Franc Štangl
Franc Paul Štangl (nem. Franz Paul Stangl; Altminster, 26. mart 1908 — Diseldorf, 28. jun 1971) je bio SS komandant austrijskog porekla koji je komandovao logorima Sobibor i Treblinka tokom Operacije Rajnhard, koja je bila najsmrtonosnija faza Holokausta. Uhapšen je u Brazilu 1967. godine, kada je izvršena i ekstradicija u Zapadnu Nemačku, gde mu je suđeno za masovno ubistvo 900.000 ljudi. Osuđen je na doživotnu robiju 1970. godine. Umro je od srčanog udara šest meseci kasnije.
| Franc Štangl | |
|---|---|
 Franc Štangl | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. mart 1908. |
| Mesto rođenja | Altminster,  Austrougarska |
| Datum smrti | 28. jun 1971. (63 god.) |
| Mesto smrti | Diseldorf, Zapadna Nemačka |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1931-1945 |
| Vojska | Nacistička Nemačka |
| Rod | SS |
| Čin | Kapetan |
T4 eutanazija program uredi
Na početku Drugog svetskog rata, tokom 1940. godine, dobio je naređenje da se priključi radu organizacije odgovorne za program eutanazije T4. Štangl je navodno zahtevao da se prebaci na taj zadatak, da bi izbegao probleme sa šefom u Gestapou. U novembru 1940. po naređenju Hajnriha Himlera, Štangl je postao policijski upravnik programa eutanazije i Harthajm Eutanazija centra. Krajem leta 1941. postao je nadzornik Bernburškog eutanazija centra gde su mentalno i fizički zaostali ljudi slani da budu ubijeni. U martu 1942. mu je data mogućnost da bira da li će da se vrati u Lincški Gestapo, ili da bude prebačen u Lublin, gde bi radio na operaciji Rajnhard, pod komandom Odila Globočnika. Izabrao je da radi u Lublinu, gde je dobio posao u Generalnom gubernatorstvu
Rad u koncentracionim logorima uredi
Sobibor uredi
Hajnrih Himler je odredio Štangla da bude prvi komandant Sobiborskog logora, i na toj funkciji je bio od 28. aprila do kraja avgusta 1942. godine sa činom oberšturmfirer. Odilo Globočnik mu je rekao da je kamp imao funkciju vojnog magacina. Štangl je njegovu stvarnu namenu video tek kad je otkrio gasne komore sakrivene u šumi. Globočnik mu je takođe rekao da Jevreje koji ne rade dovoljno, ima puno pravo da ubije, i da će dobiti nove. Veruje se da je oko 100.000 Jevreja ubijeno u Sobiboru dok je dužnost komandanta vršio Štangl.
Dok je radio u Sobiboru, njegova žena je saznala šta se dešava u tom logoru i to rekla svom mužu. On joj je na to odgovorio da je to stvar službe i da ne može o tome da razgovara. Rekao joj je i da ako ima nešto loše što se događa, da on nema veze sa tim.
Treblinka uredi
Odilo Globočnik je 28. avgusta 1942. naredio Štanglu da preuzme mesto komandanta u novom logoru smrti, Treblinki. Treblinka je bila loše organizovana i Štanglov zadatak je bio da kamp dovede u red. Za njega se smatralo da ima dobro oko za detalje i da je bio dobar organizator.
Komandu nad logorom je preuzeo 1. septembra. Dokazao se kao dobar organizator masovnih ubistava i proglašen je za najboljeg komandanta logora u Poljskoj. Želeo je da logor uzgleda uredno, pa je naredio popločavanje puteva i trotoara i sađenje cveća po logoru i oko upravne zgrade. Iako je bio direktno odgovoran za sva dešavanja u logoru, gledao je da svede odnose sa jevrejskim zatvorenicima na najmanji mogući nivo. On sam nije učestvovao u brutalnim akcijama, osim u radu gasnih komora. Po logoru se uvek šetao sa bičem, zbog čega je dobio nadimak „Bela Smrt“.
U septembru 1942. Štangl je nadgledao izgradnju novih gasnih komora, čiji je maksimalni kapacitet ubijanja bio 22.000 ljudi u toku jednog dana. Kada su komore bile gotove izjavio je da je grad Jevreja konačno spreman.
Posle Treblinke uredi
U avgustu 1943. godine sa nadređenim Odilom Globočnikom je prebačen u Trst, gde je učestvovao u organizaciji borbe protiv jugoslovenskih partizana i lokalnih Jevreja. Sa te pozicije je povučen u Beč na početku 1945. godine zbog bolesti.
Kraj rata i hapšenje uredi
Na kraju rata, Štangl je bio u bekstvu sa prikrivenim identitetom. Zadržan je od strane Američke vojske i kratak period je proveo u zatvoru u Lincu tokom 1947. godine, zbog sumnje da je učestvovao u programu eutanazije T4. Pobegao je iz zatvora 30. maja 1948. godine, zajedno sa SS oficirom Gustavom Vagnerom u Italiju. Katolički sveštenik Alojz Hudal, simpatizer nacista, pomogao mu je da pobegne u Siriju koristeći pasoš Crvenog krsta. Nakon toga su mu se pridružili žena i porodica, pre nego što su se preselili u Brazil 1951. godine.
Nalog za Štanglovo hapšenje je raspisan tek 1961. godine. Iako je koristio svoje pravo ime tokom života u Sao Paulu, nađen je tek šest godina kasnije i to uz veliko zalaganje Simona Vizentala. Nakon ekstradicije u Zapadnu Nemačku, priznao je da je učestvovao u ubijanju 900.000 ljudi, ali je rekao da mu je savest čista i da je samo vršio svoju dužnost. Osuđen je na doživotnu robiju i umro je u zatvoru u Diseldorfu 28. juna 1971. godine od srčanog udara.