Википедија

Franc Šmit (kompozitor)

Franz Schmidt (1874-1939), аустругарски композитор

Franc Šmit, takođe potpisan i kao Ferenc Šmit (nem. Franz Schmidt; Pozonj, 22. decembar 1874 — Beč, 11. februar 1939) bio je austrougarski kompozitor, violončelista i pijanista.[1] [2]

Franc Šmit
Snimak Franca Šmita iz 1927. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1874-12-22)22. decembar 1874.
Mesto rođenjaPozonj/Presburg, Austrougarska
Datum smrti11. februar 1939.(1939-02-11) (64 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
ZanimanjeKompozitor

Rani život i obrazovanje uredi

Šmit je rođen u Pozonju/Presburgu, u mađarskom delu Austrougarske (danas Bratislava, Slovačka) od oca polumađara – istog imena, rođenog u istom gradu[3] – i majke Mađarice Marije Ravas.[1] Bio je rimokatolik po veroispovesti.[1]

Njegov najraniji učitelj bila je njegova majka Marija, vrsna pijanistkinja, koja mu je dala sistematska uputstva u klavijaturnim delima J. S. Baha. Dobio je teoretsku osnovu od Felicijana Jozefa Močika, orguljaša u franjevačkoj crkvi u Presburgu.[4] Kratko je učio klavir kod Teodora Lešetickog.[5] Sa porodicom se preselio u Beč 1888. godine, gde je studirao na Bečkom konzervatorijumu: Kompoziciju je učio kod Roberta Fuksa, violončelo kod Ferdinanda Helmesbergera i nekoliko časova kontrapunkta kod Antona Bruknera, koji je tada već bio teško bolestan.[6] Franc Šmit je diplomirao „sa odličnim” 1896. godine.

Karijera uredi

Dobio je mesto violončeliste u orkestru Bečke dvorske opere, gde je svirao do 1914, često pod vođstvom Gustava Malera. Maler je obično davao Šmitu da svira sve solo deonice za violončelo, iako je Fridrih Buksbaum bio glavni violončelista. Šmit je bio tražen i kao kamerni muzičar. Šmit i Arnold Šenberg održali su srdačne odnose uprkos ogromnim razlikama u muzičkim pogledima i stilu. Takođe briljantan pijanista, Šmit je 1914. godine preuzeo mesto profesora klavira na Bečkom konzervatorijumu, koji je tada preimenovan u Carsku akademiju za muziku i scenske umetnosti. Godine 1925. postao je direktor Akademije, a od 1927. do 1931. njen rektor.

Kao nastavnik klavira, violončela, kontrapunkta i kompozicije na Akademiji, Šmit je obučavao brojne instrumentaliste, dirigente i kompozitore koji su kasnije stekli slavu. Među njegovim najpoznatijim učenicima bili su pijanisti Fridrih Virer i Alfred Roze. Među kompozitorima su bili Valter Briht, Teodor Berger, Marsel Rubin, Alfred Ul i Ljudovit Rajter. Od nagrada i odlikovanja, dobio je, između ostalih, Orden Franca Jozefa i počasni doktorat Univerziteta u Beču.[7]

Privatan život uredi

Šmitov privatni život bio je u potpunoj suprotnosti sa uspehom njegove profesionalne karijere. Njegova prva žena, Karolina Persin (oko 1880–1943), zatvorena je u bečku duševnu bolnicu Am Štajnhof 1919. godine, a tri godine nakon njegove smrti ubijena je u okviru nacističkog programa eutanazije (1942). Njihova ćerka Ema Šmit Holcšu (1902–1932, udata 1929) umrla je neočekivano nakon rođenja svog prvog deteta. Šmit je nakon toga doživeo duhovni i fizički slom. Tek u svojoj Četvrtoj simfoniji iz 1933. (koju je naslovio „Rekvijem za moju ćerku“) i, posebno, u svom oratorijumu Knjiga sa sedam pečata oporavio se duševno i umetnički. Njegov drugi brak 1923. godine, sa uspešnom mladom studentkinjom klavira Margaret Jirasek (1891–1964), po prvi put je doneo potrebnu stabilnost u privatni život umetnika, koga su već mučili mnogi ozbiljni zdravstveni problemi.[8]

Šmitovo pogoršanje zdravlja primoralo ga je da se povuče sa Akademije početkom 1937. U poslednjoj godini njegovog života, Austriju je Anšlus uveo u nemački Rajh, a Šmita su nacističke vlasti proslavile kao "najvećeg živog kompozitora Ostmarka" (pežorativni termin za Austriju kojim su se služili pangermanisti). Dobio je nalog da napiše kantatu pod naslovom Nemačko vaskrsenje, što su posle 1945. godine, mnogi shvatili kao razlog da ga označe kao nacističkog simpatizera.

Franc Šmit je preminuo 11. februara 1939.[9] Sahranjen je u Središnjem bečkom groblju.

 
Spomen ploča Francu Šmitu u Beču

Muzička dela uredi

Kao kompozitor, Šmit se sporo razvijao, ali je njegova reputacija, barem u Austriji, imala stalan rast od kasnih 1890-ih do njegove smrti 1939. godine. U svojoj muzici, Šmit je nastavio da razvija bečke klasično-romantičarske tradicije koje je nasledio od Šuberta, Bramsa i Bruknera. Takođe prenosi i „ciganski“ stil Lista i Bramsa. Njegova dela su monumentalne forme i čvrstog tonalnog jezika, iako su često inovativna u svom dizajnu i jasno otvorena za neke od novih dešavanja u muzičkoj sintaksi koju su pokrenuli Maler i Šenberg. Iako Šmit nije pisao mnogo kamerne muzike, ono što je napisao, po mišljenju kritičara kao što je Vilhelm Altman, bilo je važno i kvalitetno.[10] Iako Šmitova orguljaška dela mogu da podsećaju na druga iz tog doba u smislu dužine, složenosti i težine, ona su okrenuta ka budućnosti kako bi bila osmišljena za manje i jasnije instrumente. Šmit je radio uglavnom na velikim projektima, uključujući četiri simfonije (1899, 1913, 1928 i 1933) i dve opere: Notr Dam (1904–6) i Fredigundis (1916–21).

Šmitove simfonije uredi

Šmit se generalno smatra konzervativnim kompozitorom, ali ritmička suptilnost i harmonijska složenost većeg dela njegove muzike to opovrgavaju. Njegova muzika kombinuje poštovanje prema austro-nemačkoj liniji komponovanja sa inovacijama u harmoniji i orkestraciji (pokazujući svest o stvaralaštvu kompozitora kao što su Debisi i Ravel, čijoj se klavirskoj muzici veoma divio), zajedno sa poznavanjem novijih kompozitora iz njegovog nemačkog govornog područja, kao što su Šenberg, Berg, Hindemit, itd.

  • Simfonija br. 1 u E-duru .
    Napisana 1896. kada je Šmit imao 22 godine. Skerco (koji pokazuje zrelu apsorpciju Bruknera i Riharda Štrausa) je posebno vredan pažnje, dok Šmit demonstrira svoje kontrapunktne veštine u Finalu.
  • Simfonija br. 2 u E-duru .
    Napisana 1913. stilom koji podseća na Štrausa i Regera, sa omažom grandioznosti Bruknera. Ovo je Šmitova najduža simfonija i u njoj radi ogroman orkestar. Centralni stav (od tri) je genijalan skup varijacija, koje su grupisane da sugerišu likove sporog pokreta i skerca.
  • Simfonija br. 3 u A-duru .
    Sunčano, melodično delo u duhu Šuberta (iako njegov lirizam i vrhunska orkestracija umnogome prikrivaju činjenicu da je to jedno od harmonično najnaprednijih Šmitovih dela).
  • Simfonija br. 4 u C-duru .
    Napisana 1933. godine, ona je najpoznatije delo u Šmitovom celokupnom opusu. Kompozitor ga je nazvao "Rekvijem za moju ćerku". Počinje dugom melodijom od 23 takta na solo trubi bez pratnje (koja se vraća na kraju simfonije, „preobražena“ svim onim što je intervenisalo). Adađo je ogromna ABA trojna struktura. Prvi A je ekspanzivna trenodija na solo violončelu čiji je besprekorni lirizam prethodio Štrausovom Metamorfozenu više od jedne decenije; B deo je podjednako ekspanzivan pogrebni marš (koji se u svojoj teksturi nepogrešivo poziva na Marciju Funebre iz Betovenove Eroike) čiji je dramatični vrhunac obeležen orkestarskim krešendom koji kulminira udarcem gonga i činela[5] (opet, jasna aluzija na slične vrhunce kasnije Bruknerove simfonije, a zatim sledi ono što je Harold Traskot opisao kao „obrnuti vrhunac”, koji vodi nazad do ponavljanja A odeljka).

Šmit i nacizam uredi

Šmitovu premijeru Knjige sa sedam pečata uveliko su iskoristili nacisti neposredno pre Anšlusa. Šmit je viđen kako daje nacistički pozdrav (prema izveštaju Georga Tintnera). Šmitov dirigent Osvald Kabasta je bio entuzijastičan nacista koji je, nakon što mu je bilo zabranjeno da diriguje 1946. tokom denacifikacije, izvršio samoubistvo. Ove činjenice dugo su stavile Šmitovu posthumnu reputaciju u zapećak. Njegov doživotni prijatelj i kolega Oskar Adler, koji je pobegao od nacista 1938. godine, napisao je kasnije da Šmit nikada nije bio nacista i nikada antisemit, ali da je bio izuzetno naivan u politici. Isto je tvrdio i Hans Keler.[11] Što se tiče Šmitove političke naivnosti, Mihael Štajnberg, u svojoj knjizi Simfonija, govori o tome kako je Šmit preporučio Varijacije na hebrejsku temu svog učenika Izraela Brandmana muzičkoj grupi povezanoj sa protonacističkom Nemačkom nacionalnom partijom. Većina glavnih Šmitovih prijatelja iz sveta muzike bili su Jevreji, i oni su imali koristi od njegove velikodušnosti.

Šmitovo poslednje navedeno delo, kantata Nemačko vaskrsenje (nem. Deutsche Auferstehung), komponovana je prema nacističkom tekstu. Kao jedan od najpoznatijih živih austrijskih kompozitora, Šmit je bio dobro poznat Hitleru, pa je tako dobio ovu narudžbu nakon Anšlusa. Šmit je ostavio delo nedovršeno, da bi ga kasnije dovršio Robert Vagner. Već ozbiljno bolestan, Šmit je umesto ove kantate radio na drugim kompozicijama kao što su Kvintet u A-duru za klavir, klarinet i gudački trio, namenjen Paulu Vitgenštajnu. Šmitov neuspeh da završi kantatu je verovatno dodatni pokazatelj da nije bio posvećen nacističkom cilju.

U izdanju časopisa D Mjuzikal Kvorterli (engl. The Musical Quarterly) iz 1996. godine, Piter Laki je tvrdio da je Šmit bio pogrešno dovođen u vezu sa nacizmom, dok se Leon Botštajn s tim nije složio.[12]

Izvori uredi

  1. ^ a b v Franz Schmidt (1874–1939) and Dohnányi Ernö (1877–1960): A study in Austro-Hungarian Alternativ.
  2. ^ Franz Schmidt- Gesellschaft
  3. ^ „Eine Franz Schmidt-Gedenktafel in Preßburg in: Österreichische Musikzeitschrift Volume 21 Issue 1 (1966)”. Arhivirano iz originala 2021-01-15. g. 
  4. ^ Biographical note in insert to Amadeo recording AVRS 5004-5005.
  5. ^ a b CODALARIO. „Franz Schmidt, el genio olvidado”. www.codalario.com (na jeziku: španski). Pristupljeno 2022-08-18. 
  6. ^ Carl Nemeth: Franz Schmidt. Wien 1957, p. 43. Cited in: Anton Bruckner Institut Linz – Anton Bruckner Chronologie Datenbank
  7. ^ This paragraph taken from German Wikipedia.
  8. ^ This paragraph re-worked from German Wikipedia.
  9. ^ This paragraph from German Wikipedia.
  10. ^ „Franz Schmidt, String Quartet No. 1 in A major”. 
  11. ^ Plumley, Gavin (2015-08-29). „How Franz Schmidt became the composer that history forgot”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-18. 
  12. ^ Botstein, Leon (1996). „The Future of the Orchestra”. The Musical Quarterly. 80 (2): 189—193. ISSN 0027-4631. JSTOR 742361. doi:10.1093/mq/80.2.189. 

Dodatna literatura uredi

  • Thomas Bernard Corfield – Franz Schmidt (1874–1939) – A Discussion of His Style With Particular Reference to the Four Symphonies and 'Das Buch mit sieben Siegeln (Garland Publishing, New York, 1989)
  • Harold Truscott – The Music of Franz Schmidt – 1: The Orchestral Music (Toccata Press, London, 1984)
  • Wilhelm Altmann – Handbuch für Streichquartettspieler (Handbook for String quartet performers) (Hinrichshofen Verlag, Wilhelmshafen, 1972)
  • Otto Brusatti, Studien zu Franz Schmidt (Studies of Franz Schmidt) (Universal Edition, Vienna 1977)
  • Andreas Liess, Franz Schmidt (Böhlau, Graz 1951)
  • C. Nemeth, Franz Schmidt (Leipzig 1957)
  • Walter Obermaier (Ed.), Franz Schmidt und seine Zeit (Franz Schmidt and his time): Symposium 1985 (Doblinger, Vienna-Munich 1988).
  • Carmen Ottner, Quellen zu Franz Schmidt (Sources for Franz Schmidt), Parts 1 and 2. (Doblinger, Vienna-Munich 1985–1987)
  • Carmen Ottner (edit.): Franz Schmidt und die österreichische Orgelmusik seiner Zeit (Franz Schmidt, and Austrian Organ-Music of his time): Symposion 1991 (Doblinger, Vienna 1992), ISBN 3-900695-24-5
  • Norbert Tschulik: Franz Schmidt (Österreichischer Bundesverlag, Wien 1972)
  • Peter Watchorn: Isolde Ahlgrimm, Vienna and the early music revival (Ashgate, Burlington Vermont; Aldershot UK; 2007), ISBN 978-0-7546-5787-3
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Шмит_(композитор)&oldid=27037715”