pažnju sveta na genocid nad Jermenima od strane otomanske vlade.[4] Verfel je držao predavanja na ovu temu širom Nemačke. Nacistički list Crni odredi osudio ga je kao propagandistu "navodnih turskih užasa počinjenih nad Jermenima". Iste novine, sugerišući vezu između jermenskog i kasnijeg jevrejskog genocida, osudile su „američke jermenske Jevreje zato što su u SAD promovisali prodaju Verfelove knjige“.[5]

Verfel je bio primoran da napusti Prusku akademiju umetnosti 1933. godine. Njegove knjige su spalili nacisti.[2] Verfel je napustio Austriju nakon Anšlusa 1938. kada je otišao u Francusku, u ribarsko selo u blizini Marseja. Posetioci njegovog doma u to vreme bili su Bertolt Breht i Tomas Man. Nakon nemačke invazije i okupacije Francuske tokom Drugog svetskog rata, i deportacije francuskih Jevreja u nacističke koncentracione logore, Verfel je ponovo morao da beži. Uz pomoć Varijana Fraja i Komiteta za hitne slučajeve u Marseju, on i njegova supruga su za malo izbegli nacistički režim, nalazeći utočište na pet nedelja u hodočasničkom gradu Lurdu.[2] Takođe je dobio veliku pomoć i ljubaznost od katoličkih redova koji su činili svetilište. O tom iskustvu objavio je u Sjedinjenim Državama Pesmu o Bernadeti 1941. godine.[6] Peške je tajno prešao preko Pirineja i uz asistenciju Justusa Rozenberga, otišao u Madrid, a zatim u Portugaliju. Odseo je u Monte Estorilu, u Grande Hotelu D'Italia, između 8. septembra i 4. oktobra 1940.[7] Istog dana kada se odjavio, ukrcao se na brod koji je krenuo za Njujork, u koji je uplovio 13. oktobra.[8]

Verfel i njegova porodica su se nastanili u Los Anđelesu, gde su upoznali druge nemačke i austrijske emigrante, kao što su Man, Rajnhard i Erih Volfgang Korngold. U južnoj Kaliforniji, Verfel je napisao svoju poslednju dramu, Jakobovski i pukovnik po kojoj je snimljen film Ja i pukovnik iz 1958. sa Denijem Kejem u glavnoj ulozi. Pre svoje smrti, završio je prvi nacrt svog poslednjeg romana Zvezda nerođenih (nem. Stern der Ungeborenen), koji je objavljen posthumno 1946.[9]

 
Verfelov grob naSredišnjem bečkom groblju.

Franc Verfel je umro od zatajenja srčanog mišića u Los Anđelesu 1945. godine. Bio je sahranjen na groblju Rouzdejl. Njegovo telo je preneto u Beč 1975. i sahranjeno na Središnjem groblju.[10]

 
Jermenska marka (1995): Franc Verfel i heroj Musa Dag

Bibliografija uredi

Na nemačkom i/ili engleskom (neki od ovih naslova su van štampe):

  • Čovek u ogledalu: Čarobna trilogija (nem. Spiegelmensch: Magische Trilogie, engl. Mirror-Man: A Magic Trilogy, 1920), drama
  • Trojanci (nem. Die Troerinnen, engl. The Trojans, 1922), drama
  • Verdi: Roman o operi (engl. Verdi. Novel of the Opera, 1924), roman
  • Huarez i Maksimilijan (engl. Juarez and Maximilian, 1925), drama
  • Pavle među Jevrejima: Tragedija (engl. Paul Among the Jews: A Tragedy, 1926), drama
  • Čovek koji je pobedio smrt (nem. Der Tod des Kleinbürgers, engl. The Man Who Conquered Death, 1928), pripovetka
  • Skup maturanata (nem. Der Abituriententag, engl. Class Reunion,1928), roman
  • Četrdeset dana Musa Daga (engl. The Forty Days of Musa Dagh), 1933), roman
  • Slušajte glas ili Počujte glas ili Jeremija (nem. Höret die Stimme, or Jeremias, engl. Hearken Unto the Voice, or Listen to the Voice, or Jeremiah, 1937), roman
  • Pronevereno nebo (nem. Der veruntreute Himmel, engl. Embezzled Heaven, 1939), roman
  • Pesma o Bernadeti (engl. The Song of Bernadette, 1941), roman
  • Bledoplavo mastilo u ruci jedne dame (nem. Eine blass-blaue Frauenschrift, engl. Pale Blue Ink in a Lady's Hand, 1941; 2012), novela
  • Jakobovski i pukovnik (nem. Jacobowsky und der Oberst, 1944), drama
  • Zvezda nerođenih (engl. Star of the Unborn, 1945/46), naučno-fantastični roman
  • Verdi: Čovek i njegova pisma (engl. Verdi: The Man and His Letters, New York, Vienna House 1973 ISBN 0844300888)
  • Ples smrti: 50 vanvremenskih pesama (nem. Totentanz: 50 zeitlose Gedichte, Melsbach, Martin Werhand Verlag 2016 ISBN 978-3-943910-72-8)

Izvori uredi

  1. ^ a b Jungk, Peter Stephan (1990). Franz Werfel: A Life in Prague, Vienna, & Hollywood . Prevod: Anselm Hollo. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 0-8021-1097-5. 
  2. ^ a b v "Franz Werfel", U.S. Holocaust Memorial Museum
  3. ^ Martin Buber, "Vorbemerkung über Franz Werfel", Der Jude 2, nos. 1–2 (April–May 1917): 109–112.
  4. ^ James Reidel, "Translator's note" in Franz Werfel, The Forty Days of Musa Dagh, trans. Geoffrey Dunlop and James Reidel (1934; revised and expanded, New York: Godine, 2012).
  5. ^ Robert Fisk, The Great War for Civilisation: The Conquest of the Middle East, (New York: Knopf, 2006), 231.
  6. ^ Personal Preface, Song of Bernadette, Werfel, Franz
  7. ^ Exiles Memorial Center.
  8. ^ Ellis Island Passenger Registration Records.
  9. ^ value, active. „S. Fischer Verlage”. S. Fischer Verlage (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-08-27. 
  10. ^ „Franz Werfel - Ein Mittler zwischen Nationen und Kulturen”. www.buecherschau.at (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 28. 09. 2020. g. Pristupljeno 2022-08-27. 

Dodatna literatura uredi

  • Knocke, Roy; Treß, Werner, ur. (2015). Franz Werfel und der Genozid an den Armeniern (na jeziku: nemački). Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-11-039572-3. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Верфел&oldid=27387875”